Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Н . из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. априла 20 21. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. Н . изјављена против пресуде Вишег суда у Шапцу Гж. 38/18 од 8. јуна 201 8. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Н . из Шапца је , 20. јула 2018. године, преко пуномоћника И . М, адвоката из Шапца, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Шапцу Гж. 38/18 од 8. јуна 2018. године, због повреде права на људско достојанство, права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да су изјаве туженог са конференције за медије, која је 15. октобра 2013. године одржана у просторијама локалног одбора С . п . у Шапцу , створиле у јавности слику о подноситељки уставне жалбе (у даљем тексту: подноситељка) као извршиоцу више кривичних дела, поред осталог, и из области организованог криминала; да подноситељка никада није оглашена кривом за било које кривично дело, а кривична пријава поднета против ње због сазнања које је тужени изнео на поменутом догађају, одбачена је са образложењем да не постоје елементи ниједног кривичног дела које се гони по службеној дужности; да су изјаве туженог постале доступне широј јавности путем средстава јавног информисања (текстови објављени у дневним листовима „Б.“ и „В. “), на који начин су част и углед подноситељке знатно нарушени; да напред изнето у довољној мери говори о постојању субјективне одговорности туженог за штету која је подноситељки причињена спорним изјавама; да је погрешан закључак Вишег суда у Шапцу да изјава о извршењу кривичних дела представља вредносни суд туженог и да није постојала његова намера да подноситељку омаловажи, нити да наруши њену част и углед, већ да је у питању изношење оцене о стању у О. б . у Шапцу; да се, у конкретном случају, не ради о вредносном суду, већ о директној квалификацији, која је неистинита, негативна, неутемељена и штетна по част и углед, те као таква, представља повреду права подноситељке на људско достојанство; да је Виши суд у Шапцу, преиначујући првостепену пресуду, учинио апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка тиме што је констатовао пропуст првостепеног суда да узме у обзир писмену документацију коју је тужени доставио као доказ, на који начин је, противно закону, у спору мале вредности ценио правилност утврђеног чињеничног стања; да је на описани начин подноситељки повређено право на правично суђење; да је ставом Вишег суда у Шапцу o личној уверености туженог, као тадашњег председник а управног одбора О . б . у Шапцу, да је подноситељка кривично одговорна, односно да је кривична пријава коју је против ње поднео основана, повређена претпоставка невиности; да је погрешна констатација у образложењу оспорене другостепене пресуде да се у понашању туженог нису стекла обележја кривичног дела „лажно пријављивање“, што показује одсуство његове намере да подноситељки прич ини штету; да то из разлога што тужба за накнаду штете због повреде части и угледа није уследила због кривичне пријаве коју је тужени поднео против подноситељке , већ због јавног иступања на конференцији за медије и датих изјава .
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и п оништи оспорену другостепену пресуд у.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен у пресуд у и документацију која је приложен а уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Пресудом Вишег суда у Шапцу П. 1680/17 од 25. октобра 2017. године обавезан је тужени З. Б . да тужиљи З . Н, овде подноситељки уставне жалбе , исплати износ од 300.000 динара , са затезном каматом од дана пресуђења до коначне исплате , на име накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа.
У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је из исказа тужиље утврђено да је она на функцију директора О. б . у Шапцу ступила 1. априла 2011. године и да се на истој налазила све до 14. октобра 2013. године, када је разрешена на предлог управног одбора; да се на место директора поново вратила 31. децембра 2013. године, као вршилац дужности, а јануара 2014. године именована је за директора, на којој функцији се и даље налази; да је из исказа туженог утврђено да је он у периоду од маја 2013. до маја 2014. године био председник управног одбора О . б . у Шапцу, као и да је у периоду од 25. марта 2001. до 19. јуна 2015. године био председник градског одбора С. п . у Шапцу; да је међу парничним странкама неспорно да је тужени, као председник управног одбора О. б . у Шапцу, покренуо поступак разрешења тужиље са места директора и да је управни одбор поднео одговарајући предлог Министарству здравља, након чега је тужиља разрешена; да је тужени у просторијама градског одбора С. п . у Шапцу, дана 15. октобра 2013. године, одржао конференцију за новинаре, на којој је, изјашњавајући се о разлозима за разрешење тужиље, изјавио „смена директора болнице није политичке природе већ је смена из тих разлога што је до онога до чега смо ми дошли покушај дешавања организованог криминала у оквиру јавних набавки, до чега смо ми дошли, до којих података и што смо благовремено упознали и упознали са свом документацијом у наведеним случајевима надлежне државне органе и да када државни органи буду ушли у установу видеће који је то ниво и средстава организованог криминала у О. б, из ког разлога сам и сазвао управни одбор и дао предлог министарки да се разреши дужности директор О. б, госпођа З. Н .“; да је тужени изјавио и то да је разлог „кадровска политика болнице, због чега је тражено разрешење, ево од 15. јула до 16. августа, односно 16. септембра, извињавам се, ево све ко су запослени, 28 људи мимо одлуке Министарства; да се тужени, такође, изјашњавао и о преласку тужиље из У. р . у С . н, у вези са чим је навео „она се учланила да би се спасла од овог криминала“ .
