Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Ј . из Б . код Пећинаца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јула 20 21. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. Ј . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен у предмету Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 282/16, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Ј . из Б . код Пећинаца поднео је Уставном суду, 27. марта 2017. године, преко пуномоћника Д. В, адвоката из Старе Пазове, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 49/17 од 22. фебруара 2017. године, због п овреде права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен у предмету Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 282/16.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено:
- да је кривични поступак против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе , започет 1. јуна 2001. године, решењем истражног судије Општинског суда у Инђији у предмету Ки. 137/01, а да је правноснажно окончан 22. фебруара 2017. године, пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 49/17;
- да је кривични поступак неоправдано трајао скоро 16 година, те да је очигледно да правноснажна одлука није донета у разумном року;
- да је окривљеном повређено право на одбрану тиме што ни њему ни браниоцу нису уручени налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке Г. Б . и тиме што је решењем од 29. новембра 2016. године одбијен као сувишан доказни предлог да се у својству сведока саслуша С.Ј.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду нематеријалне штете, те да укине оспорену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у списе предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 282/16 , утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Решењем о спровођењу истраге истражног судије Општинског суда у Инђији Ки. 137/01 (није наведен датум доношења решења о спровођењу истраге, али је решење донето између 22. маја, односно 1. јуна 2001. године, када је надлежно јавно тужилаштво поднело захтеве за спровођење истраге против окривљеног , и 8. јуна 2001. године, када истражни судија решењем Општинског суда у Инђији Ки. 137/01 спојио предмете овог суда Ки. 137/01 и Ки. 150/01) покренут је кривични поступак против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе , због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 166. став 1. тачка 1. Кривичног закона Републике Србије и кривично дело тешка крађа у покушају из члана 166. став 1. тачка 1. Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 19. Кривичног закона Савезне Републике Југославије.
У току истражног поступка саслушано је пет сведока.
Актом Општинског суда у Инђији Ки. 137/01 од 23. јула 2001. године од Одељења унутрашњих послова у Земуну тражено је да се кроз одјавно -пријавну службу и посебно провером на терену утврди тачно место пребивалишта З. Ј, овде подносиоца.
Актом Министарства унутрашњих послова – Секретаријата унутрашњих послова – Управа криминалистичке полиције број 233 – 3635/98 од 30. јула 2001. године Општински суд у Инђији извештен је да се З . Ј . налази у бекству и да је од стране СУП -а Београд расписана потрага на основу наредбе Четвртог општинског суда у Београду у предмету К. 14334/99.
Решењем Општинског суда у Инђији Ки. 137/01 од 10. августа 2001. године према окривљеном је одређен притвор , који се имао рачунати од часа лишења слободе.
Истог дана Општински суд у Инђији донео је наредбу за издавање потернице против окривљеног у којој је, поред осталог, наведено: да се окривљени не може пронаћи на означеној адреси; да је доставна служба известила да се окривљени одселио, а да надлежна служба СУП -а Београд обавештава да се окривљени није одјавио са означене адресе, али да је у бекству и да је за њим расписана потрага по решењу Четвртог општинског суда у Београду; да је, како је окривљени у бекству, Општинско јавно тужилаштво у Инђији ставило предлог да се против окривљеног прекине истрага, распише потерница и одреди притвор, те да истражни судија налази да је предлог основан и да доноси ову наредбу ради расписивања потернице.
Решењем Општинског суда у Инђији Ки. 137/01 од 10. августа 2001. године прекинута је истрага против окривљеног и одређено је да ће се истрага наставити када престану процесне сметње које су проузроковале прекид.
Наредба за издавање потернице Ки. 137/01 од 10. августа 2001. године достављена је Општинском јавном тужилаштву у Инђији 13. августа 2001. године, а Секретаријату за унутрашње послове у Сремској Митровици 20. августа 2001. године, што је утврђено увидом у доставнице за лично достављање.
Актом Кт. 109/01 од 10. јула 2012. године Основно јавно тужилаштво у Инђији затражило је обавештење од истражног судије Основног суда у Сремској Митровици о томе да ли је окривљени у међувремену пронађен и да ли је у овом кривичном поступку узета његова одбрана.
Истражни судија Основног суда у Сремској Митровици се у више наврата обраћао Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Полицијска станица Земун, а везано за поступање по наредби за издавање потернице од 10. августа 2001. године.
Актом Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Полицијска станица Земун број 214.2 – 5 048/12 од 12. маја 2013. године истражни судија Основног суда у Сремском Митровици обавештен је да је преко МУП -а Републике Србије установљено да за окривљеним нема расписане потраге, као и да је окривљени пријављен на фиктивној адреси.
Након што је истражни судија Основног суда у Сремској Митровици актом Ки. 1806/13 (раније Ки. 137/01) од 12. септембра 2013. године затражио извештај од Полицијске управе у Сремској Митровици, а везано за поступање по наредби за издавање потернице од 10. августа 2001. године, Полицијска управа у Сремској Митровици је 16. октобра 2013. године доставила обавештење да никада није добила наредбу за расписивање потернице, а 28. октобра 2014. године Основном суду у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији доставила је обавештење да је 23. октобра 2013. године расписала потериницу за лицем З . Ј, да је лице потраживано на адреси и да није пронађено, јер је само фиктивно пријављено. (Уставни суд је увидом у списе предмета утврдио да је наредба за издавање потернице, тада Секретаријату за унутрашње послове у Сремској Митровици, достављена 20. августа 2001. године.)
Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа у Сремској Митровици је 12. октобра 2015. године доставило надлежном суду обавештење да је 9. октобра 2015. године окривљени из Окружног затвора у Новом Саду преузет од стране полицијских службеника ПУ у Новом Саду, те да је уз решење о одређивању притвора спроведен у притворско одељење при КПЗ Сремска Митровица.
Након што је 12. октобра 2015. године окривљени саслушан пред истражним судијом Основног суда у Старој Пазови, решењем тог суда Ки. 1806/13 истог дана према окривљеном је укинут притвор.
Наредбом истражног судије Основног суда у Старој Пазови Ки. 1806/13 од 13. октобра 2015. године одређено је економско – финансијско вештачење.
Извештај о вештачењу достављен је надлежном суду 29. октобра 2015. године, а окривљеном 5. новембра 2015. године, што је утврђено увидом у повратницу.
Основно јавно тужилаштво у Старој Пазови је 5. априла 2016. године актом Кт. 109/01 обавестило Основни суд у Старој Пазови да је одустало од кривичног гоњења против окривљеног због кривичног дела тешка крађа у покушају из члана 166. став 1. тачка 1. КЗ РС у вези са чланом 19. КЗ СРЈ.
Основно јавно тужилаштво у Старој Пазови је 19. априла 2016. године поднело оптужни предлог против окривљеног, овде подносиоца, због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика.
Главни претрес је у периоду од 31. маја до 29. новембра 2016. године заказан пет пута, од чега није одржан само једном, због службене спречености судије.
Пресудом Основног суда у Старој Пазови К. 282/16 од 29. новембра 2016. године и оспореном Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 49/17 од 22. фебруара 2017. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе , правноснажно је оглашен кривим за извршење кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од једне године и осам месеци.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је д а свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре истиче да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је на снагу ступио Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем правноснажне одлуке, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
Подносилац у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, наводи да је кривични поступак вођен против њега трајао неоправдано дуго, скоро 16 година.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указати да поступак није окончан у оквирима разумном рока према стандардима како Уставног суда, тако и Европског суда за људска права, а Уставни суд истиче да се Уставом утврђено право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, јемчи само лицу које се и само понаша у складу са прописаним правилима поступка.
Уставни суд је утврдио да је кривични поступак у односу на подносиоца уставне жалбе покренут доношењем решења о спровођењу истраге (што ће се рачунати од 22. маја 2001. године, када је надлежно јавно тужилаштво поднело први захтев за спровеђење истраге против окривљеног, имајући у виду да у решењу о спровођењу истраге није наведен датум његовог доношења), а да је правноснажно окончан 22. фебруара 2017. године, доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 49/17, односно да је кривични поступак у односу на подносиоца трајао 15 година и девет месеци.
Међутим, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није био доступан суду 14 година и два месеца, рачунајући од 10. августа 2001. године, када је према њему одређен притвор, наређено издавање потернице и прекинута истрага, па до 9. октобра 2015. године, када је из Окружног затвора у Новом Саду спроведен у притворско одељење Казнено-поправног завода у Сремској Митровици.
Уставни суд је такође утврдио да је истражни судија тада Општинског суда у Инђији, до тренутка прекида истраге и доношења наредбе за издавање потернице 10. августа 2001. године, благовремено предузимао све радње (спојио предмете на основу два захтева за спровођење истраге, саслушао пет сведока, тражио од надлежних органа да се утврди тачно место пребивалишта окривљеног), а да је до прекида истраге дошло искључиво кривицом подносиоца уставне жалбе, будући да је био недоступан суду, да је био пријављен на фиктивној адреси, да се налазио у бекству и да је за њим већ била расписана потрага на основу наредбе Четвртог општинског суда у Београду К. 14334/99.
