Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Т . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. маја 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. Т . изјављена против пресуде Управног суда У. 16246/16 од 9. фебруара 2018. године због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама ч лана 32. став 1. и члана 60. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Т . из Београда поднео је Уставном суду, преко пуномоћника С. М, адвоката из Београда, 13 . априла 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 16246/16 од 9. фебруара 2018. године, због повреде начела забране дискриминације, права на људско достојанство и слободан развој личности, „права на правну сигурност“, права на правично суђење, „права на одбрану у дисциплинском поступку“, права на заштиту података о личности и права на рад, зајемчених одредбама чл. 21, 23, 32, 33. и 42, као и члана 60. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да је подносилац, након десет година безуспешних покушаја да се у дисциплинском поступку донесе ваљано решење о престанку радног односа , реинтегрисан у радни однос решењем директора Управе царина од 9. августа 2016. године и да је ступио на рад 29. августа 2016. године; да је подносиоцу 14 дана након тога уручено решење директора Управе царина од 30. августа 2016. године, којим му је поново престао радни однос, због тога што је правноснажно осуђен за кривично дело на раду или у вези са радом, у складу са одредбом члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду; да је наведено решење донето без спровођења дисциплинског поступка и без давања могућности подносиоцу да се изјасни о својим правима, употребом „недозвољеног доказа“ – пресуде Основног суда у Сремској Митровици К. 1309/10 од 19. јануара 2012. године, која је постала правноснажна доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж. 1776/12 од 5. јуна 2012. године; да је законска рехабилитација подносиоца за кривично дело за које је био осуђен наступила 5. јуна 2015. године; да се након наступања законске рехабилитације осуђено лице не може више сматрати осуђиваним, нити може у било ком облику и у било којој области живота трпети правне последице осуде; да је подносилац стога на дан доношења решења о отказу радног односа, 30. августа 2016. године , био неосуђивано лице, на шта је указао у приговору и о чему је као доказ доставио извод из казнене евиденције; да Управни суд у оспореној пресуди није навео применом ког прописа је утврдио да законска рехабилитација подносиоца нема правно дејство у случају престанка радног односа у Управи царина; да је неприхватљива оцена Управног суда да је првостепени орган могао употребити осуђујућу кривичну пресуду до 13. фебруара 2017. године, када је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења за предметно кривично дело; да код наведеног отказног разлога наступање законске рехабилитације искључује могућност примене рока апсолутне застарелости кривичног гоњења; да је Управа царина пропустила да благовремено употреби правноснажну осуђујућу кривичну пресуду као доказ за наступање отказног разлога; да су подносиоцу од 5. јуна 2015. године, као и свим другим неосуђиваним лицима, под једнаким условима, доступна сва радна места, укључујући и радно место у Управи царина; да је стога подносилац могао 30. августа 2016. године, када је донето решење о отказу, да заснује радни однос као неосуђивано лице.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да је оспореном пресудом Управног суда подносиоцу повређено означено уставно начело и означена уставна права, поништи оспорену пресуду и одреди том суду да донесе нову одлуку о тужби подносиоца против коначног решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Министарства финансија – Управа царина бр. Д-318/08, Д-1027/08 и 148-III-118-02-10/2016, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу , утврдио следеће:
3.1. Чињенице које се односе на дисциплински поступак који је против подносиоца уставне жалбе вођен у предмету 03/1 број Д-318/08 због радње предузете 17. јуна 2006. године и на поступак враћања у радни однос и распоређивања подносиоца у Министарство финансија – Управа царина:
Решењем Министарства финансија (у даљем тексту: другостепени орган) 08 број 112-01-1/140-2014 од 10. априла 2014. године, у тачки 1. диспозитива, усвојен је приговор подносиоца и поништено решење Министарства финансија – Управа царина (у даљем тексту: првостепени орган) 03/1 број Д-318/08 од 27. априла 2008. године, док је у тачки 2. диспозитива подносилац оглашен кривим због тога што је 17. јуна 2006. године предузео ближе означену радњу извршења, на који начин је учинио тежу повреду службене дужности - „фалсификовање или уништење службене исправе, књиге или списа, односно употреба или овера фалсификоване службене исправе, књиге или списа као да су истинити или подношење лажног обрачуна, односно довођење у заблуду надлежног органа да треба извршити незакониту или неправилну исплату“ из члана 40. став 1. тачка 5) Правилника о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству финансија и економије – Управа царина 08 број 110-00-315/2003 од 14. новембра 2003. године (у даљем тексту: Правилник) , те му је, применом члана 40. став 2. Правилника, изречена дисциплинска мера престанак радног односа.
