Преглед документа Уж-7656/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Г . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јула 2021. године, донео је

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Г . изјављена против пресуде Управног суда У. 4772/16 од 5. априла 2018. године због повреде права на правично суђење , зајемчено г одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .

2. Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Г . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , зајемченог одредбом члан а 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 4772/16.

1. Д. Г . из Београда поднео је Уставном суду, преко пуномоћника Ђ . Т , адвоката из Београда , 26. јуна 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 4772/16 од 5. априла 2018. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је наведено: да је подносиоцу уставне жалбе професионална војна служба престала због неоправданог изостанка са службе седам радних дана са прекидима у току 12 месеци , на основу одредбе члан 110. став 1. тачка 3) Закона о Војсци Србије; да је поступак за престанак службе покренут после истека „преклузивног“ рока из одредбе члана 116. став 1. Закона о Војсци Србије, којом је прописано да се предлог за покретање поступка доставља надлежном старешини у року од осам дана од дана када је настао разлог за престанак службе; да у конкретном случају није било формалног предлога за престанак службе, па он није ни могао бити достављен надлежном старешини у законском року; да је стога повређена и одредба члана 116. став 4. Закона о Војсци Србије, којом је прописано да се о предлогу за престанак службе одлучује у року од 30 дана од дана пријема предлога; да се законски рок за покретање поступка за престанак службе није могао пролонгирати због вођења других поступака у којима је одлучивано о томе да ли подносиоцу припада право на плату за дане у које је наводно неоправдано изостао са службе; да је подносилац у дане када се није јављао на посао имао одобрено боловање, те се његов изостанак са медицинске терапије није могао третирати као неоправдано одсуство са посла, већ се ради о злоупотреби права из здравственог осигурања, што је могао бити разлог за покретање дисциплинског поступка, а не и за престанак службе из поменутог разлога; да се Управни суд у оспореној пресуди није изјаснио о наведеним спорним питањима, која су била изнета у тужби, а посебно није јасно зашто је дао значај решењима о неприпадању плате , у погледу којих је у претходној пресуди од 19. јуна 2015. године навео да се на основу њих н е може утврдити чињенично стање.

Такође је наведено да је Управном суду требало више од две године да у оспореној пресуди заузме став који није усаглашен са претходном пресудом, што је неправично и истовремено суђење у „неразумном року“.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореном пресудом Управног суда повређена права из члана 32. став 1. и члана 60. став 1. Устава, укине оспорену пресуду и предмет врати истом суду на поновно одлучивање о тужби у управном спору.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу списа предмета Команде за развој Београдске бригаде пов. број 1377-3 и Управног суда У. 4772/16, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Командант Команде за развој Београдске бригаде је 3. септембра 2012. године донео наредбу пов. број 201-10 о престанку професионалне војне службе подносиоцу уставне жалбе, воднику саобраћајне службе, због неоправданог изостанка са службе седам радних дана са прекидима у току 12 месеци, у складу са одредбом члана 110. став 1. тачка 3) Закона о Војсци Србије . У образложењу наредбе је наведено да је у поступку за престанак професионалне војне службе утврђено да је подносилац неоправдано изостао са посла осам радних дана са прекидима у току 12 месеци, и то: 15. јула, 5, 12. и 26. августа, 2. септембра, 14, 21. и 28. октобра 2011. године.

Решењем Војне поште 5002 Београд Уп-2 број 86-2 од 5. децембра 2012. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведене наредбе првостепеног органа.

Подносилац је у тужби од 26. децембра 2012. године поднетој против наведеног другостепеног решења навео да је поступак покренут после истека рока прописаног одредбом члана 116. став 1. Закона о Војсци Србије и да је „имао одобрено боловање“ у дане за које се терети да је неоправдано изостао са посла.

