Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Mирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Р . из Врања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. априла 202 1. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Р . и утврђује да је ставом другим изреке решења Врховног касационог суда Рев. 2104/2016 од 8. децембра 2016. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се став други изреке решења Врховног касационог суда Рев. 2104/2016 од 8. децембра 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији под носиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 519/16 од 7. априла 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р . из Врања је , 13. марта 2017. године, преко пуномоћника М. Н, адвоката из Врања, Уставном суду поднео уставну жалбу против става другог изреке решења Врховног касационог суда Рев. 2104/2016 од 8. децембра 2016. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем одбачена као недозвољена његова ревизија, коју је изјавио против другостепене пресуде преиначујућег карактера са позивом на одредбу члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку из 2011. године. Истиче да је Врховни касациони суд погрешно оценио да је у оваквој процесној ситуацији дозвољена ревизија само ако је тај ванредни правни лек изјавила странка која претходно није изјавила жалбу против првостепене пресуде, јер наведена процесна одредба омогућава изјављивање ревизије увек када другостепени суд преиначи првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака, без постављања било каквих других ограничења. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји ову жалбу, поништи оспорено решење и накнади подносиоцу трошкове за састављање уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета у коме су донета оспорена решења, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац С. Ц . је 11. марта 2013. године поднео Основном суду у Врању тужбу против туженог Д. Р, овде подносиоца уставне жалбе, ради исплате дуга на име закупнине за пословни локал за период децембар 2012. – фебруар 2015. године.
Основни суд у Врању је 8. децембра 2015. године донео пресуду П. 1702/14, којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му исплати закупнину за децембар 2012. године; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца у преосталом делу; у ставу трећем изреке одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у спроведеном доказном поступку суд утврдио да су тужилац, као закуподавац, и тужени, као закупац, закључили 1. јуна 2012. године уговор о закупу локала који се налази у Улици Д. у Врању, и то на период од три године закључно са 30. мајем 2015. године уз месечну закупнину од 25.000,00 динара, која ће се исплаћивати до петог у месецу за претходни месец, а све ради обављања пекарске делатности од стране закупца; да се закупац обавезао да у наведеном периоду плаћа редовно закупнину, као и рачуне за утрошену електричну енергију и друге комуналне обавезе; да је имајући у виду исказ туженог да је 3. децембра 2012. године испразнио локал и предао кључеве тужиоцу, а што су потврдили и сведоци М. С, Т . Р . и С . С, првостепени суд оценио да је исељењем туженог раскинут уговор о закупу, па да он није дужан да тужиоцу плати закупнину до краја фебруара 2015. године, како је то тужбом тражено; да је тужени дужан да плати закупнину за децембар 2012. године, с обзиром на то да се тужени није иселио до краја новембра и да је већ започео коришћење локала у децембру те године.
Одлучујући о жалбама парничних странака, Апелациони суд у Нишу је 7. априла 2016. године донео пресуду Гж. 519/16, којом је: у ставу првом изреке одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке и делу става другог изреке којим је одбијен као неоснован тужбени захтев за исплату закупнине за јануар и фебруар 2015. године; у ставу другом изреке преиначио првостепену пресуду у преосталом делу става другог изреке и ставу трећег изреке тако што је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му исплати закупнину за период јануар 2013. – децембар 2014. године, као и трошкове парничног поступка у износу од 132.000,00 динара. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, истакнуто: да је побијана првостепена пресуда заснована на погрешној примени материјалног права и да се не може прихватити закључак првостепеног суда да тужиоцу не припада право на исплату закупнине за период након што му је тужени вратио кључеве од локала; да је одредбом члана 595. став 1. Закона о облигационим односима прописано да уговор о закупу закључен на одређено време престаје самим протеком времена на који је закључен, а да је одредбом члана 124. истог закона предвиђено да у двостраним уговорима, кад једна стране не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није шта друго одређено, захтевати испуњење обавезе или, под условима предвиђеним законом раскинути уговор простом изјавом воље, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на накнаду штете; да у конкретном случају тужени није могао својевољно раскинути уговор у децембру 2012. године, будући да за то нису били испуњени законски услови; да је тужени могао да раскине уговор простом изјавом воље само уколико би био онемогућен од стране тужиоца као закуподавца да користи локал или да су наступиле околности које отежавају испуњење његове обавезе, тј. промењене околности из члана 133. Закона о облигационим односима, а што тужени током поступка није ничим доказао, иако је истицао да није могао успешно да обавља пекарску делатност због које је и узео на коришћење предметни локал; да је пресудом Привредног суда у Лесковцу П. 449/2014 од 9. децембра 2014. године овде тужиоцу наложено да уклони монтажни објекат који је иначе предмет овог уговора о закупу и да та пресуда представља разлог за раскид уговора и пре времена на који је уговор закључен, и то по самом закону, имајући у виду да је тужени након доношења ове пресуде онемогућен као закупац да даље користи локал; да изнети правни закључак произлази из одредбе члана 580. став 2. Закона о облигационим односима која прописује да кад се утврди да трећем припада неко право које сасвим искључује право закупца на употребу ствари, уговор о закупу се раскида по самом закону, а закуподавац је дужан накнадити закупцу штету; да је уговор о закупу, до наступања услова за раскид, производио правно дејство и да је стога тужени био у обавези да редовно измирује закупнину, због чега је другостепени суд преиначио првостепену пресуду тако што је обавезао туженог да плати дуг за закупнину и за период од јануара 2013. до децембра 2014. године.