У образложењу је даље наведено: да тужени током поступка није поднео доказе о томе да је тужиља оглашена кривом због било каквог кривичног дела које се односи на вршење дужности директора О. б . у Шапцу , као и да је поступала супротну Закону о јавним набавкама или било ком другом законском пропису, а терет доказивања је био на туженом; да тужени, такође, није понудио ниједан доказ о истинитости изнетих информација, док је кривична пријава због кривичног дела из члана 358. став 2. у вези става 1. Кривичног законика одбачена са образложењем да није реч о кривичном делу које се гони по службеној дужности; да је тужени изношењем неистинитих информација проузр оковао тужиљи душевне патње због повреде части и угледа; да је тужени спорне изјаве дао на конференцији за новинаре, а исте су касније биле доступне и широј јавности; да је тужиља дугогодишњи здравствени радник и од рођења живи и ради у Шапцу, где је познаје доста људи, а познају је и доста колега широм Србије, због чега је , након објављивања изјава туженог , дошла у ситуацију да је они позивају како би проверили да истинит ост тих изјава, а неки од њих су се чак позивали на изјаве туженог, како би јој оспорили ауторитет; да тужиља још увек није успела да превазиђе спорни догађај, у смислу свог осећања понижености и по вређеног угледа и части; да суд као доказ за истинистост изјава туженог није могао да прихвати документацију коју је тужени приложио уз одговор на тужбу, из разлога што се њоме не доказује да је против тужиље покренут и окончан било какав кривични или неки други поступак, у коме је тужиља оглашена кривом или одговорном; да суд налази да тужиљи за претрпљене душевне болове припада право на накнаду нематеријалне штете; да је, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи, суд тужиљи досудио накнаду нематеријалне штете у износ у од 300.000 динара, при чему је имао у виду да је тужиља након кратког времена поново именована за директора О . б . у Шапцу, на који начин је делимично успостављена њена психичка и емотивна равнотежа; да тужени не може бити одговоран и за штету због објављивања чланака у дневним новинама који су садржали спорне изјаве туженог, јер исти представљају новинарску интерпретацију.
Одлучујући о жалби туженог, Виши суд у Шапцу је донео оспорену пресуду Гж. 38/18 од 8. јуна 2018. године, којом је преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев тужиље у целини.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд, пре свега, погрешио због тога што није узео у обзир писану документацију коју је тужени приложио уз одговор на тужбу, као и разлоге туженог за подношење кривичне пријаве против тужиље; да је тужени, по оцени другостепеног суда, као председник управног одбора О. б . у Шапцу, на основу наведене писане документације, а и усмено, дошао до сазнања да постоје одређене неправилности које су по његовој оцени имале тежину кривичног дела, због чега је и поднета кривична пријава надлежном Основном јавном тужилаштву у Шапцу; да је тужени на конференцији за новинаре дао своју оцену писане документације до које је дошао, разлоге због којих је поднета кривична пријава, као и разлоге због чега је тужиља разрешена са места директора; да у спорној изјави тужени говори о стању у О. б . у Шапцу онако како га он види и несумњиво да за то сматра одговорном тужиљу, као директора, не дајући ниједну директну квалификацију, осим што износи свој вредносни суд о тужиљи, који је свакако негативан; да сама чињеница да је , на основу сазнања до којих је тужени дошао , поднета кривична пријава надлежном тужилаштву, јасно говори о томе да је тужени био лично уверен у њену основаност, тако да у његовом поступању нема субјективног елемента кривичног дела „лажно пријављивање“ из члана 334. Кривичног законика, па ни намере да било кога омаловажи, а тиме и да повреди част и углед тужиље; да је без значаја чињеница да је кривична пријава одбачена, је р је тужени био уверен да постоје основи сумње да је одређено кривично дело извр шено, за шта је основ, пре свега, нашао у приложеној писаној документацији; да је суд ценио наводе туженог да у односу на јавне наступе јавне личности треба да имају већи степен толеранције, али се у сваком случају мора ценити где престаје оправдана критика и вредносни суд о другоме, а где то мишљење постаје омаловажавање другог; да је из наведених разлога, другостепени суд нашао да тужени критичном приликом своје оцене о стању у О. б . у Шапцу и одговорности тужиље за такво стање није изнео у намери омаловажавања тужиље и с циљем нарушавања њене части и угледа, већ је само дао оцену стања на основу сазнања која је имао.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставно ј жалб и, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Уставни суд налази да су у овој уставноправној ствари од значаја и одредбе члана 46. Устава којимa је утврђено: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.). Од значаја су и одредбе члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којима је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
Одредбама Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 72/09 – др.закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – др.закон, 93/14, 96/15, 106/15 и 113/17 – др.закон), који се примењивао до 11. априла 2019. године, било је прописано: да су органи здравствене установе – директор, управни одбор и надзорни одбор (члан 130. став 1.); да директор организује рад и руководи процесом рада, представља и заступа здравствену установу и одговоран је за законитост рада здравствене установе (члан 131. став 1.); да се директор здравствене установе именује на основу јавног конкурса који расписује управни одбор здравствене установе , да је управни одбор здравствене установе дужан да у року од 30 дана од дана завршетка јавног конкурса изврши избор кандидата и предлог достави оснивачу (члан 132. ст. 3. и 5.); да дужност директора здравствене установе престаје истеком мандата и разрешењем (члан 135. став 1.); да управни одбор здравствене установе – доноси статут здравствене установе уз сагласност оснивача, доноси друге опште акте установе у складу са законом, одлучује о пословању здравствене установе, доноси програм рада и развоја , доноси финансијски план и годишњи обрачун здравствене установе у складу са законом, усваја годишњи извештај о раду и пословању здравствене установе, одлучује о коришћењу средстава здравствене установе, у складу са законом, расписује јавни конкурс и спроводи поступак избора кандидата за обављање функције директора, обавља и друге послове утврђене законом и статутом (члан 136. став 1.).
5. Kод оцене основаност и навод а уставне жалбе о повред и права на људско достојанство из члана 23. став 1. Устава, Уставни суд најпре указује да је реч о једном сложеном праву. Ј една од гаранција коју ово право у себи садржи јесу и част и углед, као права личности . Европска конвенција, као потврђени међународни уговор, који се, у смислу члана 16. став 2. Устава, непосредно примењује у правном систему Републике Србије , право на част и углед јемчи у члану 8. став 1, у оквиру права на поштовање приватног живота. Европска конвенција право на приватност не јемчи као апсолутно право, будући да допушта нека његова ограничења. Тако је одредбом члана 8. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) предвиђено да се право на поштовање приватности може ограничити, тачније да се јавне власти неће мешати у вршење тог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Дакле, до дозвољеног ограничења права приватности, које не представља повреду тог права, може доћи под кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво ограничење прописано законом; 2) да је у сваком конкретном случају, на начин и под условима прописаним законом, утврђено постојање оправданог и неопходног јавног интереса за ограничење, тзв. легитимни циљ; 3) да је то неопходно у демократском друштву.
Слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава (да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје) такође се не јемчи као апсолутна, имајући у виду да Устав допушта ограничење те слободе. Наиме, одредбом члана 46. став 2. Устава утврђено је да се слобода изражавања може ограничити под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву). Реч је, дакле, о релативној слободи, јер може бити ограничена неким легитимним циљем, у које, поред осталог, спада и заштита права и угледа других лица.
