Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ј . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јула 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ј . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 14889/15 од 8. децембра 2017. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 14889/15 од 8. децембра 2017. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Секретаријата за имовинске и правне послове града Београда – Сектор за другостепени поступак број 351 .1-103/2014 од 16. септембра 201 4. године.
3. Одбацује се уставна жалба Д. Ј . изјављена против решења Управног суда Уп. 18/18 од 18. маја 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ј . из Београда поднео је Уставном суду, 9. фебруара 2018. године, уставну жалбу против пресуде У. 14889/15 од 8. децембра 2017. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава. Поднеском од 10. јула 2018. године подносилац је оспорио решење Управног суда Уп. 18/18 од 18. маја 2018. године, због повреде истих начела и права зајемчених Уставом.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је Управни суд у пресуди У. 1739/13 од 3. децембра 2015. године истакао да су управни органи обавезни да при одлучивању о захтеву подносиоца допринесу изналажењу најприхватљивијег решења, како би се објекат подносиоца довео у употребљиво стање и он престао да трпи штету, којој су управни органи допринели; да је, упркос том схватању суда, другостепени орган одбио жалбу подносиоца изјављену против решења првостепеног органа о одбијању његовог захтева за санацију крова; да је пресудом Првог основног суда у Београду П. 25774/11 од 6. децембра 2011. године утврђено да су управни органи допринели томе да подносилац још „нема кров над главом“ и да се предметни захтев односи на санацију крова, како би се омогућило коришћење куће за становање.
У уставној жалби се даље наводи: да је објекат у М. улици број … изграђен 1931. године, те да су носеће греде биле углавном дрвене, у које је већим делом ушао жижак , због чега је било неопходно извршити радове на ојачању објекта, односно изградити нови кров; да је то „превазилазило“ дозволу за инвестиционо одржавање, па је грађевинска инспекција део објекта и крова „неправноснажно срушила “; да је кров који је постојао пре незаконитог рушења обухватао, како објекат који је био уписан у земљишним књигама, тако и део који је дограђен без грађевинске дозволе, за који је поднет захтев за легализацију; да је незаконито решење о рушењу изведених радова поништено; да, према информацији о локацији за к.п. број … КО Вождовац, нема могућности за надзиђивање поткровља на постојећем објекту у М. улици број …, из чега произлази да нема могућности за враћање објекта у стање пре рушења, а ни за само укровљавање, јер се „постојећи стари објекат налази ван новоуцртаних грађевинских линија предвиђених урбанистичким условима“.
Подносилац уставне жалбе сматра да је орган управе дужан да му омогући да објекат врати у стање у коме је био пре незаконитог рушења, односно да му у потпуности надокнади штету и предлаже да Устав ни суд поништи оспорени акт.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Пресудом Окружног суда у Београду У. 325/04 од 7. јула 2004. године уважена је тужба пок. Ј . Ј, правног претходника подносиоца уставне жалбе и поништено коначно решење о одбијању жалбе тужиље поднете против решења грађевинског инспектора Одељења за инспекцијске послове општине Вождовац у Београду, којим је наређено тужиљи да поруши спрат у изградњи у М . улици број …, који се гради без грађевинске дозволе. Полазећи од тога да је тужиља поднела пријаву радова надлежном органу, у складу са одредбама чл. 160. и 161. раније важећег Закона о планирању и изградњи и да је питање легализације радова на реконструкцији тавана остало нерасправљено, а да се без решења тог питања не може одлучити о обавези тужиље да поруши изведене радове, Управни суд је оценио да је побијаним решењем повређен закон на штету тужиље.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 25774/11 од 6. децембра 2012. године делимично је усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и обавезана тужена Општина Вождовац да на име накнаде материјалне штете за рушење спрата породичне куће у М. улици број … исплати износ од 1.602.650 динара, са законском затезном каматом. Суд је у образложењу пресуде констатовао да је рушење спорних радова изведено у периоду од 14. до 19. новембра 2003. године, а да је пресудом Окружног суда у Београду У. 325/04 од 7. јула 2004. године уважена тужба пок. Ј. Ј . и поништено решење којим је окончан поступак у тој управној ствари. На основу налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке, суд је утврдио новчане износе који су потребни за санирање оштећења у постојећем приземном објекту, за враћање изведених радова у поткровљу у првобитно стање пре извршеног рушења у организацији тужене и за враћање порушених шахтова и проверу исправности изведене канализационе мреже и довођење у исправно стање. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1238/13 од 27. јуна 2013. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе и потврђена наведена првостепена пресуда у ст. II, IV i V изреке.
3.2. Пресудом Управног суда У. 1739/13 од 3. децембра 2015. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе, поништено решење Секретаријата за имовинско-праве послове и грађевинску и урбанистичку инспекцију града Београда – Сектор за другостепени управни поступак од 7. децембра 2012. године и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање. Побијаним решењем одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Одељења за комунално-грађевинске и стамбене послове општинске управе општине Вождовац у Београду број 351-960/11 од 14. новембра 2011. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносиоца за издавање одобрења за извођење радова на изградњи крова на кући у М . улици број … на к.п. број … КО Вождовац. Управни суд је истакао да су управни органи обавезни да при одлучивању о захтеву подносиоца допринесу изналажењу најприхватљив ијег решења, како би се спорни објекат довео у употребљиво стање и он престао да трпи штету, којој су управни органи допринели .
3.3. Решењем Одељења за комунално-грађевинске и стамбене послове општинске управе општине Вождовац у Београду број 351-750/13 од 3. априла 2014. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе, поднет 28. октобра 2013. године, за издавање одобрења за извођење радова на санацији крова објекта број 1 на к.п. број … КО Вождовац, означеног као приземна породична стамбена зграда и извођење радова на санацији дограђеног дела зграде број 1, са ознаком „Н“ у копији плана те парцеле.
Решењем Секретаријата за имовинске и правне послове града Београда – Сектор за другостепени поступак број 351.1-103/2014 од 16. септембра 2014. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против наведеног решења првостепеног органа . У образложењу решења је констатовано да је подносилац у жалби навео: да је првостепени орган тражио од њега да достави извештај Одељења за инспекцијске послове о стању у коме се спорни објекат налази, и поред тога што је наведено да је то у надлежности првостепеног органа; да су сви списи предмета, са захтевом његовог правног претходника, прослеђени Секретаријату за послове легалиазције објеката; да је већ доставио пројекат изведеног стања, за који је издвојио знатна материјална средства; да је Одељење за инспекцијске послове дописом од 9. јануара 2014. године обавестило Одељење за комунално-грађевинске и стамбене послове да се он није обраћао том одељењу захтевом за излазак на лице места ради утврђивања у ком се стању објекат налази. Другостепени орган је даље навео да из списа предмета произлази: да је првостепени орган утврдио да подносилац уз захтев није доставио сву документацију предвиђену одредбама члана 145. ст. 1. и 2. Закона о планирању и изградњи, па га је позвао да достави пројектну документацију у три примерка – с тим да се не може предвидети санација дограђеног дела зграде док се правноснажно не оконча поступак легализације, као и извештај Одељења за инспекцијске послове те општине о стању у коме се налази објекат број 1 ; да су у препису листа непокретности означене зграда број 1 као приземна породична стамбена зграда – својина Д. Ј . и зграда број 2 – приземна породична стамбена зграда изграђена без одобрења за изградњу – држалац Д . Ј; да је подносилац обавестио првостепени орган да је за предметни објекат урађен пројекат изведеног стања за потребе легализације истог и да не поседује извештај инспекцијског органа, те да тражи да првостепени орган изврши увиђај на лицу места у циљу утврђивања чињеничног стања; да је Ј. Ј , правни претходник подносиоца уставне жалбе, поднела захтев за легализацију бесправно изграђеног стамбеног објекта у М . улици број …, који је првостепени орган са списима предмета проследио Секретаријат у за послове легализације објеката града Београда; да је првостепени орган одбио захтев као неоснован, „посебно ценећи“ да подносилац у остављеном року није допунио документацију, као и да се не може издати одобрење за извођење радова на санацији крова на дограђеном делу објекта, будући да поступак легализације још није окончан . Оцењујући наводе жалбе да су списи предмета достављени Секретаријату за послове легализације објеката града Београда, другостепени орган је на шао да су неосновани, јер се у списима предмета налазе дописи Одељења за инспекцијске послове од 9. јануара 2014. године и Одељења за комунално-грађевинске и стамбене послове од 16. септембра 2011. године. Такође је оцењено да су без утицаја на доношење одлуке наводи жалбе да је подносилац већ доставио пројекат изведеног стања, јер за те наводе нису пружени докази. Другостепени орган је, полазећи од наведеног, оценио да је решење првостепеног органа правилно и на закону засновано.
