Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Б . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. маја 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. Б . изјављена против пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 158677/13 од 11. јануара 2014. године и пресуде Прекршајног апелационог суда Прж. 8405/14 од 16. јуна 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Б . из Београда поднео је Уставном суду, 8. августа 2014. године, преко пуномоћника М. Ц , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 158677/13 од 11. јануара 2014. године и пресуде Прекршајног апелационог суда Прж. 8405/14 од 16. јуна 2014. године, због повреде права из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставни суд је констатовао да подносилац у уставној жалби наводи да оспорава само другостепену пресуду, међутим из навода саме уставне жалбе произлази да се уставном жалбом оспорава и првостепена пресуда Прекршајног суда у Београду Пр. 158677/13 од 11. јануара 2014. године.
Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење образлаже следећим наводима:
- да је „окривљени, овде подносилац уставне жалбе, у првостепеном поступку предложио да суд обустави поступак, у смислу одредбе члана 216. став 1. тачка 1. Закона о прекршајима, јер лице које је у име органа (Министарства унутрашњих послова) поднело захтев за покретање прекршајног поступка (С.Ј.) није овлашћено да подноси захтев у име тог органа, али поступајући суд то није прихватио“;
- да из образложења оспорених пресуда није могуће извући закључак ко је заиста овлашћени орган за подношење захтева – да ли је то Министарство унутрашњих послова или Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја;
- да „захтев за покретање прекршајног поступка у конкретном случају не постоји, јер не садржи оригинални, својеручни потпис већ факсимил С.Ј, а потпис је, како то каже и прекршајни суд, битан елемент захтева без кога захтева једноставно нема“;
- да релевантни прописи не овлашћују С.Ј. да у име Министарства унутрашњих послова подноси захтев за покретање прекршајног поступка.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреду права на правично суђење, те да поништи оспорену другостепену пресуду и одреди да Прекршајни апелациони суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца поднетој против првостепене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из достављене документације приложене уз уставну жалбу утврдио:
- да је Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа за град Београд - Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја у Београду 23. септембра 2013. године поднело Прекршајном суду у Београду захтев за покретање прекршајног поступка бр. 4-145-07812/13 против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због прекршаја из члана 332. став 1. тачка 8. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Захтев је снабдевен печатом Министарства унутрашњих послова и факсимилом С.Ј; у захтеву је наведен чињенични опис прекршаја – „дана 27. јуна 2013. године у 08:08 часова у Новом Београду, управљајући путничким возилом „BG ... – BR“ Б. Р . се кретао крајњом левом саобраћајном траком Булевара М . из правца учице Ш . бораца у праву улице А . борбе и када је био код П . Србије уређајима за утврђивање прекршаја у саобраћају (видео надзором) детектовано је и документовано да се исти са возилом кретао брзином од 83,3 км/h, на путу у насељу, где важи опште ограничење брзине на 50 км/h“;
- да је оспореном пресудом Прекршајног суда у Београду Пр. 158677/13 од 11. јануара 2014. године окривљени оглашен кривим због прекршаја из члана 332. став 1. тачка 8. Закона о безбедности саобраћаја на путевима и осуђен на новчану казну у износу од 7.000 динара и изречена му је заштитна мера забране управљања моторним возилом у трајању од 30 дана, као и четири казнена поена;
- да је оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда Прж. 8405/14 од 16. јуна 2014. године преиначена пресуда Прекршајног суда у Београду Пр. 158677/13 од 11. јануара 2014. године у делу санкције, тако што је Прекршајни апелациони суд окривљеном изрекао заштитну меру забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 30 дана, док је у осталом делу првостепена пресуда остала неизмењена, а жалба браниоца окривљеног је одбијена као неоснована; у образложењу пресуде је, између осталог, наведено да: „жалбене наводе браниоца окривљеног (којима се заправо не оспорава сам прекршај, као ни одговорност за прекршај, већ захтев за покретање поступка), судско веће у целини одбија, полазећи од следећег: овлашћења Министарства унутрашњих послова да врши надзор над применом Закона о безбедности саобраћаја на путевима, па и контролу учесника и возила у саобраћају из члана 305 Закона о безбедности саобраћаја на путевима, регулисана су различитим прописима – Законом о министарствима (чланом 11, који се односи на безбедност, регулисање и контролу саобраћаја на путевима), Законом о полицији (чланом 10. регулише послове полиције у које, између