Преглед документа IУз-266/2018 Word документ

Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2021. године, донео је

1. Утврђује се да одредба члана 45. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10-др. закон, 10/15, 88/15-Одлука УС, 36/18 и 94/19), у делу који гласи: „независно од прописаних услова у погледу година живота“, није у сагласности с Уставом.

2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи предузетих на основу оспорен е одредб е Закона из тачке 1.

Уставни суд је, поводом поднете иницијативе, Решењем IУз-266/2018 од 19. новембра 2020. године, покренуо поступак за утврђивање неуставности дела одредбе члана 45. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10-др. закон, 10/15, 88/15-Oдлука УС, 36/18 и 94/19). Уставни суд је, полазећи од одредаба члана 21. ст. 1. и 3. и члана 60. став 3. Устава, нашао да се поводом дела оспорене одредбе члана 45. став 1. Закона као уставноправно спорно поставља питање да ли се из наведене одредбе може јасно сагледати легитимни циљ који се жели постићи њеном применом, односно да ли непримењивање општег услова у погледу старосног доба за пријем у својству професионалног војног лица, када су у питању цивилна лица на служби у Војсци Србије и државни службеници и намештеници запослени у Министарству одбране, има своје објективно и разумно оправдање, или се тиме наведена лица неоправдано стављају у повољнији положај.

Уставни суд је Решење IУз-266/2018 од 19. новембра 2020. године доставио Народној скупштини ради давања одговора, па како одговор није достављен ни у остављеном року ни по његовом протеку, Суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), наставио поступак у овом уставносудском предмету.

У спроведеном поступку, Уставни суд је најпре констатовао да се Законом о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10-др. закон, 10/15, 88/15-Одлука УС, 36/18 и 94/19) уређују положај и надлежност Војске Србије, организација, састав и начела службе у Војсци Србије, специфична војна служба и служба под отежаним условима, командовање и руковођење Војском Србије, чинови у Војсци Србије, симболи и обележја Војске Србије, војни празници, називи јединица и установа, верска служба, одговорност за штету коју причини Војска Србије, демократска и цивилна контрола, јавност рада, канцеларијско пословање и евиденције у Војсци Србије, служба у Војсци Србије и друга питања од значаја за Војску Србије (члан 1.) . Оспоренoм одредбoм Закона је прописано: да се на службу у Војсци Србије у својству професионалног војног лица могу, независно од прописаних услова у погледу година живота, уколико потребе службе захтевају, без јавног конкурса примити цивилно лице на служби у Војсци Србије и државни службеник и намештеник запослени у Министарству одбране (члан 45. став 1 .).

Ради сагледавања целине спорног уставноправног питања Уставни суд је имао у виду и одредбе Закона којима је прописано: да су професионални припадници Војске Србије професионална војна лица и цивилна лица на служби у Војсци Србије, да је професионални припадник Војске Србије у радном односу, да се на права и дужности професионалних војних лица и војних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују прописи о државним службеницима, општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе, да се на права и дужности војних намештеника који нису уређени овим законом или посебним законом или другим прописом примењују прописи о намештеницима, општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 8. ст. 1, 2, 5. и 6.); да су п рофесионална војна лица официр, подофицир и професионални војник, да је официр лице високог образовања, оспособљено за обављање војних дужности, које је у радном односу на неодређено време, односно на одређено време, да је подофицир лице најмање средњег образовања, оспособљено за обављање војних дужности, које је у радном односу на неодређено време, односно на одређено време, да је професионални војник лице које има најмање основно образовање, које је одслужило војни рок под оружјем или је на други начин војно обучено и које је у радном односу на одређено време ради обављања војних дужности (члан 9.); да су ц ивилна лица на служби у Војсци Србије војни службеници и војни намештеници, да је в ојни службеник лице чије се радно место састоји од послова из надлежности Војске Србије или с њима повезаних општих правних, информатичких, материјално-финансијских, рачуноводствених и административних послова, да је војни намештеник лице чије се радно место састоји од пратећих помоћно-техничких послова у Војсци Србије (члан 10 .); да су чинови војних лица: за професионалног војника – разводник, десетар и млађи водник, за подофицира – водник, водник прве класе, старији водник, старији водник прве класе, заставник и заставник прве класе, за официра: у свим родовима и службама, осим речних јединица, потпоручник, поручник, капетан, капетан прве класе, мајор, потпуковник, пуковник, бригадни генерал, генерал-мајор, генерал-потпуковник и генерал , а у речним јединицама: потпоручник, поручник корвете, поручник фрегате, поручник бојног брода, капетан корвете, капетан фрегате, капетан бојног брода, комодор, контраадмирал, вице-адмирал и адмирал , да се права и обавезе прописане за официре у свим родовима и службама односе и на официре у речним јединицама, и то: поручник – поручник корвете, капетан – поручник фрегате, капетан прве класе – поручник бојног брода, мајор – капетан корвете, потпуковник – капетан фрегате, пуковник – капетан бојног брода, бригадни генерал – комодор, генерал-мајор – контраадмирал, генерал-потпуковник – вицеадмирал и генерал–адмирал (члан 22. ст . 1. и 2.); да за професионално војно лице може бити примљен држављанин Републике Србије који испуњава опште услове, између осталог, да није старији од 30 година ако се прима у својству професионалног војника, да није старији од 40 година ако се прима у својству подофицира, односно 45 година ако се прима у својству официра и да се професионална војна лица примају у службу према потреби службе, на радна места прописана формацијом (члан 39. став 1. тач. 6 ) и 7 ) и став 2.) ; да се подофицир који је стекао одговарајуће високо образовање предвиђено елементима формацијских места утврђених формацијом може до навршене 45 године живота произвести у чин потпоручника под условима и на начин који пропише Влада, на предлог министра одбране (члан 41. став 2.); да з а унапређење у виши чин официр односно подофицир треба да испуњава, између осталог, општи услов да је постављен на формацијско место вишег чина (члан 55. став 1. тачка 1)); да се официр, односно подофицир, по правилу, поставља на формацијско место, свог или вишег чина, према врсти стручне спреме коју има и роду и служби којој припада (члан 69. став 3).

Уставом Републике Србије утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1-3.); да су с вима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. став 3.); да Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе (члан 139.); да се о Војсци Србије доноси закон (члан 141. став 2.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).

Из одредаба оспореног Закона следи да су у радном односу у Војсци Србије професионални припадници Војске Србије – пр офесионална војна лица и цивилна лица на служби у Војсци Србије. Професионална војна лица јесу професионални војник, подофицир и официр. Професионални војник је лице које има најмање основно образовање, које је одслужило војни рок под оружјем или је на други начин војно обучено и које је у радном односу на одређено време ради обављања војних дужности. За разлику од професионалног војника који заснива радни однос на одређено време, подофицир и официр заснивају радни однос на неодређено или на одређено време. Подофицир је професионално војно лице најмање средњег образовања, оспособљено за обављање војних дужности, док је официр лице високог образовања, оспособљено за обављање војних дужности. То значи да је услов за пријем у професионалну војну службу у статусу подофицира стечено средње образовање, док је услов за пријем у статусу официра стечено високо образовање. Законом су прописани и општи услови за стицање статуса професионалног војног лица, између осталог и старосна граница, која је 30 година за пријем професионалног војника, 40 година за подофицира и 45 година за официра . Прописивање услова у погледу старосног доба за пријем у војну службу професионалних војних лица последица је природе и услова обављања њиховог посла, с обзиром на Уставом утврђену надлежност Војске Србије да брани земљу од оружаног угрожавања споља. С тим у вези, Уставни суд констатује да се, сагласно одредби члана 16. став 3. Закона о забрани дискриминације ( „Службени гласник РС“, бр ој 22/09 ), не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана, као и да Закон о раду („ Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-Одлука УС, 113/17 и 95/18 -Аутентично тумачење), чије се одредбе сагласно одредби члана 8. став 5. оспореног Закона супсидијарно примењују и на професионална војна лица, садржи сличну одредбу, према којој се не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства у односу на одређени посао када је природа посла таква или се посао обавља у таквим условима да карактеристике повезане са неким од основа из члана 18. овог закона представљају стварни и одлучујући услов обављања посла, и да је сврха која се тиме жели постићи оправдана (члан 22. став 1.).

Општи услов у погледу старосне границе за пријем официра примењује се и у односу на подофицира који је стекао одговарајуће високо образовање (које није војно образовање), тако да се може произвести у официра у чину потпоручника (најнижи официрски чин) , док не наврши 45 година живота. Са друге стране, цивилна лица на служби у Војсци Србије, која се деле на војне службенике и војне намештенике, као и државни службеници и намештеници запослени у Министарству одбране, могу се примити на службу у Војсци Србије у својству професионалног војног лица независно од прописаних услова у погледу година живота.

Разматрајући оспорену одредбу члана 45. став 1. Закона, Уставни суд је констатовао да се наведеном одредбом посебно уређује пријем у војну службу у својству професионалног војног лица две међусобно различите категорије лица. Прву категорију чине цивилна лица на служби у Војсци Србије, дакле лица која јесу професионални припадници Војске, али не припадају кругу професионалних војних лица и не заснивају радни однос по условима који важе за професионална војна лица. Другу категорију чине запослени у Министарству одбране, у статусу било државних службеника било намештеника, тј. лица која нису у радном односу у Војсци Србије. У оба случаја наведена лица се „примају у војну службу у својству професионалних војних лица“, што значи да се, сагласно одредби члана 32. став 1. Закона , доноси акт о пријему на основу кога ступају на дужност, с тим што се пријем врши без јавног конкурса. Из оспорене одредбе следи и да обе наведене категорије могу бити примљене у Војску Србије у својству професионалног војног лица и у статусу подофицира и у статусу официра, без било каквог ограничења у погледу година живота. Са друге стране, као што је већ речено, у оквиру општих услова за пријем у војну службу у својству професионалног војног лица предвиђена је и горња старосна граница, и то 40 година ако се лице прима у статусу подофицира и 45 година ако се прима у статусу официра , а до навршених 45 година живота се и подофицир који има одговарајуће високо образовање (које није војно образовање) може произвести у официра, у чину потпоручника.

Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је оспореном одредбом члана 45. став 1. Закона цивилним лицима на служби у Војсци Србије и државним службеницима и намештеницима у Министарству одбране омогућен пријем у професионалну војну службу у својству професионалног војног лица под повољнијим условима него осталим заинтересованим лицима, а пријем у статусу официра и под повољнијим условима од оних под којима се подофицир може произвести у официра. Иако се прописани услови односе на стицање одређеног статуса, из одредаба Закона којима је прописано да се професионална војна лица примају у службу према потреби службе, на радна места прописана формацијом (члан 39. став 2.) и да се постављају на формацијско место свог или вишег чина према врсти стручне спреме коју имају (члан 69. став 3.) , очигледно је да су статуси подофицира и официра и чинови у оквиру њих непосредно повезани са радним местима и условима за рад на њима, те да се у суштини ради о доступности радних места под различитим условима када је у питању старосно доба. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да се тиме одступа од Уставом гарантованог принципа доступности радног места свима под једнаким условима, из члана 60. став 3. Устава, који подразумева да за све важе исти услови за пријем на рад на одређеном радном мест у. Имајући у виду да је одредбама члана 21. ст. 1. и 3. Устава утврђен принцип једнакости свих пред Уставом и законом и забрањена дискриминација, а да неједнако поступање (дискриминација) представља другачије третирање лица у истим или сличним ситуацијама без објективног и разумног оправдања, при чему непостојање објективног и разумног оправдања значи да разликовање у питању не тежи легитимном циљу или да не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља чијој се реализацији тежи, Уставни суд је оценио да у конкретном случају разликовање у питању не тежи легитимн ом циљ у, те да стога оно нема објективно и разумно оправ дање, већ је у питању дискриминаторно решење. Ово стога јер је горња старосна граница Законом прописана као општи услов за пријем у професионалну војну службу у својству професионалног војног лица управо због природе послова тих лица, што значи да наведени услов представља стварни и одлучујући услов обављања послова свих радних места професионалних војних лица који морају да испуњавају сви који се примају у том својству и чије непримењивање на цивилна лица на служби у Војсци Србије и државне службенике и намештенике у Министарству одбране за последицу има нарушавање уставног права на доступност свих радних места свима под једнаким условима.

Сагласно изложеном, Уставни суд је, одлучујући као у тачки 1. изреке, утврдио да оспорена одредба члана 45. став 1. Закона о Војсци Србије, у делу који гласи: „независно од прописаних услова у погледу година живота“, није у сагласности са одредбама члана 21. ст. 1. и 3. а у вези са одредбом члана 60. став 3. Устава.

Будући да је у овом уставносудском спору донео коначну одлуку, Уставни суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтев иницијатора за обуставу извршења појединачних аката и ли радњи предузетих на основу оспорене одредбе Закона, решавајући као у тачки 2. изреке.

С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тачка 1) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 45. став 1. Закона о Војсци Србије, наведеног и изреци, у делу који гласи: „ независно од прописаних услова у погледу година живота“, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Снежана Марковић