Оспореном пресудом Управног суда У. 14889/15 од 8. децембра 2017. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета против наведеног решења другостепеног органа. Управни суд је у оспореној пресуди констатовао да је подносилац у тужби навео да Одељењ е за инспекцијске послове никада није извршило увиђај и утврдило у каквом се стању објекат налази, као и да је Секретаријату за послове легализације објеката града Београда лично предао фотокопију пројекта изведеног стања. Управни суд је одлуку о одбијању тужбе засновао на разлозима који су наведени у образложењу побијаног решења туженог органа.
Оспореним решењем Управног суда Уп. 18/18 од 18. маја 2018. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе за понављање поступка окончаног пресудом Управног суда У. 14889/15 од 8. децембра 2017. године, јер странка није учинила вероватним постојање законског основа за понављање поступка.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09…132/14), које су биле на снази у време подношења предметног захтева за издавање одобрења за извођење радова на санацији крова, било је прописано: да је санација извођење грађевинских и других радова на постојећем објекту којима се врши поправка уређаја, постројења и опреме, односно замена конструктивних елемената објекта, којима се не мења спољни изглед (члан 2. тачка 35)); да се пројекат изведеног објекта израђује за све објекте за које се по одредбама овог закона прибавља грађевинска дозвола (члан 124. став 2.); да је пројекат изведеног објекта главни пројекат са изменама насталим у току грађења објекта (члан 124. став 3.); да идејни пројекат за грађење објеката и извођење радова за које се у складу са овим законом не издаје решење о грађевинској дозволи нарочито садржи – с итуационо решење, цртеже који одређују објекат у простору (основе, ка рактеристичне пресеке, изгледе), намену објекта , технички опис и планирану инвестициону вредност објекта (члан 125.); да се уз захтев за издавање грађевинске дозволе прилаже доказ о праву својине, односно закупа на грађевинском земљишту, односно доказ о праву својине на објекту ако се изводе радови на надзиђивању објекта (члан 135. став 1. тачка 3)); да се извођење радова који се односе, између осталог, на реконструкцију, адаптацију и санацију врши на основу решења којим се одобрава извођење тих радова, које издаје орган надлежан за издавање грађевинске дозволе (члан 145. став 1.); да се уз захтев за издавање решења из става 1. овог члана подноси (члан 145. став 2.) – доказ о праву својине у складу са чланом 135. овог закона (тачка 1)), идејни пројекат, односно главни пројекат, односно технички опис и попис радова за извођење радова на инвестиционом одржавању (тачка 2)), информација о локацији за изградњу помоћних објеката, гаража, економских објеката, зиданих ограда, трафо станица 10/04 кВ или 20/04 кВ, антенских стубова и секундарних, односно дистрибутивних делова електронске комуникационе мреже (тачка 3)), доказ о уређењу односа у погледу плаћања накнаде за уређивање грађевинског земљишта за изградњу гаража, остава и других сличних објеката, као и за промену намене без извођења радова (тачка 4)).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да су при вођењу поступка и решавању у управним стварима, органи дужни да странкама омогуће да што лакше заштите и остваре своја права и правне интересе, водећи рачуна да остваривање њихових права и правних интереса не буде на штету права и правних интереса других лица, нити у супротности са законом утврђеним јавним интересима (члан 6.); да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења (члан 8.); да ће се орган који води поступак старати да незнање и неукост странке и других учесника у поступку не буду на штету права која им по закону припадају (члан 15.); да ако се не ради о чињеницама које су општепознате, странка је дужна да за своје наводе предложи доказе и да их по могућности поднесе, да ако сама странка тако не поступи, службено лице које води поступак позваће је да то учини, при чему се од странке неће тражити да прибави и поднесе доказе које брже и лакше може прибавити орган који води поступак (члан 127. став 2.).
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (члан 49. став 1.); да наведени захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (члан 49. став 2.); да се против решења суда о одбацивању тужбе за понављање поступка, против решења којим се не дозвољава понављање поступка и против пресуде суда донете по тужби за понављање поступка може поднети захтев за преиспитивање из члана 49. овог закона (члан 64.).
5. Подносилац уставне жалбе, између осталог, истиче да су управни органи били дужни да му омогуће санацију крова на објекту у М. улици број …, како би се омогућило коришћење тог објекта за становање. Подносилац се, с тим у вези, превасходно позива на правноснажну пресуду Првог основног суда у Београду П. 25774/11 од 6. децембра 2012. године.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Полазећи од чињеница утврђених у предметном уставносудском поступку, Уставни суд је констатовао:
- да је решење грађевинске ин спекције општине Вождовац, којим је наложено рушење бесправно изведених радова, извршено пре окончања поступка легализације изведених радова, који је покренут захтевом правног претходника подносиоца уставне жалбе;
- да је правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П. 25774/11 од 6. децембра 2012. године подносиоцу уставне жалбе досуђена, поред осталог, накнада за враћање изведених радова у поткровљу у првобитно стање пре извршеног рушења у организацији градске општине Вождовац;
- да је подносилац 6. децембра 2010. године поднео захтев за издавање одобрења за извођење радова на изградњи крова на спорном објекту и да је у тој управној ствари донета пресуда Управног суда У. 1739 /13 од 3. децембра 2015. године;
- да је у поступку који је окончан оспореним актом одлучивано о захтеву подносиоца уставне жалбе за издавање одобрења за извођење радова на санацији крова објекта број 1 на к.п. број … КО Вождовац, означеног као приземна породична стамбена зграда и извођење радова на санацији дограђеног дела зграде број 1, са ознаком „Н“ у копији плана те парцеле;
- да је другостепени орган оценио правилним решење о одбијању предметног захтев а као неоснованог, јер подносилац није доставио сву документацију предвиђену одредбама члана 145. ст. 1. и 2. Закона о планирању и изградњи – пројектну документацију и извештај Одељења за инспекцијске послове о стању у коме се спорни објекат налази;
- да је подносилац уставне жалбе обавестио првостепени орган да је за предметни објекат урађен пројекат изведеног стања и достављен Секретаријату за послове легализације објеката, као и да не поседује извештај инспекцијског органа;
- да је у катастру непокретности означена зграда број 1 као приземна породична стамбена зграда – својина подносиоца уставне жалбе, а зграда број 2 као приземна породична стамбена зграда изграђена без одобрења за изградњу – држалац подносилац уставне жалбе;
- да је другостепени орган оценио да су без утицаја на доношење одлуке наводи жалбе да је подносилац већ доставио пројекат изведеног стања, јер за те наводе нису пружени докази, а није оценио наводе жалбе који се односе на утврђивање стања у коме се објекат налази;
- да је Управни суд прихватио у свему разлоге другостепеног органа за одбијање жалбе подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да су у управном поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда, у вези са делом захтева који се односи на санацију крова на објекту број 1, била спорна следећа правна питања:
- које доказе је потребно приложити уз захтев за издавање одобрења за санацију крова;
- да ли орган који води поступак има обавезу да по службеној дужности прибав и доказе од значаја за одлучивање, који се налазе у списима предмета других органа , ако странка није у могућности да их прибави.
Уставни суд је, полазећи од наведених одредаба Закона о планирању и изградњи , констатовао да је санација, између осталог, замена к онструктивних елемената објекта којима се не мења спољни изглед , да се за радове на санирању објекта не прибавља грађевинска дозвола, већ решење којим се одобрава извођење тих радова и да се уз захтев за издавање тог решења прилаже доказ о праву својине и идејни пројекат за извођење радова. Из наведених одредаба закона не проистиче обавеза да се уз захтев за издавање одобрења за санацију објекта приложи извештај органа надлежног за инспекцијске послове о стању у коме се објекат налази. Према одредбама раније важећег Закона о општем управном поступку, од странке се није тражило да поднесе доказе које је брже и лакше могао да прибави орган који вод и поступак.
Уставни суд је имао у виду да је објекат број 1 у М. улици број … у Београду уписан у катастар непокретности као породична стамбена зграда у с војини подносиоца уставне жалбе и да је тај објекат остао без крова услед рушења у поступку инспекцијског надзора, због чега је правноснажном судском пресудом утврђено право подносиоца на накнаду материјалне штете.
Уставни суд је констатовао да је подносилац уставне жалбе обавестио првостепени орган да је за предметни објекат урађен пројекат изведеног стања и достављен Секретаријату за послове легализације објеката, те да не поседује тражени извештај Одељења за инспекцијске послове. Из образложења решења другостепеног органа не произлази да је у предметном управном поступку извршен увид у списе предмета Секретаријата за послове легализације објеката у коме се одлучује о захтеву подносиоца за легализацију радова на спорном објекту , нити су оце њени навод и подносиоца који се односе на тражени извештај инспекцијског органа. По налажењу овог суда, предметни захтев није могао бити одбијен због тога што подносилац није доставио извештај инспекцијског органа о стању објекта број 1, нити због тога што није доставио пројектну документацију, пре него што се утврди да ли се она налази у списима предмета Секретаријата за послове легализације објеката у коме се одлучује о захтеву за легализацију радова на спорном објекту. Будући да је наведене доказе лакше могао да прибави првостепени орган, а да то није учињено ни у поступку по жалби, Уставни суд налази да н ема уставноправно г утемељења закључак другостепеног органа да је предметни захтев у наведеном делу неоснован због непоступања подносиоца по налогу за достављање документације.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је Управни суд прихватио становиште изнето у коначном решењу чију је законитост испитивао, Уставни суд је оценио да оспорена пресуда није образложена на начин који отклања сумњу у арбитрерност одлучивања, те је утврдио повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, такође, констатовао да се уз захтев за издавање одобрења за извођење радова на санацији објекта не прилаже информација о локацији, као и да подносилац уставне жалбе није одустао од предметног захтева, те није разматрао наводе уставне жалбе којима се истиче да из информације о локацији за к.п. број … КО Вождовац произлази да нема могућности за надзиђивање поткровља на постојећем објекту, односно за враћање објекта у стање пре рушења.
Уставни суд наглашава да није надлежан да одлучује о испуњености услова за санацију, нити се овом одлуком прејудицира одлука надлежног органа о предметном захтеву подносиоца уставне жалбе, под претпоставком да се постојање услова за остварење тог права утврди и оцени у поступку који је спроведен у складу са законом.
6. Уставни суд је , имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуда Управног суда У. 14889/15 од 8. децембра 2017. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Секретаријата за имовинске и правне послове града Београда – Сектор за другостепени поступак број 351.1-103/2014 од 16. септембра 2014. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није разматрао уставну жалбу са становишта начела забране дискриминације, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, јер је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорени акт.
7. Испитујући процесне претпоставке за одлучивање о уставној жалби у делу којим је оспорено решење Управног суда Уп. 18/18 од 18. маја 2018. године, Уставни суд је констатовао да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд указује на то да се под исцрпљивањем правних средстава у управном поступку сматра доношење одлуке по тужби у управном спору, односно доношење одлуке по захтеву за преиспитивање судске одлуке, уколико је ово ванредно правно средство дозвољено. Како је чланом 64. Закона о управним споровима предвиђено да се против решења суда о одбацивању тужбе за понављање поступка може поднети захтев за преиспитивање судске одлуке, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе могао да поднесе тај захтев, на основу одредбе члана 49. став 2. тачка 1) наведеног закона.
Будући да из уставне жалбе не произлази да је подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суду исцрпео сва законом предвиђена правна средства за заштиту својих права у предметном поступку, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.