Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Т . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. маја 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Т . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 4074/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Утврђује се право подноси оца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Т . из Београда подне о је Уставном суду, 30. новембра 201 7. године, преко пуномоћника Р . В, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен у предмету К. 4074/10 Вишег суда у Београду.
У уставној жалби је изричито наведено да се оспорава пресуда Апелационог суда у Београду Кж.1. 1048/17 од 3. октобра 2017. године, али из навода и захтева уставне жалбе неспорно произлази да се оспорава трајање кривичног поступка који је правноснажно окончан напред наведеном пресудом.
Подносилац наводи да је оспорени кривични поступак трајао скоро седам година, те да нема доприноса подносиоца трајању самог поступка.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, као и да утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете. Такође је предложено да се подносиоцу досуде трошкови поступка по уставној жалби .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из достављене документације, између осталог, утврдио:
- да је Виши суд у Београду 12. октобра 2010. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 2271/10 против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела насилничко понашање на спортским приредбама или јавним скуповима из члана 344а став 2. у вези става 1. у стицају са кривичним делом тешка крађа из члана 204. став 2. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да су у току истраге саслушани окривљени, испитани су сведоци, те је извршено психијатријско вештачење окривљених;
- да је Више јавно тужилаштво у Београду 9. новембра 2010. године подигло оптужницу Кт. 938/10 против окривљених Б.С, Н.М, С.Л, Д.В, М.А. и Д.Т;
- да се кривични поступак водио у предмету К. 4074/10 Вишег суда у Београду;
- да je у временском периоду од 2. фебруара 2011. године до краја 2015. године главни претрес одржан шест пута, док је 12 пута неодржан;
- да је до доношења пресуде Вишег суда у Београду К. 4074/10 од 18. априла 2017. године главни претрес одржан четири пута, док је три пута неодржан;
- да су пресудом Вишег суда у Београду К. 4074/10 од 18. априла 2017. године окривљени Б.С, Н.М, С.Л, Д.В, М.А, као и подносилац уставне жалбе ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу из члана 344а став 2. у вези става 1. у стицају са кривичним делом тешка крађа из члана 204. став 2. у вези става 1. Кривичног законика;
- да је пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1048/17 од 3. октобра 2017. године одбијена као неоснована жалба Вишег јавног тужилаштва у Београду, а пресуда Вишег суда у Београду К. 4074/10 од 18. априла 2017. године је потврђена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење, тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Наиме, кривични поступак против Д. Т . покренут је 12. октобра 2010. године, када је донето решење о спровођењу истраге Вишег суда у Београду Ки. 2271/10.
Оспорени кривични поступак је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1048/17 од 3. октобра 2017. године. Дакле, оспорени кривични поступак је према подносиоцу трајао седам година.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка седам година не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
Уставни суд истиче да је првостепена пресуда донета тек 18. априла 2017. године, односно након шест година и шест месеци суђења. Суд констатује да је од укупно 25 пута заказиваног главног претреса, исти одржан десет пута , при чему је Уставни суд имао у виду динамику заказивања претреса, те да је до његовог одлагања долазило због недоласка сведока, окривљених/бранилаца окривљених , као и због штрајка адвоката. При томе, Уставни суд нарочито напомиње да подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису допринели трајању оспореног кривичног поступка. Такође, главни претрес једном није одржан због болести поступајућег судије.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), решавајући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж- 633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.