Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. П . из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. јуна 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба С. П . и утврђује да је у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 700/13 (раније К. 1102/10) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. П . из Зрењанина поднела је Уставном суду , 22. маја 201 8. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 700/13 (раније К. 1102/10), као и против пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 203/18 од 5. априла 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставном жалбом се оспорава дужина трајања кривичног поступка у којем је подноситељка уставне жалбе имала својство оштећен е, као и другостепена пресуда којом су окривљени правноснажно ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело тешко дело против безбедености јавног саобраћаја са смртним исходом из члана 297. став 4. у вези са чланом 291. став 2. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.), на штету подноситељке уставне жалбе.
У уставној жалби није истакнут захтев за накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , увидом у веб-страницу www.portal.sud.rs и одговор Вишег суда у Београду К. 700/13 од 20. априла 2021. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Кривични поступак је покренут 18. септембра 2006. године, по захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1245/06 од 27. јуна 2006. године против окривљених Ж.И. и М.П , а 28. маја 2008. године против П.К, З.В. и И.А, због основане сумње да су изврши ли кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја.
Оштећено лице С. П , овде подноситељка уставне жалбе, саслушана је у истражном поступку у својству сведока, којом приликом је истакла имовинскоправни захтев 17. октобра 2006. године.
Окружно јавно тужилаштво у Београду је 4. фебруара 2009. године подигло оптужницу Кт. 1245/06 против окривљених Ж.И, М.П. и П.К, која је ступила на правну снагу 10. септембра 2009. године одбијањем приговора окривљеног М.П. решењем Окружног суда у Београду Кв. 3445/09 .
Главни претрес је започео 22. децембра 2010. године у предмету Вишег суда у Београду К. 1102/10, који је преузео надлежност за поступање дана 1. јануара 2010. године.
Главни претрес је у току 2011. године био заказан три пута (31. марта, 26. септембра, 14. децембр), док је у току 2012. године од пет заказаних наставака главног претреса (19. маарта, 11. априла, 20. јуна, 26. септембра и 20. новембра), четири одржано. У току 2013. године, до одустанка Вишег јавног тужилаштва у Београду о даљег кривичног гоњења окривљених актом Кт. 1245/06 од 8. августа 2013. године било је заказано пет наставака главног претреса (30. јануара, 27. фебруара, 3. априла, 14. маја и 12. јун а) и сви су одржани.
Након одустанка Вишег јавног тужилаштва у Београду од даљег кривичног гоњења окривљених, оштећена као тужиља, овде подноситељка уставне жалбе, преузела је кривично гоњење, и предмет је добио број К. 700/13, у којем је главни претрес до краја 2013. године био заказан још два пута (5. новембра и 4. децембра), али није био одржан.
Током 2014. године главни претрес је био заказан само три пута и није ниједанпут одржан , због штрајка адвоката, док су током 2015. године од заказаних четири наставака главног претреса (12. фебруара, 13. маја, 15. септембра, 17. новембра) три одржана, а у току 2016. године од пет заказаних (12. фебруар а, 20. априла, 1. јуна, 20. септембра и 24. новембра), један није био одржан.
У даљем току поступка, до доношења првостепене пресуде К. 700/13 од 22. јуна 2017. године, која је потврђена оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 203/18 од 5. априла 2018. године, којом су окривљени ослобођени од оптужбе, а подноситељка уставне жалбе упућена да истакнути имовинско-правни захтев остварује у парници, главни претрес је био заказан три пута (12. априла, 2. јуна и 22. јун а) и два пута одржан.
Подноситељка уставне жалбе је оспорену другостепену пресуду примила 24. априла 2018. године, а њен пуномоћник 7. маја 2018. године.
4. Одредбoм члана 32. став 1. Устава, на чије повреду се подноситељка позивала у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Испитујући да ли је уставна жалба дошуштена ratione personae, Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе (видети, поред осталих, Одлуку Уж-261/2007 од 25. децембра 2008. године, тачка 6. образложења, Одлуку Уж-408/2008 од 9. јула 2009. године, тачка 6. образложења и Одлуку Уж-452/2009 од 14. јула 2011. године, тачка 5. образложења), као и праксе Европског суда за људска права (видети одлуку у предмету Ристић против Србије, представка број 32181/08, од 18. јануара 2011. године, став 44.) и констатовао да се право на правично суђење и на суђење у разумном року у кривичним поступцима пре свега гарантује оптуженом лицу, јер се о његовим правима и обавезама у том поступку одлучује. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Међутим, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, као и да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривице везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, представка број 41916/04, од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „грађанском захтеву“, односно од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев који је повезан са материјалном или нематеријалном штетом коју су претрпели као последицу кривичног дела (видети пресуде Atanasova против Бугарске, представка број 72001/01, од 2. октобра 2008. године, став 51. и Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, наведена пресуда од 6. маја 2010. године, став 40.).
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе оспорава трајање кривичног поступка у коме је имала најпре својство оштећеног, а потом и оштећеног као тужиоца . Такође, Уставни суд је утврдио да је у оспореном кривичном поступку подноситељка уставне жалбе први пут истакала имовинскоправни захтев 17. октобра 200 6. године од којег није одустала, али га у току кривичног поступка није ни определила. У вези са наведеним, Уставни суд указује да је Европски суд у пресуди Матић против Србије, представка број 41722/14, од 15. новембра 2016. године, утврдио повреду права подносиоца представке на суђење у разумном року у кривичном поступку у којем је имао својство оштећеног као тужиоца и у којем је у завршној речи навео да се придружује кривичном гоњењу и да истиче имовински захтев чију висину није определио. Такође, у наведеној пресуди Европског суда Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније је констатовано да је кривични суд упутио подносиоца представке да понесе захтев за накнаду штете, што је он учинио у току кривичног поступка подношењем тужбе парничном суду, али да и у парничном поступку висину штете није определио. Дакле, у конкретном случају је неспорно да је подноситељка уставне жалбе у кривичном поступку истакла имовинскоправни захтев, као и да до подношења уставне жалбе није поднела тужбу парничном суду ради остваривања имовинско-правног захтева. Стога је подноситељка уставне жалбе активно легитимисана за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
6. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Период оцене разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене разумног рока суђења треба узети у обзир период трајања кривичног поступка од 17. октобра 200 6. године, када је подноситељка уставне жалбе истакла имовинскоправни захтев, па до 5. априла 201 8. године, када је поступак правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 203/18 .
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају, у односу на подноситељку уставне жалбе, кривични поступак трајао једанаест година и шест месеци, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. И поред овакве констатације, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања судског поступка, поред времена трајања поступка, утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је у оспореном кривичном поступку тројици окривљених стављено на терет кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја ваздухопловом са смртном последицом , што значи да је надлежни суд требало да утврдити узрочно-последичну везу између радњи окривљених и последице која је наступила, а што је подразумевало и спровођење сложених саобраћајно-техничких вештачења, као и судско-медицинских вештачења. Наведено , по оцени Уставног суда , несумњиво указује на сложеност поступка.
Подноситељка уставне жалбе је имала интерес да се кривични поступак, у којем је имала својство оштећен ог као тужиоца , што пре оконча, а својим понашањем није допринела дужем трајању судског поступка.
Оцењујући поступање судова, Уставни суд указује да је дужност суда да поступак спроведе без одуговлачења, да онемогући сваку злоупотребу права, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере на које је овлашћен како би се поступак окончао доношењем одлуке. Такође, Уставни суд указује да до повреде права на суђење у разумном року може доћи само уколико се дуго трајање поступка може приписати у кривицу суду (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Напијало против Хрватске, представка број 66485/01 од 13. фебруара 2004. године, став 61.). У вези са наведеним, Уставни суд указује да у периоду од 10. септембра 2009. године, када је оптужница ступила на правну снагу одбијањем приговора окривљеног М.П. решењем Окружног суда у Београду Кв. 3445/09, до 3. новембра 2010. године ( једна година и два месеца), суд ниједном није заказао главни претрес, као и да је након започињања главног претреса 22. децембра 2010. године први следећи наставак био одржан 11. априла 2012. године (након једне године и пет месеци) , односно да у току 2011. године главни претрес није био ниједанпут одржан, а да је био заказан само три пута. Уставни суд је такође утврдио да од дана 11. септембра 2013. године, када је поступајући судија примио у рад предмет К. 700/13, до 12. фебруара 2015. године главни претрес није био ниједанпут одржан, за које време (једна година и пет месеци) је био заказан свега пет пута.
Уставни суд је имао у виду да је поступајући суд у периоду од шест и по година, рачунајући од започињања главног претреса 22. децембра 2010. године до доношења првостепене пресуде 22. јуна 2017. године, главни претрес заказао укупно 32 пута , од чега је 20 пута одржан, што би могло да укаже на прихватљиву ажурност суда у спровођењу доказног поступка. Међутим, у околностима конкретног случаја , када се ради о тако тешком кривичном делу, као што је тешко дело против безбедности јавног саобраћаја са смртним исходом, Уставни суд сматра да се не може оправдати апсолутна неактивност суда у периоду од једне године и два месеца , рачунајући од потврђивања оптужнице (10. септембра 2009. године) до заказивања главног претреса (3. новембра 2010. године), нити из одговора Вишег суда у Београду К. 700/13 од 20. априла 2021. године произлази постојање оправданих околности због којих суд у периду од непуне три године (од 22. децембра 2010. до 11. априла 2012. године и од 11. септембра 2013. до 12. фебруара 2015. године) није успевао да обезбеди испуњеност процесних претпоставки за одржавање главног претреса. Уставни суд је оценио да је Виши суд у Београду показао незадовољавајућу ефикасност у спровођењу доказног поступка, што представља довољан разлог за утврђење повреде права на суђење у разумном року. Стога је Уставни суд оценио да ни сложеност поступка, у конкретном случају, не може представљати прихватљиво оправдање за трајање кривичног поступка од једанаест и по година.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд налази да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року, у овом случају, може остварити и самим утврђивањем повреде права, будући да подноситељка није истакла захтев за накнаду нематеријалне штете.
7. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Кж1. 203/18 од 5. априла 2018. године, Уставни суд налази да да је уставна жалба, ratione personae, неспојива са истакнутом повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а полазећи од општих принципа и ставова изнетих у тачки 5. образложења ове одлуке и процесног положаја подноситељке у кривичном поступку. Стога је Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.