Даље, од тренутка када је Основно јавно тужилаштво у Инђији упутило акт Кт. 109/01 од 10. јула 2012. године истражном судији Основног суда у Сремској Митровици, тражећи обавештење да ли је окривљени у међувремену пронађен и да ли је у овом кривичном поступку узета његова одбрана, истражни судија надлежног суда се у више наврата обраћао полицијским органима у вези са поступањем по наредби за издавање потернице од 10. августа 2001. године. Након што је подносилац уставне жалбе 9. октобра 2015. године из Окружног затвора у Новом Саду спроведен у притворско одељење Казнено – поправног завода у Сремској Митровици, саслушан је пред истражним судијом 12. октобра 2015. године и према њему је истог дана укинут притвор, а 13. октобра 2015. године наредбом је одређено економско – финансијско вештачење, док је извештај о вештачењу достављен надлежном суду 29. октобра 2015. године, а окривљеном 5. новембра 2015. године, благовремено и у разумном року.
Коначно, од тренутка када је Основно јавно тужилаштво у Старој Пазови обавестило првостепени суд да је одустало од кривичног гоњења против окривљеног за кривично дело тешка крађа у покушају из члана 166. став 1. тачка 1. КЗ РС у вези са чланом 19. КЗ СРЈ, након чега је 19. априла 2016. године поднело оптужни предлог против окривљеног због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика, надлежни суд је у року од непуних осам месеци донео првостепену пресуду (29. новембра 2016. године, након што је четири пута одржао главни претрес), а кривични поступак је правноснажно окончан 22. фебруара 2017. године, када је донета пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 49/17. Дакле, од тренутка када је окривљени постао доступан правосудним органима 9. октобра 2015. године, кривични поступак је окончан за годину дана и непуних пет месеци.
Имајући у виду све претходно наведено, Уставни суд је става да се овако дуго трајање поступка (15 година и девет месеци) може приписати искључиво у кривицу подносиоца уставне жалбе, будући да је 14 година и два месеца био недоступан суду, односно да је био у бекству и све време пријављен на фиктивној адреси. Стога је Уставни суд оценио да су његови наводи о повреди права на суђење у разумном року неосновани.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Даље, Уставни суд је оценио да нису прихватљиви наводи подносиоца да му је повређено право на одбрану тиме што ни њему ни браниоцу нису уручени налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке Г. Б. Наиме, насупрот тврдњама подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је увидом у списе предмета утврдио да је извештај о вештачењу подносиоцу достављен 5. новембра 2015. године, те је оценио да је без утицаја то што наведени извештај није достављен и његовом браниоцу.
У погледу навода подносиоца да му је право на одбрану повређено јер је решењем од 29. новембра 2016. године одбијен као сувишан његов доказни предлог да се у својству сведока саслуша С.Ј, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби цени законитост оспорених појединачних аката, те се стога наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се са становишта садржине означеног уставног права указује на његову повреду. Такође, Уставни суд указује да само позивање на одређено право зајемчено Уставом, а без навођења уставноправних разлога којима се поткрепљују тврдње о његовој повреди, уставну жалбу не чини допуштеном.
У смислу претходно наведеног, задатак Уставног суда у поступку по уставној жалби није да одлучује о кривици подносиоца или о томе да ли су редовни судови правилно оценили чињенице и применили закон, већ да испита да ли је поступак у целини вођен у складу са гаранцијама права на правично суђење. Дакле, право је суда у кривичном поступку, да по слободном судијском уверењу, након спроведеног доказног поступка, оцени којим ће изведеним доказима поклонити поверење и које ће чињенице узети као доказане. Једино је редован суд овлашћен да у конкретном случају цени који су докази од значаја за доношење судске одлуке, односно да процени које доказе је нужно извести, а чије извођење је у конкретном случају сувишно.
По оцени Уставног суда, Основни суд у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији и Апелациони суд у Новом Саду су на уставноправно прихватљив начин испитали и узели у обзир све материјалне и правне елементе који су, објективно гледано, били релевантни за правично доношење одлуке, те је кривични поступак против подносиоца окончан доношењем пресуда у којима је наведено довољно разлога због којих су надлежни судови подносиоца огласили кривим за кривично дело које му је стављено на терет, а који нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.