Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бранка Луковића из Бруса и Данила Луковића из Брекова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. септембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Бранка Луковића и Данила Луковића изјављена против решења Врховног суда Србије Сгзз 817/07 од 26. септембра 2007. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Данила Луковића изјављена против решења Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године и решења Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године.
3. Одбацује се уставна жалба Бранка Луковића изјављена против решења Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године и решења Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године.
4. Ову Одлуку објавити у «Службеном гласнику Републике Србије».
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранко Луковић, адвокат из Бруса, у своје име и у име Данила Луковића из Брекова, поднео је 21. новембра 2007. године уставну жалбу против решења Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године, решења Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године и решења Врховног суда Србије Сгзз 817/07 од 26. септембра 2007. године, због повреде права на правично суђење, права на правну заштиту и правно средство, права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених одредбама чл. 32, 36, 58. и 59. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је решењем Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године утврђено да су подносиоци уставне жалбе сметали тужиоца Борка Зорића у државини спорног дела катастарске парцеле означеног у наведеном решењу. Подносиоци сматрају да првостепени суд није утврдио «чињенице последњег стања државине које је кључно питање остало неразјашњено». Против оспореног решења Општинског суда у Ариљу подносилац уставне жалбе Данило Луковић изјавио је жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године. У уставној жалби се даље наводи да је Врховни суд Србије одбацио захтев за заштиту законитости, због тога што је поднет од стране лица која нису адвокати. По мишљењу подносилаца уставне жалбе, Врховни суд Србије је морао да одлучи о захтеву, с обзиром на то да је један од подносилаца захтева (Бранко Луковић) адвокат, «о чему је својим поднеском обавестио суд».
2. У поступку претходног испитивања поднеска утврђено је да Бранко Луковић, адвокат из Бруса, уз уставну жалбу није доставио овлашћење за подношење уставне жалбе у име Данила Луковића. Уставни суд је, на основу одредбе члана 44. став 1. Пословника о раду Уставног суда («Службени гласник РС», бр. 24/08 и 27/08), дописом од 7. априла 2008. године затражио од адвоката Бранка Луковића да достави наведено овлашћење, што је овај и учинио поднеском од 26. јуна 2009. године.
3. Сагласно одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачног акта или радње државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и другу достављену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године усвојен је тужбени захтев тужиоца Борка Зорића из Брекова и утврђено да су тужени Бранко Луковић и Данило Луковић (овде подносиоци уставне жалбе) сметали тужиоца у последњем мирном фактичком поседу права коришћења непокретности означених у решењу, тако што су 4, 16. и 17. августа 2005. године извршили сечу шест букових стабала. По оцени првостепеног суда тужба је била благовремена, јер није било спорно да је сеча стабала извршена наведених дана, а увидом у поравнање закључено између правних претходника парничних странака, те саслушањем сведока, утврђено је да је у време подношења тужбе тужилац имао државину на спорном делу катастарске парцеле означене у решењу.
Против оспореног решења Општинског суда у Ариљу подносилац уставне жалбе Данило Луковић је изјавио жалбу Окружном суду у Ужицу, која је одбијена као неоснована решењем тог суда Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године. У образложењу решења Окружни суд у Ужицу је изнео оцену да је првостепени суд правилно утврдио да је спорни део катастарске парцеле означене у решењу држао и користио тужилац, да је на утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право, као и да нису учињене повреде одредаба парничног поступка на које суд пази по службеној дужности.
Подносиоци уставне жалбе су 12. новембра 2007. године поднели предлог Републичком јавном тужилаштву за подизање захтева за заштиту законитости против оспореног решења Окружног суда у Ваљеву. По добијању обавештења од стране Републичког јавног тужиоца да неће подизати захтев за заштиту законитости, Бранко Луковић, лично и Данило Луковић, преко пуномоћника Милана Луковића, поднели су Врховном суду Србије захтев за заштиту законитости због погрешне примене материјалног права. Решењем Сгзз 817/07 од 26. септембра 2007. године Врховни суд Србије, на основу члана 401. став 2. тачка 2) у вези члана 421. Закона о парничном поступку, одбацио је захтев као недозвољен, будући да су га изјавили тужени Бранко Луковић, лично, и Данило Луковић, преко пуномоћника Милана Луковића, који није адвокат.
Увидом у захтев за заштиту законитости, прибављен службеним путем, Уставни суд је утврдио: да су тај захтев потписaли Милан Луковић, као пуномоћник туженог Данила Луковића и тужени Бранко Луковић; да уз захтев није приложено пуномоћје адвоката; да уз захтев није достављено решење о упису Бранка Луковића у Именик адвоката, нити други доказ у прилог чињеници да је парнична странка која подноси захтев за заштиту законитости и сама адвокат. Поднеском од 8. октобра 2007. године, подносилац Бранко Луковић обавестио је Врховни суд Србије о томе ког дана и против којих решења су тужени поднели захтев за заштиту законитости, као и да «у свему остаје при поднетом захтеву за заштиту законитости и при предлогу из захтева». Наведени поднесак потписан је од стране подносиоца Бранка Луковића и садржи отисак печата адвоката Бранка Луковића.
5. Одредбама Устава на чију повреду се указује уставном жалбом утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, као и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом и да то право не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (члан 59.).
Законом о парничном поступку («Службени гласник РС», број 125/04) прописано је: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да се одредбе о враћању поднеска странци ради исправке или допуне не примењују ако странка има пуномоћника који је адвокат, већ, кад је поднесак, који је у име странке поднео адвокат, неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати, суд ће га одбацити (члан 103. став 6.); да је ревизија недозвољена, поред осталог, ако ју је изјавило лице које није адвокат (члан 401. став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости против правноснажне судске одлуке по службеној дужности или на предлог странке у року од три месеца (члан 413. став 1.); да је, уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог овлашћена да, у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости, сама изјави овај правни лек (418.); да се у поступку поводом захтева за заштиту законитости сходно примењују, поред осталих, одредбе члана 401. и 404. овог закона (члан 421. став 2.).
Законом о основама својинскоправних односа («Службени лист СФРЈ», бр. 6/80 и 36/90 и «Службени лист СРЈ», број 29/96 и «Службени гласник РС», број 115/05) прописано је: да се судска заштита од узнемиравања, односно одузимања државине може тражити у року од 30 дана од дана сазнања за сметање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од насталог сметања (спор због сметања државине) (члан 77.); да суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца (члан 78. став 1.).
6. Одлучујући о томе да ли је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. Устава, Уставни суд је пошао од следећег:
Одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку прописано је да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости. Дакле, да би се обезбедило уживање права на приступ суду у поступку по наведеним правним лековима, у коме је расправљање ограничено само на правна питања, неопходно је имати професионалну правну помоћ. Оцењујући уставност наведене законске одредбе и одредбе члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку (која се сходно примењује у поступку по захтеву за заштиту законитости), Уставни суд је у својој Одлуци IУ-193/2004 од 28. септембра 2006. године, стао на становиште да се прописивањем обавезног заступања од стране адвоката у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се штите права странака и омогућава ефикасно суђење, у разумном року.
Имајући у виду ratio legis одредбе члана 84. став 2. Закона, у ситуацији када захтев за заштиту законитости изјави адвокат који је истовремено странка у том парничном поступку, по оцени Уставног суда, несумњиво је остварен услов у погледу дозвољености, који се односи на изјављивање тог правног лека од стране адвоката. Међутим, иако се у личности подносиоца уставне жалбе Бранка Луковића истовремено стичу својство странке у поступку и занимање адвоката, поднесак којим је он изјавио захтев за заштиту законитости не садржи наводе нити доказе у прилог наведеној чињеници. Kако су захтев за заштиту законитости потписали Милан Луковић, као пуномоћник туженог Данила Луковића и тужени Бранко Луковић, по мишљењу Уставног суда, нису били испуњени законски услови да Врховни суд Србије мериторно одлучује о поднетом захтеву. Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе Бранку Луковићу решењем Врховног суда Србије Сгзз 817/07 од 26. септембра 2007. године није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. Устава. Из напред изнетих разлога, Уставни суд оцењује да оспореним решењем Врховног суда Србије наведено уставно право није повређено ни подносиоцу уставне жалбе Данилу Луковићу, који је поднео захтев за заштиту законитости преко пуномоћника који није адвокат.
Како је Врховни суд Србије одлучио о захтеву за заштиту законитости у року од 20 дана од дана његовог подношења, Уставни суд је оценио да у поступку пред Врховним судом Србије није повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, као елемента Уставом зајемченог права на правично суђење.
