Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Мсирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Р . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јула 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ј. Р . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 4275/18 од 23. новембра 2018. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Р . из Београда је , 19. јуна 2019. године , преко пуномоћника С. М , адвоката из Београда, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 4275/18 од 23. новембра 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , права детета из члана 64. Устава, права и дужности родитеља из члана 65. Устава и посебне заштите породице, мајке, самохраног родитеља и детета из члана 66. ст. 1. и 3. Устава .
Повреду означених уставних права подноситељка уставне жалбе образлаже следећим тврдњама: да је Врховни касациони суд, као и нижестепени судови пре њега , одабиром доказа на њену штету, тачније селективном оценом доказа, извео произвољне чињеничне закључке који су довели до произвољне примене материјалног права на њену штету ; да с е Врховни касациони суд , као и нижестепени судови пре њега, више руководио неуспешном сарадњом између ње и Центра за социјални рад, него интересима и потребама малолетног болесног лица; да одлуку о вршењу родитељског права судови нису могли да заснују на мишљењу комисије вештака од 30. септембра 2017. године, из разлога што ниједан од чланова комисије није на списку сталних судских вештака ; да су судови прихватили мишљење комисије вештака које је у потпуној супротности са ранијим извештајима двојице члан ова комисије; да је дечији психијатар, који је био и члан комисије вештака, претходно констатовао да малолетни син странака може врло јасно да изрази своје потребе и ставове , што се односи и на то с ким жели да живи, док је дечји психолог , такође члан комисије вештака, у свом извештају навео да се на питање с ким жели да живи малолетни син странака изјаснио да је то мајка, а не отац; да је дечији психолог саслушан и као сведок у доказном поступку, те је у писменој допуни свог сведочења навео да је дете везано за мајку и да му је потребна целодневна нега коју му мајка пружа, из ког разлога нису испуњени услови за промену старатељства ; да су и поред таквих оцена и констатација, судови стали на становиште да мишљење детета у конкретном случају не може бити пресудно за одлуку о вршењу родитељског права, на који начин је малолетно дете онемогућено да ужива права из члана 64. Устава, сходно свом узрасту и душевној зрелости, а и повређено је његово право на посебну заштиту из члана 66. ст. 1. и 3. Устава као детета које је омет ено у развоју, док су њој повређена права родитеља из члана 65. Устава, јер јој је родитељско право ограничено у супротности са интересима и изјашњењем малолетног детета.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду , уз одлагање њеног извршењ а, као и да подноситељки уставне жалбе досуди трошкове за састав уставне жалбе.
Поднеском од 25. октобра 2019. године, подноситељка уставне жалбе је истакла и повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку у коме је оспорени акт донет, а који се пред Првим основним судом у Београду водио у предмету П2. 558/16. Предлож ила је да се као начин правичног задов ољења због повреде наведеног уставног права одреди примерена накнада у износу од 2.000 евра по години трајања поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уствни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе парничног предмета Првог основног суда у Београду П 2. 558/16 и утврдио следеће чињенице и окол ности од значаја за одлучивање:
П. Р . из Београда је 8. септембра 2010. године, у својству тужиоца, поднео тужбу против тужене Ј . Р, овде подноситељке уставне жалбе, ради развода брака који су закључили 7. октобра 2001. године у Београду, те до ношења одлуке о вршењу родитељског права над њиховим малолетним сином који је рођен 13. новембра 2005. године, одржавању личних односа између малолетног детета и родитеља са којим оно не живи и доприносу у издржавању детета .
Тужена је 20. септембра 2011. године поднела противтужбу са истим захтевима као у тужби, с том разликом што је предложила да се родитељско право над малолетним дететом повери њој, а да тужилац-противтужени са њим одржава личне односе, као и да се обавеже да доприноси његовом издржавању.
Поступци по тужби и противтужби су спојени ради јединственог поступања.
Пресудом Првог основног суда у Београду П2. 8737/10 од 25. маја 2015. године разведен је брак између парничних странака. Самостално вршење родитељског права над малолетним дететом је поверено тужиоцу-противтуженом, уз уређење личних односа између детета и тужене-противтужиље на начин да се њихови сусрети одвијају у Саветовалишту за брак и породицу. Тужена-противтужиља је делимично лишена родитељског права над малолетним дететом, и то у погледу чувања, подизања, васпитања, образовања и заступања. Обавезана је да доприноси у издржавању малолетног детета. Противтужбени захтеви за вршење родитељског права, уређење личних односа и давање доприноса у издржавању одбијени су као неосновани. Вршење родитељског права и одржавање личних односа су привремено уређени до окончања спора издавањем привремених мера, а такође, привременом мером је тужена -противтужиља обавезана на предају детета тужиоцу-противтуженом. Обавеза предаје детета је садржана и у допунској пресуди од 9. новембра 2015. године.
Поступајући по жалбама тужене-противтужиље, Апелациони суд у Београду је донео решење Гж2. 800/15 од 14. јануара 2016. године, исправљено решењем истог суда од 8. марта 2016. године, којим је првостепену пресуду и допунску пресуду укинуо и предмет вратио на поновни поступак. Одлука о разводу брака није побијана жалбом.
У образложењу укидајућег другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да су парничне странке закључиле брак 7. октобра 2001. године; да из брака имају сина С. Р, рођеног 13. новембра 2005. године, који је дете са посебним потребама; да је дете по престанку заједнице живота родитеља наставило да живи са мајком и бабом по мајци, у стану који је у власништву бабе; да тужена -противтужиља није у сталном радном односу, већ ради хонорарно на организацији културних догађаја; да месечно ост варује приходе од око 200 евра; да је тужилац-противтужени запослен и зарађује месечно између 36.000 и 41.000 динара, а живи у стану површине 55 – 60 м2, са ван брачном супругом која није запослена и њено двоје пунолетне деце; да је у периоду од октобра 2010. до марта 2011. године успео да обнови контакт са малолетним дететом, а након тога, када је тужена-противтужиља доживела саобраћајну несрећу, сваки контакт је прекинут; да је мајка тужене-противтужиље у свом сведочењу навела да је малолетно дете жртва насиља од стране мајке, како физичког, тако и психичког; да је вештачењем обављеним преко комисије вештака, са чијим мишљењем се сагласио и Градски центар за социјални рад – Одељење Палилула, утврђено да је у најбољем интересу малолетног детета, а с обзиром на његов узраст, пол, емоционалне и развојне потребе, да се повери на самостално васпитање и старање оцу ; да мајка спада у категорију емоционално нестабилних личности, са искључивим схватањима када је у питању интерес њеног детета; да се дете развија под њеним доминантним утицајем, што се показује као неадекватно за његов правилан развој, посебно имајући у виду његово здравствено стање, као и чињеницу да мајка не схвата значај и улогу оца у животу дечака и потпуно га искључује, а при том га не социјализује на адекватан начин; да дете нема правилан дневни и ноћни ритам, васпитно је запуштено, несоцијализовано и у већини случајева комуницира са мајком; да дете још увек није кренуло у школу, а мајка не покушава да оспособи дете да самостално функционише у задовољавању свакодневних потреба које му здравствено стање дозвољава, као што су купање, обављање физиолшких потреба, самостално обедовање, већ га у потпуности чини зависним од себе да би могла да га контролише; да је однос између тужене-противтужиље и њене мајке нарушен због различитих схватања о начину васпитања малолетног детета, па такво окружење негативно утиче на дете; да је тужилац стабилнија особа и на адекватнији начин може препознати и задовољити развојне потребе детета и организовати његово време и обавезе; да упркос значајном протеку времена и одсуству контакта, дете је у конверзацији са оцем радосно; да када је мајка једном приликом омогућила контакт, дете се обрадовало и провело је садржајно време са оцем; да је отац високо мотивисан да се малолетно дете повери њему, у чему има пуну подршку ванбрачне супруге и њене породице, као и мајке тужене -противтужиље; да је тужилац-противтужени зрела и уравнотежена личност, која ће на одговарајући начин задовољити дечакове емоционалне и развојне потребе боље од мајке, која због својих ригидних ставова не може на адекватан начин да одговори свим потребама детета; да полазећи од тако утврђеног чињеног стања, првостепени суд је, применом одредаба чл. 77, 82, 270. и 272. Породичног закона, вршење родитељског права поверио оцу, мајку делимично лишио родитељског права и уредио начин одржавања личних односа између мајке и детета, док је све противтужбене захтеве одбио у целини.