Пресудом Управног суда У. 7558/14 од 2. јуна 2016. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен на поновни поступак.
Решењем другостепеног органа 08 број 112-01-2/408-2-2016 од 4. јула 2016. године утврђено је да је наступила апсолутна застарелост вођења дисциплинског поступка у предмету 03/1 број Д-318/08, па је поступак обустављен.
Решењем првостепеног органа број 148-III-112-01-54/2016 од 9. августа 2016. године подносилац је враћен на рад и реинтегрисан у радни однос у Управу царина, у складу са својом стручном спремом и радним искуством. У том решењу је наведено да је подносиоцу радни однос престао 12. јуна 2008. године на основу изречене дисциплинске мере у дисциплинском поступку у предмету 03/1 број Д-318/08, а на дан престанка радног односа био је у статусу суспендованог царинског службеника (привремено удаљен са рада у другом дисциплинском поступку у предмету 03/1 број Д-1027/08), због чега је тим решењем опозвано решење о привременом удаљењу са рада 03/1 број Д-11074/1 од 13. маја 2008. године.
Решењем Министарства финансија – Управа царина – Царинарница Шабац број Д-4369/1 од 22. августа 2016. године подносилац је распоређен на радно место „послови царинског надзора и контроле у путничком промету – цариник“, у звању царински надзорник, Царинска испостава Мали Зворник, Царинарница Шабац, почев од 29. августа 2016. године.
3.2. Чињенице које се односе на дисциплински поступак који је против подносиоца вођен у предмету 03/1 број Д-1027/08 због радње предузете 13. и 14. фебруара 2007. године и на кривични поступак који је против подносиоца вођен због истог животног догађаја у предмету К. 1309/10:
Решењем првостепеног органа 03/1 број Д-1027/08 од 15. априла 2008. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за учињену тежу повреду службене дужности - „фалсификовање или уништење службене исправе, књиге или списа, односно употреба или овера фалсификоване службене исправе, књиге или списа као да су истинити или подношење лажног обрачуна, односно довођење у заблуду надлежног органа да треба извршити незакониту или неправилну исплату“ из члана 40. став 1. тачка 5) Правилника, јер је „13. на 14. фебруар 2007. године, радећи у ноћној смени на пословима царинског надзора и контроле у путничком промету, а у својству вође смене, извршио царињење ближе означене робе у скраћеном царинском поступку, а да оцарињена роба уопште није била физички присутна на граничном прелазу у спроведеном царинском поступку“, због чега му је, применом члана 40. став 2. Правилника, изречена дисциплинска мера – престанак радног односа.
Закључком првостепеног органа 03/1 број Д-1027/08 од 13. маја 2008. године прекинут је наведени дисциплински поступак против подносиоца покренут захтевом управника Царинарнице Шабац 01/1 број Д-219/2 од 16. јануара 2008. године, јер је против подносиоца покренут кривични поступак решењем Општинског суда у Сремској Митровици Ки-82/08 од 19. марта 2008. године. Истим закључком је одређено да ће се дисциплински поступак наставити по службеној дужности након окончања кривичног поступка.
Решењем првостепеног органа 03/1 број Д-11074/1 од 13. маја 2008. године подносилац је привремено удаљен са рада, почев од 20. маја 2008. године до окончања кривичног, односно дисциплинског поступка . Наведено удаљење са рада је трајало до 12. јуна 2008. године, када је подносиоцу престао радни однос на основу одлуке донете у дисциплинском поступку у предмету 03/1 број Д-318/08.
Пресудом Основног суда у Сремској Митровици К. 1309/10 од 19. јануара 2012. године подносилац је оглашен кривим што је 13. фебруара 2007. године, на ближе описани начин, извршио кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. Кривичног законика, п а му је изречена условна осуда тако што је утврђена казна затвора у трајању од пет месеци и истовремено одређено да се утврђена казна затвора неће извршити ако окривљени у року од две године од дана правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело .
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1776/12 од 5. јуна 2012. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца и потврђена наведена првостепена пресуда.
Према подацима у списима предмета, наведени дисциплински поступак, који је био у прекиду до окончања кривичног поступка, више није вођен.
3.3. Чињенице које се односе на поступак престанка радног односа подносиоца због уч ињеног кривичног дела на раду:
Решењем првостепеног органа број 148-III-118-02-10/2016 од 30. августа 2016. године подносиоцу је са даном коначности тог решења отказан радни однос у Управи царина, јер је утврђено да је у царинској служби учинио кривично дело на раду - фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. Кривичног законика, за које му је изречена условна осуда пресудом Основног суда у Сремској Митровици К. 1309/10 од 19. јануара 2012. године, која је постала правноснажна 5. јуна 2012. године, доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1776/12. У образложењу првостепеног решења је наведено: да је у правноснажно окончаном кривичном поступку утврђена кривична одговорност подносиоца за учињено кривично дело на раду у Управи царина, за које је условно осуђен на казну затвора у трајању од пет месеци са периодом пробације од две године; да су испуњени услови за примену одредаба члана 304. став 1. тачка 3) раније важећег Царинског закона и члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду; да подносилац не испуњава услове, прописане одредбом члана 318. тачка 3) раније важећег Царинског закона, да и даље буде у радном односу ; да је стога одлучено да му се откаже радни однос у Управи царина.
Решењем другостепеног органа 08 број 112-01-2/563-2016 од 6. октобра 2016. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца изјављен против наведеног првостепеног решења и одређено да му радни однос престаје са даном достављања другостепеног решења. У образложењу другостепеног решења је , поред осталог, наведено: да је првостепено решење донето у правилно спроведеном поступку, на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања и правилном применом материјалног права; да је у решењу првостепеног органа правилно примењен отказни разлог из члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду, који се, по члану 4. Закона о државним службеницима, супсидијарно може применити када наступи прописани услов који представља законски основ за отказ уговора о раду, односно отказ радног односа од стране послодавца; да је неспорно да је подносилац осуђен због кривичног дела учињеног у току службе у Управи царина.
Другостепени орган је посебно оценио да нису од значаја за доношење другачије одлуке у овој правној ствари наводи из приговора који се односе на то да је 5. јуна 2015. године наступила законска р ехабилитација подносиоца и да су у вези са тим престале правне последице осуде. То је образложено на следећи начин: да је подносилац као царински службеник неспорно извршио кривично дело на раду у Управи царина и тиме неспорно нанео штету органу државне управе у коме је радио, што значи да примена института рехабилитације не дира у права директора Управе царина, која се , у смислу члана 97. став 3. Кривичног законика, могу заснивати на тој осуди , уколико су испуњени услови прописани одредбама другог закона; да је доносилац првостепеног решења применио закон у оквиру адекватне области права у смислу отказног разлога (члан 179. став 1. тачка 2) Закона о раду), односно право и могућност да се тај отказни разлог примени када је кривично дело учињено према конкретном послодавцу од стране запосленог у вршењу послова и радних задатака; да је из пресуде Основног суда у Сремској Митровици од 19. јануара 2012. године утврђено да је подносилац радњу извршења предузео 13. фебруара 2007. године, а да рок застарелости за кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. Кривичног законика, према члану 103. став 1. тачка 5) Кривичног законика, износи пет година; да , према члану 104. став 6. Кривичног законика, застарелост настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења, тако да у конкретном случају апсолутна застарелост за наведено кривично дело наступа 13. фебруара 2017. године, рачунајући од дана извршења кривичног дела, до ког рока се могао применити отказни разлог из члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду, сходно члану 184. став 2. тог закона; да се овај отказни разлог могао употребити у конкретном случају тек након реинтеграције подносиоца у радни однос на основу решења од 9. августа 2016. године, с обзиром на то да 5. јуна 2012. године, у време правноснажности осуђујуће пресуде, и 25. јула 2012. године, када је осуђујућа пресуда достављена У прави царина, подносил ац није био у царинској служби.
