Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миланка Гогића из Куле, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. октобра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се уставна жалба Миланка Гогића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В. 5757/06 од 13. септембра 2007. године, решења Комисије Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника Уп-2 број 57/03 од 31. јула 2003. године и решења Директора Фонда за социјално осигурање војних осигураника Уп-1 број 3717/02 од 28. маја 2003. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миланко Гогић из Куле, преко пуномоћника Арсенија Катанића, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 10. марта 2008. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В. 575/06 од 13. септембра 2007. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 24, 32, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије. У уставној жалби се наводи да је подносилац био запослен у Војсци Југославије као професионлани војник по уговору на одређено време почев од 30. априла 1993. године. Последњи уговор му је истицао 29. априла 2002. године. Пре истека уговора, 28. марта 2002. године, решењем Више војнолекарске комисије број 923 оглашен је неспособним за професионалну војну службу. Наредбом о престанку професионалне војне службе Команданта В.П. 5003 Нови Сад, број 15/14-157 од 10. априла 2002. године престала му је професионална војна служба, због истека уговореног рока. У поступку по жалби, Врховни војни суд је наредбу поништио, па је у поновном поступку новом наредбом број 36-81 од 28. јануара 2005. године, утврђено да подносиоцу уставне жалбе професионална војна служба престаје због неспособности за војника по уговору. Истовремено са покретањем жалбеног поступка против претходне наредбе, подносилац је покренуо и поступак за остварење права на инвалидску пензију. Директор Фонда за социјално осигурање војних осигураника је подносиочев захтев одбио решењем Уп-1 број 3717/02 од 28. маја 2003. године. По жалби подносиоца против овог решења, Комисија Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника је решењем Уп-2 број 57/03 од 31. јула 2003. године одбила жалбу подносиоца. У управном спору против другостепеног решења Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду У-В. 575/06 од 13. септембра 2007. године, којом је тужбу подносиоца одбио. Предложено је да Уставни суд поништи оспорену пресуду Врховног суда, као и решења првостепеног и другостепеног органа Фонда за социјално осигурање војних осигураника.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби, осим права на суђење у разумном року. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку, који је претходио уставносудском поступку, био захтев подносиоца уставне жалбе да му се призна право на инвалидску пензију, Уставни суд је закључио да подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним актом повређено право на пензијско осигурање зајемчено одредбом члана 70. став 1. Устава, а да повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 60, 68. и 69. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на пензијско осигурање.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Подносилац уставне жалбе је примљен у професионалну војну службу на одређено време по уговору о пријему лица у војну службу на одређено време број 240-220/92 30. априла 1993. године закљученом са В.П. 5530 Сомбор. Овај уговор је продужен уговором број 240-220/2 од 30. априла 1996. године са истом В.П. и уговором број 4-311 од 1. априла 1999. године са В.П. 5920 Суботица, који је допуњен уговором број 15/14-345 са В.П. 5003 Нови Сад. Према последњем уговору, уговорени рок је истицао 29. априла 2002. године.
Командант В.П. 5003 Нови Сад донео је 10. априла 2002. године наредбу број 15/14-157, према којој је подносиоцу уставне жалбе престала професионална војна служба 29. априла 2002. године, због истека уговореног рока. Решењем В.П. 5003 Нови Сад број 15/14-157/1 од 29. априла 2002. године подносилац уставне жалбе је разрешен од професионалне војне службе истеком уговореног рока.
Према наводима из уставне жалбе, против наредбе о престанку професионалне војне службе број 15/14-157 од 10. априла 2002. године подносилац је изјавио жалбу другостепеном органу, а затим поднео и тужбу Врховном војном суду. Врховни војни суд је поништио наредбу и решење донето на основу те наредбе, па је Командант Новосадског корпуса 28. јануара 2005. године донео нову наредбу број 36-81 којом је подносиоцу престала професионална војна служба због неспособности за војника по уговору. У образложењу решења наводи се да је решење донето на основу налаза, оцене и мишљења Више војнолекарске комисије-Београд број 923 од 28. марта 2002. године, којим је подносилац оглашен неспособним за војника по уговору, па је закључено да је 29. априла 2002. године наступио разлог да му престане професионална војна служба на одређено време по члану 108. став 2. тачка 1. Закона о Војсци Србије и Црне Горе.
Подносилац је 1. новембра 2002. године Фонду за социјално осигурање војних осигураника поднео захтев за остваривање права на инвалидску пензију.
Директор Фонда за социјално осигурање војних осигураника је 28. маја 2003. године донео оспорено решење Уп-1 број 3717/02, којим је одбио захтев подносиоца Уставне жалбе за признавање права на инвалидску пензију, јер је подносиоцу војна служба престала Наредбом Команданта В.П. 5003 број 15/14-157 од 10. априла 2002. године, због истека уговореног рока. У образложењу решења се наводи да подносиоцу није признато право на инвалидску пензију ''јер нема акта да му је служба престала због утврђене трајне неспособности за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести, већ због истека уговореног рока, па зато код њега није наступила инвалидност у смислу члана 246. став 3. Закона о Војсци Србије и Црне Горе.''.