Имајући у виду изнету оцену о истакнутој повреди права на правично суђење, Уставни суд налази да нема основа за тврдњу подносилаца уставне жалбе о томе да им је решењем Врховног суда Србије Сгзз 817/07 од 26. септембра 2007. године повређено Уставом гарантовано право на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Поред тога, наведено уставно право, пре свега, подразумева могућност преиспитивања сваке одлуке државног органа или организације која врши јавна овлашћења, а којом је одлучивано о праву, обавези или на закону заснованом интересу неког лица, од стране вишег органа. Уставни суд је утврдио да решење Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године садржи поуку о праву на жалбу против тог решења, али да подносилац уставне жалбе Бранко Луковић то право није искористио, док је други подносилац Данило Луковић исто право искористио јер је против наведеног решења изјавио жалбу, о којој је одлучио надлежни другостепени суд.
У погледу навода подносилаца уставне жалбе да им је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено право на имовину и право на наслеђивање из чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд закључује да је таква тврдња неоснована. Будући да због примене прописаних правила поступка Врховни суд Србије није био у ситуацији да одлучује о садржини поднетог захтева, то судском одлуком која је процесног карактера нису ни могла бити повређена права зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава.
Стога је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07), Уставни суд одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца Бранка Луковића и Данила Луковића изјављену против решења Врховног суда Сгзз 817/07 од 26. септембра 2007. године.
7. Поступајући у границама захтева истакнутог у уставној жалби, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца повређено његово уставно право. При томе су за Уставни суд од значаја само оне чињенице од чијег постојања зависи оцена о повреди уставног права, а евентуална повреда се, по правилу, цени на основу чињеница које су утврђене у поступку доношења оспореног акта. Разматрајући решење Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године и решење Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године, Уставни суд је утврдио да су оспорене акте донели законом установљени судови, сагласно меродавним одредбама процесног права, те да заузети правни ставови суда нису последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног права. Стога Уставни суд налази да решењем Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године и решењем Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године није повређено право подносиоца уставне жалбе Данила Луковића на правично расправљање, гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава. С обзиром на то да је тужба за сметање поседа поднета 28. августа 2005. године, а решење у том државинском спору донето 16. августа 2006. године, те да је о жалби против наведеног решења одлучено 15. новембра 2006. године, Уставни суд је утврдио да у поступцима пред Општинским судом у Ариљу и Окружним судом у Ужицу није дошло до повреде зајемченог права подносиоца уставне жалбе Данила Луковића да суд о његовим правима одлучи у разумном року.
Имајући у виду дату оцену о истакнутој повреди права на правично суђење, те чињеницу да подносилац на повреди овог права заснива и тврдњу о повреди права на имовину, нема основа за прихватање навода уставне жалбе да је подносиоцу уставне жалбе Данилу Луковићу решењем Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године и решењем Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године повређено право на имовину из члана 58. Устава. У вези са истакнутом повредом права на наслеђивање гарантованог чланом 59. Устава, Уставни суд је оценио да ни то уставно право није повређено у поступку који је претходио уставној жалби, будући да је у том поступку одлучивано о сметању државине, а не о наследном праву подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу Данила Луковића изјављену против решења Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године и решења Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године.
8. Како подносилац уставне жалбе Бранко Луковић није изјавио жалбу против решења Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године, а подносиоци уставне жалбе у поступку који је претходио уставној жалби нису имали положај јединствених супарничара, Уставни суд је оценио да уставна жалба Бранка Луковића изјављења против решења Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године није допуштена, јер је поднета од стране лица о чијем праву тим решењем није одлучивано.
Разматрајући уставну жалбу Бранка Луковића изјављену против решења Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године, Уставни суд налази да је уставна жалба ни у том делу није допуштена, из следећих разлога:
Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према одредби члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбом члана 113. став 2. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона.
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године.
С обзиром на изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу Бранка Луковића изјављену против решења Општинског суда у Ариљу П. 880/05 од 16. августа 2006. године донетог пре ступања на снагу важећег Устава, и решења Окружног суда у Ужицу Гж. 2012/06 од 15. новембра 2006. године, којим није одлучивано о правима и обавезама овог подносиоца уставне жалбе, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
9. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
10. На основу одредбе члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се ова Одлука објави у «Службеном гласнику Републике Србије».
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |