Преглед документа Уж-6045/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шку лић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Ђ . из Суботице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. маја 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Б. Ђ . и утврђује да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним суд ом у Суботици у предмету К. 657/15 (раније К. 149/10, односно предмет Општинског суда у Суботици К. 356/05, К. 656/05, К. 208/06), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносиоцa уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.

1. Б. Ђ . из Суботице поднео је Уставном суду, 21. маја 201 8. године, преко пуномоћника С. Б , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж 3. 9/18 од 27. марта 2018. године, због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредб ама члана 32. с тав 1, члана 33. ст. 6. и 8. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је наведено да је поступак против подносиоца уставне жалбе трајао преко 13 и по година, што је последица одуговлачења и неефикасног рада надлежних судова.

Повреду права на правично суђење, подносилац додатно образлаже погрешно утврђеним чињеничним стањем и прекорачењем оптужбе према њему , наводећи да изведеним доказима није доказана његова кривица, те да је суд требало да примени начело in dubio pro reo, као и да су оспорене пресуде засноване на недозвољеним доказима – исказима сведока „из јула 2004. године, који су прибављени у једностараначком поступку без постојања окривљеног“. Подносилац је навео да је суд кључне чињенице о клиничкој слици пацијента и о адекватности терапије засновао на исказима који су дати ван кривичног поступка од стране сведока Стојановића и др Сича, дајући неосновано предност мишљењу сведока др Сича над налазом и мишљењем судских вештака.

Повреду права на претпоставку невиности подносилац образлаже наводима да су чињенице које су чиниле обележје кривичног дела за које је кривични поступак обустављен коришћене на штету окривљеног као докази за кривично дело за које је оглашен кривим, тако што је у оспореној пресуди наведено: “да окривљени стварно није имао сазнања о пијанству оштећеног, не би ни извршио корекцију у књизи протокола“, на који начин суд сматра окривљеног кривим за дело за које није осуђен правноснажном одлуком суда.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године, да утврди да му је повређено право на суђење у разумном року и по том основу му досуди накнаду нематери јалне штете у износу од 5.000 евра , као и да одложи извршење оспорене пресуде до доношења своје одлуке.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у списе предмета Основног суда у Суботици К. 657/15 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Окружно јавно тужилаштво у Суботици је 21. јула 2004. године поднело предлог за предузимање одређених истражних радњи Ктр. 171/04 против НН извршиоца, због кривичног дела несавесно лечење болесника из члана 126. став 1. КЗРС у вези са чланом 135. став 2. КЗРС и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. КЗРС, у којем је један од предлога био и да се подносилац уставне жалбе испита у својству сведока.

Окружно јавно тужилаштво у Суботици је 8. септембра 2004. године поднело захтев за спровођење истраге Кт. 129/04 против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела несавесно лечење болесника из члана 126. став 1. КЗРС у вези са чланом 135. став 2. КЗРС и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. КЗРС.

Решењем о спровођењу истраге истражног судије Окружног суд а у Суботици Ки. 82/04 од 8. новембра 2004. године , које је потврђено решењем Окружног суда у Суботици Кв. 195/04 од 17. новембра 2004. године покренута је истрага против подносиоца уставне жалбе по захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 129/04 од 8. септембра 2004. године , због кривичног дела несавесно лечење болесника из члана 126. став 1. Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 135. став 2. Кривичног закона Републике Србије и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. Кривичног закона Републике Србије.

Оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Суботици Кт. 385/05 од 28. априла 2005. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са чланом 126. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Србије и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. Кривичног закона Републике Србије, поводом које је формиран предмет у Општинском суду у Суботици К. 356/05.

Решењем Општинског суда у Суботици Кв. 645/05 од 6. јуна 2005. године Општинском јавном тужилаштву у Суботици враћена је оптужница са налогом да се поднесе захтев за спровођење истраге за кривично дело из члана 135. Кривичног закона Републике Србије, јер за то дело, за које је запрећена казна затвора преко 5 година, није спроведена истрага , а нема сагласности за подизање непосредне оптужнице.