Адвокат Арсеније Катанић је, као пуномоћник подносиоца, изјавио жалбу против наведеног решења, па је Комисија Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника ову жалбу одбила оспореним решењем Уп-2 број 57/03 од 31. јула 2003. године. Комисија је у образложењу решења, између осталог, навела да се подносиоцу не може признати право на инвалидску пензију, јер не испуњава услове предвиђене законом, с обзиром да му је професионална војна служба престала истеком уговореног рока а не по неком од основа по којима би се сматрало да је код њега наступила инвалидност. Комисија је у решењу посебно истакла да ни неспособност за војника по уговору не подразумева инвалидност, односно трајну неспособност за војну службу, већ неспособност за дужност на коју је примљен као војник по уговору, а што у смислу члана 246. став 3. Закона о Војсци Србије и Црне Горе није основ за остваривање права на инвалидску пензију.
Подносилац је, преко пуномоћника, пред Управним одељењем Врховног војног суда покренуо управни спор против оспореног коначног решења Комисије Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника Уп-2 број 57/03 од 31. јула 2003. године. Према члану 2. Закона о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва на органе држава чланица ("Службени лист СЦГ", број 55/04), члану 2. Закона о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва на органе држава чланица ("Службени гласник РС", број 137/04) и члану 8. став 1. Уредбе о начину и поступку предаје предмета, ствари и лица од стране војних судова, војних тужилаштава и војне установе за извршавање кривичних санкција органима држава чланица ("Службени лист СЦГ", бр. 62/04 и 4/05), све нерешене предмете Врховног војног суда, па и предмет подносиоца уставне жалбе, преузео је Врховни суд Србије, који је 13. септембра 2007. године донео оспорену пресуду У-В. 575/06 којом је тужбу подносиоца одбио. Врховни суд Србије је у образложењу пресуде навео да је тужбу одбио, јер је подносиоцу уставне жалбе професионална служба у Војсци Југославије престала, према решењу В.П. 5003 Нови Сад од 29. априла 2002. године, због истека уговореног рока. Из образложења пресуде произлази да другачија пресуда није могла бити донета, јер је суд везан формалним решењем В.П. 5003, којим је у спроведеном управном поступку решено претходно питање-основ престанка војне службе, као и да се оспоравање основа за престанак војне службе може вршити у посебном поступку оцене законитости решења о престанку професионалне војне службе, који је одвојен од поступка оцене законитости решења о праву на инвалидску пензију, у коме је донета оспорена пресуда Врховног суда Србије. Подносиоцу је оспорена пресуда уручена 11. фебруара 2008. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад (члан 60. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
Одребама члана 7. Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02, 37/02; "Службени лист СЦГ", бр. 7/05, 44/05), који је престао да важи 1. јануара 2008. године ступањем на снагу Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07) прописано је да Војску сачињавају стални и резервни састав (став 1.) и да стални састав Војске сачињавају професионални војници и војници на служењу војног рока (став 2.). Према одредбама члана 108. овог закона, професионалном војнику примљеном у службу у Војсци на одређено време служба престаје истеком уговореног рока (став 1.), с тим да лицу из става 1. овог члана служба престаје и пре истека уговореног рока ако је на основу оцене и мишљења надлежног органа здравствене службе утврђено да је трајно неспособно за службу у Војсци или да је неспособно за дужност за коју је примљено у службу по уговору (став 2. тачка 1)). Чланом 246. Закона о Војсци Југославије прописано је: да су основи за стицање права из инвалидског осигурања инвалидност и телесно оштећење (став 1.); да права по основу инвалидности војни осигураници стичу под условима и у висини утврђеним прописима о основним правима из пензијског и инвалидског осигурања и овим законом (став 2.); да инвалидност по овом закону наступа кад професионалном војнику престане служба због утврђене трајне неспособности за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести (став 3.). Према одредби члана 254. Закона, војни осигураник код кога наступи инвалидност по овом закону стиче право на инвалидску пензију.
Сагласно одредби члана 154. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), исправа коју је у прописаном облику издао државни орган у границама своје надлежности, односно предузеће или друга организација у оквиру законом повереног јавног овлашћења (јавна исправа), доказује оно што се у њој потврђује или одређује. Према одредби члана 156. став 2. овог закона, ако је орган који је за то био надлежан неке чињенице или околности већ утврдио или су оне доказане у јавној исправи, орган који води поступак узеће те чињенице и околности као утврђене, с тим да кад је у питању стицање или губљење права, а постоји вероватноћа да су се те чињенице и околности накнадно измениле, или их на основу посебних прописа треба посебно утврдити, службено лице ће тражити да странка поднесе посебне доказе о тим чињеницама и околностима, или ће их орган сам прибавити.
