Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. маја 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г. М . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење К . По1. 145/17 (ранији број К. По1. 210/10), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. М . из Београда је , 28. новембра 2017. године, преко пуномоћника С . С, адвоката из Београда, Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно о дељење Кж1. По1. 6/17 од 16. јуна 2017. године (у односу на други став изреке) , због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К. По1. 145/2017 (ранији број К. По1. 210/2010).
Допуном од 13. јула 2018. године уставна жалба је проширена, тако што је изјављена и против оптужнице Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 2/09 од 19. јуна 2018. године, с тим да је поднеском од 5. октобра 2019. године подносилац повукао уставну жалбу у овом делу.
Тврдњу о повреди права на суђење у разумном року подносилац је поткрепио наводом да је првостепени поступак трајао више од осам и по година.
Предложено је да Уставни утврди повреду означених права, да поништи оспорену пресуду у другом ставу изреке, као и да утврди право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, увидом у уставну жалбу и достављену документацију, те на осно ву дописа Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 145/17 (К. По1. 210/10) од 28. јула 2020. године утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.П. 4/09 од 12. септембра 2009. године покренут је истражни поступак против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 1. КЗ, четири кривична дела преваре из члана 208. став 4. у вези став 1. КЗ, три кривична дела преваре предстрекавањем из члана 208. став 4. у вези става 1. у вези члана 34. КЗ, једно кривично дело преваре из члана 208. став 3. у вези става 1. КЗ и пет кривичних дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. став 3. у вези става 1. и 4. у вези члана 34. КЗ, једно кривич но дело злоупотреба службеног положаја у покушају и подстрекавању из члана 359. став 3. у вези става 1. и 4. у вези члана 30. и 34. КЗ и једно кривично дело зпоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. става 1. у вези члана 34. КЗ.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.П. 13/09 од 7. априла 2009. године покренут је истражни поступак против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио четири кривична дела превара у покуша ју, четири кривична дела превара, те два кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.П.бр.4/09 од 1 4. маја 2009. године покренут је истражни поступак против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио пет кривичних дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању, пет кривичних дела превара, три кривична дела преваре у покушају, једно кривично дело превара у саизвршилаштву и седам кривичних дела злоупотреба службеног положаја.
Решењем Вишег суда у Београду – По себно одељење Ки.П.бр.25/09 од 7. јула 2009. године покренут је истражни поступак против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио пет кривичних дела преваре и једно кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 2/09 од 6. августа 2009. године, која је ступила на правну снагу 5. марта 2010. године, а која је подигнута на основу доказа и информација прикупљених у претходно наведеним истражним поступцима, подносиоцу уставне жалбе и другим окривљеним лицима (укупно 32 окривљена лица) стављено је на терет извршење укупно 50 кривичних дела, с тим да је подносиоцу стављено на терет и извршење кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 1. КЗ РС.
У периоду од 24. маја 2010. године, када је започео главни претрес, па све до подношења измењене оптужнице Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 2/09 о д 16. јуна 2016. године, одржано је 84 наставка главног претреса, који су трајали укупно 308 започетих часова, као и 18 одложених наставака главног претреса, од чега четири претреса нису одржана због штрајка адвоката и то : 17. октобра, 5. новембра, 26. новембра и 18. децембра 2014. године.
У току поступка је саслушан велики број сведока, укључујући и сведока сарадника и окривљеног сведока сарадника, извршен је увид у обимну писану документацију, вршено је више графолошких вештачења, те су преслушани прислушкивани разговори и извршен у вид у смс поруке. У односу на поједина окривљена лица, а имајући у виду њихове године живота, поступак је више пута раздвајан и спајан.
Након подношења измењене оптужнице Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 2/09 од 16. јуна 2016. године па до 24. новембра 2016. године, односно до јавног објављивања првостепене пресуде, одржано је шест наставака главног претреса, који су трајали укупно 21 започети сат, док је један главни претрес, заказан за 27. јун 2016. године, одложен.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење K. Пo1. 210/10 од 24. новембра 2016. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим, и то: за кривично дело злочиначко удруживањ е, продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја и продужено кривично дело превара, те је ocyђeн на јединствену казну затвора у трајању од девет година, док је суд поједине радње које улазе у састав ових продужених кривичних дела изоставио као недоказане, те је истом ослобођен од оптужбе за кривично дело фалсификовања исправе .
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1 . Пo1. 6/17 од 16. јуна 2017. године првостепена пресуда је преиначена у односу на подносиоца уставне жалбе па је ocyђeн на јединствену казну затвора у трајању од три године и шест месеци (други став пресуде) , док је првостепена пресуда под појединим тачкама, везано за радње извршења дела која улазе у састав поменутих продужених кривичних дела, другостепеном пресудом укинута и враћена првостепеном суду на поновно суђење (први став пресуде).
Решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. Пo1. 6/17 од 1. новембра 2017. године исправљена је пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. Пo1. 6/17 од 16. јуна 2017. године.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. ОК. 18/18 од 24. априла 2018. године одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужилаштва поднет против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. Пo1. 6/17 од 16. јуна 2017. године, а којим је предложено укидање оспорене другостепене пресуде у целости, те враћање на поновно суђење.
У поновном кривичном поступку у односу на овде подносиоца уставне жалбе, везано за укинути део првостепене пресуде, а након подношења измењене оптужнице од стране Тужилаштва за организовани криминал КТ.С. 2/09 од 19. јуна 2018. године, одржано је једно припремно рочиште дана 12. јула 2018. године и пет наставака главног претреса - 13. септембра, 12. октобра, 29. октобра, 19. новембра и 10. децембра 2018. године (који су трајали укупно 13 започетих сати), док су једно припремно рочиште заказано за 20. јун 2018. године и један наставак главног претреса заказан за 21. фебруар 2018. године одложени.
Поступак је оконачан доношењем п ресуде K. Пo1. 145/17 од 21. децембра 2018. године, којом је у односу на подносиоца уставне жалбе, за радње продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја, као и за радње продуженог кривичног дела превара, на основу члана 422. тачка 3. 3аконика о кривичном поступку, о дбијена оптужба.
Пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Kжl. Пol. 11/19 од 21. јуна 2019. године је, поводом изјављ ених жалби на првостепену пресуду, а у односу на радње продуженог кривичног дела превара, одбијена оптужба према подносиоцу уставне жалбе на основу члана 422. тачка 2 . 3KП, док је у односу н а радње продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја одбијена оптужба на основу члана 422. тачка 2. 3KП.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење, тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року.
Уставни суд најпре констатује да је први истражни поступак против подносиоца уставне жалбе покренут решењем о спровођењу истраге Ки. П. 13/09 од 7. априла 2009. године, док је кривични поступак за један део радњи правноснажно окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. Пo1.6/17 од 16. јуна 2017. године, а за преостале радње пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Kжl. Пol. 11/19 од 21. јуна 2019. године, што значи да је оспорени поступак у односу на један део радњи које су подносиоцу стављене на терет укупно трајао осам година и два месеца, а у односу на преостале радње десет година и два месеца.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока, међутим, Уставни суд је имао у виду да оцена разумног трајања судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, поступања судова који воде поступак, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је у наведеном смислу утврдио да се предметни кривични поступак водио против овде подносиоца уставне жалбе и још 31 окривљеног лица, којима је стављено на терет укупно 50 кривичних дела , при чему је под носиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање, продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја, продужено кривично дело превара и продужено кривично дело фалсификовање исправе, при чему се наведена продужена кривична дела састоје од великог броја појединачних радњи , о чему сведочи и чињеница да је оптужница против подносиоца уставне жалбе подигнута на основу четири различита истражна поступка. Утврђено је да је у оспореном поступку спроведен обиман доказни поступак, са изразито опширним доказним материјалом, са великим бројем сведока, вештачењем и преслушавањем прислушкиваних разговора и читањем смс порука. Наведено неспорно указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да упућују на изузетну сложеност конкретног кривичног предмета, а што је потврђено и тиме што је првостепена п ресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење K. Пo1. 210/10 од 24. новембра 2016. године написана на више од 400 страница .
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд констатује да је за време трајања поступка главни претрес заказан укупно 115 пута, од чега је одржан 95 пута, а одложен 20 пута (од чега три пута због штрајка адвоката), што само по себи указује да су претреси редовно заказивани и одржавани.
Штавише, Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби није указао да је у току поступка било дужих периода неактивности на страни поступајућих судова, нити је указао на било које друге пропусте судова, већ је само у једној реченици истакао да је првостепени поступак прекомерно трајао . Уставни суд у наведеном смислу указује да дужина трајања поступка, сама по себи, најчешће није довољан критеријум за утврђење повреде права на суђење у разумном року, већ да је потребно имати у виду и друге критеријуме, као што су сложеност чињеничних и правних питања и поступање судова који воде поступак, а које околности у конкретном случају указују да предметно трајање поступка није било неразумно.
С обзиром на све напред изложено, а имајући у виду и да у уставној жалби није наведен ниједан конкретан разлог којим би се аргументовано указало на то који су то пропусти поступајућих судова довели до трајања поступка које превазилази стандарде разумног трајања поступка, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење К. По1. 145/17 (ранији број К. По1. 210/10) није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је изјављена због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да подносилац, у с уштини, оспорава доказни поступак , односно начин на који су поступајући суд ови оценили изведене доказе. Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује доказе изведене у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о постојању кривичног дела и одговорности окривљеног, као и о целисходности врсте и висине изречене санкције, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету неке од странака у поступку, а што у конкретном предмету није случај. Штавише, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно о дељење Кж1. По1. 6/17 од 16. јуна 2017. године утврдио да се наводи подносиоца уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још ј едном оцени законитост оспореног акта.
У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, због чега је утврђено да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који указују на повреду истакнутог права.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује на то да се означеним правом првенствено јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке. У том смислу, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао и искористио своје законско право да поднесе жалбу против првостепене пресуде, о којем правном средству је одлучено овде оспореном другостепеном пресудом, при чему наведено уставно право не подразумева и право на повољан исход поступка, ако за то није било основа. С тога је оцењено да се наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се поткрепљује тврдња о повреди права из члана 36. став 2. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (вид ети веб-страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.