Решењем о спровођењу истраге Ки. 405/2005 Општинског суда у Суботици од 7. јула 2005. године покренута је истрага против подносиоца уставне жалбе по захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Суботици Кт. 385/05 од 15. јуна 2005. године , због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са чланом 126. став 3. у вези са ставом 1. КЗРС и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. КЗРС.

Оптужницом Општинског јавно г тужилаштва у Суботици Кт. 385/05 од 26. јула 2005. године подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са чланом 126. став 3. у вези са ставом 1. КЗРС и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. КЗРС, поводом које је формиран предмет Општинског суда у Суботици К. 656/05.

Решењем Општинског суда у Суботици Кв. 864/05 од 22. новембра 2005. године оптужница је враћена Општинском јавном тужилаштву у Суботици ради допуне истраге.

У допуни истраге суд је по предлогу Општинског јавног тужилаштва у Суботици од 28.11.2005. године испитао 14 сведока.

Оптужницом Општинског јавно г тужилаштв а у Суботици Кт. 385/05 15. марта 2006. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са ставом 1. КЗРС и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. КЗРС и предмет је заведен у Општинском суду у Суботици под бројем К. 208/06.

Наредбом Општинског суда у Суботици К. 208/06 од 10. априла 2006. године оптужница је достављена на одговор окривљеном и његовим браниоцима.

Општинско јавно тужилаштво у Суботици је 1. марта 2007. године ургирало заказивање главног претреса у предмету Општинског суда у Суботици К. 208/06, те је главни претрес заказан за 9. октобар 2007. године.

Главни претрес је започео 9. октобра 2007. године, те је до доношења пресуде Основног суда у Суботици К. 149/10 од 26. фебруара 2015. године био заказан 24 пута, с тим да, због недоласка окривљеног , односно његовог браниоца није могао да се одржи шест пута (бранилац није приступио 10. јула 2008. и 14. новембра 2014. године, окривљени и бранилац нису приступили 3. фебруара и 18. марта 2009. године, а окривљени није приступио 21. фебруара 2013. и 16. децембра 2014. године). Главни претрес је више пута одлаган на неодређено време због спровођења судско-медицинског вештачења.

Пресудом Основног суда у Суботици К. 149/10 од 26. фебруара 2015. године подносилац уставне жалбе је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, по оптужници Општинског јавног тужилаштва у Суботици Кт. 385/05 од 15. марта 2006. године, измењене 25. априла 2014. године у оптужни предлог, измењен дана 19. фебруара 2015. године и прецизиран дана 26. фебруара 2015. године.

Увидом у списе предмета Основног суда у Суботици К. 657/2015 утврђено је да је у току главног претреса у предмету Основног суда у Суботици К. 149/10 (раније Општински суд у Суботици К. 208/06) постојала потпуна неактивност суда у трајању од једне године и два месеца, односно у периоду од 23. новембра 2009. године, када су списи предмета враћени суду од стране Института за судску медицину „М. М .“ без урађеног вештачења и без образложења због чега вештачење није урађено, па до 10. фебруара 2011. године, када је донета наредба о заказивању главног претреса за 16. март 2011. године.

Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 809/15 од 10. новембра 2015. године укинута је пресуда К. 149/10 од 26. фебруара 2015. године и предмет је враћен на поновни поступак. Списи предмета су достављени првостепеном суду дана 1. децембра 2015. године.

У поновном поступку пред Основним судом у Суботици у предмету К. 657/15 главни претрес је одржан три , од заказана четири пута, те је првостепена пресуда, којом се окривљени ослобађа од оптужбе, донета 25. октобра 2016. године, а писани отправци су експедовани из суда 15. децембра 2016. године .

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 232/17 од 24. маја 2017. године преиначена је пресуда Основног суда у Суботици К. 657/15 од 25. октобра 2016. године те је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.

Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 23/17 од 18. септембра 2017. године укинута је пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 232/17 од 24. маја 2017. године, те су дана 25. октобра 2017. године списи предмета достављени Апелациoном суду у Новом Саду на поновно одлучивање.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1133/17 од 13. децембра 2017. године усвајањем жалбе Основног јавног тужилаштва у Суботици преиначена је пресуда Основног суда у Суботици К. 657/15 од 25. октобра 2016. године, па је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због учињеног кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези кривчног дела несавесно пружање лекарске помоћи из члана 251. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.

У образложењу пресуде, поред осталог, наведено је да понашање окривљеног, које он признаје у својој одбрани, указује на то да је и сам сматрао да је дата терапија очигледно неадекватна, јер иначе не би исправљао првобитно дату терапију 5x2x1 у 2x1, те не би сазвао, по повратку са реанимације, медицинско особље са инструкцијом да не говоре каква је терапија дата сада покојном оштећеном и не би одлазио још критичне вечери, када је био дежуран у болници, код супруге покојног оштећеног са тврдњом да је оштећени у саобраћајној незгоди задобио повреде због који х је у коми, што није одговарало чињеницама.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године одбијена је жалба бранилаца окривљеног и потврђена је пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1133/17 од 13. децембра 2017. године.

У образложењу оспорене пресуде је наведено да је суд трећег степена одлучио да одржи претрес на којем је извео све доказе који су били извођени пред првостепеним и другостепеним судом, те је поред осталог утврђено да у прилог закључку да је оштећени био у видно алкохолисаном стању у тренутку боравка на Одељењу психијатрије иду и докази који су приложени уз захтев за покретање прекршајног поступка од 16. јула 2004. године – записник о увиђају саобраћајне незгоде од 5. јула 2004. године, извештај Здравственог центра Суботица од 7. јула 2004. године где је оштећеном извађена крв 5. јула 2004. године ради утврђивања степена алкохолисаности, а којом приликом је утврђено да је оштећени био у јако пијаном стању са 71,14 мг/мл алкохола у организму.

У образложењу пресуде је, такође, наведено да окривљени у својој одбрани није спорио да је након што је сазнао да је оштећени конзумирао алкохол (две литре „Пелинковца“) изменио у књизи протокола коректором последњу рубрику, та да уместо уписане терапије 5,2,1 измени у делу лека „Халопериодол“ од 5мг. Суд трећег степена је у оцени доказа навео да како се критичном приликом радило о тешком пијанству са типичном сликом, а не акутној психози, суд није прихватио као веродостојан налаз и мишљење вештака из Новог Сада. У прилог оваквом закључку је и чињеница да је након што се вратио са Одељења хитног пријема, Одељења реанимације овде окривљени извршио преправку-интервенцију у књизи протокола и тражио од присутних медицинских радника да о томе не говоре никоме, што је у прилог закључку да је окривљени био свестан да је применио неадекватну терапију и да је у том смислу хтео да уклони доказе који га терете… да окривљени стварно није имао сазнања о пијанству оштећеног, не би извршио корекцију у књизи протокола.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, је уручена 26. априла 2018. године, а једном од његових бранилаца 23. априла 2018. године.

Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 631/2018 од 21. јуна 2018. године одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у односу на истакнуту повреду закона из члана 438. став 1. тачка 9) и став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу одбачен као недозвољен.

4. Одредбaмa Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члана 32. став 1.); свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да с ва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (члан 33. став 8.); да свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.) .

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 85/05-др. закон, 115/05, 49/07, 20/09-др. закон, 72/09 и 76/10), који се примењивао до 15. јануара 2013. године, било је прописано: да сваки окривљени, односно осумњичени има право да у најкраћем могућем року буде изведен пред суд и да му буде суђено непристрасно, правично и у разумном року (члан 4. став 1. тачка 4)); да је суд или други државни орган дужан да обезбеди остварење права окривљеног, односно осумњиченог, из става 1. овог члана (члан 4. став 2. тачка 1) ); да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку (члан 16. став 1.).

Одредбом члана 14. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. бр. 72/11 и 101/11) прописано је да је суд дужан да кривични поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права усмерену на одуговлачење поступка.

Одредбама члана 251. Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 85/05 и др.), (у даљем тексту: КЗ), прописано је да лекар који при пружању лекарске помоћи примени очигледно неподобно средство или очигледно неподобан начин лечења или не примени одговарајуће хигијенске мере или уопште очигледно несавесно поступа и тиме проузрокује погоршање здравственог стања неког лица, казниће се затвором од три месеца до три године (став 1.); ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити новчаном казном или затвором до једне године (став 3.).

Одредбом члана 259. став 4. КЗ прописано је да ако је услед дела из члана 251. став 3, члана 255. став 2, члана 256. став 3, члана 257. став 2. и члана 258. став 2. овог законика наступила смрт, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година.

5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је период у коме се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока, у конкретном случају, узме у обзир целокупан период трајања предметног поступка.

Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак покренут 8. новембра 2004. године, доношењем решења Окружног суда у Суботици Ки. 82/04 да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године, те да је поступак укупно трајао 13 година и четири месеца.

Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

Анализирајући сложеност кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је истрага против подносиоца уставне жалбе првобитно била отворена због кривичног дела несавесно лечење болесника из члана 126. став 1. Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 135. став 2. Кривичног закона Републике Србије и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. Кривичног закона Републике Србије, те да је након спроведене истраге подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са чланом 126. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Србије и кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. Кривичног закона Републике Србије, због чега је било неопходно поднету оптужницу најпре вратити ради спровођења истраге за кривична дела за која није била спроведена, а потом и на допуну истраге, што указује на релативну чињеничну сложеност предмета одлучивања. Поред наведеног, на чињеничну сложеност конкретног предмета указује и околност да је суд спровео више судско-медицинских вештачења, од којих су нека морала бити допуњавана. Међутим, Уставни суд сматра да наведена релативна чињенична сложеност предмета, сама по себи, не може оправдати готово тринаестоипогодишње трајање предметног судског поступка.

Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, као окривљеног у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је утврдио да он , иако уредно позван, четири пута није приступио на заказан главни претрес, као и да суд пет месеци није заказивао главни претрес због спречености браниоца окривљеног да приступи, (рачунајући од 10. јула 2008. године, када је главни претрес одложио на неодређено време због спречености браниоца, до 10. децембра 20 08. године), те да се главни претрес није могао одржати ни 14. новембра 2014. године због обуставе рада адвоката, па су претпоставке за наставак главног претреса након тога обезбеђене тек 30. јануара 2015. године. Стога је Уставни суд оценио да је понашање подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца у кривичном поступку делимично допринело дужем трајању поступка.

Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да Општински суд у Суботици у предмету К. 208/06, у периоду од 10. априла 2006. године, када је доставио оптужницу на одговор окривљеном и његовом браниоцу, до 9. октобра 2007. године, када је, по ургенцији Општинског јавног тужилаштва у Суботици заказан главни претрес, није предузео ниједну радњу како би се започети судски поступак наставио. Поред наведеног Уставни суд је утврдио да је у току главног претреса у предмету Основног суда у Суботици К. 149/10 постојала потпуна неактивност суда у трајању од једне године и два месеца, односно у периоду од 23. новембра 2009. године, када су списи предмета враћени суду од стране Института за судску медицину „М. М .“ без урађеног вештачења, па до 10. фебруара 2011. године, када је донета наредба о заказивању главног претреса за 16. март 2011. године. Такође, главни претрес је више пута одлаган на неодређено време због судско-медицинског вештачења, које није могло да се спроведе три године и осам месеци. Наиме, Општински суд у Суботици је дана 15. априла 2009. године одложио главни претрес на неодређено, односно до пријема судско-медицинског вештачења, које је спроведено тек 17. децембра 2012. године. У наведеном периоду списи предмета су враћени суду од стране Института за судску медицину 23. новембра 2009. године без урађеног вештачења и без образложења због чега вештачење није урађено, при чему је суд претходно упознат са доказима који недостају у списима предмета, без којих вештачење не може да се спроведе, да би након поновне наредбе да се вештачење спроведе, Институт за судску медицину дана 8. августа и 14. септембра 2011. године обавестио суд о трошковима који су нужни за спровођење таквог вештачења као и о доказима које треба прибавити, а како суд није одговорио на допис Института за судску медицину списи предмета су поново враћени суду дана 11. новембра 2011. године, без израђеног налаза и мишљења судских вештака.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд констатује да се укупно трајање предметног кривичног поступка од 13 година и четири месеца , у околностима конкретног случаја, може окарактерисати као неразумно дуго, при чему је његово дуго трајање последица, првенствено, непредузимања адекватних мера од стране првостепеног суда којима би се обезбедио несметани континуитет суђења и спровођење доказног поступка без одуговлачења, што је резултирало тиме да је првостепени суд прву пресуду донео након више од десет година од покретања кривичног поступка, као и да су у предметном кривичном поступку донете две првостепене пресуде и две другостепене пресуде . Стога је Уставни суд утврдио да је у поступку пред Основним судом у Суботици у предмету К. 657/15 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), о длучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке, одлучио да се правично задовољење подносиoцa уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року у оспореном кривичном поступку оствари утврђењем права на накнаду не материјалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју je подноси лaц уставне жалбе претрпеo због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио, са једне стране, дужину трајања кривичног поступка и допринос подносиоца уставне жалбе и његовог брани оца, а са друге стране, став Европског суда за људска права да вредност досуђеног износа обештећења треба да буде сагледана и у светлу животног стандарда у одређеној држави и чињенице да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео.