Одредба члана 38. став 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96) прописује да суд решава спор, по правилу, на основу чињеница које су утврђене у управном поступку.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на инвалидску пензију одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених решења и пресуде Врховног суда Србије. Из наведених разлога, оспореним решењима и пресудом, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на пензијско осигурање зајемчено одредбама члана 70. Устава, а с тим у вези ни права зајемчена одредбама чл. 24, 32, 60, 68. и 69. Устава. У том смислу, Уставни суд налази да су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд, као и првостепени и другостепени управни органи у овој правној ствари нису утврдили одлучујућу чињеницу да је подносиоцу професионална војна служба престала због болести коју је добио у току војне службе, израз његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Према оцени Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије У-В. 5757/06 од 13. септембра 2007. године, правноснажно је окончан управни поступак утврђивања права подносиоца на инвалидску пензију. Основ за утврђивања постојања овог права, а уједно и претходно питање за решавање о постојању права на инвалидску пензију у својству војног осигураника, је Наредба Команданта В.П. 5003 Нови Сад, број 15/14-157 од 10. априла 2002. године, по којој је подносиоцу професионална војна служба престала због истека уговореног рока. Директор Фонда за социјално осигурање војних осигураника, као првостепени орган, "везан" је овом наредбом и није имао законских могућности да самостално утврђује основ престанка професионалне војне службе. С обзиром да престанак професионалне војне службе због истека уговореног рока не представља законски основ за утврђивање права на инвалидску пензију, првостепени орган је донео једино могуће, на закону засновано, решење Уп-1 број 3717/02 од 28. маја 2003. године - да захтев подносиоца одбије као неоснован. Следствено наведеном, решење Комисије Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника Уп-2 број 57/03 од 31. јула 2003. године, којим је жалба подносиоца против првостепеног решења одбијена као неоснована и пресуда Врховног суда Србије У-В. 575/06 од 13. септембра 2007. године, којом је тужба подносиоца против другостепеног решења одбијена, такође су на закону засноване.
Уставни суд је констатовао да је утврђивање основа за престанак професионалне војне службе било предмет посебног управног поступка, који је подносилац водио и који је окончан наредбом Команданта Новосадског корпуса број 36-81 од 28. јануара 2005. године, а којом је подносиоцу престала професионална војна служба због неспособности за војника по уговору са 29. априлом 2002. године. Имајући у виду одредбе Закона о општем управном поступку, посебно одредбе чл. 239 до 250. о понављању поступка, подносилац је имао могућност да, у спроведеном управном поступку утврђивања права на инвалидску пензију, презентира нову наредбу којом је утврђено да подносиоцу, са истим датумом као и у претходној наредби (29. април 2002. године), професионална војна служба престаје - сада због неспособности за војника по уговору. Подносилац није искористио законску могућност за понављање поступка окончаног решењем против кога нема редовног правног средства у поступку (коначно решење), која му је стајала на располагању, с обзиром да се поступак заснива на претходном питању (наредба о престанку професионалне војне службе), а надлежни орган је то питање доцније решио битно друкчије (члан 239. став 2. тачка 5) Закона о општем управном поступку). Како је другостепено решење донето 31. јула 2003. године, пресуда Врховног суда Србије 13. септембра 2007. година, а нова наредба Команданта Новосадског корпуса 28. јануара 2005. године, очито је да је ово правно средство подносилац могао благовремено и сврсисходно употребити у предметном поступку.
Такође, с обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот, на рад, на здравствену и социјалну заштиту из чл. 24, 60, 68, и 69. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да су му оспореном пресудом повређена наведена права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања Врховног суда Србије у конкретном управном спору, чак и да је дошло до повреде права на пензијско осигурање.
6. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 1. новембра 2002. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак правноснажно окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка почев од 1. новембра 2002. године, када је подносилац уставне жалбе Фонду за социјално осигурање војних осигураника поднео иницијални захтев за признавање права на инвалидску пензију.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, морају узети у обзир и следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном случају одлучивано, односно о значају тог права за подносиоца.
Полазећи од тога да је управни поступак пред првостепеним и другостепеним управним органом укупно трајао нешто више од шест месеци, Уставни суд закључује да у поступку пред управним органима није било повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Уставни суд налази да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд је по пријему тужбе 20. августа 2003. године почео да предузима радње у поступку и прибавио је списе управних органа неопходне за одлучивање о поднетој тужби, али је, пре него што је Врховни војни суд предузео даље радње у поступку, 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица („Службени лист СЦГ", број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог Закона, у складу с чланом 66. Уставне повеље, војни правосудни органи престали су са радом, а целокупна надлежност војних судова пренета ја на органе држава чланица, па тако и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва („Службени гласник РС", број 137/04). Како тим законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 13. септембра 2007. године, односно у року од десет месеци од преузимања предмета Врховног војног суда.
Уставни суд оцењује да се у конкретном случају није радило о нарочито сложеном предмету, као и да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео дужини трајања поступка. У поступку који је претходио уставној жалби одлучивано је о праву које је, по мишљењу Суда, од великог значаја и изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о утврђивању права на инвалидску пензију. Међутим, имајући у виду да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те тако због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда за њега нису настале додатне штетне последице, Уставни суд је оценио да поступком који је вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије за 4 године 10 месеци и 13 дана од дана подношења захтева, подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, посебно имајући у виду да је поступак пред Врховним судом Србије, који је донео одлуку по поднетој тужби, окончан у року од десет месеци, што се објективно не може сматрати неразумним роком.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
7. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |