Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јуна 20 21. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 152/15 (К. По1. 70/11) од 5. фебруара 2016. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 66/16 од 24. фебруара 2016. године у односу на истакнуту повреду права из члана 39. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Београда поднео је Уставном суду, 30. марта 2016. године, преко пуномоћника И. Д , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 152/15 (К. По1. 70/11) од 5. фебруара 2016. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 66/16 од 24. фебруара 2016. године, због повреде начела и права из члана 20. став 3, члана 27. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, члана 58. став 4. и чл. 36, 39. и 60. Устава Републике Србије. Подносилац је истакао и повреду права из члана 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права из члана 2. Протокола 4. уз Европску конвенцију, чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У односу на истакнуте повреде права из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава подносилац, између осталог, наводи:
- да право на правично суђење подразумева обавезу суда да своју одлуку изложи на јасан и разумљив начин и да за такву тврдњу, оцену и одлуку да јасне разлоге, засноване на чињеницама које су доказане и проверљиве;
- да другостепени суд није образложио своју одлуку да не укине по службеној дужности меру јемства и меру забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, на основу члана 189. став 3. ЗКП;
- да оспорена решења не садрже јасне, довољне, индивидуализоване и уставноправноприхватљиве разлоге за продужење мера из члана 199. ЗКП;
- да надлежни судови у својим одлукама нису дали релевантне разлоге који указују на опасност од бекства, који је основни законски услов за одређивање мера из члана 199. ЗКП;
- да надлежни судови нису брижљиво и свестрано испитали и оценили све околности које су од значаја за доношење одлуке;
- да надлежни суд у оспореним решењима није одговорио на наводе из жалбе подносиоца;
- да је у конкретном случају повређено правно подносиоца кроз арбитрарно и неправично поступање суда које је последица произвољне и погрешне примене процесног права, као и кроз непоштовање права на образложену судску одлуку;
- да су мере из члана 199. ЗКП према подносиоцу продужене одлуком у којој се дају стереотипни, паушални и нејасни разлози;
- да ниједан разлог није указивао на опасност од бекства као законски основ да би се мере обезбеђења продужиле.
У погледу истакнуте повреде права из члана 39. Устава у уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је право из члана 39. Устава повређено пропустом надлежних органа да наведу јасне, довољне, индивидуализоване и уставноправно прихватљиве разлоге за продужење мера;
- да се у конкретном случају мере које су одређене показују као прекомерне, односно, непропорционалне циљу који се жели постићи;
- да се ограничење права на кретање мора посматрати у контексту чињенице да је М. М . председник компаније „Д .“, да стратешки води велики пословни систем који издржава преко 8.000 породица, а да је његов ауторитет пред страним пословним партнерима од пресудног значаја за пословање и даљи развој и опстанак компаније.
Подносилац у односу на истакнуту повреду права из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода истиче:
- да је успостављање и одржавање пословних односа изван територије државе у којој живи део права сваког лица на приватни живот;
- да је неспорно да ово право може бити ограничено, али да ограничење тог права мора бити пропорционално сврси због које је одређено, док у конкретном случају нема сразмере.
Коначно, у односу на истакнуту повреду на рад из члана 60. Устава (без прецизирања става наведеног члана), подносилац уставне жалбе није изнео посебне наводе, везујући повреду овог права за повреду права из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права на слободу кретања зајемченог чланом 39. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права , право на накнаду штете, као и да поништи оспорена решења .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4 ) Законика о кривичном поступку.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кто. 6/13 од 9. маја 2013. године окривљеном М. М . стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 од 19. јула 2013. године према окривљеном М. М . је одређено јемство у износу од 12.000.000,00 евра , у динарском противвредности по средњем курсу Народне банке Србије и истовремено је одређена мера забране напуштања боравишта у Београду, уз привремено одузимање путне исправе, као и обавеза јављања надлежној полицијској станици.
Решењем председника већа од 18. октобра 2013. године наведена мера забране напуштања боравишта у Београду је измењена тако што је окривљеном забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије и том приликом је укинута обавеза окривљеног да се сваког првог радног дана у месецу јавља надлежној полицијској станици.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 од 27. октобра 2014. године према окривљеном је укинута мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, док је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године усвојена жалба Тужилаштва за организовани криминал, па је преиначено првостепено решење тако што је према окривљеном М. М . продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта и окривљеном је забрањено да без одобрења суда напушта територију Репубике Србије, уз привремено одузимање путне исправе.
Пре доношења оспорених решења, мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе последњи пут је продужена према окривљеном решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 6. новембра 2015. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 152/15 (К. По1. 70/11) од 5. феруара 2016. године према окривљеном је продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, тако што је окривљеном забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
- да је висину противправне имовинске користи за коју постоји оправдана сумња да је прибављена на начин описан у оптужном акту у износу од преко 20 милиона евра и штету нанету путарским предузећима од преко 160 милиона евра (према оправданој сумњи), а које суме вишеструко превазилазе квалификаторни цензус из кривичног дела које се оптуженом ставља на терет, суд ценио узимајући у обзир личне и имовинске прилике оптуженог М. М, за кога је неспорно да поседује знатна финансијска средства, у контексту других утврђених околности, узимајући у обзир и да је мера притвора која је према оптуженом била примењена, замењена блажим мерама за обезбеђење присуства окривљеног и то истовремено мером јемства и мером забране напуштања боравишта, уз привремено одузимање путне исправе;
- да је суд у целом досадашњем току поступка водио рачуна о одредби члана 189. став 1. ЗКП којом је прописано да се не примењује тежа мера уколико се иста сврха може постићи блажом мером, из ког разлога је у претходном периоду мера за обезбеђење присуства окривљеног који се првобитно налазио у притвору замењена блажим мерама, тако да су актуелне мера обезбеђења присуства окривљеног у потпуности прилагођене фази поступка, околностима конкретног случаја и личности самог оптуженог;
- да је мера притвора према оптуженом замењена истовременим одређивањем мере јемства и мере забране напуштања боравишта у Београду, уз привремено одузимање путне исправе и обавезу јављања надлежној полицијској станици, да би након тога дошло до даљег ублажавања изречених мера и то тако што је мера забране напуштања територије Београда ублажена, те је оптуженом забрањено напуштање територије Републике Србије, из укидање обавезе јављања надлежној полицијској управи, те да је имајући у виду наведено, суд закључио да износ јемства који је положен као обезбеђење присуства оптуженог у даљем току кривичног поступка, уз примену изречених мера, у конкретном случају представља адекватан начин обезбеђења присуства оптуженог М. М . у кривичном поступку;
- да је суд притом имао у виду и тежину кривичних дела за која се оптужени М. М . терети, односно висину законом прописаних казни за та дела, као и постојање оправдане сумње у погледу висине прибављене противправне имовинске користи и износа причињене штете, па је оценио да све наведене околности у међусобној повезаности, оправдавају бојазан да би оптужени без примене изречених мера, могао напустити територију Републике Србије, односно, да постоји опасност од његовог скривања и бекства, због чега је продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, чија примена је и поред мере јемства оправдана, првенствено због потребе да се обезбеди ефикасно вођење овог кривичног поступка и отклони опасност од онемогућавања окончања поступка;
- да је кумулативна примена наведених мера (јемство, мера забране напуштања боравишта, привремено одузимање путне исправе) према оптуженом М. М . према оцени председника већа и даље нужа да би се омогућило несметано вођење кривичног поступка, јер се мера јемства сама по себи, и поред чињенице да представља тежу меру обезбеђења присуства окривљеног од забране напуштања места боравишта и привременог одузимања путне исправе, у суштини своди на стављање у изглед будућих последица у случају да се услови јемства прекрше;
- да уколико би окривљени био спреман да жртвује износ положеног јемства, имајући у виду изузетно повољне имовинске прилике, како је то напред наведено, само јемство практично не спречава оптуженог да поступи супротно законској обавези и да без одобрења суда напусти место боравишта, с обзиром на то да се без додатних мера, у случају примене само мере јемства, путна исправа физички налази код самог окривљеног;
- да је суд оценио да је даља примена мере забране напуштања места боравишта територије Републике Србије, из привремено одузимање путне исправе према оптуженом М. М . у овом тренутку неопходна, јер још увек постоје околности које оправдавају продужење изречене мере, како би се уз положено јемство, на адекватан начин обезбедило присуство оптуженог М . М . и даље несметано вођење кривичног поступка.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 66/16 од 24. фебруара 2016. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног и потврђено је наведено првостепено решење, а у образложењу овог решења је, између осталог, наведено:
- да првостепени суд правилно налази да мера се јемства сама по себи, и пред чињенице да представља тежу меру обезбеђења присуства окривљеног од забране напуштања места боравишта и привеменог одузимања путне исправе, своди на стављање у изглед будућих последица у случају да се услови јемства прекрше;
- да првостепени суд правилно у образложењу решења закључује да уколико би окривљени био спреман да жртвује износ положеног јемства, а имајући у виду изузетно повољне имовинске прилике, само јемство практично не би спречило окривљеног да поступи супротно законској обавези и да без одобрења суда напусти место боравишта, из ког разлога и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење сматра да је управо мера забране напуштања боравишта уз меру одузимања путне исправе адекватна мера, а све у циљу несметаног вођења овог кривичног поступка;
- да се са наведеним мерама, уз физичко одузимање путне исправе, окривљеном онемогућава да напусти место боравишта без одобрења суда, односно без враћања путне исправе, што искључује реалну могућност да окривљени самим тим прекрши и изречену меру јемства, као и забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе;
- да, везано за основаност изречене мере, другостепени суд указује и на то да се правилно првостепени суд приликом сваког преиспитивања мере руководи одредбом члана 189. став 1. ЗКП, којом је прописано да се не примењује тежа мера уколико се иста сврха може постићи блажом мером, те је тако у току поступка меру забране напуштања боравишта у Београду уз привремено одузимање путне исправе ублажио мером забране напуштања територије Републике Србије уз привремено одузимање путне исправе, уз укидање обавезе јављања надлежној полицијској станици.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, те да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. став 4.); да се јемчи право на рад у складу са законом (члан 60. став 1.); да свако има право на слободан избор рада (члан 60. став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. став 3.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) прописано је: да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона; да се пресуда мора изрећи јавно, али да се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, неопходно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде (члан 6. став 1.); да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (члан 8. став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8. став 2.).
Чланом 2. Протокола 4. уз Европску конвенцију прописано је: да свако ко се законито налази на територији једне државе има, на тој територији, право на слободу кретања и слободу избора боравишта (став 1.); да је свако слободан да напусти било коју земљу, укључујући и сопствену (став 2.); да се никаква ограничења не могу поставити у односу на вршење ових права сем оних која су у складу са законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу државне или јавне безбедности, ради очувања јавног поретка, за спречавање криминала, за заштиту здравља или морала или ради заштите права и слобода других (став 3.); да се права из става 1 могу, такође, у извесним областима подвргнути ограничењима која су уведена у складу са законом и оправдана јавним интересом у демократском друштву (став 4.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189.).
Одредбама члана 199. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти место боравишта или територију Републике Србије (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може се ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима и својим браниоцем (став 3.).
Чланом 200. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се окривљени у решењу о одређивању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити тежа мера (члан 188.) ако прекрши изречену забрану (став 3.); да ако окривљени из става 3. овог члана има неодложну потребу да путује у иностранство суд може одредити да му се врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати, или положи јемство (став 4.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 5.).
Одредбом члана 202. став 1. ЗКП је прописано да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште.
Сагласно одредбама члана 206. ЗКП ако окривљени прекрши обећање из члана 202. став 1. овог законика, суд ће решењем одузети вредност која је дата као јемство у корист буџета Републике Србије (став 1.) а према окривљеном из става 1. овог члана одредиће се притвор (став 2.).
Чланом 207. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се према окривљеном за кога је положено јемство, одредити притвор ако на уредан позив не дође, а изостанак не оправда или ако се појави други разлог за одређивање притвора (став 1.); да се у случају из става 1. овог члана, јемство укида решењем, положени новчани износ, драгоцености, хартије од вредности или друге покретне ствари враћају се, а хипотека се скида и да ће се на исти начин поступити и кад се кривични поступак правноснажно оконча решењем о обустави поступка или одбијању оптужбе или пресудом (став 2.).
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, те да у односу на оспорена решења истиче повреду начела и права права из члана 20. став 3, члана 27. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, члана 58. став 4. и чл. 36, 39. и 60. Устава, повреду права из чл. 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 2. Протокола 4. уз Европску конвенцију.
Уставни суд констатује да је повреда права на слободу кретања окосница навода за повреде свих истакнутих права, односно да се у противправном ускраћивању слободе кретања стичу повреде права на слободу и безбедност, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на имовину, права на рад и права на поштовање приватног и породичног живота зајемченог чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских прав а и основни х слобода. Стога ће Суд наводе уставне жалбе ценити превасходно са становишта права зајемченог чланом 39. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 39. Устава и закона, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничено уставно право) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва: ово пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права која се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права).
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.
Међутим, наведене слободе нису апсолутне, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За нормалан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредбама члана 188. ЗКП: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Према окривљеном који се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, може се, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоје само околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у примени члана 2. Протокола 4 уз Европску конвенцију (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету Miazdzyk против Пољске, број представке 23592/07, од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања у конкретном случају ; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
5.1. Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је неспорно да је до ограничења наведене слободе дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решењa којимa му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом , а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП Raimondo против Италије, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
5.2. Оцењујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе кретања (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе уз привремено одузимање путне исправе) прописано законом – Закоником о кривичном поступку (члан 199.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио, како то и стоји у образложењу оспорених решења надлежних судова. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе засновано на закону и да је тежило легитимном циљу утврђен ом одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
5.3. Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је продужење ограничењ а слободе крет ања подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било неопходно или је било прекомерно, а како се истиче у уставној жалби . Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења уставне жалбе (30. март 2016. године), мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе трајала две године, осам месеци и седам дана (рачунајући од 23. јула 2013. године, када је наредбом председника већа К. По1. 57/13 од 23. јула 2013. године пуштен на слободу).
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети одлуку ЕСЉП Hajibeyli против Азербејџана, број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта – територије Републике Србије уз привремено одузимање путн е исправ е.
Уставни суд даље указује да је првобитно утврђена мера притвора замењена мером забране напуштања боравишта у Београду уз обавезу да се подносилац јавља сваког првог радног дана у месецу надлежној полицијској станици, уз привремено одузимање путне исправе. Након тога је напред наведена мера 18. октобра 2013. године ублажена тако што је подносиоцу забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, те је укинута обавеза да се подносилац сваког првог радног рада у месецу јавља у надлежну полицијску станицу.
У смислу наведеног, Уставни суд констатује да су се према подносиоцу уставне жалбе током трајања кривичног поступка теже мере за обезбеђивање присуства окривљеног, а ради несметаног вођења кривичног поступка, замењивале блажим мерама. Такође, Уставни суд напомиње да опасност од бекства представља могући разлог за одређивање притвора (члан 211. став 1. тачка 1. ЗКП), јемства (члан 202. став 1. ЗКП), као и мере забране напуштања стана (члан 208. став 1. ЗКП). У том смислу, мера забране напуштања боравишта представља алтернативу напред наведеним трима мерама, а од којих се у пракси притвор често одређује баш због опасности од бекства окривљеног. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе се одређује у свим оним ситуацијама у којима постоји мање изражена опасност од бекства (али ипак постоји опасност од бекства), која се може искључити остављањем окривљеном веће слободе кретања унутар територије домицилне државе уз забрану њеног напуштања.
Друго, Уставни суд указује да сваком окривљеном, сагласно одредби члана 10. став 1. ЗКП, могу бити ограничене слободе и права пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције. Наиме, сваки окривљени је, по логици ствари, у великој мери ограничен у слободи кретања, будући да има дужност не само да се одазива сваком позиву суда, већ и да суд обавести о свакој промени адресе или боравишта и намери да промени адресу или боравиште. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе има за циљ обезбеђење већег степена контроле када постоје околности које суд доводе до уверења да је опасност од бекства у иностранство повећана.
Треће, Уставни суд сматра да подносилац није апсолутно лишен слободе кретања, имајући у виду да уколико има потребу да путује у иностранство, суд може одредити да му се врати путна исправа, односно да има могућност да тражи посебну дозволу и да добије путну исправу ради путовања ван земље из било ког разлога (ради лечења и слично).
Уставни суд констатује да је одлучни разлог на коме су надлежни судови засновали своју одлуку о ограничењу права на слободу кретања, поред тежине кривичних дела за које се окривљени терети, управо исти онај разлог који се у уставној жалби истиче као главно утемељење за постојање повреде права на слободу кретања зајемченог чланом 39. Устава, а то су личне и имовинске прилике окривљеног – да има бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству и изузетно високе приходе, односно потреба окривљеног да као председник великог пословног система мора путовати у иностранство зарад остварења пословних циљева. Додатно, процењујући неопходност прописане мере, надлежни судови су у оспореним решењима истакли да су у односу на окривљеног процесне мере обезбеђења присуства ублажаване и да се у том тренутку у односу на њега примењује најблажа процесна мера, која му слободу кретања не ограничава прекомерно.
Уставни суд на овом месту истиче да када се ограничавају права и слободе окривљеног пре доношења правноснажне одлуке, ограничење слобода окривљеног, па и слобода на кретање искључиво унутар територије Републике Србије, мора се вршити само у мери неопходној за остварење циља поступка. С обзиром на истакнуто, Уставни суд оцењује да је образложење које су надлежни судови дали процењујући потребу да се окривљеном ограничи слобода кретања на кретање унутар територије Републике Србије наспрам права на кретање и ван територије Републике Србије, засновали на принципу сразмерности, ценећи са једне стране опасност од бекства и скривања окривљеног у иностранству у односу на несметани ток кривичног поступка са друге стране. Уставни суд оцењује да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење процењујући неопходност продужења мере ограничења слободе кретања, на уставноправно релевантан и довољан начин са становишта примене члана 39. Устава, образложили на којим су околностима засновали став да опасност од бекства и скривања у иностранству претеже у односу на слободно кретање одузимањем путне исправе.
Поред истакнутог Уставни суд констатује и да је наведена мера према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега и других лица води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, и то због више кривичних дела, што неспорно указује на чињеничну и правну сложеност предмета који је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса, а који је у поновном поступку за поједина дела још увек у току.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерно, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и права подносиоца уставне жалбе на слободно кретање.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану, решавајући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд даље констатује да подносилац уставне жалбе оспоравајући наведена решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, истиче и повреду повреду права на слободу и безбедност, права правично суђење , права на једнаку заштиту права и на правно средство , права на имовину, као и повреду права на рад.
Прво, Уставни суд је, увидом у оспорене акте, утврдио да они садрже детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је стога, полазећи од претходно наведеног и цењеног, утврдио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на образложену судску одлуку, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених решења. При томе, Уставни суд нарочито напомиње да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореним решењима дали јасне, индивидуализоване и конкретне разлоге, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба Законика о кривичном поступку, за продужење мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе.
Друго, у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе користио своје право на жалбу обраћањем другостепеном суду. Ценећи истакнуто у уставној жалби, Уставни суд истиче да је оспорено решење Апелационог суда у Београду детаљно образложено, те да је наведени суд решавајући по жалби посебно ценио све релевантне околности, дао довољно и релевантно утемељење својих ставова и одлучио да одбије као неосновану жалбу против првостепеног решења.
Треће, разматрајући истакнуту повреду права на рад из члана 60. Устава, Уставни суд пре свега констатује да је повреда наведеног права дата у контексту повреде члана 8. Европске конвенције за заштиту људских прав а и основни х слобода. Уставни суд истиче да с обзиром на то да Европска конвенција не садржи у себи право на рад као самостално право, Европски суд за људска права ово право разматра под окриљем права на поштовање приватног и породичног живота. Но с обзиром на чињеницу да је у Уставу Републике Србије право на рад зајемчено као самостално право у члану 60. Устава истакнути наводи могу се ценити у складу са релевантном уставном одредбом.
Уставни суд констатује да је чланом 60. став 1. Устава зајемчено право на рад у складу са законом, ставом 2. истог члана право на слободан избор рада и ставом 3. доступност свима под једнаким условима свих радних места. Уставни суд истиче да се ограничењем слободе кретања одузимањем путне исправе ipso facto не негира право на рад као такво, као и да су у уставној жалби наводи о повреди права на рад дати у контексту обављања рада одласцима у иностранство, а без спорења да подносилац уставне жалбе остварује своје право на рад у начелу, као и слободан избор рада и доступност радног места. С обзиром на то да се против подносиоца уставне жалбе водио кривични поступак, као и да су према њему одређене мере за обезбеђење присуства окривљеног за несметано вођење кривичног поступка засноване на закону, Уставни суд налази да право на рад, слободан избор рада и доступност радног места нису били предмет оспорених решења, те да је ограничење у обављању једног аспекта рада, и то одласцима у иностранство, последично произашло из ограничења права на слободу кретања. Имајући у виду изнето, као и то да су наводи о повреди права на слободу кретања одбијени овом одлуком, Уставни суд је оценио да у конкретном случају нису испуњене процесне претпоставке за вођење поступка у односу на повреду права на рад.
У односу на истакнуту повреду права на слободу и безбедност из члана 27. ст. 1. и 2. Устава, а имајући у виду да се уставном жалбом оспоравају решења којима је према подносиоцу правносжано продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемченог права чија се повреда истиче.
У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. и права на имовину из члана 58. став 4. Устава, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења релевантних уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеним правним средством.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.