Одлучујући о ревизији туженог, Врховни касациони суд је 8. децембра 2016. године донео оспорено решење Рев. 2104/2016, којим у ставу првом изреке није прихватио да се о ревизији туженог одлучи као изузетно дозвољеној, док је у ставу другом изреке одбацио као недозвољену ревизију туженог изјављену под општим условима. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је тужба у овој парници поднета 11. марта 2013. године и да је тужилац поднеском од 27. фебруара 2015. године преиначио тужбу тако што је тражио да му тужени на име закупнина исплати укупан износ од 675.000,00 динара; да се ревизијом побија другостепена преиначујућа пресуда којом је тужени обавезан да на име закупнина исплати тужиоцу укупан износ од 625.000,00 динара, те да према одредби члана 403. став 3. Закона о парничном поступку из 2011. године ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе; да је на дан преиначења тужбе 40.000 евра износило 4.813.124,00 динара, па да вредност побијеног дела другостепене пресуде не прелази новчани цензус за изјављивање ревизије, због чега је овај ванредни правни лек недозвољен; да према допуни закључака Грађанског одељења Врховног касационог суда усвојеним на седницама одржаним 10. новембра и 8. децембра 2015. године, ревизија није увек дозвољена по члану 403. Закона о парничном поступку из 2011. године у случају преиначења првостепене пресуде од стране другостепеног суда, већ само у ситуацији када је ревизију изјавила странка којој је због преиначења првостепене пресуде против које није изјавила жалбу њено право ускраћено или умањено; да је тужени у конкретном случају изјавио жалбу против првостепене пресуде, те да Врховни касациони суд сматра да ревизија није дозвољена по члану 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку из 2011. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, те да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама члана 403. ст. 2. и ст. 3. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 72/11), који је почео да се примењује од 1. фебруара 2012. године, прописано је да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано и да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Одредбама члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 55/14), који је почео да се примењује 31. маја 2014. године, промењене су одредбе члана 403. ст. 2. и ст. 3. наведеног процесног закона тако што је прописано да је ревизија увек дозвољена ако је то посебним законом прописано, ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака и ако је другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака и да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Одредбама члана 23. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку је прописано да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС и 74/13 – Одлука УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама овог закона.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правно средство у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац оспорава ревизијско решење искључиво у делу у коме је одбачена као недозвољена његова ревизија изјављена под општим условима против другостепене пресуде и да своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава заснива на констатацији да је Врховни касациони суд погрешним тумачењем одредаба Закона о парничном поступку из 2011. године онемогућио подносиоца да се о његовом ванредном правном леку одлучи у меритуму. У конкретном случају, суд највише инстанце је у ставу другом изреке оспореног решења одбацио као недозвољену ревизију подносиоца уставне жалбе изјављену против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 519/16 од 7. априла 2016. године, оцењујући да је ревизија против преиначујуће другостепене пресуде дозвољена само у случају уколико ревидент претходно није користио жалбу. У наведеном контексту, подносилац уставне жалбе инсистира на томе да је ревизија у складу са одредбом члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку из 2011. године дозвољена увек против другостепене пресуде преиначујућег карактера, како у случају када је другостепени суд у потпуности преиначио првостепену пресуду, тако и у случају када је суд по жалби само делимично преиначио првостепену пресуду, а као што се десило у парници у којој је донето оспорено решење.
Пре упуштања у оцену основаности навода уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је тужба у предметном парничном поступку поднета 11. марта 2013. године, те да се на овај облигационоправни спор примењивао Закон о парничном поступку из 2011. године. Када је реч о одредбама којима се уређује питање дозвољености ревизије, Уставни суд истиче да је иницијалним одредбама члана 403. ст. 2. и ст. 3. Закона о парничном поступку из 2011. године било прописано да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано, те да овај ванредни правни лек није дозвољен у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Уставни суд даље указује да су одредбама члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2011. године (“Службени гласник РС“, број 55/14), које су на предметни парнични поступак почеле да се примењују 31. маја 2014. године, промењене наведене одредбе тако што је прописано да је ревизија увек дозвољена и ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака и ако је другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака, док је истовремено уведен и нов ревизијски цензус од 40.000 евра. Дакле, законодавац је на основу новелираних одредаба установио посебне основе за изјављивање ревизије код којих је без утицаја вредност предмета спора, која је у дугогодишњој законодавној пракси била пресудан критеријум за дозвољеност наведеног ванредног правног лека. У том смислу, Уставни суд је констатовао да је важећи процесни закон, поред тога што је уважио постојање других прописа који у форми lex specialis омогућавају изјављивање ревизије (нпр. Породични закон, Закон о забрани дискриминације, Закон о јавном информисању и медијима итд.), увео парничним странкама право на ванредни правни лек у две специфичне процесне ситуације. Имајући у виду да је Врховни касациони суд упориште за доношење оспореног решења Рев. 2104/2016 од 8. децембра 2016. године нашао у одредби члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку из 2011. године, Уставни суд је закључио да је наведена одредба омогућила право на ревизију странци против другостепене пресуде којом је преиначена првостепена пресуда. На тај начин је омогућено странци право на правно средство против другостепене пресуде која је дијаметрално различита од првостепене пресуде, а што је у складу и са одредбом члана 36. став 2. Устава којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Дакле, Уставни суд налази да законодавац није направио било какву процесну разлику у погледу дозвољености ревизије у односу на врсту преиначујуће другостепене пресуде која је предмет побијања. С тим у вези, Уставни суд је оценио да је ревизија према одредбама Закона о парничном поступку из 2011. године дозвољена против свих другостепених пресуда преиначујућег карактера, изузев спорова у којима је закон изричито искључио могућност изјављивања ревизије и другостепених пресуда којима је извршено преиначење првостепене пресуде искључиво у делу о трошковима поступка или камати као споредном потраживању.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је Основни суд у Врању донео пресуду П. 1702/14 од 8 . децембра 2015. године, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца за исплату дуга тако што му је досудио закупнину само за први месец за тражени период (децембар 2012. године). Првостепени суд је образложење ове пресуде засновао на правној оцени да су се предајом кључева тужиоцу и испражњењем локала од стране подносиоца уставне жалбе као закупца створили услови за раскид уговора о закупу локала, па да је подносилац дужан да плати дуг једино за децембар 2012. године и да стога не постоји правни основ на страни тужиоца за исплату дуга за даљи временски период, закључно са фебруаром 2015. године. Из наведеног произлази да је подносилац уставне жалбе у највећем делу успео са својим захтевима у првостепеном поступку. Уставни суд је даље констатовао да је Апелациони суд у Нишу, одлучујући о жалбама парничних странака, пресудом Гж. 519/16 од 7. априла 2016. године преиначио првостепену пресуду тако што је обавезао подносиоца уставне жалбе да исплати закупнину тужиоцу не само за децембар 2012. године, већ и за цео период од јануара 2013. до децембра 2014. године. Поступајући другостепени суд је у конкретном случају изнео потпуно опречну правну оцену о моменту када су испуњени законски услови за раскид уговора о закупу, налазећи да се поменути уговор према одредбама Закона о облигационим односима није могао раскинути простом изјавом воље подносиоца уставне жалбе. Апелациони суд у Нишу је оценио да је подносилац уставне жалбе као закупац, након што је постала правноснажна пресуда Привредног суда у Лесковцу П. 449/2014 од 9. децембра 2014. године којом је овде тужилац обавезан да уклони објекат који је био предмет уговора о закупу, онемогућен да даље употребљава ствар и да се створио разлог за раскид уговора по сили закона, у смислу одредбе члана 580. став 2. Закона о облигационим односима. Дакле, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Нишу у односу на Основни суд у Врању изнео различиту оцену о моменту када су испуњени законски услови за раскид уговора о закупу, а што је последично довело и до другачије одлуке о тужбеном захтеву тужиоца тако што му је досуђена закупнина практично за цео тражени период, не рачунајући јануар и фебруар 2015. године, када уговор о закупу, по налажењу другостепеног суда, није више производио правно дејство. Из изнетог следи да је другостепени поступак имао потпуно другачији исход по парничне странке тако што је тужилац у највећем делу успео у парници са својим тужбеним захтевом, док је обавеза подносиоца уставне жалбе на исплату закупнине услед преиначења првостепене пресуде увећана за скоро цео утужени период.
Полазећи од свега изнетог, а посебно имајући у виду да је подносилац уставне жалбе поднео ревизију против другостепене пресуде преиначујућег карактера која је по њега имала дијаметрално различит исход у односу на првостепену пресуду, Уставни суд сматра да се правни став Врховног касационог суда о недозвољености ревизије подносиоца не заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу одредбе члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку из 2011. године. Оваква правна оцена суда највише инстанце је, по оцени Уставног суда, последично довела до повреде права подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава, будући да је подносилац лишен могућности да у поступку инстанционе контроле тражи испитивање законитости преиначујуће пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 519/16 од 7. априла 2016. године. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у том делу, са гласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), па је одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд сматра да се штетне последице утврђене повред е права на правно средство могу отклонити једино поништајем става другог изреке решења Врховног касационог суда Рев. 2104/2016 од 8. децембра 2016. године и одређивањем да тај суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 519/16 од 7. априла 2016. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је поништио оспорено решење у овој уставноправној ствари и да ће ревизија подносиоца уставне жалбе бити предмет поновног преиспитивања пред Врховним касационим судом, то Уставни суд није посебно испитивао наводе подносиоца о повреди других уставних права и начела у предметном парничном поступку.
Што се тиче захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду адвокатских трошкова поступка пред Уставним судом, Суд указује да нема основа за одређивањем тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети , поред многих других, Одлуку Уставног суда Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
6. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р