осталог, спада и спречавање, откривање и расветљавање кривичних дела, прекршаја и других деликата) и Законом о безбедности саобраћаја на путевима (чланом 2, по којем контролу саобраћаја на путевима врши МУП односно Управа саобраћајне полиције и подручне управе). Истовремено, према члану 20. Закона о полицији, за послове полиције у Министарству унутрашњих послова надлежна је Дирекција полиције, a исту чине организационе јединице у седишту МУП, ПУ за град Београд, подручне полицијске управе и полицијске станице, док је Уредбом о начелима за унутрашње уређење МУП, донетом сагласно Уредби о начелима за унутрашње уређење и систематизацију радних места у министарствима, посебним организацијама и службама Владе, одељење дефинисано као ужа организациона јединица у оквиру полицијске управе. Дакле, Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа за град Београд као орган у оквиру Дирекције полиције и даље Одељење за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају као ужа организациона јединица у оквиру управе, сагласно нисходној унутрашњој организационој структури и овлашћењима из ЗОБС на путевима, јесте овлашћени орган – подносилац захтева за покретање поступка из члана 154. став 2. Закона о прекршајима, па не стоји тврдња браниоца окривљеног како се из пресуде не може установити ко је захтев заиста поднео. Полазећи од неспорне чињенице да је захтев поднет од стране овлашћеног органа, судско веће даље констатује да тај захтев садржи оно што је потребно, па и потпис и печат подносиоца, како прописује тачка 7) члана 154. Закона о прекршајима (при чему уз термин 'потпис' законодавац није унео било какву назнаку чији потпис на захтеву мора бити – овлашћеног, службеног, одговорног или неког другог лица). У конкретном случају уместо оригиналног потписа стављен је факсимил С.Ј, а употреба факсимила на службеним актима у Републици Србији није забрањена ниједним прописом, што подразумева да је дозвољена. Наводи браниоца окривљеног да С.Ј. није имала овлашћење да захтев потпише нису битни за исход конкретне ствари јер издавање овлашћења од стране надређеног лица полицијским службеницима није нужно – они их имају по самом закону и у оквиру њега јер су по члану 4. Закона о полицији овлашћена лица. У конкретном с лучају захтев није ни потписан 'по овлашћењу' нити је значајно то што је Одељење за контролу законитости у раду МУП дало информацију да у персоналном досијеу С.Ј. нема ниједног документа из којег би се постојање овлашћења за потписивање захтева утврдило, тако да је статус С.Ј. као начелника Одељења за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају овом информацијом и даље није доведен у питање (напротив, он је потврђен), а именована је, осим што је руководилац тог одељења, у исти мах и овлашћено службено лице, те јој засебно овлашћење у конкретном случају није било потребно. Судско веће такође налази да непостојање описа послова систематизованих радних места у ПУ за град Београд није предмет расправљања пред прекршајним судом (а може бити предмет контроле других државних органа) али да, чак и да Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у том органу заиста не садржи оно што је потребно, та околност из претходно наведених разлога не утиче на право и обавезу начелника Одељења за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају да потписује захтеве. Осим тога, захтев несумњиво није поднет од стране неког од полицијских службеника тј. овлашћених службених лица као физичких лица (да би се сматрао 'приватним' захтевом оштећеног и да би их онда потписивало то физичко лице), па унети пот пис нема карактеристике личног 'иступа', тј. деловања у лично име, већ представља радњу предузету у име подносиоца захтева – овде МУП PC. Суд даље налази да је потпис С.Ј. на захтеву снабдевен печатом Министарства унутрашњих послова PC, дакле да садржи оба елемента прописана чланом 154. став 1. тачка 7. Закона о прекршајима, при чему је печатом потврђена аутентичност целине захтева (укључујући и потпис) којим је МУП као државни орган службено општио са судом (члан 2. Закона о печату државних и других органа), ... за Прекршајни суд у Београду захтев ПУ за град Београд, Одељења за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају, поднет под бр. 4-145-07812/13, потписан од стране С.Ј. и снабдевен печатом, јесте сачињен законито па првостепени суд није имао законског основа да га одбаци или да поступак обустави (судско веће овде уочава да би се, логиком жалбе, у питање могла довести и валидност докумената који су окривљеном... достављени од стране Б.Л. и М.В. из Одељења за контролу законитости у раду: ови поднесци су потписани и снабдевени печатом МУП а да уз њих, исто као уз захтев за покретање поступка, није достављен доказ да су потписници аката овлашћена лица, што међутим окривљеном није била сметња да те документе сматра веродостојним, а што је доказ његовог недоследног приступа истом оном питању на којем почива суштина жалбе – овлашћењу). Из изнетих разлога, а полазећи и од оцене да је поступак вођен правилно, да у њему права окривљеног ничим нису повређена, да су докази цењени ваљано и да је прекорачење дозвољене брзине кретања за више од 21 км/ч као противправна радња окривљеног доказано, Прекршајни апелациони суд је одбио жалбу, уз став да је она у целини без основа“;