Уставни суд констатује да је предметни парнични поступак вођен ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа подноситељке уставне жалбе , настале као последица изношења неистинитих изјава на конференциј и за медије коју је тужени одржао у просторијама политичке странке којој припада. Према томе, реч је о супротстављености права личности са једне и слободе изражавања са друге стране , јемствима кој а, како је већ изнето, могу трпети одговарајућа ограничења зарад постизања неког легитимног циља. У таквом случају, парнични судови су приликом одлучивања дужни да успостав е правичну равнотежу између супротстављених права/слобода.
Уставни суд указује да учешће једне особе у јавном животу носи са собом и извесне обавезе, те да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације и мишљења саопштена јавности односе на јавне личности. С тим у вези, Уставни суд констатује да је од посебне важности за оцену правичне равнотеже супротстављених јемстава и то да ли се критика односи на нечији приватни живот или на нечије понашање у службеном својству (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, број представк е број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 75.).
Подноситељка уставном жалбом нарочито оспорава оцену Вишег суда у Шапцу да изјаве туженог о стању у О. б . у Шапцу и њеној одговорности, као директора, за такво стање, представљају његов вредносни суд. С тим у вези, Уставни суд подсећа да треба разликовати изјаве о чињеницама од вредносних судова, из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Lingens против Аустрије, број представк е 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али, у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети пресуду у предмету Pedersen и Baadsgaard против Данске, број представке 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
Првостепени суд је, након спроведеног доказног поступка, утврдио да је тужбени захтев подноситељке основан, налазећи да је тужени, самим тим што није доказао истинистост предметних изјава, повредио част и углед подноситељке . Притом, првостепени суд под доказом подразумева покретање и окончање кривичног или неког другог поступка, у коме би подноситељка била оглашена кривом или одговорном, а до чега, према утврђеном чињеничном стању, није дошло. Виши суд у Шапцу преиначио је првостепену пресуду због пропуста првостепеног суда да узме у обзир приложену писмену документацију до које је тужени дошао обављајући функцију председника управног одбора О . б . у Шапцу. Увереност туженог , као председника управног одбора, да у радњама подноситељке постоји основ за утврђивање њене кривичн е одговорност и, због чега је надлежном јавном тужилаштву поднео кривичну пријаву, за другостепени суд је била довољан разлог да закључи да на његовој страни није постојала намера да подноситељку омаловажи и тиме повреди њену част и углед. По схватању другостепеног суда, тужени је само изн ео своје виђење о стању у О . б . у Шапцу , за које подноситељку сматра одговорн ом, што представља његов вредносни суд, а не директну квалификацију о подноситељки као извршиоцу кривичног дела. Чињеницу да је тужени конференцију з а медије одржао у просторијама градског одбора политичке странке којим руководи, парнични суд ови ни су користи ли као аргумент за свој е одлук е.
Тужени је, дакле, спорне изјаве дао с позиције председника управног одбора О . б . у Шапцу, и то дан након што је управни одбор код надлежног министарства иницирао поступак за разрешење подноситељке са функције директора, у ком поступку је она и разрешена . Делокруг послова управног одбора здравствен е установ е, којим је тужени председавао у предметном периоду, сагласно одредби члана 136. став 1. тада важећег Закона о здравственој заштити, обухватао је, поред осталог : одлучивање о пословању здравствене установе, доношење финансијског плана и годишњег обрачуна здравствене установе у складу са законом, усвајање годишњег извештаја о раду и пословању здравствене установе, као и одлучивање о коришћењу средстава здравствене установе, у складу са законом. С тим у вези, тужени се , по схватању Уставног суда, као председник управног одбора налазио на извору информација о пословању О . б . у Шапцу, пре свега, када је реч о трошењу средства намењен их за рад те установе , као и начину на који је подноситељк а обављала функцију директора. Кредибилан извор информација, као што је непосредан увид у пословање здравствене установе и рад њеног директора , по мишљењу Уставног суд а, довољан је аргумент у прилог становишта Вишег суда у Шапцу да је тужени био лично уверен у постојање основа за кривичну одговорност подноситељке, те да изношењем у јавност сазнања до којих је по наведеном основу дошао није имао намеру омаловажавања подноситељке и самим тим није повредио њену част и углед. У прилог томе иде и чињениц а да је подноситељка , након конференције за медије на којој су спорне изјаве изнете, разрешена са функције директора О . б . у Шапцу, и то на иницијативу управног одбора којим је председавао тужени. Тужени, као руководилац органа управљања , чија је функција контрола пословања здравствене установе, по мишљењу Уставног суда, свакако је био позван да укаже на евентуалне злоупотребе код трошења средстава намењених за рад установе.