Пресудом Управног суда У. 17569/12 од 19. јуна 2015. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање. Управни суд је оценио да је побијано решење донето уз битну повреду правила поступка из члана 199. став 2. у вези са чланом 235. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку, јер се из образложења тог решења и стања у списима предмета не може са сигурношћу закључити да је поступак који је претходио доношењу наредбе првостепеног органа правилно спроведен у складу са одредбама Закона о Војсци Србије. Ово из разлога што с е у списима предмета не налазе: акт којим је по службеној дужности покренут поступак за престанак професионалне војне службе од стране овлашћеног лица из члана 114. Закона о Војсци Србије, те нема доказа да ли је и када је предлог за престанак службе достављен старешини надлежном за доношење акта о престанку службе, у смислу члана 116. став 1. Закона; докази на основу којих је на несумњив начин утврђено да је подносилац неоправдано изостао са службе седам радних дана са прекидима у току 12 месеци, као што је евиденција присутности односно одсутности са посла.

С тим у вези, Управни суд је оценио да су коначна и правноснажна решења, којима је одлучено да поднос иоцу не припада право на плату за одређене дане , донета у другом поступку и сама по себи не представљају ваљане доказе из којих несумњиво произлазе чињенице које су одлучне за доношење наредбе о престанку службе, а посебно се на основу њих не може са сигурношћу испитати правилност спроведеног поступка престанка службе. Такође је наведено да се не може закључити да ли је подносилац у наведене дане неоправдано одсуствовао са прописане групне психотерапије у току радног времена или у току боловања, од чега зависи да ли се такво одсуствовање цени као неоправдано изостајање са службе или злоупотреба боловања.

Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, Војна пошта 5002 Београд је донела решење Уп-2 број 86-6/12 од 9. новембра 2015. године, којим је усвојена жалба подносиоца, поништена наредба првостепеног органа од 3. септембра 2012. године и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.

Наредбом команданта Команде за развој Београдске бригаде пов. број 1377-3 од 15. децембра 2015. године утврђено је, као и у претходно поништеној наредби, да је подносиоцу престала професионална војна служба из разлога прописаног одредбом члана 110. став 1. тачка 3) Закона о Војсци Србије. Такође је констатовано да је подносилац разрешен од професионалне војне службе 7. децембра 2012. године.

Решењем Војне поште 5002 Београд Уп-2 број 5-2/16 од 18. фебруара 2016. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведене наредбе првостепеног органа.

У образложењима поменутих аката првостепеног и другостепеног органа је наведено:

- да је решењем команданта ВП 4557 Београд (Командни батаљон Команде за обуку) пов. број 41-44 од 9. децембра 2011. године против подносиоца уставне жалбе, тада командира Одељења за транспорт у Чети за почасти, у чину старијег водника, покренут дисциплински извиђај због постојања основане сумње да је учинио дисциплински преступ из члана 149. тачка 9) Закона о Војсци Србије „неоправдан изостанак с дужности или из службе најмање два радна дана узастопно или три радна дана са прекидима у периоду од 12 месеци“, јер је неоправдано изостао са службе укупно осам радних дана у току 2011. године; да је Војни дисциплински тужилац у акту I ВДТ број 4/12 од 2. фебруара 2012. године констатовао да се у вези са изостанцима подносиоца са посла ради о предмету престанка службе на основу одредбе члана 110. став 1. тачка 3) Закона о Војсци Србије, те је решењем команданта ВП 4557 Београд пов. број 63-4 од 13. фебруара 2012. године обустављен дисциплински извиђај;

- да је командант ВП 4557 Београд покренуо управне поступке ради утврђивања да подносиоцу за сваки дан неоправданог изостанка са службе не припада право на плату; да је подносиоцу 30. јула 2012. године уручено осам решења другостепеног органа ВП 5002 Београд Уп-2 бр. 61-2/12, 57-2/12, 58-2/12, 63-2/12, 60-2/12, 62-2/12, 64-2/12 и 59-2/12 сва од 19. јула 2012. године, којима су одбијене жалбе подносиоца изјављене против осам решења првостепеног органа ВП 4557 Београд Уп-1 бр. 2-4, 3-7, 4-7, 6-7, 7-7 и 13-7 сва од 23. маја 2012. године и Уп-1 бр. 5-7 и 8-7 оба од 28. маја 2012. године, којима је одлучено да подносиоцу не припада право на плату за следеће дане: 15. јул, 5, 12. и 26. август, 2. септембар, 14 , 21. и 28. октобар 2011. године, јер је за сваки дан посебно, на основу саслушања сведока и увида у радне листе, доказано да је подносилац изостао са посла тиме што није присуствовао продуженој групној психотерапији, чиме је злоупотребио обавезу одласка на терапије да би њима правдао изостанак са рада, а за те дане није доставио доказе да се налазио на боловању; да је непосредно претпостављени старешина одобрио подносиоцу да ради присуствовања терапији буде одсутан са посла и евидентирано је да је подносилац у наведене дане био на лекарском прегледу, што значи да је у радним листама уписано да је био оправдано одсутан са посла; да подносилац своје одсуство са посла није пријавио наредног дана што је био дужан да уради према одредбама Правила службе; да су тужбе подносиоца против претходно наведених другостепених решења одбијене пресудама Управног суда У. 11184/12 од 15. новембра 2012. године, У. 11171/12 и У. 11183/12 од 10. јануара 2013. године, У. 11182/12, У. 11173/12 и У. 11172/12 од 17. јануара 2013. године, У. 11185/12 од 7. фебруара 2013. године и У. 11186/12 од 21. фебруара 2013. године;

- да се коначним решењима ВП 5002 Београд од 19. јула 2012. године, која су донета у поступцима утврђивања права на плату, доказује да је подносилац неоправдано изостао са посла осам радних дана са прекидима у току 12 месеци, због чега су се стекли услови из члана 110. став 1. тачка 3) Закона о Војсци Србије да подносиоцу престане професионална војна служба; да је командант Команде за развој Београдске бригаде покренуо поступак за престанак службе, тако што је са подносиоцем обавио службени разговор 28. августа 2012. године, о чему је сачињен записник инт. број 54-19 од 3. септембра 2012. године; да је поступак за престанак службе покренут шестог радног дана рачунајући од 30. јула 2012. године, када је подносилац примио коначна решења ВП 5002 Београд од 19. јула 2012. године, не рачунајући период од 6. до 24. августа 2012. године, када се подносилац налазио на годишњем одмору; да је стога поступак за престанак службе покренут у року од осам дана од дана када је настао разлог за престанак службе, у складу са чланом 116. став 1. Закона о Војсци Србије; да је командант Команде за развој Београдске бригаде старешина надлежан за покретање поступка за престанак професионалне војне службе и за одлучивање о престанку службе, у смислу чл. 114. и 116. Закона о Војсци Србије и тачке 1. алинеја 2. Одлуке о преношењу овлашћења за решавање о стањима у служби и другим односима у служби у Војсци Србије („Службени војни лист“, број 39/09); да није било посебног формалног предлога за престанак службе, јер у конкретном случају предлог није требало достављати вишем надлежном старешини, а нема законског основа да командант сам себи доставља предлог за престанак службе подофициру; да је јасно да од последњег дана неоправданог изостанка са посла, а то је био 28. октобар 2011. године, није било могуће у року од 38 дана (осам дана – рок за покретање поступка и 30 дана – рок за одлучивање о предлогу за престанак службе) донети одлуку о престанку службе, јер је подносилац тврдио да ће своје изостанке оправдати дознакама лекара или другим доказима, па је управни поступак требало спровести у складу са одредбама Закона о општем управном поступку и потпуно и правилно утврдити чињенично стање, а подносиоцу омогућити да учествује у поступку, штити своја права и предлаже извођење доказа.

Подносилац је у тужби од 22. марта 2016. године поднетој против решења другостепеног органа од 18. фебруара 2016. године, поред тога што је поновио раније наводе о истеку Законом прописаног рока за покретање поступка, истакао да је „терапија била одређена у току радног времена и да тада није било отворено боловање “.

