Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби Џ. Б, З . Б . и Ј . К , с вих из Терстеника, Општина Глоговац, у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 17. јуна 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Џ. Б, З . Б . и Ј . К . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7234/16 од 17. фебруара 201 7. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Џ. Б, З . Б . и Ј . К, сви из Терстеника, Општина Глоговац, изјавили су Уставном суду, 10. маја 201 7. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7234/16 од 17. фебруара 2017. године, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 25, 32, 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су поднели тужбу против Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници тог Министарства, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован е њихове тужбен е захтев е. Подносиоци сматрају да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима, што је довел о до повреде права на правично суђење. По њиховом мишљењу, другостепени суд је произвољно протумачио налаз и мишљење вештака, што је довело до потпуно погрешног закључка о тренутку почетка застарелости потраживања накнаде штете . Такво поступање апелационог суда се потпуно разликује од ставова других су дова у готово идентичним случајевима. Подносиоци указују и на то да је Апелациони суд морао имати у виду обавезе које је Република Србија преузела ратификацијом међународних документа у тој области и специфичну природу кршења права и слобода подносилаца као припадника националне мањине, износећи и тврдњу о „неделотворности тужбе за накнаду штете“. Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Први основни суд у Београду (у даљем тексту: Основни суд) донео је пресуду П. 14034/16 од 27. јуна 2016. године којом је , у ставу првом изреке, одбио као неоснован е тужбен е захтев е тужилаца, овде подноси лаца уставне жалбе, којим а су тражили да се обавеже тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова, да им на име новчане накнаде због претрпљене нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед умањења опште животне активности исплати по 150.000 динара, са припадајућом затезном каматом. Ставом другим изреке пресуде обавезани су тужиоци да туженој солидарно плате трошкове парничног поступка.
Апелациони суд у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) је оспореном пресудом Гж. 7234/16 од 17. фебруара 2017. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио је пресуду Основног суда П. 14034/16 од 27. јуна 2016. године. У образложењу оспорене пресуде поред осталог је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да су тужиоци за време НАТО бомбардовања 1999. године лишени слободе од стране полиције; да је лишење слободе за тужиоце Џ. Б . трајало је од 28. маја 1999. године до 11. априла 2000. године, за тужиоца Ј. К . од 28. маја 1999. године до 14. априла 2000. године, а за тужиоца З . Б . од 28. маја 1999. године до јануара 2000. године; да су тужи оци у исказима објаснили да су током лишења слободе били брутално малтретирани од стран е припадника п олиције и да су на крају спроведени у затвор у Пожаревцу; да су током боравка у притвору били малтретирани од стране чувара, а да су услови боравка у притвору били изузетно лоши ; да су према налазу и мишљењу судског вештака неуропсихијатра тужиоцима главне тегобе биле – главобоље у вратном пределу, нервоза, напет ост, немогућност да спавају, кошмарни с нови и избегава ње гужви; да је садашња болест почела у затвору у Пожаревцу, да се нису обраћа ли психијатрима после ослобађања „јер нису има ли новца да плат е лечење “; да су сва тројица тужилаца трпели страх примарни високог интензитета у виду страха за живот, затим секундарни страх средњег интензитета, па секундарни страх нижег интензитета, и најзад терцијарни страх ниског интензитета; да је страх код тужилаца оставио последице у виду посттрауматског стресног поремећаја (у даљем тексту: ПТСП), који је еволуирао у трајну промену личности после катастрофалног искуства; да је код Џ. Б . обољење почело 1999. године и то два месеца по затварању, а данашњи облик је добило 2009. године; да је код Ј. К. обољење почело 1999. године, такође два месеца по затварању, а данашњи облик је добило 2008. године; да је код тужиоца З . Б . обољење почело 1999. године, и то два до три месеца по затварању, а данашњи облик је добило 2008. године; да код свих тужилаца лечење није завршено, а обољења су оставил а умањење опште животне активности од 10%, које се огледа у лошој комуникацији са околином, нерасположењу, наметнутим