Оспореном пресудом Управног суда У. 16246/16 од 9. фебруара 2018. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, другостепени орган је правилно закључио да првостепеним решењем није повређен закон на штету подносиоца, дајући за своју одлуку довољне, јасне и потпуне разлоге, које је у свему прихватио и суд. Такође је наведено да је суд ценио наводе тужбе, али их није посебно образлагао, јер су исти претходно истицани у приговору, а другостепени орган их је правилно оценио , у складу са одредбом члана 235. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку.
4. Одредбaма Устава, чије повреде подносилац истиче, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у склад у са законом (члан 60. став 1.).
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари релевантне су и одредбе следећих закона :
Одредбом члана 310. став 1. Царинског закона („Службени гласник РС”, број 18/10) прописано је да даном почетка примене овог закона, престаје да важи Царински закон („Службени гласник РС“, бр. 73/03 и 61/05, 85/05 - др. закон и 62/06 - др. закон), осим чл. 252. до 329. тог закона.
Одредбама Царинског закона из 2003. године, које су биле на снази до 15. децембра 2018. године, било је прописано: да се на запослене у Управи царина примењују прописи о државној управи, прописи о радним односима и платама у државним органима, као и прописи из области здравственог и пензијско-инвалидског осигурања и образовања, ако овим законом није друкчије прописано (члан 298.); да запосленом, поред случајева предвиђених законом, престаје радни однос, и ако је правноснажно осуђен за кривично дело предвиђено одредбама овог закона (члан 304. став 1. тачка 3)); да ако је за кривично дело предвиђена казна затвора до годину дана, а кривично дело није везано за надлежности Управе царина, није било почињено на послу, није у вези са насиљем, преваром, дрогом и опојним средствима и не руши углед Управе царина, директор може одлучити да поново прими на посао царинског службеника након издржане казне, имајући у виду његов претходни рад (став 2.); да у Управи царина може да се запосли лице које, поред осталог, није осуђивано за кривично дело на казну затвора од најмање три месеца, нити је осуђивано за дела у вези са преваром, насиљем, дрогом и опојним средствима (члан 318. тачка 3)).
Законом о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09 и 99/14) прописано је: да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 4. став 1.); да државном службенику престаје радни однос на други начин одређен овим или посебним законом (члан 126. став 1. тачка 5)).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 - Одлука УС, 113/17 и 95/18 - аутентично тумачење) прописано је: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог и његово понашање и то ако је правноснажно осуђен за кривично дело на раду или у вези са радом (члан 179. став 1. тачка 2)); да отказ уговора о раду из члана 179. став 1. тачка 2) овог закона послодавац може дати запосленом најкасније до истека рока застарелости за кривично дело утврђено законом (члан 184. став 2.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је: да осуде за одређена кривична дела или на одређене казне могу имати за правну последицу престанак, односно губитак одређених права или забрану стицања одређених права (члан 94. став 1.); да правне последице осуде не могу наступити кад је за кривично дело учиниоцу изречена новчана казна, условна осуда, ако не буде опозвана, судска опомена или кад је учинилац ослобођен од казне (став 2.); да се правне последице осуде могу предвидети само законом и наступају по сили закона којим су предвиђене (став 3.); да је правна последица осуде које се односе на престанак или губитак одређених права, поред осталог, престанак радног односа ( члан 95. став 1. тачка 2)); да правне последице осуде наступају даном правноснажности пресуде (члан 96. став 1.); да се рехабилитацијом брише осуда и престају све њене правне последице, а осуђени се сматра неосуђиваним (члан 97. став 1.); да рехабилитација настаје или на основу самог закона (законска рехабилитација) или по молби осуђеног лица на основу судске одлуке (судска рехабилитација) (став 2.); да се рехабилитацијом не дира у права трећих лица која се заснивају на осуди (став 3.); да се законска рехабилитација даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана или која су се по закону сматрала неосуђиваним (члан 98. став 1.); да законска рехабилитација настаје, ако лице којем је изречена условна осуда, у време проверавања и у року од годину дана по истеку рока проверавања, не учини ново кривично дело (став 2. тачка 2)) ; да казнена евиденција садржи личне податке о учиниоцу кривичног дела, о кривичном делу за које је осуђен, податке о казни, условној осуди, судској опомени, ослобођењу од казне и опроштеној казни, као и податке о правним последицама осуде, да се у казнену евиденцију уносе и касније измене података садржаних у казненој евиденцији, подаци о издржавању казне, као и поништење евиденције о погрешној осуди (члан 102. став 1.) ; да се грађанима, на њихов захтев, могу давати подаци о њиховој осуђиваности или неосуђиваности (став 5.) .
Одредбом члана 134. став 3. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано да је у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца, орган који води поступак везан правноснажном пресудом суда којом се оптужени оглашава кривим.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да решење о отказу радног односа од 30. августа 2016. године, због тога што је правноснажно осуђен за кривично дело учињено на раду, није могло бити донето, јер је 5. јуна 2015. године наступила законска рехабилитација, у смислу одредаба Кривичног законика, те се од тада сматра неосуђиваним лицем и не може трпети правне последице осуде. По мишљењу подносиоца, наведени отказни разлог је могао бити примењен само до наступања законске рехабилитације, а не до 13. фебруара 2017. године, када је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења за предметно кривично дело.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда. Како се уставном жалбом оспорава постојања услова за примену законског разлога за престанак радног односа, Уставни суд је основаност уставне жалбе испитивао и са становишта правa на рад из члана 60. став 1. Устава , које се остварује у складу са законом.
Уставни суд је констатовао да је подносиоцу уставне жалбе као царинском службенику радни однос престао 12. јуна 2008. године, на основу одлуке донете у дисциплинском поступку због ближе означене теже повреде службене дужности извршене 17. јуна 2006. године. Након што је наведени дисциплински поступак окончан обустављањем због тога што је наступила застарелост његовог вођења, подносилац је враћен у радни однос и распоређен на одговарајуће радно место почев 29. августа 2016. године. Међутим, 30. августа 2016. године донето је решење којим је подносиоцу престао радни однос из разлога прописаних одредбама члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду, као и члана 304. став 1. тачка 3) и члана 318. тачка 3) раније важећег Царинског закона из 2003. године , због тога што је пресудом Основног суда у Сремској Митровици од 19. јануара 2012. године, која је постала правноснажна 5. јуна 2012. године, осуђен за кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. Кривичног законика, извршено на раду 13. фебруара 2007. године.
Имајући у виду да се наводима уставне жалбе истиче да нису били испуњени услови да подносиоцу престане радни однос на основу одредбе члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду, Уставни суд је испитао да ли су са становишта одредаба меродавног материјалног права дати уставноправно прихватљиви разлози за примену тог отказног разлога . У поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда као спорно поставило се питање да ли је могућност коришћења наведеног отказног разлога у конкретном случају била временски ограничена наступањем законске рехабилитације подносиоца или истеком рока застарелости кривичног гоњења.
Уставни суд је констатовао да је другостепени орган оценио да је подносиоцу отказ из поменутог разлога дат у року прописаном одредбом члана 184. став 2. Закона о раду, односно пре истека рока застарелости за кривично дело за које је правноснажно осуђен, имајући у виду да је за предметно кривично дело апсолутна застарелост кривичног гоњења наступила 13. фебруара 2017. године, при чему институт законске рехабилитације, сагласно одредби члана 97. став 3. Кривичног законика, не дира у право послодавца, које је засновано на осуди, да откаже радни однос из поменутог разлог а. Управни суд је у оспореној пресуди прихватио разлоге дате у решењу другостепеног органа.
Уставни суд је потом узеo у обзир да је подносилац у прилог тврдње да је законска рехабилитација наступила 5. јуна 2015. године доставио уверење издато на основу података из казнене евиденције у којем је констатовано да није осуђиван. Према цитираним одредбама Кривичног законика: осуђеним лицем се сматра и учинилац кривичног дела коме је изречена условна осуда и о томе се воде подаци у казненој евиденцији; да се законска рехабилитација даје само лицима која су била неосуђивана или се по закону сматрају неосуђиваним и настаје по сили закона ако лице којем је изречена условна осуда, у време проверавања и у року од годину дана по истеку рока проверавања, не учини ново кривично дело; да се рехабилитацијом брише осуда, престају све њене правне последице и осуђени се сматра неосуђиваним; да се рехабилитацијом, међутим, не дира у права трећих лица која се заснивају на осуди. Дакле, тиме што је запослени правноснажно осуђен за кривично дело на раду или у вези са радом настала су права за трећа лица која не могу престати наступањем рехабилитиције, a међу њима је и право послодавца да употреби отказни разлог прописан одредбом члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду. Примењујући наведену законску одредбу , послодавац испитује да ли су остварене материјалне претпоставке за отказ - да је запослени учинио кривично дело на раду или у вези са радом и да је о томе донета правноснажна осуђујућа пресуда кривичног суда , која сама по себи представља разлог због кога послодавац може отказати радни однос . Овде се ради о одговорности запосленог за његово понашање на раду или у вези са радом за које је правноснажно осуђен у кривичном поступку, а запослени не може избећи радноправну санкцију ако је рехабилитација наступила пре истека рока застарелости кривичног гоњења, до када је послодавац, у смислу одредбе члана 184. став 2. Закона о раду, овлашћен да употреби овај отказни разлог и раскине радноправни однос противно вољи запосленог.
Поводом навода уставне жалбе да подносилац не може у било ком облику трпети правне последице осуде, па ни престанак радног односа, Уставни суд је констатовао да, према одредбама члана 94. ст. 1. и 3. и члана 96. став 1. Кривичног законика, правне последице осуде наступају даном правноснажности пресуде, по сили закона којим су предвиђене, и то само у случају када закон којим су предвиђене везује њихово наступање за одређена кривична дела или за одређене казне изречене у кривичном поступку. Уставни суд је даље констатовао да је, према одредби члана 95. став 1. тачка 2) Кривичног законика , престанак радног односа једна од правних последица осуде, а да је одредбом члана 94. став 2. Кривичног законика прописано да правне последице осуде не могу наступити кад је за кривично дело учиниоцу изречена условна осуда, ако не буде опозвана. С обзиром на то да отказни разлог из члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду није везан за одређено кривично дело или за одређену казну, већ се може применити без обзира на то за које конкретно кривично дело на раду или у вези са радом je запослени правноснажно осуђен и која конкретна кривична санкција му је изречена, Уставни суд је оценио да престанак радног односа из тог разлога није правна последица осуде у смислу поменутих одредаба Кривичног законика, због чега је неоснован навод уставне жалбе да подносилац престанком радног односа трпи правне последице осуде. Стога, чињеница да је подносиоцу правноснажном пресудом изречена условна осуда због кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. Кривичног законика, није била сметња да послодавац примени наведени отказн и разлог.
Имајући у виду да је подносиоцу радни однос отказан из разлога прописаних наведеним одредбама раније важећег Царинског закона из 2003. године и Закона о раду, који се не утврђују у дисциплинском поступку, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи да је решење о престанку радног односа од 30. августа 2016. године требало да буде донето у дисциплинском поступку, уз давање могућности подносиоцу да се претходно „изјасни о својим правима“.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је нашао да су у оспореној пресуди дати уставноправно прихватљиви разлози за оцену о испуњености услов а за примену отказног разлога из члана 179. став 1. тачка 2) З акона о раду, који је био довољан да подносиоцу уставне жалбе престане радни однос. Стога је Уставни суд оценио да оспореном пресудом Управног суда подносиоцу уставне жалбе нису повређени право на правично суђење и право на рад, зајемчени одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у погледу осталих уставних права и уставног начела, Уставни суд је нашао да се истакнута повреда „права на одбрану у дисциплинском поступку“ из члана 33. Устава не може довести у везу са оспореном пресудом, којом није правноснажно окончан дисциплински поступак.
Подносилац је повреду права на рад из члана 60. став 3. Устава, којом је утврђено да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места образложио тиме што су му од 5. јуна 2015. године, када је наступила законска рехабилитација, доступна сва радна места и што је могао да заснује радни однос као неосуђивано лице у Управи царина. Како је предмет поступка окончаног оспореном пресудом био престанак, а не заснивање радног односа подносиоца, Уставни суд је оценио да се изнети наводи не могу сматрати уставноправним разлози ма којима се аргументује тврдња о повреди означеног уставног права.
Подносилац се само формално позвао на повреде права на људско достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, „права на правну сигурност“, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, и права на заштиту података о личности из члана 42. Устава, а да при томе није нав ео ниједан разлог , нити доставио доказе на ко јима заснива своје тврдње.
Поводом позивања на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује на то да се ради о начелу у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, а чија повреда може бити само акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање конкретног Уставом зајемченог права или слободе, што у овом предмету није био случај.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.