Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Mирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби M. Ш . из Зрењанина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. априла 2021 . године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Ш . и утврђује да је решењем Основног суда у Зрењанину Ипв (И). 40/2018 од 9. марта 2018. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство , из члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
2. Поништава се решење Основног суда у Зрењанину Ипв (И). 40/2018 од 9. марта 2018. године и одређује да наведени суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Основног суда у Зрењанину И. 3355/2015 од 25. јануара 2018. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ш . из Зрењанина је , 17. априла 20 18. године, преко пуномоћника В. Р , адвоката из Зрењанина, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Зрењанину И. 3355/2015 од 25. јануара 2018. године и Ипв (И). 40/2018 од 9. марта 2018. године, због повреде начела непосредне примене зајемчених права из члана 18. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је у предметном извршном поступку имао својство купца непокретности на којој је спроведено извршење и да је извршни суд, након доношења закључка којим је подносиоцу додељена непокретност, оспореним решењем И. 3355/2015 од 25. јануара 2018. године обуставио поступак зато што су извршни повериоци повукли предлог за извршење. Подносилац уставне жалбе указује да је поднео приговор против наведеног решења о обустави поступка и да је веће извршног суда донело оспорено решење Ипв (И). 40/2018 од 9. марта 2018. године, којим је одбацило као недозвољен тај приговор, погрешно налазећи да је то правно средство поднето од стране неовлашћеног лица. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења, као и да утврди право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете и накнаду трошкова за састављање ове жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета у коме су донета оспорена решења, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни повериоци Д. П . и мал. Ј . П . су 14. децембра 2015. године поднели Основном суду у Зрењанину предлог за извршење против извршног дужника Ж . П, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П2. 770/2011 од 24. фебруара 2011. године, којом је дужник да на име доприноса за издржавање исплати повериоцима одговарајући новчани износ. Извршни повериоци су предложили да се извршење спроведе продајом непокретности извршног дужника, која је уписана у Лист непокретности број …, КО Зрењанин 1, к.п. бр. …. Основни суд у Зрењанину је 15. децембра 2015. године донео решење И. 3355/15, којим је усвојио тај предлог и одредио принудно извршење.
Основни суд у Зрењанину је, након што је утврђена вредност непокретности извршног дужника, донео закључак о продаји непокретности И. 3355/2015 од 28. децембра 2017. године, којим је заказао јавно надметање за продају непокретности за 23. јануар 2018. године.
У записнику о првом надметању за продају непокретности извршног дужника од 23. јануара 2018. године је констатовано да се као учесник пријавио М. Ш, овде подносилац уставне жалбе, те да је овај учесник у поступку дао најбољу понуду за куповину. Констатовано је и да је пуномоћник извршних поверилаца по основу права прече куповине понудио исту цену, а да је поступајући судија упозорио пуномоћника да извршни повериоци немају право прече куповине непокретности. Имајући у виду наведено, Основни суд у Зрењанину је истог дана донео закључак И. 3355/15, којим је учеснику у извршном поступку М . Ш . доделио наведену непокретност и позвао га да у року од 15 дана уплати разлику између понуђеног износа на име цене и новчаног износа који је уплаћен на име јемства.
Извршни повериоци су поднеском од 23. јануара 2018. године обавестили извршни суд да повлаче предлог за извршење у овом поступку.
Основни суд у Зрењанину је 25. јануара 2018. године донео оспорено решење И. 3355/2015, којим је: у ставу првом изреке обуставио предметни извршни поступак, па је укинуо све спроведене извршне радње, па и радње јавне продаје и доделе непокретности М. Ш, овде подносиоцу уставне жалбе; у ставу другом изреке наложио Републичком геодетском заводу – Служба за катастар непокретности у Зрењанину да изврши брисање забележбе постојања извршења на непокретности. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је суд донео решење применом члана 35. став 8. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, јер су извршни повериоци повукли предлог за извршење; да М. Ш . као купац још није уплатио продајну цену, те да он као треће лице још није стекао право да му се непокретност преда у посед и да се упише право својине на његово име, у смислу члана 131. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу. У поуци о правном леку је констатовано да незадовољна странка и учесник у поступку имају право приговора против овог решења .
Учесник у поступку М. Ш, овде подносилац уставне жалбе, је 1. фебруара 2018. године поступио по наведеном закључку извршног суда и уплатио преостали новчани износ на име цене за куповину непокретности извршног дужника.
Учесник у поступку, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 13. фебруара 2018. године Основном суду у Зрењанину приговор против оспореног првостепеног решења.
Веће Основног суда у Зрењанину је оспореним решењем Ипв (И). 40/2018 од 9. марта 2018. године одбацило као недозвољен тај приговор, оцењујући да М. Ш . у овом извршном поступку није ни извршни поверилац ни извршни дужник, па да он није легитимисан да побија решење о обустављању поступка.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац у уставној жалби, је утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују и да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, па да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, као и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију се повреду у суштини указује у уставној жалби, је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени лист РС“, бр. 31/11, 99/11, 109/13- Одлука УС, 55/14 и 139/14), који се примењивао на предметни извршни поступак, било је прописано: да ће се поступак извршења обуставити без пристанка извршног дужника ако извршни поверилац повуче предлог за извршење, у целини или делимично, па да ће се одлуком о обустави извршења укинути све спроведене извршне радње ако се тиме не ди ра у стечена права трећих лица (члан 35. став 8.); да се одлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка (члан 36. став 1.); да је приговор правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку (члан 39. став 1.); да се и звршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да по закљученом надметању и евентуалном изјашњењу о праву прече куповине суд, односно извршитељ објављују који је понудилац понудио највећу цену и том понудиоцу додељују непокретност, па да о додељивању непокретности продате јавним надметањем суд, односно извршитељ доноси закључак који се објављује на огласној табли надлежног суда и доставља свим лицима којима се доставља закључак о продаји, као и свим учесницима у надметању (члан 128. ст. 4. и 5.); да након полагања цене у случају продаје непокретности јавним надметањем, односно по полагању цене у случају продаје непосредном погодбом суд, односно извршитељ доноси закључак да се непокретност преда купцу и да се у јавну књигу упише право својине у његову корист (члан 131. став 1.).
Одредбом члана 20. став 2. Закона о основама својинскоправних односа (“Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, “Службени лист СРЈ“, број 29/96 и “Службени гласник РС“, број 115/05) је предвиђено да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом.
5. Узимајући у обзир да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење заснивају на тврдњи да је веће извршног суда произвољно применило процесно право на штету подносиоца, одбацивши као недозвољен његов приговор који је изјављен против првостепеног решења о обустављању извршења, Уставни суд је закључио да подносилац у суштини указује на повреду права на правно средство, па је ове наводе уставне жалбе искључиво ценио са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава.
Пре упуштања у оцену основаности навода уставне жалбе, Уставни суд је увидом у списе предмета најпре констатовао да је подносилац уставне жалбе у предметном извршном поступку имао својство учесника у поступку јавне продаје непокретности извршног дужника који је најпре положио јемство за учествовање на јавном надметању, а потом на рочишту одржаном 23. јануара 2018. године дао и најбољу понуду за куповину исте, због чега је извршни суд донео закључак И. 3355/15, којим је подносиоцу доделио непокретност и наложио му да у року од 15 дана уплати преосталу разлику до понуђеног износа. Извршни повериоци су истог дана када је одржано поменуто рочиште повукли предлог за извршење, а што је Основном суду у Зрењанину послужи ло као разлог за доношење оспореног решења о обустављању предметног извршног поступка И. 3355/2015 од 25. јануара 2018. године, којим су укинуте све спроведене извршне радње, па и радње продаје и доделе подносиоцу те непокретности. Веће извршног суда је оспореним решењем Ипв (И). 40/2018 од 9. марта 2018. године одбацило као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе, са образложењем да подносилац као учесник у поступку према одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године није овлашћен да изјави приговор против решења о обустављању извршења.
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да је повлачење предлога за извршење од стране извршног повериоца према одредбама члана 35. став 8. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године имало за правну последицу доношење решења о обустављању извршног поступка. Извршни суд је у таквој процесној ситуацији имао дужност да одлуком о обустави извршења укине све спроведене извршне радње, ако се тиме није дирало у стечена права трећих лица. Са друге стране, Уставни суд истиче да у поступку принудног извршења суд одлучује закључком или решењем, при чему Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године није регулисао како форму акта којим се поступак обуставља, тако ни питање да ли је дозвољен приговор против акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду овакву правну празнину коју је оставио раније важећи процесни закон, Уставни суд је у својој пракси по уставним жалбама у којима се поставило питање да ли је дозвољен приговор против одлуке о обустави поступка, пре свега узео у обзир да обустава поступка представља један од два могућа начина окончања извршног поступка и да се таквом судском одлуком одлучује о грађанском праву извршног повериоца, односно грађанској обавези извршног дужника. Према томе, Уставни суд је заузео правни став према коме се одлуком суда о обустави извршног поступка одлучује о правима и обавезама странака у извршном поступку који су имовинског карактера, па да странке имају право на приговор против те одлуке, а на шта упућује и одредба члана 36. став 2. Устава, којом се сваком јемчи право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Међутим, из наведене уставне норме произлази да се двостепеност у одлучивању не јемчи само странкама о чијим се правима и обавезама расправља у судском поступку. По мишљењу Уставног суда, право на правно средство је изузетно зајемчено и другим учесницима у поступку и то искључиво против одлуке којом се одлучује о интересу тог лица који је на закону заснован.
С обзиром на изнето, Уставни суд сматра да је, ради одговора на питање да ли је подносилац уставне жалбе имао право да изјави приговор против првостепеног решења о обустављању извршног поступка, потребно претходно размотрити какав је подносилац имао правни положај у предметном извршном поступку, односно да ли се тим решењем одлучивало и о његово м правном интересу који је заснован на закону. У наведеном контексту, Уставни суд је оценио да купац непокретности у поступку судске јавне продаје добија правни основ за стицање права својине тек након што извршни суд, односно извршитељ донесе закључак да се непокретност преда купцу и који истовремено садржи налог органу управе надлежном за вођење евиденције о непокретностима и стварним правима на њима да упише право својине у његову корист, чиме се купац ослобађа обавезе подношења посебног захтева органу који води јавне књиге. Закључак о предаји непокретности представља финални акт у поступку продаје непокретности и одлуку државног органа на основу кога купац стиче право својине, у смислу одредаба члана 20. став 2. Закона о основама својинскоправних односа и члана 131. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, па упис права својине тада има само декларативни карактер. Дакле, Уставни суд напомиње да је услов за доношење поменутог закључка претходно поступање купца по закључку о додељивању непокретности које се постиже уплатом целокупне купопродајне цене, а која је формирана по основу најповољније понуде дате на јавном надметању за продају непокретности.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе, као лице које је дало најбољу понуду за куповину непокретности која је била предмет извршења, на основу закључка о додељивању непокретности Основног суда у Зрењанину И. 3355/15 од 23. јануара 2018. године имао својинскоправну претензију на тој непокретности, која је могла бити реализована уплатом разлике између понуђене цене и датог јемства и доношењем закључка о предаји непокретности, а који служи као непосредни правни основ за стицање својине на предмету извршења. То значи да је подносилац уставне жалбе у предметном извршном поступку имао правни интерес заснован на закону, чије је остварење, по мишљењу Уставног суда, доведен о у питање доношењем решења о обустављању поступка Основног суда у Зрењанину И. 3355/2015 од 25. јануара 2018. године. Ово из разлога што је извршни суд истовремено са одлуком о обустави поступка укинуо све извршне радње које су спроведене у поступку. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је извршни судија приликом доношења наведеног решења посебно имао у виду да је изричито укинуо и радње јавне продаје и доделе непокретности подносиоцу уставне жалбе, због чега је у поуци о правном леку навео да незадовољна странка и учесник у поступку имају могућност изјављивања приговора против тог решења. Подносилац уставне жалбе је, поуздајући се у дату правну поуку, поднео приговор против првостепеног решења о обустављању извршног поступка, али је веће Основног суда у Зрењанину, упркос свему, оспореним решењем Ипв (И). 40/2018 од 9. марта 2018. године одбацило као недозвољен тај редовни правни лек, оцењујући да само странке у извршном поступку имају право да оспоравају правилност и законитост наведеног решења.
Полазећи од свега изнетог, а посебно узимајући у обзир да је решењем Основног суда у Зрењанину И. 3355/2015 од 25. јануара 2018. године практично одлучивано и о правном интересу подносиоца који је био заснован на закону, Уставни суд сматра да је веће извршног суда извело уставноправно неприхватљив закључак да подносилац нема овлашћење за изјављивање приговора против решења о обустављању извршног поступка. Оваква погрешна оцена Основног суда у Зрењанину је, по мишљењу Уставног суда, последично довела и до повреде права подносиоца уставне жалбе на правно средство, јер је подносилац у конкретном случају лишен могућности да се у поступку инстанционе контроле преиспита правилност и законитост поменутог првостепеног решења. Из тих разлога, Уставни суд је усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), те је одлучио као у тачки 1. изреке.
Будући да се одредбама члана 18. Устава не јемчи неко конкретно људско или мањинско право и слобода, то Уставни суд није испитивао наводе подносиоца уставне жалбе о повреди наведених уставних норми у предметном извршном поступку, јер оне не представљају непосредан правни основ за изјављивање уставне жалбе.
Уставни суд је нашао да се штетне последице у тврђене повреде права на правно средство могу отклонити једино поништајем оспореног решења Основног суда у Зрењанину Ипв (И). 40/2 018 од 9. марта 2018. године и одређивањем да наведени суд у поновном поступку донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Основног суда у Зрењанину И. 3355/2015 од 25. јануара 2018. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је закључио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правно средство довољно пра вично задовољење за подносиоца. При томе, Уставни суд је узео у обзир да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспореног другостепеног решења. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио као неоснован овај захтев, одлучујући као у тачки 3. изреке.
Што се тиче захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Суд указује да нема основа за одређивањем тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети , поред многих других, Одлуку Уставног суда Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
6. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.