- да из акта Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа саобраћајне полиције бр. 27-15 од 3. јануара 2014. године произлази да „захтев за покретање прекршајног поступка потписује начелник одељења полицијски саветник С.Ј. у својству подносиоца захтева у име органа, тачније УСП ПУ за град Београд. Начелник је овлашћен да потписује на основу Систематизације радних места и описом истих, јер је задужен да организује и контролише спровођења обраде и расветљавање прекршаја у саобраћају, од сачињавања записника, свих других потребних службених радњи, па до подношења захтева за покретање прекршајног поступка. Овом приликом треба напоменути да нема законске сметње у вези напред наведеног, јер се у наведеним законима помиње орган као подносилац захтева, а не физичко лице, тако да је поступање УСП ПУ за град Београд у складу са важећим прописима Републике Србије“;
- да је у акту Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Одељење за контролу законитости у раду 03/31/1 бр. 214.4-9/14 од 28. априла 2014. године наведено: „Истовремено Вас обавештавамо да у важећем Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству унутрашњих послова 01 стр. пов. бр. 3328/2012-05 од 3. априла 2012. године није дат опис послова, као и да у персоналном досијеу начелника Одељења за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају, С.Ј. не постоји ниједан документ из кога се може сазнати правни основ по коме је она као начелник наведеног Одељења овлашћена за подношење захтева за покретање прекршајног поступка за прекршаје предвиђене Законом о безбедности саобраћаја на путевима“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама раније важећег Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се прекршајни поступак покреће на основу захтева за покретање прекршајног поступка (став 1.) , да захтев за покретање прекршајног поступка подноси овлашћени орган или оштећени (у даљем тексту: подносилац захтева) ( став 2.), да су о влашћени органи из става 2. овог члана – органи управе, овлашћени инспектори, јавни тужилац и други органи и организације, које врше јавна овлашћења у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем прописа у којима су прекршаји предвиђени (став 4.) (члан 154.) ; да се захтев за покретање прекршајног поступка подноси писмено и садржи, поред осталог, потпис и печат подносиоца захтева (члан 156. став 1. тачка 7.); да кад надлежни суд, односно орган управе прими захтев за покретање прекршајног поступка, испитаће да ли постоје услови за покретање прекршајног поступка и одлучити о даљем току поступка (члан 158.); да кад суд, односно орагн управе утврди да не постоје услови за покретање прекршајног поступк а, захтев за покретање поступка одбациће решењем кад је захтев поднео неовлашћени орган односно неовлашћено лице (члан 159. став 1. тачка 5.); да ако суд , односно орган управе не одбаци захтев за покретање прекршајног поступка, донеће решење, односно закључак о покретању прекршајног поступка ( став 1.), да решење, односно закључак из претходног става садржи означење лица против кога се покреће прекршајни поступак и правну квалификацију прекршаја, да ако је захтев поднесен против више лица или за више прекршаја, у решењу се морају назначити сва лица и правна квалификација за све прекршаје, да се решење, односно закључак о покретању прекршајног поступка не доставља се подносиоцу захтева ни окривљеном (став 2.), да против решења, односно закључка из претходног става жалба није дозвољена (став 3.), да се поступак води само у погледу оног прекршаја и против оног окривљеног на који се односи решење, односно закључак о покретању прекршајног поступка (став 4.), да суд и орган управе нису везани за правну квалификацију дату у захтеву за покретање прекршајног поступка, односно у решењу и закључку о покретању прекршајног поступка (став 5.) (члан 160.) .
Одредба члана 2. став 1. Закон о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10 и 101/11) прописује да контролу и непосредно регулисање саобраћаја на путевима врши Министарство унутрашњих послова – Управа саобраћајне полиције и подручне полицијске управе.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Повреда означеног уставног права образлаже се у уставној жалби наводима да захтев за покретање прекршајног поступка може поднети само надлежни државни орган – Министарство унутрашњих послова, а не Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја, као и да је захтев поднело у име државног органа неовлашћено лице С.Ј, јер ниједним прописом С.Ј. није овлашћена да у име Министарства унутрашњих послова подноси захтев за покретање прекршајног поступка, а што потврђује и акт Министарства унутрашњих послова од 28. априла 2014. године.
