Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа П лавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ч. М . из Оџака, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. јуна 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ч. М . и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Сомбору К. 15/18 (раније Основни суд у Сомбору К. 1154/2010).
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ч. М . из Оџака поднео је Уставном суду, 27. септембра 201 8. године, преко пуномоћника М. П , адвоката из Оџака, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 15/18 (раније Основни суд у Сомбору К. 1154/10).
Уставном жалбом се оспорава дужина трајања кривичног поступка који је вођен против подноси оца уставне жалбе и још два лица због кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди у саизвршилаштву из члана 238. став 2. у вези са ставом 1. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика.
У уставној жалби је наведено да је предметни кривични поступак, који је обустављен због одустанка Вишег јавног тужилаштва од кривичног гоњења трајао готово десет година . Подносилац је навео да сада има 68 година, а да је овако дуго вођење поступка нарушило његово здравље.
Подносилац је истакао захтев да се утврди повреда означеног права , да се одреди накнада штете због повреде уставног права и да му се досуде трошкови уставносудског поступка у износу од 45.000,00 динара.
2. Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије којом је установљена уставна жалба као изузетно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода следи да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет на штету лица које подноси уставну жалбу, јер само таквим актом може доћи до повреде уставних права. Такође, наводи уставне жалбе се морају заснивати на уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди означеног права.
3. У спроведеном поступку, из навода уставне ж албе, достављене документације, увидом у одговор Вишег суда у Сомбору К. 15/18 од 2. марта 20 21. године, те увидом у портал судова Србије (www.portal.sud.rs) Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Против подносиоца уставне жалбе кривични поступак, чије се трајање оспорава, је започео 17. децембра 2008. године доношењем решења о проширењу истраге Општинског суда у Оџацима Ки. 217/08, по захтеву Општинског јавног тужилаштва у Оџацима Кт. 24/07.
Оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Оџацима Кт. 24/07 од 8. октобра 2009. године подносиоцу уставне жалбе и још двојици окривљених стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика.
Решењем Окружног суда у Сомбору Кв. 260/09 од 5. новембра 2009. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе изјављен против оптужнице Општинског јавног тужилаштва у Оџацима Кт. 24/07 од 8. октобра 2009. године.
Након реформе правосудног система Републике Србије и реорганизације правосуђа која је спроведена 2009. године, надлежност за поступање у предметном кривичном поступку прешла је на Основни суд у Сомбору дана 1. јануара 2010. године , на основу Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 116/2008) .
Главни претрес пред Основним судом у Сомбору у предмету К. 1154/2010 први пут заказан за 26. јануар 2012. године није одржан (подносилац уставне жалбе приступио, а бранилац подносиоца уставне жалбе , адвокат М. П . је поднео суду молбу за одлагање због обавезе присуства у пост упку истог суда у предмету К. 1471/10, за који је раније примио позив, с тим да то није био једини разлог због којег главни претрес није могао да се одржи).
Главни претрес је започео 23. марта 2012. године и у периоду од непуне четири године, рачунајући до доношења првостепене пресуде К. 1154/10 од 25. јануара 2016. године, био је заказан 14 пута (23. март 2012, 24. мај 2012, 14. август 2012, 4. новембар 2013, 20. новембар 2013, 5. фебруар 2014, 4. април 2014, 8. септембар 2014, 12. новембар 2014, 21. јануар 2015, 20. мај 2015, 11. септембар 2015, 29. децембар 2015 и 25. јануар 2016. године), од чега осам пута није могао да се одржи. Подносилац уставне жалбе није приступио два пута на заказан главни претрес (21. јануар а 2015. године и 11. септембра 2015. године), а његов бранилац 26. јануара 2012, 12. новембра 2014. и 11. септембра 2015. године.
Пресуда Основног суда у Сомбору К. 1154/2010 од 25. јануара 2016. године, којом су оптужени оглашени кривим и осуђени на казне затвора у различитом трајању, укинута је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 848/16 од 26. октобра 2016. године.
Решењем Основног суда у Сомбору Кв. 43/18 од 31. јануара 2018. године (правноснажно 23. априла 2018. године) тај суд се огласио стварно и месно ненадлежним за вођење поступка, те су списи предмета достављени на поступање Вишем суду у Сомбору.
Више јавно тужилаштво у Сомбору је 20. августа 2018. године изјавило да одустаје од даљег кривичног гоњења окривљених, те је Виши суд у Сомбору решењем К. 15/18 од 21. августа 2018. године обуставило предметни кривични поступак.
У одговору Вишег суда у Сомбору К. 15/18 од 2. марта 20 21. године је наведено да тај суд не може да се изјасни о разлозима за целокупно трајање поступка, с обзиром на то да је кривични поступак прешао у надлежност тог суда у првој половини 2018. године, те да је суд одмах по пријему списа исте доставио на изјашњење Вишем јавном тужиоцу у Сомбору, а поступак је окончан у року од четири месеца од дана пријема предмета у Виши суд у Сомбору.
Уставни суд је извршио увид у списе предмета Вишег суда у Сомбору К. 15/18 и утврдио да подносилац уставне жалбе, иако уредно позван, није приступио четири пута на главни претрес, и то дана: 21. јануара 2015. године, 11. септембра 2015. године, 16. јануара 2018. године, а његов бранилац 26. јануара 2012. године, 12. новембра 2014. године, 21. јануара 2015. године, 11. септембра 2015. године, 12. децембра 2017. године.
4. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је , полазећи од утврђених чињеница и околности, констатовао да је према подносиоцу уставне жалбе предметни кривични поступак трајао девет година и осам месеци , рачунајући од када је покренут 17. децембра 2008. године , доношењем решења да се против њега спроведе истрага , до правноснажно г оконча ња, решењем Вишег суда у Сомбору К. 15/18 од 21. августа 2018. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд указује на то да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Анализирајући сложеност кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак вођен против три окривљен а лица због кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди; да је у току доказног поступка поред саслушања више од десет сведока, било потребно спровести више вештачења, која су морала бити допуњавана и извршити увид у обимну писану документацију. Стога се , по оцени Уставног суда, предметни поступак може сматрати сложеним.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, као окривљеног у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је, увидом у списе предмета Вишег суда у Сомбору К. 15/18 утврдио да се подносилац четири пута није одазвао позив у суда за главни претрес , као и да његов брани лац није приступио на главни претрес пет пута , али да то нису били једини разлози због којих главни претрес у тим заказаним терминима није могао да се одржи. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да допринос подносиоца уставне жалбе није био од одлучујућег значаја за трајањ е предметног судског поступка. Уставни суд је оценио да је подносилац, с обзиром на то да је био окривљен у оспореном кривичном поступку, имао оправдани интерес за његово окончање у што краћем року.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио: да је истрага против подносиоца уставне жалбе трајала непуну годину дана (рачунајући од 17. децембра 2008. године, када је донето решење о проширењу истраге против подносиоца уставне жалбе , до 8. октобра 2009. године, када је подигнута оптужница Општинског јавног тужилаштва у Оџацима Кт. 24/); да је од ступања оптужнице на правну снагу 5. новембра 2009. године, до започињања главног претреса 23. марта 2012. године, протекло две године и четири месеца, а да је од преузимања надлежности за поступање Основног суда у Сомбору 1. јануара 2010. године, до првог заказивања главног претреса 26. јануара 2012. године протекло више од једне године; да је до доношења првостепене пресуде Основног суда у Сомбору К. 1154/10 од 25. јануара 2016. године, главни претрес био заказан 14 пута, од чега осам пута није био одржан.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд констатује да се укупно трајање предметног кривичног поступка од девет година и осам месеци, колико је протекло од покретања истраге против подносиоца уставне жалбе ( 17. децембра 200 8. године), до његовог правноснажног окончања ( 21. августа 201 8. године), у околностима конкретног случаја, када допринос подносиоца уставне жалбе није од одлучујућег значаја, може окарактерисати као неразумно дуго (надлежност Основног суда у Сомбору заснована 1. јануара 2010. године, а главни претрес први пут заказан 26. јануара 2012. године, иако је оптужница ступила на правну снагу 5. новембра 2009. године). Стога је Уставни суд утврдио да је у поступку пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 15/18 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке , одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права у овом случају оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, која ће се исплатити на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за доношење те одлуке, а посебно дужину, сложеност оспореног поступка, као и утврђени допринос подносиоца уставне жалбе. По оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац претрпео. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.