У образложењу исте пресуде је даље наведено: да се чињенично-правни закључак првостепеног суда за сада не може прихватити као правилан; да су елементи за процену најбољег интереса детета, у смислу члана 6. и члана 266. став 1. Породичног закона и члана 3. став 1. Конвенције о правима детета, правни стандард и цене се према околностима сваког конкретног случаја; да један од елемената за процену најбољег интереса детета јесте и процена ризика предаје детета и његовог измештања из једне животне средине у другу, што је у конкретном случају изостало; да је малолетно дете парничних странака дете са посебним потребама, које болује од неспецификованог первазивног развојног поремећаја; да у његовом лечењу учествују психолог, неуропсихијатар и дефектолог; да је, према налазу и мишљењу дипломираног психолога са Универзитетске дечије клинике В. Ч, код кога се малолетно дете лечи и једанпут недељно долази на третман, дете склоно непредвиђеним и бурним реакцијама, а уколико му нису задовољене потребе испољава ниску толеранцију на фрустрације, изразито је везан о за мајку и теже прихвата промену средине и устаљених навика, одступа у развоју у односу на вршњаке, тешко одржава пажњу, скл оно је екцесима и има повремене интензив не нападе беса; да по мишљењу ординирајућег психолога, због специфичног здравстве ног стања детета и његове везаности за мајку, као и због чињенице да није дуже време виђало оца, ви ђање са њим би требало да се одвија у познатом простору, односно простору на који је дете навикло, уз пра ћење реакциј а детета; да из стања у списима предмета даље произлази да дете користи само просте реченице, да говори о себи у трећем лицу, да гестовима показује оно што хоће, да се везује за предмете и ако му се одмах не дају долази до бурне реакције; да свака промена места, околине, распореда ствари и нова лица код њега изазивају бурну реакцију и фрустрацију, тако да ни чланови комисије вештака нису могли током вештачења да га смире; да дете показује агресивност и отежано комуницира са другим људима; да стоји чињеница да мајка дете није уписала у школу, али с обзиром на карактеристике личности малолетног детета, за сада се не може прихватити закључак да би се оно брзо и успешно адаптирало на постојећи школски систем и промену животне средине; да првостепени суд, такође, није имао у виду да отац ради по сменама и да је више дана одсутан из куће, због чега би дете било поверено његовој ванбрачној супрузи и њеној пунолетној деци; да из напред изложеног следи да су основани жалбени наводи тужене да је елемент за процену најбољег интереса детета, а нарочито његове потребе за здравственом заштитом, социјализацијом, образовањем, могућностима за укључивање у ширу заједницу и промену животне средине, било нужно утврдити вештачењем преко комисије вештака, коју ће чинити дечији психијатар, дефектолог и психолог , а који су иначе укључени у лечење малолетног детета; да један од основних циљева члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јесте да се створе услови да се породични односи не прекидају; да се у ситуацији као што је ова интереси родитеља не смеју стављати изнад интереса малолетног детета, а суд је, сагласно чл ану 6. и члану 226. став 1. Породичног закона и члану 3. Конвенције о правима детета, дужан да малолетном детету са посебним потребама пружи највећи могући степен заштите и сигурности његове личности; да ће у поновном поступку првостепени суд отклонити учињену повреду поступка и применом истражног начела из члана 205. Породичног закона допунити доказни поступак вештачењем, преко комисије вештака коју ће чинити дечији психолог, дечији неуропсихијатар и дефектолог, код којих се малолетно дете већ налази на лечењу; да пошто расправи сва спорна питања и утврди елементе за процену најбољег интереса детета, те изврши процену ризика измештања детета са посебним потребама из једне животне средине у другу, првостепени суд ће донети правилну одлуку.
Први основни суд у Београду је у поновном поступку донео пресуду П2. 558/16 од 1. новембра 2017. године, којом је с амостално вршење родитељског права над малолетним дететом поверено тужиоцу-противтуженом, уз уређење личних односа између детета и тужене-противтужиље по предложеном моделу . Тужена -противтужиља је обавезана да доприноси у издржавању малолетног детета, као и да малолетно дете одмах преда тужиоцу-противтуженом. Одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се тужена-противтужиља делимично лиш и родитељског права над малолетним дететом . Тужилац-противтужени је обавезан да за период од 23. септембра 2011. до 1. новембра 2017. године исплати допринос у издржавању малолетног детета у висини 30% својих редовних месечних примања. Противтужбени захтеви за вршење родитељског права и уређење личних односа одбијени су као неосновани . Вршење родитељског права и одржавање личних односа је привремено уређено до окончања спора издавањем привремених мера, а такође, привременом мером је тужена -противтужиља обавезана на хитну предају детета тужиоцу – противтуженом.
Одлучујући о жалбама парничних странака, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж2. 25/18 од 24. јануара 2018. године, којом је жалбе одбио као неосноване, те је наведена првостепена пресуда у целини потврђена.
Врховни касациони суд је ревизију тужене-противтужиље одбио као неосновану оспореном пресудом Рев. 4275/18 од 23. новембра 2018. године.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да према налазу и мишљењу комисије вештака од 14. априла 2014. године, тужена-противтужиља спада у категорију емоционално нестабилних личности, са искључивим схватањима и понашањима када је у питању интерес њеног детета, не допушта контакт између детета и оца, дете није уписала у школу и њени родитељски капацитети су ограничени и умањују њену родитељску подобност; да је тужилац-противтужени нормално структурисана личност и мотивисан је за бригу о детету; да је неопходно да се у одгајању детета укључи отац у што већој мери, да се настави терапија детета у здравс твеној иснтитуцији и мајка упути на терапију, ради корекције неадекватних родитељских ставова; да је предложено да дете настави да живи са мајком, те да уколико мајка у наредних шест месеци не буде сарађивала у спровођењу модела виђења оца са дететом, треба покренути поступак за њено лишење родитељског права; да је решењем Градског центра за социјални рад од 3. новембра 2014. године одређен корективни надзор над вршењем родитељског права тужене-противтужиље и она је упозорена на неопходност контакта детета са оцем, уписа детета у одговарајућу школу, регулисања његове здравствене заштите и овере здрав ствене књижице, а странке су упућене у саветовалиште за брак и породицу; да из допунског налаза и мишљења комисије вештака од 17. новембра 2014. године произлази да се за време и после вештачења отац и дете нису виђали, да мајка није уписала дете у школу, да није започела терапију, да је искључива у погледу бриге о детету, сматрајући да је само она способна, а што представља запостављање интереса детета, услед чега је комисија вештака закључила да је основан предлог за њено делимично лишење родитељског права; да је Градски центар за социјални рад – Одељење П. предложио да се малол етно дете повери оцу на самостално вршење родитељског права, а радници тог органа су 8. маја 2015. године обавили теренску посету због сумње на физичко злостављање и занемаривање које тужена-противтужиља врши над малолетним дететом; да је том приликом мајка тужене-противтужиље потврдила да је она пријавила насиље према детету и да је тужена -противтужиља вербално агресивна и према њој и према детету, при чему је дете током разговора потврдило да га мајка повремено туче; да је правноснажном кривичном пресудом тужена-противтужиља осуђена за кривично дело насиље у породици, које је извршила према својој мајци; да је у наставку поступка утврђено да је дете завршило четврти разред основне школе, са повременим паузама у школовању, јер је тужена-противтужиља више пута покушавала да промени школу дечака; да је налазом и мишљењем комисије вештака од 30. септембра 2017. године, у чијем саставу су били дечији психијатар, психолог и дефектолог, оцењено је да је неопходно и врло пожељно да се оба родитеља активно брину о детету и да упркос свим потешкоћама примећеним код мајке, а везано за односе са оцем, школовањем и лечењем дечака, суд треба да предложи родитељима споразум о заједничком вршењу родитељског права над дететом, те да дете једнако време проводи код сваког родитеља, уз надгледање родитеља од стране Центра за социјални рад, а уколико то није подобно или мајка не пристане на предлог, предложено је да се дечак повери оцу на самостално вршење родитељског права; да је евентуално нарушење менталног стања детета и функционисања обично привременог карактера и требало би да пролази у периоду навикавања од око шест месеци; да не би требало да таква промена остави трајне последице , а и носи значајно мањи ризик по даљи развој од тога да дете настави да живи као и да сада, тј. не социјализује се, није у контакту са оцем и није психички довољно збринуто; да уколико мајка и даље не буде сарађивала са оцем, Центром за социјални рад, здравственим установама и школом, предложено је покретање поступка за лишење родитељског права; да је оцењено као неопходно да дечак на месечном нивоу има контакте са дечијим психијатром, да се настави психолошки саветодавни рад, да се упути на интерресорну комисију и да се упише у школу; да је предложен модел честог контакта детета са мајком, имајући у виду чињеницу да се дете навикло на живот са мајком.
У образложењу ревизијске пресуде је даље наведено: да наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани; да према утврђеним околностима конкретног случаја, тужена-противтужиља, због својих континуираних ригидних ставова, не може на адекватан начин да одговори потребама детета; да је тужилац -противтужени нормално структурисана личност, уравнотежена и позитивно мотивисана за старање о дечаку, те се сматра да ће задовољити његове емоционалне и развојне потребе; да је нижестепеним пресудама, у непобијаном делу, искључено занемаривање и злостављање детета од стране тужене -противтужиље, па је одбијен тужбени захтев за лишење родитељског права, али њена несарадљивост са институцијама, истрајавање у негативном понашању и поред покушаја саветодавног рада и одређеног стручног надзора органа старатељства, потпуно искључивање оца из живота детета онемогућавањем виђења, изолација детета и друге утврђене околности, упућују да је самостално вршење родитељског права од стране оца у најбољем интересу детета, иако се ради о дечаку са посебним потребама и дијагнозом аутизма, који је у досадашњем периоду био упућен само на старање мајке; да се комисија вештака истовремено изјаснила и о негативним последицама промене животних услова детета, породичној ситуацији оца и специфичностима посла који обавља, тако да се уз честе контакте и сарадњу тужене-противтужиље и органа старатељства, сепарациони период и прилагођавање детета на другу средину очекивано може спровести позитивно; да се ревизијом неосновано указује на спорну могућност проширења модела личних односа детета са мајком, услед озбиљно и трајно поремећених односа странака, јер је тужена-противтужиља, као родитељ код којег се дете налазило у претходном периоду, спречавала личне односе детета са оцем, док се на страни тужиоца-противтуженог нису показали знаци неразумевања и несарадње, већ је напротив исказана значајна спремност за даљу сарадњу са институцијама и мотивисаност за родитељство; да је тужилац-противтужени прихватио и могућност заједничког вршења родитељског права, за разлику од тужене-противтужиље; да се стога оправдано очекује његово поступање по препорукама комисије вештака, органа старатељства и налозима суда; да није основано истицање у ревизији да су нижестепени судови противно Породичном закону и Конвенцији о правима детета одлучили мимо жеље и мишљења детета, које је јасно изразило своју потребу и став да жели да живи са мајком; да према одредбама члана 65. Породичног закона, дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења и таквом мишљењу детета се мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета ; да из налаза комисије вештака од 30. септембра 2017. године произлази да малолетно дете странака не показује сепарациони страх када се одвоји од мајке и да иако истиче да жели да живи само са мајком, није способно да само изрази своју вољу са ким би желе ло да живи и зашто, те да ли је то добро за њега; да стога мишљење детета у овом случају не може бити пресудно за одлуку о вршењу родитељског права, већ најбољи интерес детета, који је побијаном одлуком правилно утврђен оценом свих околности конкретног случаја; да није од значаја ни указивање на раније дату изјаву др В. Ч, активно укљученог у лечење детета, јер је реч о психологу који је као члан комисије вештака учествовао у изради налаза и мишљења од 30. септембра 2017. године, на коме је побијана пресуда заснована и које је он потписао без примедби; да указивање ревизијом на афирмативна мишљења еминентних стручњака из области културе и образовања о посвећености тужене-противтужиље као мајке, не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде; да није спорно да је позитиван сваки напор тужене-противтужиље уложен у образовање сина и његово укључивање у културне догађаје; да се, међутим, ради о парцијалним и површним утисцима, док је за процену најбољег интереса детета неопходно свеобухватно испитивање и сагледавање свих околности везаних за подобност и понашање родитеља, стање детета и процена стручњака; да је правилно, уз учешће органа старатељства и комисије вештака, утврђена ограниченост родитељског капацитета тужене-противтужиље и истрајавање у неприхватљивом моделу понашања на штету детета, које је правилно вредновано побијаном одлуком; да је туженој-противтужиљи у току парнице препорукама органа старатељства, корективним надзором и привременим мерама, омогућена корекција понашања и задражавање самосталног вршења родитељског права, а мишљењем комисије вештака отворена и могућност заједничког вршења родитељског права, коју тужена-противтужиља није прихватила; да је стога, и по оцени Врховног касационог суда, истрајавањем на искључењу другог родитеља из живота сина и несарадњом са институцијама, непоступањем по одлукама суда о привременим мерама и потпуном забраном комуникације оца са сином, компромитована родитељска способност тужене-противтужиље, услед чега је, супротно наводима ревизије, најбољи интерес детета остварен побијаном одлуком, поверавањем самосталног вршења родитељског права оцу, уз учестало одвијање личних односа мајке са дететом, одређено према мишљењу комисије вештака.
Оспорена ревизијска пресуда је пуномоћнику тужене-противтужиље достављена 20. маја 2019. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости (члан 64. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, док се посебна заштита пружа деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју (члан 66. ст . 1. и 3. ).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења и да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета (члан 65. ст. 1 . и 3.) да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење, односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.); да је, пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, суд дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима (члан 270.); да ако родитељи нису закључили споразум о вршењу родитељског права или суд процени да њихов споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд (члан 277. став 2.).
Одредбама члана 3. Конвенције о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97) прописано је: да су у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интереси детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (став 1.); да се државе чланице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законитих старатеља или других појединаца који су правно одговорни за дете и предузимају у том циљу све потребне законодавне и административне мере (став 2.).
5. Подноситељка уставне жалбе наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. и права родитеља из члана 65. Устава своди на тврдњу да је Врховни касациони суд, као и нижестепени суд ови пре њега , селективном оценом доказа изве о произвољне чињеничне закључке , који су довели до произвољне примене материјалног права на њену штету. Такође, судови се, по мишљењу подноситељке уставне жалбе, приликом доношења одлуке о самосталном вршењу родитељског права, нису руководили најбољим интересом малолетног детета које болује од неспецификованог первазивног развојног поремећаја, познатијег као аутизам .
С тим у вези, Уставни суд наглашава да је право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд даље констатује да Устав, Конвенција о правима детета и Породични закон предвиђају да у свим активностима које се тичу детета, па тако и у судском поступку, постоји обавеза заштите најбољег интереса детета. Другим речима, родитељско право и начин вршења родитељског права су увек условљен и заштитом најбољег интереса детета, па је тако приликом одлучивања о начину вршења родитељског права и дужности суд дужан да се руководи управо најбољим интересом детета, поштујући природу и специфичности овог поступка, као и његова посебна правила.
Из одредбe члана 65. став 2. Устава произлази да је поштовање начела заштите најбољег интереса детета претежније у односу на родитељско право и начин вршења родитељског права. Поштовање начела заштите најбољег интереса детета зависи од различитих околности сваког конкретног случаја, а понајвише од година детета, нивоа развоја детета, присуства или одсуства родитеља у животу детета, искустава које је дете имало, формираног и исказаног мишљења детета, као и оцене и мишљења надлежних органа о томе како се у сваком конкретном случају постиже и остварује, односно штити најбољи интерес детета (видети Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд је, увидом у образложење оспорен е ревизијске пресуде, утврдио да је Врховни касациони суд одговори о на сва о длучна питања која се односе на самостално вршење родитељског права, те дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за заузет став, настојећи да заштит и најбољи интерес малолетног детета, а уз уважавање свих релевантних околности конкретног случаја, пре свега, да је реч о детету оболелом од аутизма, које од рођења живи са мајком , овде подноситељком уставне жалбе, а за које промена животне средине , тј. прелазак код оца, представља мањи ризик за даљи развој у односу на дотадашњи жив от, као и да таква промена неће оставити трајне последице , посебно имајући у виду начин на који је правноснажном пресудом уређено одржавање личних односа између детета и мајке (интензивно и учестало).
Уставни суд констатује да су судови, насупрот тврдњама подноситељке уставне жалбе, изузетну пажњу посветили чињеници да малолетно дете странака болује од аутизма . То нарочито до лази до изражаја у првом жалбеном поступку, када је Апелациони суд у Београду, и поред јасно изнетог става првостепеног суда, утемељеног на мишљењу комисије вештака, са којим се тада сагласио и надлежни орган старатељства, да је у најбољем интересу малолетног детета да се повери на самостално васпитање и старање оцу, јер мајка спада у категорију емоционално нестабилних личности, са искључивим схватањима када је у питању интерес њеног детета и да се дете развија под њеним доминантним утицајем, што се показује као неадекватно за његов правилан развој, ипак укинуо побијану пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак . Апелациони суд у Београду је у укидајућем решењу констатовао да се процена најбољег интереса детета , у околностима конкретног случаја, може извршити само ако се промена животне средине детета и природа његове болести посматрају у садејству, па је, позивајући се на истражно начело у породичним споровима, првостепеном суду експлицитно наложио да одреди вештачење преко комисије вештака, чији ће чланови бити лекар и специјалист е укључени у процес лечења детета. Првостепени суд је, и поред чињенице да лекари који учествују у лечењу малолетног детета нису били уписани у регистар судских вештака, формирао комисију вештака сачињену од тих лица – дечијег психијатра, дечијег психолога и дефектолога. Зато је без основа указивање подноситељке уставне жалбе да судови одлуку о вршењу родитељског права нису могли да заснују на мишљењу лекара који нису уписани у регистар судских вештака, јер и поред тога што је то у супротности са одредбом члана 264. став 2. важећег Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука У С, 74/13 – Одлука У С, 55/14, 87/18 и 18/20) , таква повреда правила поступка, по схватању Суда, не може бити издигнута на ниво повреде неког Уставом зајемченог права , управо из разлога што је суд направио изузетак у циљу постизања најбољег интереса малолетног детета које има озбиљн е здравствен е сметњ е. Анализирајући стање ствари кроз призму дететове болести, наведена комисија вештака се посебно изјаснила о утицају околности да дете од рођења жив и са мајком, а да са оцем један значајан временски период није имало никакав контакт , као и о евентуалн им последиц ама промен е животне средине дете та. Комисија је , и поред раније утврђених чињеница које су озбиљно довеле у питање родитељске компетенције подноситељке уставне жалбе, као приоритетно решење предложила заједничко вршење родитељског права, али како се подноситељка уставне жалбе са тим није сагласила, уважен је предлог комисије да се самостално вршење родитељског права повери оцу, а да се одржавање личних односа између ње и детета уреди тако да њено присуство у животу детета буде учестало и интензивно , управо због тога што је дете од рођења живело са њом, а и како би се избегле евентуалне последице промене животне средине дете та. С тим у вези, Уставни суд закључује да је у датој чињеничној ситуацији, а уз оцену свих доказа, донета одлука о вршењу родитељског права усклађена са потребама и у најбољем интерес у малолетног детета парничних странака .
Уставни суд је посебно ценио навод подноситељке уставне жалбе да је код оцене релевантности мишљења малолетног детета о томе са којим родитељем жели да живи, морало бити узето у обзир оно што су двојица лекара, чланова комисије вештака, претходно констатовала у својим извештајима (у оквиру процеса лечења малолетног детета), а што се битно разликује од мишљења које су изнели као чланови комисије вештака , али налази да је у том делу уставноправно прихватљива констатација Врховног касационог суда , која се односи само на једног од њих – дечијег психолога, али једнако важи и за другог члана комисије – дечијег неуропсихијатра, да је као члан комисије вештака учествовао у изради налаза и мишљења од 30. септембра 2017. године и да је исто потписао без примедби.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. и права родитеља из члана 65. Устава , па је уставну жалбу у односу на оспорени акт одбио као неосновану, применом члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
У вези навода о повреди права детета из члана 64. и посебне заштите детета из члана 66. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд констатује да се на повреду означених права може позвати само дете које сматра да су му та права повређена, односно, родитељ као законски заступник детета, а не у своје име . Стога Уставни суд није посебно разматрао тврдње о повреди наведених уставних права.
6. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд подсећа да се благовременост поднеска у којем се истиче нови захтев везује за датум предаје тог поднеска. Имајући у виду да је оспорена ревизијска пресуда пуномоћнику подноситељке уставн е жалб е достављена 20. маја 2019. године, док је поднесак у коме се први пут истиче повреда права на суђење у разумном року поднет 25. октобра 2019. године, то је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио као неблаговремену, јер је поднета по истеку рока из члана 84. став 1. истог з акона, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић , с.р.