7. Што се тиче истакнуте повреде права на правично суђење у односу на пресуду Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године, Уставни суд је полазећи од навода уставне жалбе, оценио да се подносилац, незадовољан исходом правноснажно окончаног кривичног поступка у коме му је изречена затворска казна, само формално позива на повреду Уставом зајемченог права на правично суђење , оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања, дајући сопствену оцену изведених доказа, а понављајући у уставној жалби наводе претходно изнете у жалби изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1133/17 од 13. децембра 2017. године. Имајући у виду да је те исте наводе у поступку по жалби изјављеној против другостепене пресуде већ ценио Апелациони суд у Новом Саду, о чему оспорена пресуда Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године садржи детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе не могу сматрати аргументованим разлозима за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда заправо тражи да, оцењујући правилност утврђеног чињеничног стања, поступа као инстанциони (виши) суд у односу надлежни кривични суд. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе да је подносиоцу оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године повређено право из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд пре свега констатује да се наведеном уставном одредбом утврђује право на претпоставку невиности, као једно од права којим се јемчи правна сигурност у казненом праву. С тим у вези, Уставни суд констатује да се уставна гаранција да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, јемчи, пре свега, окривљеном лицу док се против њега води кривични поступак. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим .

Истовремено, Уставни суд указује и да до повреде права на претпоставку невиности може доћи и приликом обустављања поступка или после доношења ослобађајуће пресуде, у случајевима када коментари судија одражавају мишљење да је окривљени крив (видети, Одлуку Уставног суда Уж. 4713/2012 од 7. маја 2015. године и поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Minelli против Швајцарске, број 8660/79, од 25. марта 1983. године, став 37.).

Примењујући наведене принципе на конкретан случај Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Суботици Кт. 385/05 од 15. марта 2006. године подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са чланом 126. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Србије и кривично дело фалсификавање службене исправе из члана 248. став 1. Кривичног закона Републике Србије, јер је постојала основана сумња да је окривљени дана 5. јула 2004. године … применио неподобан начин лечења и неподобно средство, применио погрешну терапију према оштећеном пацијенту Ж.Т, као и несавесно поступио према примљеном болеснику услед чега је код тог пацијента наступила смрт… па је окривљени као одговорно лице, након тога , у службену књигу пријема пацијената преправио белилом терапију коју је дао, а кој а је представљала важан податак.

Основно јавно тужилаштво у Суботици је актом Кт. 385/05 од 19. фебруара 2015. године извршило измену чињеничног описа диспозитива оптужног акта и правне квалификације, на тај начин што се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, те је предложено да се у односу на кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. Кривичног закона Републике Србије донесе решење о обустави кривичног поступка услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1133/17 од 13. децембра 2017. године преиначена је пресуда Основног суда у Суботици К. 657/15 од 25. октобра 2016. године тако што је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење кривичног дела тешко дело против здравља из члана 259. став 4. у вези кривичног дела несавесно пружање лекарске помоћи из члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.

У образложењу пресуде наведено је да понашање окривљеног, које он признаје у својој одбрани, указује на то да је и сам сматрао да је дата терапија очигледно неадекватна, јер иначе не би исправљао првобитно дату терап ију 5x2x1 у 2x1, те не би сазвао, по повратку са реанимације, медицинско особље са инструкцијом да не говоре каква је терапија дата сада покојном оштећеном и не би одлазио још критичне вечери, када је био дежуран у болници, код супруге покојног оштећеног са тврдњом да је оштећени у саобраћајној незгоди задобио повреде због којих је у коми, што није одговарало чињеницама.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године потврђена је пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1133/17 од 13. децембра 2017. године након одржано г претреса пред трећестепеним судом, с обзиром на то да је другостепена пресуда већ једанпут укидана. У образложењу пресуде је наведено да окривљени у својој одбрани није спорио да је након што је сазнао да је оштећени конзумирао алкохол ( две литре „Пелинковца“) изменио у књизи протокола коректором последњу рубрику, т е уместо уписане терапије 5,2,1 изменио у делу лека „Халопериодол“ од 5мг. Суд трећег степена је у оцени доказа навео да како се критичном приликом радило о тешком пијанству са типичном сликом, а не акутној психози, суд није прихватио као веродостојан налаз и мишљење вештака из Новог Сада. У прилог оваквом закључку је и чињеница да је након што се вратио са Одељења хитног пријема, Одељења реанимације овде окривљени извршио преправку-интервенцију у књизи протокола и тражио од присутних медицинских радника да о томе не говоре никоме, што је у прилог закључку да је окривљени био свестан да је применио неадекватну терапију и да је у том смислу хтео да уклони доказе који га терете… да окривљени стварно није имао сазнања о пијанству оштећеног, не би извршио корекцију у књизи протокола.

Анализирајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, Уставни суд је утврдио да подносилац повреду права из члана 34. став 3. Устава заснива на тврдњи да констатација суда „да окривљени стварно није имао сазнања о пијанству оштећеног, не би извршио корекцију у књизи протокола“ представља изјашњавање суда о кривици подносиоца за извршење кривичног дела за које није правноснажно оглашен кривим, при чему, по оцени Уставног суда подносилац сматра да је у оспореној пресуди суд исказао тврдњу да је окривљени крив за извршење кривичног дела фалсификовање службене исправе, за које није правноснажно оглашен кривим, и за које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

Уставни суд је, оцењујући садржину образложења оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж3. 9/18 од 27. марта 2018. године, утврдио да констатацијом на коју се позива подносилац уставне жалбе, ни самој по себи, а нарочито узетој у смислу целокупног образложења оспорене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду није узео као утврђену чињеницу да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело фалсификовање службене исправе или неко друго дело за које не постоји правноснажна осуда, већ је суд оценом изведених доказа утвр дио постојање нехата за извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, које је било предмет оптужбе. Дакле, по оцени Уставног суда, констатацијом трећестепеног кривичног суда „да окривљени стварно није имао сазнања о пијанству оштећеног, не би извршио корекцију у књизи протокола“ није дошло до повреде права на претпоставку невиности, већ се казује да је суд из наведене чињенице закључио да је код подносиоца уставне жалбе , као окривљеног, постојала свест о томе да је примењена терапија, према оштећеном који је био у стању тешког пијанства , очигледно неадекватна .

Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. Уставни суд је имао у виду да је подносилац у уводу уставне жалбе истакао повреду права из члана 33. ст. 6. и 8. Устава, коју није посебно образлагао, те како је у захтеву који је постављен пред Уставни суд тражено да се уставна жалба усвоји, поништи оспорена пресуда и утврди да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, те да му се по том основу исплати накнада нематеријалне штете, Уставни суд није разматрао наводе уставне жалбе са аспекта садржине права из члана 33. ст. 6. и 8. Устава, већ је те наводе ценио искључиво са аспекта садржине права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.

10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.