Оспореном пресудом Управног суда У. 4772/16 од 5. априла 2018. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, правилно је поступио тужени орган када је побијаним решењем одбио жалбу подносиоца изјављену против наредбе првостепеног органа, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које је тај суд у свему прихватио као правилне. Управни суд је навео да је ценио наводе тужбе, али је с обзиром на стање у списима предмета и разлоге другостепеног решења, нашао да се они не могу прихватити као основани. Ово из разлога што из радних листа за дане изостанка са службе произлази да је подносиочево стање у служби евидентирано као лекарски преглед, на који се подносилац није одазвао, чиме није оправдао изостанак са службе, због чега за те дане, по правноснажним решењима, није остварио право на зараду. Управни суд је такође оценио да нису од утицаја на доношење другачије одлуке наводи о повреди правила везаних за покретање поступка престанка службе , јер је подносиоцу предочена обавеза покретања тог поступка, након окончања поступка у којем је уз његово учешће, утврђена неоправданост изостанака из службе, када је изјавио „да је било неоправданих изостанака, али не у толиком броју и да ће то и доказати“, али према резултатима поступка, није пружио док азе, нити се на њих у тужби позвао.

4. Одредбом члан 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари релевантне су и следеће одредбе Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09 и 101/ 10), у тексту који је важио у време покретања поступка за престанак службе подносиоца уставне жалбе, којима је било прописано: да официру, односно подофициру престаје служба у Војсци Србије ако му престане држављанство Републике Србије; ако неоправдано изостане са службе пет радних дана непрекидно или седам радних дана са прекидима у току 12 месеци ; ако се не врати на службу у року од 15 дана од дана престанка разлога због којих му је одобрено мировање; ако му је за два последња периода оцењивања у којима су испуњени услови да буде оцењен утврђена неповољна оцена ; ако изгуби чин или је извршном пресудом војног дисциплинског суда осуђен на дисциплинску казну губитак службе; на његов захтев; ако се утврди да је приликом пријема у службу дао неистините податке који су од значаја за пријем; ако се после лечења од болести зависности поново утврди употреба психоактивних супстанци (члан 110. став 1. тач. 1) и 3) до 8) ); да поступак за престанак службе према одредбама чл. 110. и 112. овог закона, осим престанка службе на захтев по службеној дужности покреће старешина команде, јединице или установе Војске Србије на положају команданта батаљона или лице истог или вишег ранга (члан 114.); да се предлог за престанак службе по одредбама члана 110. став 1. тачка 1. и тач. 3. до 8. и члана 112. став 2. тач. 2. до 4. и тач. 6, 7. и 9. овог закона доставља старешини надлежном за доношење акта о престанку службе, у року од осам дана од дана кад је настао разлог за престанак службе (члан 116. став 1.); да је надлежни старешина дужан да одлучи о предлогу за престанак службе у року од 30 дана од дана пријема предлога (став 4.); да се лицу којем је служба престала по основу члана 110. став 1. тачка 3. и члана 112. став 3. тачка 2. овог закона, служба у Војсци Србије рачуна до дана изостанка из службе (члан 118. став 1.); да је дисциплински преступ неоправдан изостанак с дужности или из службе најмање два радна дана узастопно или три радна дана са прекидима у периоду од 12 месеци (члан 149. тачка 9)); да се (…) за дисциплинске преступе изричу дисциплинске казне (члан 151. став 2.); да се професионалном војном лицу могу изрећи следеће дисциплинске казне: смањење плате од 5% до 30% у трајању од једног до шест месеци; смењивање са дужности уз постављање на непосредно нижи положај у трајању од једне до четири године; забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 30 дана; смењивање са командне, односно руководеће дужности уз забрану постављања на такву дужност у трајању од једне до четири године; забрана унапређења у виши чин или напредовања на виши положај у трајању од једне до четири године; враћање у претходни чин; губитак службе и губитак чина (члан 152. став 2.); да покретање дисциплинског поступка за дисциплински преступ (…) застарева протеком једне године од дана сазнања непосредно претпостављеног старешине да је дисциплински преступ учињен (…), али се дисциплински поступак не може покренути ако је од дана када је дисциплински преступ учињен прошло три године (члан 159. став 2.); да вођење дисциплинског поступка за лакше повреде дужности застарева протеком једне године од покретања дисциплинског поступка, а за теже повреде дужности протеком три године од покретања дисциплинског поступка (став 4.); да з астарелост вођења дисциплинског поступка наступа у сваком случају кад протекне двапут онолико времена колико је прописано у ставу 4. овог члана (став 6.); да застарелост извршења дисциплинске казне наступа кад протекне годину дана од дана правноснажности одлуке којом је изречена дисципл инска казна (члан 160. став 2.); да застарелост извршења дисциплинске санкције наступа у сваком случају кад протекне двапут онолико времена колико је прописано у одредбама ст. 1. до 3. овог члана (став 4.).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што се Управни суд у оспореној пресуди није изјаснио о спорним питањима изнетим у тужби: да је његово одсуство са медицинске терапије погрешно третирано као одсуство са рада, уместо као злоупотреба права из здравственог осигурања, јер је тада био на боловању, и да је поступак престанка професионалне војне службе покренут и одлука о престанку службе донета после истека рокова прописаних одредбама члана 116. ст. 1. и 4. Закона о Војсци Србије (у даљем тексту: Закон) , који су „преклузивни“ и нису се могли пролонгирати због вођења поступака у којима је одлучивано о његовом праву на плату за дане изостанка са службе.

Оцењујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

Уставни суд је најпре испитао како је Управни суд у оспореној пресуди образложио оцену да је настао разлог за престанак професионалне војне службе подносиоца уставне жалбе из одредбе члана 110. став 1. тачка 3) Закона, којом је прописано да о фициру, односно подофициру престаје служба у Војсци Србије ако неоправдано изостане са службе пет радних дана непрекидно или седам радних дана са прекидима у току 12 месеци.

Уставни суд је констатовао да је Команда за развој Београдске бригаде као првостепени орган у поступку престанка професионалне војне службе подносиоца утврдила чињенично стање на основу увида у списе предмета Војне поште 4557 Београд пред којом су претходно вођени поступци у којима је одлучивано о праву подносиоца на плату у дане изостанка са службе . У тим поступцима је на основу изведених доказа, пре свега, радних листа и изјава сведока, уз учешће подносиоца, утврђено да је подносилац неоправдано изостао са службе осам радних дана: 15. јула, 5, 12. и 26. августа, 2. септембра, 14, 21. и 28. октобра 2011. године. Стога је донето осам посебних решења од 23. и 28. маја 2012. године, којима је за сваки наведени дан неоправданог изостанка са службе утврђено да подносиоцу не припада право на плату. Поменута првостепена решења постала су коначна 30. јула 2012. године, када су подносиоцу достављена другостепена решења о одбијању жалби, а правноснажна су постала доношењем пресуда Управног суда у периоду од 15. новембра 2012. до 21. фебруара 2013. године. Према оцени надлежних органа и Управн ог суд а у тим поступцима, подносилац је наведених дана неоправдано изостао са службе јер није присуствовао продуженој групној психотерапиј и, због које му је претпостављени старешина одобрио да буде одсутан са посла у току радног времена, нити је доставио дознаке као доказ да се тих дана налазио на боловању. Исту оцену су дали надлежни органи у поступку престанка службе, коју је као правилну прихватио Управни суд у оспореној пресуди.

Имајући у виду да је подносилац у тужби у управном спору од 22. марта 2016. године навео да је медицинска терапија била одређена у току радног времена и да тада није био на боловању, а да је претходно у поступку престанка службе и сада у уставној жалби тврдио да је током терапије био на боловању, Уставни суд је нашао да је подносилац изнео противречне наводе у погледу свог стања у служби у дане за које је утврђено да је одсуствовао са терапије. Узимајући то у обзир , као и да подносилац у поступку који је претходио уставној жалби није оправдао своје одсуство са терапије, нити је доставио доказе да је током спорних дана био на боловању, Уставни суд сматра да је Управни суд дао довољне разлоге за заузет став да је подносилац неоправдано изостао са службе осам радних дана са прекидима у току 12 месеци, чиме је остварен разлог за престанак професионалне војне службе прописан одредбом члана 110. став 1. тачка 3) Закона.

Уставни суд је потом испитао да ли је Управни суд у оспореној пресуди на уставноправно прихватљив начин оценио наводе тужбе који се односе на примену рокова прописаних одредбама члана 116. ст. 1. и 4. Закона, после чијег истека се, по мишљењу подносиоца, поменути разлог за престанак службе више није могао применити. Према наведеним одредбама Закона, предлог за престанак службе доставља се старешини надлежном за доношење акта о престанку службе, у року од осам дана од дана кад је настао разлог за престанак службе, док је надлежни старешина дужан да одлучи о том предлогу у року од 30 дана од дана његовог пријема.

С тим у вези, Уставни суд је констатовао да су се управни органи изричито изјаснили о томе да је поступак покренут и одлука о престанку службе подносиоца донета у оквиру наведених рокова, што је образложено тиме да је „разлог“ за престанак службе настао 30. јула 2012. године, када је наступила коначност решењ а о непризнавању права на плату, да је поступак покренут 28. августа 2012. године, када је обављен службени разговор са подносиоцем, а да је наредба о престанку службе донета 3. септембра 2012. године. По налажењу управних органа, од наступања „разлога“ до покретања поступка је протекло шест радних дана, будући да се не рачуна период коришћења годишњег одмора од 6. до 24. августа 2012. године. Такође су истакли да није могао бити поднет формални предлог за престанак службе јер је исти старешина био надлежан за подношење предлога и за одлучивање о предлогу.

Управни суд у оспореној пресуди није посебно ценио да ли су управни органи правилно утврдили да је поступак престанка службе покренут у року од осам дана од дана настанка разлога. Ово стога што је оценио да наводи подносиоца о истеку рока за покретање поступка не могу бити од утицаја на доношење другачије одлуке , јер је постојала обавеза покретања поступка престанка службе, након што је коначним решењима донетим у поступцима признавања права на плату утврђено да је подносилац неоправдано изостао са службе осам радних дана са прекидима у току 12 месеци.

По схватању Уставног суда, потребно је утврдити правну природу рокова који су одредбама члана 116. ст. 1. и 4. Закона прописани за достављање предлога за престанак службе и за одлучивање о том предлогу. Уставни суд је пошао од тога да неоправдан изостанак професионалног војног лица са службе може бити дисциплински преступ или разлог за престанак професионалне војне службе, у зависности од броја дана неоправданог изостанка са службе. Наиме, одредбом члана 149. тачка 9) Закона прописан је дисциплински преступ - неоправдан изостанак с дужности или из службе најмање два радна дана узастопно или три радна дана са прекидима у периоду од 12 месеци . Дакле, неоправдан изостанак с дужности или из службе до четири радна дана непрекидно или до шест радних дана са прекидима у периоду од 12 месеци представља дисциплински преступ због кога може бити покренут дисциплински поступак у коме се изриче дисциплинска казна, која не мора бити губитак службе, већ може бити и блажа дисциплинска казна, као што је смањење плате у одређеном проценту, смењивање са дужности у одређеном трајању и друго. При томе су одредбама чл. 159. и 160. Закона прописани рокови застарелости за покретање и вођење дисциплинског поступка, као и за извршење дисциплинске казне, који су преклузивни и не могу се продужити , те се после њиховог протека више не може покренути и водити дисциплински поступак, нити извршити дисциплинска казна. Конкретно, покретање дисциплинског поступка због наведеног дисциплинског преступа застарева протеком једне године од дана сазнања непосредно претпостављеног старешине да је дисциплински преступ учињен, а дисциплински поступак се не може покренути ако је од дана када је дисциплински преступ учињен прошло три године. Такође, застарелост извршења дисциплинске казне наступа кад протекне годину дана од дана правноснажности одлуке којом је изречена дисциплинска казна, а у сваком случају кад протекне две године.

Са друге стране, Уставни суд указује на то да су одредбама члана 110. Закона прописани разлози због којих официру, односно подофициру мора престати служба у Војсци Србије. Према томе, неоправдан изостанак са службе пет радних дана непрекидно или седам радних дана са прекидима у току 12 месеци из члана 110. став 1. тачка 3) Закона представља разлог који обавезно води престанку професионалне војне службе, која се рачуна до дана изостанка из службе. Одредбама Закона којима је уређен поступак за престанак службе нису прописани рокови застарелости покретања и вођења тог поступка , као што је то учињено одредбама Закона којима је уређен дисциплински поступак. Наиме, одредбама члана 116. Закона прописани су рокови за достављање предлога за престанак службе и рок за одлучивање о предлогу за престанак службе. Имајући у виду правну природу разлога за престанак службе из члана 110. Закона , као и да Законом није прописан рок застарелости поступка за њихово утврђивање, Уставни суд је нашао да су наведени рокови инструкциони, а не преклузивни, те се и после њиховог протека могу предузимати процесне радње у циљу покретања поступка и доношења одлуке о престанку службе. Пропуштање радњи унутар тих рокова не производи правне последице у погледу примене разлога за престанак службе. Надлежни органи су у обавези да покрену и спроведу поступак у случају када су наступиле чињенице које образују разлог за престанак службе. Наведеним рокови ма је постављен временски оквир за покретање и вођење поступка који служи његовом убрзању и указује на његову хитност. Стога, оцена законитости одлуке о престанку службе не зависи од тога да ли је поступак покренут и одлука донета у поменутим роковима.

Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра да је уставноправно прихватљива оцена Управног суда дата у оспореној пресуди да је постојала обавеза покретања поступка и доношења одлуке о престанку службе, након што је утврђено да је настао поменути разлог за престанак службе. Стога је Уставни суд оценио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1 . изреке.

Уставни суд није разматрао уставну жалбу са становишта истакнуте повреде права на рад из члана 60. став 1. Устава, која је заснована на истим наводима као и претходно оцењена повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

6. Имајући у виду да се у уставној жалби наводи да је Управном суду требало више од две године да донесе оспорену пресуду , што je „суђење у неразумном року“, Уставни суд је констатовао да подносилац повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава доводи искључиво у везу са трајањем управног спора који је вођен пред Управним суд ом у предмету У. 4772/16. Стога је Уставни суд, крећући се у границама навода уставне жалбе, у овом предмету испитао трајање поменутог управног спора, који је покренут подношењем тужбе од 22. марта 2016. године, а правноснажно је окончан доношењем оспорене пресуде 5. априла 2018. године, из чега следи да је трајао нешто дуже од две године.

Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права, Уставни суд је имао у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца. Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је нашао да у управном спору чије се трајање цени није било сложених чињеничних или правних питања, као и да је предмет поступка био од егзистенцијалног значаја за подносиоца.

Уставни суд је констатовао да је оспорена пресуда Управног суда донета без одржавања усмене јавне расправе, у другом по реду управном спор у у истој правној ствари и да је њоме п равноснажно окончан поступак за престанак професионалне војне службе подносиоца, који је укупно трајао пет година и седам месеци.

Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да се у конкретном случају мора узети у обзир његово понашање у целокупном поступку престанка службе, при чему је предметни управни спор био једна фаза тог поступка. Наиме, подносилац је прву тужбу од 26. децембра 2012. године засновао и на тврдњи да је током спорних дана када није присуствовао прописаној терапији био на боловању, што је, поред осталог, утицало на доношење пресуде Управног суда од 19. јуна 2015. године, којом је поништено коначно решење и предмет враћен на поновно одлучивање како би се неспорно утврдило да ли су терапије биле одређене у току радног времена или боловања, од чега је зависило да ли је подносилац неоправдано изостао са службе или је злоупотребио боловање. Међутим, подносилац у поновном поступку није доставио доказе за тврдњу да је био на боловању, већ је у тужби од 22. марта 2016. године, којом је покренуо други управни спор, изнео супротан навод да су терапије биле одређене у току радног времена, а не у току боловања. На овај начин, подносилац је онемогућио да се ова одлучна чињеница од које је зависило утврђивање разлога за престанак службе разјасни на самом почетку поступка.

Имајући у виду да је подносилац својим понашањем значајно допринео дужем трајању целокупног поступка престанка службе, Уставни суд сматра да се подносилац не може са успехом позивати на то да је предметни управни спор, као део тог поступка, трајао неразумно дуго. Стога је Уставни суд утврдио да у управном спору који је вођен пред Управним суд ом у предмету У. 4772/16 подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.