Следом наведеног, Уставни суд је закључио да је Виши суд у Шапцу, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених јемстава, ценио све околности конкретног случаја, посебно водећи рачуна о њиховом значају, садржини и границама, те да је дао јасне и довољне уставноправно прихватљиве разлоге за оцену о неоснованости тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа подноситељке.
Оно што Виши суд у Шапцу не констатује у образложењу оспорене другостепене пресуде, али што свакако произлази из изнетог становишт а, јесте да су спорне изјаве дате искључиво на рачун подноситељке као директора једне здравствене установе, а не њеног приват ног живот а. Полазећи од тога да директор здравствене установе представља лице које је одговорно за законитост рада те установе, Уставни суд је мишљења да је подноситељка морала имати веће степен толеранције на изјаве које су у вези са њеном функцијом, укључујући и оне које су могле имати негативан утицај на њену част и углед. Истовремено, Уставни суд указује да питање разлике између чињеничних навода и вредносног суда у овом предмету није од посебног значаја . Т уженом је заштита слободе изражавања пружена на уштрб права личности подноситељке из разлога што је спорне изјаве дао на основу информација које су му биле доступне на функцији председника управног одбора О . б . у Шапцу, а што је довело до његове личне уверености да се у радњама подноситељке стичу елементи бића неког кривичног дела. С тим у вези, ирелевантно је да ли је тужени такве изјаве изнео као чињеничне наводе или као вредносни суд.
Уставни суд је оценио да су без основа тврдње подноситељке о битној повреди одредаба парничног поступка кој у је Виши суд у Шапцу начинио т ако што је у спору мале вредности ценио правилност утврђеног чињеничног стања , а што представља кршење прав а на правично суђење из члана 32. став 1. Устава . Првостепени суд је у доказном поступку прочитао писмену документацију коју је тужени приложио, али је нашао да иста не представља доказ за чињеницу да је тужиља оглашена кривом због било каквог кривичног дела које се односи на вршење дужности директора О . б . у Шапцу, као и да је поступала супротну Закону о јавним набавкама или неком другом законском пропису . Виши суд у Шапцу је поменуту документацију оценио као довољан доказ за тврдњу да је тужени могао оправдано да вер ује у постојање основа за кривичну одговорност подноситељке, из чега следи да спорне изјаве није дао у намери њеног омаловажавања. Према томе, Виши суд у Шапцу је , на подлози истих доказа које је извео првостепени суд и њихове оцене, дошао до другачијег правн ог закључ ка о основаности тужбеног захтева.
У вези тврдње подноситељке да јој је оспореном пресудом Вишег суда у Шапцу повређена Уставом зајемчена претпоставка невиности из члана 34. став 3. Устава , Уставни суд је, пре свега, имао у виду да у поступку у коме је оспорени акт донет није одлучивано о кривичној одговорности подноситељке, већ о основаности њеног тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете. Поред тога, Уставни суд истиче да кривичну одговорност утврђује суд у кривичном поступку. По схватању Уставног суда, Уставом зајемчена претпоставка невиности може бити повређена, између осталог, ако се у акту државног органа изражава став о кривици неког лица за извршено кривично дело, а да то лице претходно није оглашено кривим за то кривично дело у кривичном поступку спроведеном у складу са законом, а што овде није случај (видети Одлуку Уставног суда Уж-5497/2016 од 19. јула 2018. године).
Из напред изложеног следи да оспорен ом пресуд ом Вишег суда у Шапцу Гж. 38/18 од 8. јуна 2018. године подноси тељки уставне жалбе нису повређен а означена уставна права, па је Уставни суд , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.