сећањима, губитком воље и иницијативе за покретање нових радњи, самоизолацијом и социјалном рестрикцијом, губитком воље за све што им је раније причињавало задовољство; да се вештак изјаснио да за сваког тужиоца постоји непосредна повезаност актуелног обољења и њиховог утамничења и околности под којима су се налазили у то време; да су први пут осетили тегобе и промене у свом здравственом стању месец до три месеца након пуш тања из затвора; да су се први здравствени проблеми управо тада манифестовали, када су и осетили промене у свом психичком статусу, а што представља дијагностички критеријум за дијагнозу ПТСП, када су се и разболели. Даље је наведено: да је на основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд одлучио као у изреци; да су тужиоци прве симптоме обољења осетили током боравка у затвору, а први пут се јавили лекару 2000. године одмах након изласка из затвора, јер се нису осећали добро; да су први појавни облици и болест наступили два до три месеца након изласка из затвора; да се умањење животне активности пре свега испољава са једне стране у физичкој манифестацији у виду умањења функционисања појединих органа код човека, или умањења функционисања организма као целине или тешкоћама у функционисању појединих система у организму и због тог умањења у мањој или већој мери не може да врши одређене активности које је раније вршио или их врши са повећаним напором ; да те физичке манифестације прати душевна патња која се као субјективни осећај јавља истовремено са физичким сметњама; да се због тога овај вид нематеријалне штете јавља онда када се испоље одређене сметње у функционисању организма код човека праћене душевним патњама, па за њено наступање није релевантан тренутак медицинског дијагностиковања неког обољења, већ моменат када се сметње појаве; да су, у конкретном случају, тужиоци навели да се одмах по изласку из затвора нису добро осећали, да им је сметала бука, да их је болела глава, да нису могли да спавају, да нису могли да разговарају са другима; да вештак у свом налазу , описујући у чему се састој и умањење животне активности код тужилаца, каже да су они први пут осетили тегобу и промену у свом здравственом стању три месеца по изласку из затвора, а да се умањење животне активности код њих огледа у лошој комуникацији са околином, нерасположењу, наметнутим сећањима, губитком воље и иницијативе за покретање нових радњи, самоизолацијом и социјалном рестрикцијом, губитком воље за све што им је раније причињавало задовољство, па је очита скоро потпуна подударност у манифестацијама умањења животне активности како су то описали тужиоци и како је то вештак навео у свом налазу; да је због тога првостепени суд, ценећи приговор застарелости потраживања за накнаду нематеријалне штете на име умањења опште животне активности нашао да је основан, имајући у виду налаз и мишљење вештака неуропсихијатра, према коме су се код тужилаца први појавни облици и болест наступили два до три месеца након изласка из затвора, те како су се тужиоци почели лечити 2000. године, а тужбу су поднели 4. маја 2010. године, а како је штетни догађај настао 1999. године, то су протек ли рок ови застарелости прописан и одредб ама члана 376 . Закона о облигационим односима, због чега су потраживања тужилаца застарела ; да је и по налажењу другостепеног суда тужбени захтев тужилаца требало одбити као неоснован, али не у целости с разлога који је изнео првостепени суд; да су тужиоци на записнику на рочишту главне расправе 27. јуна 2016. године навели да докази који су изведени у претходном поступку и то првенствено налаз и мишљење судског вештака као и допунско изјашњење приликом саслушања на суду, врло јасно указују на кључну чињеницу и то када је код тужилаца настало одређено психичко обољење и када је то обољење добило своју коначну форму, због чега сматрају да је чињенично стање потпуно утврђено, па нових доказних предлога немају; да вештак у свом изјашњењу и исказу датом пред судом објашњава да акутна форма не постоји, већ да је обољење по дијагностиковању хронично, и да би се поставила наведена дијагноза мора да се јави минимално месец, а максимално шест месеци после трауматизујућег догађаја; да су тужиоцу сазнали када болују од ПТСП оног тренутка када су се обратили лекару за помоћ; да је тужилац Џ . Б . садашњи облик болести добио 2009. године када се обратио психијатру и кад му је уведена терапија, да се раније није јавио психијатру због културолошких последица које би јављање психијатру могло да изазове; да се они нису обратили психијатру до момента када неко од њих више није могао да издржи тегобе, или чланови породице више нису могли да их поднесу; да су тужиоци сазна ли да болују од ПТСП у тренутку када су се јавили Косовском центру за рехабилитацију жртава тортуре, па је за тужиоца Ј. К. актуелну форму болест примила 2008. године, односно када се обратио центру, односно тог момента је сазнао за болест, а да исто важи и за тужиоца З. Б; да су тужиоци можда имали акутно стање болести али није препознато, нити је имао ко да препозна, да постоји могућност да се нису жалили да им није добро; да, у конкретном случају, имајући у виду налаз и мишљење вештака и његов исказ, на који се тужиоци и позивају у жалби, без обзира на чињеницу што су тужиоци одмах по изласку из притвора имали манифестације које указују да је њихова животна активност умањена, они се нису обраћали психијатру због, како то вештак наводи, културолошких последица које би јављање психијатру могло да изазове ; да је обољење од кога су оболели према налазу и мишљењу вештака и његовом изјашњењу, по дигајностиковању хронично, и да би се поставила та дијагноза мора да се јави минимално месец, а максимално шест месеци после трауматизујућег догађаја; да рачунајући тај шестомесечни рок након трауматизујућег догађаја, и то од момента када је свако од тужилаца изашао из притвора односио затвора, значи да би сваки од тужилаца да се јавио надлежном лекару добио дијагнозу ПТСП као хронично обољење, и то тужиоци Џ . Б. и Ј . К . у октобру месецу 2000. године, а тужилац З. Б. у јулу месецу 2000. године; да од тог момента за тужиоце почиње да тече објективни рок застарелости од пет година, и у оквиру њега субјективни рок од три године ; да је за тужиоце Џ. Б. и Ј . К . застарелост наступила у октобру месецу 2005. године, а за тужиоца З. Б . у јулу месецу 2005. г одине; да то што се тужиоци због средине у којој живе нису јављали лекару, не може бити од утицаја на промену тока застарелости; да како је тужба поднета по истеку објективног рока од пет година и у оквиру њега субјективног рока од три године од дана сазнања за штету и учиниоца односно од дан а настале штете, потраживање је застарело.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подноси оци уставне жалбе, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указују на повреду права на правично суђење, Уставни суд подсећа да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемчен ог одредб ом члана 32. став 1. Устава заснивају на произвољном тумачењу налаза и мишљења судског вештака, произвољној примени меродавног права, те на чињеници да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима.
Насупрот тврдњама подносилаца уставне жалбе, Уставни суд налази да материјално право није примењено на њихову штету. Наиме, у образложењу оспорене пресуде је наведено да је обољење од кога су подносиоци оболели – ПТСП, по дијагностиковању хронично, и оно се јавља минимално месец, а максимално шест месеци након трауматизујућег догађаја – у овом случају након изласка из притвора, односно затвора. Наведено становиште Апелационог суда, које у конкретном случају прихва та Уставни суд, значи да је рок застарелости потраживања накнаде штете прописан чланом 376. ЗОО почео да те че оног тренутка када се најкасније могао испољити коначан облик болести ( у јулу, односно октобру 2000. године). С обзиром на то да је тужба поднета 4. маја 2010. године – непуних десет година касније , закључак Апелационог суда о застарело сти потраживањ а накнаде штете се не исказује ни као произвољан, нити арбитреран. Стога је Уставни суд оценио да су неосновани наводи уставне жалбе да је оспорена пресуда донета произвољним тумачењем налаза и мишљења вештака, односно произвољном применом материјалног права, те да је њоме повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Што се тиче навода да оспорена пресуда не испуњава стандарде образложене судске одлуке, Уставни суд указује да се једна од гаранција из члана 32. став 1. Устава, која није изричито предвиђена, односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку. Странка има право да буде упозната са ставовима на којима је суд засновао своју одлуку, и то право је праћено дужношћу суда да изнесе разлоге своје одлуке, који представљају јемство објективности суђења којом се спречавају злоупотребе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови морају образложити своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Великог већа Van de Hurk против Холандије, број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). Дакле, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд редовног/ванредног правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета.
Примењујући наведено на конкретан случај, а имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да оспорена пресуда садржи довољно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба закона, то се ни наводи о повреди права на образложену судску одлуку не исказују као уставноправно прихватљиви са становишта права на правично суђење.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Како повреду права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, подносиоци уставне жалбе заснивају на наводима који се, у суштини, односе на повреду права на правично суђење, те како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди означеног права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди одредаба члана 25. Устава, Уставни суд подсећа да означене одредбе гарантују неповредивост физичког и психичког интегритета и јемче да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Наведена јемства се у односу на представнике државних органа огледају првенствено у обавези да се уздрже од радњи којима се повређује психички и физички интегритет лица које се налази у притвору или на издржавању казне затвора, односно да се уздрже од излагања тог лица мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, а чиме се осигурава поштовање материјалног аспекта овог права. С друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа која подразумева да надлежни државни орган, у случају постојања јасних индиција да је лице које се налази у притвору или на издржавању казне затвора било изложено неком од облика злостављања, спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу која би требало да осигура идентификовање и кажњавање одговорних лица (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предметима Станимировић против Србије, представка број 26088/06, од 18. октобра 2011. године, ст. 39. и 40). Ипак, са аспекта Европског суда за људска права, када постоје наводи о нападу или злостављању у притвору или затв ору, правни лек који би треба ло да буде исцрпљен за потребе члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода углавном ће бити грађанска тужба за одштету. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да су подносиоци уставне жалбе у парници поднели тужбене захтеве за накнаду штете, који су одбијени као неосновани, јер су потраживања накнаде штете застарела, то није могло доћи ни до повреде члана 25. Устава, јер се право на успех у таквом поступку не може гарантовати, уколико за то није било законског основа.
Везано за истакнуту повреду права правну сигурност, односно права на једнаку заштиту права, Уставни суд подсећа да је Апелациони суд у оспореној пресуди Гж. 7234/16 од 17. фебруара 2017. године истакао да је обољење од кога су подносиоци оболели - ПТСП, по дијагностиковању хронично, и оно се јавља минимално месец, а максимално шест месеци након трауматизујућег догађаја – у овом случају након изласка из притвора, односно затвора. Уставни суд указује да је у више својих одлука прихватио закључке редовних судова према којима се рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности, рачуна од тренутка када је (психичка) болест постала хронична и тако попримила облик коначног стања, без обзира на чињеницу да ли су се подносиоци јављали лекару, када је болест констатована од стране лекара, односно када су сазнали за болест, те независно од чињенице што лечење није завршено и што може трајати до краја живота (в идети нпр. Одлуку Уставног суда Уж-5761/2014 од 19. маја 2016. године – отправљена из Суда 24. јуна 2016.). У таквој ситуацији, без обзира на садржину пресуда донетих у периоду 2011 – 2016. године, на које се подносиоци позивају и које достављају уз уставну жалбу, Уставни суд је изразио становиште у погледу спорног правног питања – застарелости конкретне штете, које се доследно придржава, а наведена пракса Суда није могла остати непозната парничним судовима у Републици Србији. Из тог разлога Уставни суд сматра да, у конкретном случају, нема места утврђивању постојања повреде права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење и права на једнаку заштиту права из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
Подносиоци уставне жалбе п овреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, у суштини, заснивају на тврдњи о „неделотворности тужбе за накнаду штете“. Међутим, Уставни суд указује да су подносиоци у предметном поступку имали и искористили право на жалбу против првостепене пресуде, о којој је одлучио надлежан апелациони суд, чиме им је омогућено остваривање Уставом зајемченог права на правно средство, јер је првостепена пресуда преиспитана од стране надлежног вишег суда. То што су подносиоци уставне жалбе незадовољни коначним исходом парничног поступка не може бити доказ о „неделотворности тужбе за накнаду штете“, нити утицати на постојање повреде права на правно средство, посебно у ситуацији када је Уставни суд нашао да оспореном пресудом није повређено право на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.