Уставни суд је ове наводе подносиоца оценио као неосноване. Наиме, Уставни суд указује да су у оспореној пресуди Прекршајног апелационог суда Прж. 8405/14 од 16. јуна 2014. године јасно, детаљно и на уставноправно прихватљив начин образложени и оцењени као неосновани напред изнети наводи подносиоца о повреди права на правично суђење. Уставни суд сматра да је дато образложење у другостепеној оспореној пресуди довољно и прихватљиво са становишта уставноправних гаранција права на правично суђење. Уставни суд нарочито напомиње да је захтев за покретање прекршајног поступка бр. 4-145-07812/13 поднет од стране овлашћеног органа – Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд – Одељење за обраду и расветљавање саобраћајних прекршаја, а да је С.Ј. запослена у Министарству унутрашњих послова као полицијски саветник – начелник Одељења за обраду и расветљавање прекршаја у саобраћају, а које је и овлашћено службено лице, те јој посебно овлашћење за подношење захтева за покретање прекршајног поступка у име државног органа, у конкретном случају, није било потребно.
Уставни суд сматра да подносилац у овој уставносудској ствари инсистира на претераном формализму у поступању надлежних државних органа, пренебрегавајући при томе чињеницу да се у конкретном случају начелно не ради о неком значајно казненом делик ту. Наиме, у конкретном случају реч је о прекршајном поступку који се водио за прекршај из члана 332. став 1. тачка 8. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, односно због тога што је подносилац „дана 27. јуна 2013. године у 08:08 часова на Новом Београду,…, и када је био код Палате Србије уређајима за утврђивање прекршаја у саобраћају (видео надзором) детектовано и документовано да се возилом кретао брзином од 83,3 км/х, на путу у насељу, где важи опште ограничење брзине од 50км/h“, као и да је подносиоцу оспореним пресудама правноснажно изречена новчана казна у износу од 7.000 динара, заштитна мера забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 30 дана, као и четири казнена поена.
Дакле, прекршај који је стављен на терет подносиоцу суштински спада у вид такозване „багателне делинквенције“, односно учињени прекршај за који је подносилац оглашен кривим представља незнатну повреду, односно угрожавање заштићеног добра, а такође, кажњавање за такву врсту прекршаја не подразумева ни било какву друштвену стигматизацију окривљеног, која је , по логици ствари, увек у одређеној мери иманентна када се ради о озбиљнијим казненим деликтима, као што су то кривична дела. Када су у питању о лица која су прекршајно кажњена, те која због учињеног прекршаја сносе и друге формалне консеквенце (одговарајуће заштитне мере и казнене поене), које произлазе из одговорности за учињени прекршај, степен њихове стигматизације је миноран у поређењу са уобичајеном стигматизацијом коју , по правилу, доживљавају учиниоци кривичних дела. Већ из овога, а посебно у вези објективне тежине последица које је подносилац уставне жалбе поднео тиме што је прекршајно санкционисан, а што ће бити додатно објашњено у даљем тексту ове одлуке, произлази да се уставна жалба суштински односи на питање које је малог значаја са становишта његове уставноправне оцене.
Уставни суд указује да је, по логици ствари, а имајући у виду члан 160. став 1. раније важећег Закона о прекршајима, на основу поднетог захтева за покретање прекршајног поступка, Прекршајни суд у Београду у конкретном случају донео решење/закључак о покретању прекршајног поступка против окривљеног Радована Безбрадице. Уставни суд напомиње да се прекршајни поступак покреће решењем, односно закључком, а како то произлази из раније важећег Закона о прекршајима који се примењивао у конкретном случају.
Имајући у виду претходно наведено, Суд је оценио да се решење о покретању прекршајног поступка, односно закључак, може у садржинском смислу и према одговарајућим процесно-правним ефектима, уподобити са наредбом о спровођењу истраге, која представља акт којим се покреће кривични поступак према члану 7. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ), који је lex generalis у процесном делу за Закон о прекршајима. Ово је суштински исто као и када се ради о решењу о спровођењу истраге, које је некада у систему судске истраге доносио истражни судија. Према томе, захтев за покретање прекршајног поступка би се донекле могао уподобити кривичној пријави у кривичном поступку, која по дефиницији представља мање формалан акт, који самим тим не захтева претерано стриктну форму, односно таква пријава не само што није оптужни акт, већ она, осим када је подноси државни орган, ни не мора бити у писаној форми, нити је законским одредбама прописан њен обавезан садржај.
Наравно, захтев за покретање прекршајног поступка се не може у потпуности поистоветити ни са оним што је кривична пријава у кривичном поступку, већ и због тога што он свакако има одређени формални садржај и увек је у писаној форми. Такав захтев суштински има карактер акта који је мешовитог карактера, те за разлику од кривичне пријаве у кривичном поступку, он представља sui generis оптужни акт, али се, ипак, њиме не испољава целовито дејство типичног оптужног акта, тј. не сматра се да је већ подношењем таквог захтева, самим тим и покренут прекршајни поступак, већ је за то потребна одговарајућа одлука суда. То значи да је потребно да суд на одговарајући формалан начин „при хвати“ такав захтев, те донесе решење/закључак о покретању прекршајног поступка, што представља својеврсно условљавање деловања начела акузаторности у прекршајном поступку. Из овога произлази да чак и уколико сам захтев за покретање прекршајног поступка евентуално и садржи неке формалне недостатке, који нису од суштинског значаја, не само што би се инсистирање на њима свело на очигледно претерани формализам, већ су они самом одлуком суда, којом се манифестује потпуно прихватање навода садржаних у захтеву за покретање прекршајног поступка, de facto конвалидирани, те стога практично губе процесноправни значај.
Уставни суд подсећа и да је у својој пракси Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у низу ситуација сматрао релевантним позивање на претерани формализам, као на пример, у пресуди Маширевић против Србије (представка број 30671/08, пресуда ЕСЉП од 11. фебруара, 2014. године), која се, као и већина других примера ове врсте из праксе ЕСЉП, тицала ограничења приступа суду, одговарајућим механизмима, који се своде на претерани формализам, односно претерано формално резоновање редовних судова.
Уставни суд начелно констатује да претерани формализам може бити као у том примеру испољен од стране државних органа, односно конкретно редовних судова, али исто тако претерани формализам се може манифестовати и од стране лица која су у судском поступку имаоци/носиоци одређених права и дужности, односно имају одговарајући положај у поступку или теже да у неком судском поступку остваре своја права или права за која сматрају да им припадају. Уставни суд стога, посебно указује на то да је приговор претераног формализма, односно указивање на претерани формализам, од значаја не само када се претерани формализам испољава у поступцима и одлукама надлежних државних органа, а посебно судова, већ и када на претераном формализму инсистирају и други учесници и субјекти релевантних судских поступака, односно када своје захтеве на претераном формализму темеље било који други актери поступака пред државним органима.
И када је реч о саобраћајним прекршајима, ЕСЉП је такође у својим одлукама изводио закључке који су се темељили на оцени постојања/непостојања претераног формализма. Из овога произлази да се нису усвајали захтеви који су се темељили на тврдњи о повредама права онда када је таква тврдња подносиоца представке била претерано формалистички усмерена, односно заснована на изразито формалистичком резоновању. Тако је у предмету Rinck против Француске, број 18774/09, одлука ЕСЉП од 19. октобра 2010. године, одбијена представка подносиоца којом му је изречена казна од 150 евра зато што је у насељеном месту, где је брзина ограничена на максимално 50 km/h, возио „пребрзо“, тако што се кретао брзином од 51 km/h. У овом случају ЕСЉП није сматрао релевантним што у судском поступку није прихваћен захтев окривљеног (касније подносиоца представке ЕСЉП), да се обави накнадна „верификација радара за мерење брзине“, већ да је обрнуто, сасвим довољно што је употреба тог радара технички одобрена, те да је конкретни уређај прошао редован годишњи преглед.
Такође ЕСЉП одлучујући у предмету Rinck против Француске (број представке 18774/09, пресуда ЕДЉП од 19. октобра 2010. године) није сматрао релевантним ни једно друго формално питање које се тицало тога ко је потписао полицијски извештај, тј. да ли је такав извештај потписало лице које је монтирало радар или се радило о дигиталном потпису на полицијском извештају кој и је могућ по закону. Коначно, у овом предмету се ЕСЉП бавио и питањем значаја штете коју је подносилац претрпео, закључујући да од ступања на снагу Протокола број 14 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, 1. јуна 2010. године, представка може да буде проглашена недопуштеном (неприхватљивом) када подносилац представке није претрпео значајну штету, осим ако поштовање људских права дефинисаних у наведеној Европској конвенцији и њеним протоколима захтева испитивање меритума, с тим да ниједан предмет не може да буде одбачен по овом основу ако га домаћи трибунал није правилно размотрио. ЕСЉП потом закључује да се појам „значајне штете“ односи на идеју да кршење права мора достићи минимални праг тежине да би оправдало испитивање међународног суда. Уставни суд закључује да и из овог резоновања ЕСЉП произлази неоснованост уставне жалбе.
Из претходно објашњеног произлази и да би Уставни суд у супротном, тј. уколико не би закључио да се уставна жалба тиче инсистирања на претераном формализму, не само безразложно прихватио претерано формалистички резон подносиоца уставне жалбе, већ би се упуштањем у разматрање стриктно формалних аспеката који се тичу овлашћења конкретног службеног лица да делује у име органа који подноси прекршају пријаву, а што су већ као ирелевантно оценили редовни судови, те такав свој закључак детаљно и уставноправно прихватљиво образложили, деловао очигледно инстанционо, што није иманентно положају Уставног суда у правном систему, а због чега се, иначе, уставне жалбе засноване на захтеву за таквим деловањем Уставног суда, према његовој устаљеној пракси , редовно одбацују.
Уставни суд посебно указује да је у својој устаљеној пракси, а имајући у виду санкције произишле из низа прекршајних поступака у сличним ситуацијама, односно када се ради о формално и садржински сличним или чак истоветним прекршајним санкцијама и заштитним мерама као у конкретном случају, практично „рутински“ одбацивао уставне жалбе, сматрајући да се ради о малом значају, односно да последице прекршајних санкција ни иоле теже не погађају подносиоце уставних жалби, независно од њиховог субјективног осећаја, који као и било која друга „субјективна категорија“, може бити чак и ирационалан или недовољно рационалан. Примера ради, ово се може илустровати следећим решењима Уставног суда о одбацивању уставних жалби због малог значаја, а у погледу прекршаја прописаних одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима: Уж -4163/2019 (новчана казна у износу од 15.000 динара), Уж-13402/2018 (новчана казна у износу од 5.000 динара), Уж-8943/2018 (новчана казна у износу од 7.000 динара уз кумулативно изрицање два казнена поена), Уж-7234/2018 (новчана казна у износу од 7.000 динара, уз кумулативно изрицање два казнена поена), Уж -9622/2017 (новчана казна у износу од 5.000 динара), Уж-6660/2017 (новчана казна у износу од 5.000 динара), Уж-51/2016 (новчана казна у износу од 15.000 динара), Уж- 5618/2017 (новчана казна у износу од 6.000 динара, заштитна мера забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 30 дана и четири казнена поена), Уж - 3787/2016 (новчана казна у износу од 7.000 динара, заштитна мера забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 30 дана и четири казнена поена), Уж - 7804/2014 (новчана казна у износу од 6.000 динара, заштитна мера забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 30 дана и четири казнена поена).
Уставни суд је приликом одлучивања имао у виду и чињеницу да подносилац ниједним наводом не оспорава своју одговорност за учињени прекршај, оцену доказа у прекршајном поступку, једнакост странака у поступку, нити непристрасност суда, као и постојање могућности да се делотворно брани у прекршајном поступку. Имајући у виду наведено, односно чињеницу да су подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају објективно пружене све гаранције права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а посебно имајући у виду висину и тежину казне и изречене заштитне мере, те карактер конкретног деликта, који сам по себи, већ по самој дефиницији прекршаја и његовог места у казненоправном систему, има карактер казненог дела које у једном апстрактном смислу, као ни према ratio legis прекшајноправних норми, нема значајнију тежину, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15 ).
6. Имајући у виду све претходно наведене разлоге који се тичу претераног формализма са становишта резоновања подносиоца уставне жалбе, а посебно с обзиром на објективно мали значај ствари о којој се ради, наравно независно од субјективног осећаја подносиоца, као и с обзиром на захтев подносиоца уставне жалбе који је очигледно усмерен на очекивање/захтевање инстанционог одлучивања, Уставни суд истиче да је могао сасвим легитимно у уставноправном смислу, а с обзиром на своју устаљену праксу, која је у egsempli causa смислу илустрована у претходном делу образложења, да одбаци уставну жалбу.
Уставни суд је, ипак, с обзиром на дужину трајања уставносудског поступка, одлучио да се о овој уставној жалби донесе мериторна одлука.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.