Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Г . из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јула 20 21. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. Г . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 147/13 (раније К. 52/10) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Г . из Новог Сада поднела је Уставном суду, 21. јула 2016. године, преко пуномоћника Б. Д . П , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Новом Саду К. 147/13 од 25. фебруара 2016. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 556/16 од 1. јуна 2016. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, посебних права окривљеног и права на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених одредбама члана 32. став 1 , члана 33. ст. 5. и 6. и члана 36. Устава Републике Србије.
Подноситељка у уставној жалби, поред осталог, оспорава доказни поступак и утврђено чињенично стање.
У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року подноситељка у уставној жалби наводи да је кривични поступак против ње трајао од 25. фебруара 2004. до 1. јуна 2016. године, а да је током кривичног поступка једном изостала са главног претреса, због болести.
Подноситељка је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених прав а и поништи оспорене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Вишег суда у Новом Саду К. 147/13, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду је 27. фебруара 2004. године против окривљене, овде подноситељке, поднело захтев за спровођење истраге Кт. 124/04, због основане сумње да је извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. Кривичног законика.
Кривични поступак је у односу на подноситељку покренут 28. фебруара 2004. године, доношењем решења Ки. 64/04 истражног судије Окружног суда у Новом Саду да се против окривљене спроведе истрага због основане сумње да је извршила наведена кривична дела.
У току истраге је саслушано више сведока, обављено је финансијско – материјално вештачење и уочена је неактивност суда у трајању од годину дана и шест месеци, у периоду од 28. маја 2004. до 27. новембра 2005. године.
Након спроведене истраге, Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду је 18. јула 2006. године подигло оптужницу против подноситељке због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Од момента подизања оптужнице 18. јула 2006. године Виши суд у Новом Саду није заказао главни претрес годину дана и скоро осам месеци, до 10. марта 2008. године.
Окружни суд у Новом Саду, а потом Виши суд у Новом Саду је у периоду од 10. марта 2008. до 29. јуна 2012. године (када је донета прва првостепена пресуда) главни претрес заказао 13 пута, од чега је главни претрес одржан 12 пута, а једном није одржан, због изостанка окривљене услед болести. У току главног претреса саслушана је окривљена у више наврата, саслушан је већи број сведока, обављена су вештачења и саслушани су вештаци. На главном претресу одржаном 8. јуна 2009. године окривљена је тражила изузеће судије, док је 30. септембра 2009. године бранилац окривљене тражио одлагање главног претреса. Даље, суд није заказивао главни претрес у периоду од 9. децембра 2009. до 29. новембра 2010. године (11 месеци и 20 дана), и у периоду од 14. фебруара 2011. до 28. марта 2012. године (у трајању од једне године, једног месеца и 14 дана).
Виши суд у Новом Саду је након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка донео пресуду К. 52/10 од 29. јуна 2012. године којом је окривљена оглашена кривом за извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђена на казну затвора у трајању од три године, док је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 3716/12 од 13. фебруара 2013. године укинута првостепена пресуда и предмет је враћен на поновно суђење.
У поновном поступку, Виши суду Новом Саду је главни претрес заказао 7. јула 2014. године, годину дана и скоро пет месеци након укидања првостепене пресуде.
Виши суд у Новом Саду је главни претрес у периоду од 7. јула 2014. до 25. фебруара 2016. године (када је донета друга првостепена пресуда) заказао осам пута, од чега претрес једном није одржан због штрајка адвоката. У овом периоду главни претрес је два пута почињао изнова, а у току главног претреса саслушана је окривљена, и саслушани су сведоци и вештаци.
Оспореном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 147/13 од 25. фебруара 2016. године окривљена, овде подноситељка уставне жалбе , оглашена је кривом за извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја у продужењу из члана 359. став 3. у вези са ст. 4. и 1. Кривичног законика и осуђена на казну затвора у трајању од две године и шест месеци.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 556/16 од 1. јуна 2016. године, делимично је усвојена жалба браниоца окривљене и преиначена је првостепена пресуда тако што је окривљена због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ст. 4. и 1. Кривичног законика осуђена на казну затвора у трајању од једне године и одређено је да ће се казна извршити у просторијама у којима станује, уз примену електронског надзора, чиме је кривични поступак правноснажно окончан.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подноситељка позива у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране и да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. ст. 5. и 6.) ; да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.) .
5. Полазећи од праксе, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Период оцене разумног трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене да ли је конкретни судски поступак окончан у оквиру разумног рока или не, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 28. фебруара 2004. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут, до 1. јуна 2016. године, када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж1. 556/16, којом је поступак правноснажно окончан.
Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак трајао 12 година и три месеца, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд налази да у конкретном случају ниједан од чинилаца који објективно могу утицати на дужину судског поступка не може да оправда оволико трајање предметног кривичног поступка. Ово посебно имајући у виду да је Уставни суд утврдио да претежну одговорност за то што поступак није окончан у оквиру разумног рока сноси првостепени суд пред којим се водио поступак, а у коме је прва пр есуда донета тек 29. јуна 2012. године, дакле, после више од осам година од покретања поступка. Поред наведеног, уочљиви су и период и неактивности првостепеног суда ( пре свега, у истрази, у трајању од годину дана и шест месеци, у периоду од 28. маја 2004. до 27. новембра 2005. године; у трајању од годину дана и скоро осам месеци у периоду од подизања оптужнице 18. јула 2006. до 10. марта 2008. године, када је заказан главни претрес, и након укидања првостепене пресуде 13. фебруара 2013. године, до заказивања главног претреса 7. јула 2014. године, у трајању од годину дана и скоро пет месеци), који су главни разлог за дуго трајање поступка. Овакво поступање се ни под којим условима и разлозима не може сматрати оправданим, будући да суд има обавезу да благовремено поступа у предметима који су у његовој надлежности и има посебну одговорност да осигура да до било каквог непотребног кашњења не дође. Уставни суд напомиње да је подноситељка уставне жалбе једном изостала са главног претреса и да је једном тражила одлагање главног претреса, али је става да је тиме незнатно допринела дужини трајања кривичног поступка. Такође, Уставни суд указује да, иако је оспорени кривични поступак вођен два пута пред две судске инстанце због кривичног дела злоупотреба службеног положаја, што указује на релативну сложеност чињеничних и правних питања на која је суд требало да одговори, те да је било потребно испитати велики број сведока и обавити више вештачења, наведене чињениц е у околностима конкретног случаја никако не мо гу представљати уставноправно прихватљиво оправдање за овако дуго трајање кривичног поступка.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да релативна сложеност чињеничних и правних питања и комплексност доказног поступка, и поред чињенице да главни претрес није одржан само два пута, не може представљати уставноправно прихватљиво оправдање за то што је кривични поступак трајао 12 година и три месеца за које време је предмет оптужбе скоро све време разматран пред првостепеним судом. Наиме, Уставни суд је оценио да је дугом трајању поступка доприне ла неактивност првостепеног суда у току истраге (годину дана и шест месеци), пропуст првостепеног суда да годину дана и скоро осам месеци након подизања оптужнице закаже главни претрес, те пропуст првостепеног суда да након укидања првостепене пресуде, годину дана и скоро пет месеци закаже главни претрес.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд налази да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року, у овом случају, може остварити и самим утврђењем повреде права, будући да подноситељка није истакла захтев за накнаду нематеријалне штете.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорене пресуде Вишег суда у Новом Саду К. 147/13 од 25. фебруара 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 556/16 од 1. јуна 2016. године истич у повред е права на правично суђење , посебних права окривљеног и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 36. Устава, Уставни суд констатује да наводи уставне жалбе у овом делу не представљају уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди означених Уставом зајемчен их права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспорених аката. Наиме, Уставни суд је утврдио да оспорене пресуде садрже детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење на који начин су судови, по слободном судијском уверењу, након спроведеног целокупног доказног поступка, утврдили све правно релевантне чињенице и јасно изнели на основу којих доказа је утврђено да је подноси тељка уставне жалбе крив а за извршење кривичн ог дела које је бил о предмет оптужбе ( злоупотреба службеног положаја) у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да се подноситељка уставне жалбе , незадовољ на исходом кривичног поступка који је вођен против ње, само формално позива на повреду уставн их права, оспоравајући доказни поступак и понављајући наводе који су изнети у жалби против правостепене пресуде , а на које су се надлежни судови изјаснили на уставноправно прихватљив начин .
Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.