Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан , Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Ш . из Руског Крстура , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. априла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г . Ш . изјављена против пресуде Вишег суда у Сомбору К. 65/14 од 20. новембра 2015. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 47/16 од 19. априла 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Ш . из Руског Крстура поднела је Уставном суду, 27. маја 2016. године, преко пуномоћника С. З, адвоката из Врбаса, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Сомбору К. 65/14 од 20. новембра 2015. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 47/16 од 19. априла 2016. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 33 . став 1. и чл. 75. и 76. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено:
- да је погрешан закључак суда о условном праву окривљеног да се судски поступак води на његовом матерњем језику;
- да је право да се поступак води на матерњем језику који је у службеној употреби у државном органу много већег обима и капацитета од права да се окривљеном омогући давање исказа преко тумача;
- да закон и Устав предвиђају, омогућавају и гарантују право припадницима националних мањина да се пред државним органима (у тачно одређеним срединама) поступак спроведе на њиховом матерњем језику;
- да су судови у овом случају ускратили припаднику мађарске националне мањине коришћење таквог права, јер су унапред заузели став и без икакве процедуре утврдили да Више јавно тужилаштву у Сомбору и Вишу суд у Сомбору немају запослених кадрова који познају мађарски језик, те да се ово право неће примењивати у конкретном случају;
- да окривљена, приликом првог испитивања у ПУ Сомбор, није питана који је њен матерњи језик, да ли разуме српски језик, да ли исказ жели да да на српском језику, нити је то констатовано на записнику, те да овакав записник о саслушању који не садржи изјаву осумњиченог о одрицању од права на превођење уколико се поступак не води на језику осумњиченог, представља недозвољени доказ;
- да су судови били дужни да овај записник издвоје из списа предмета, јер је исказ узет на непрописан и незаконит начин;
- да је током читавог поступка пред првостепеним судом Г. Ш . тражила да се из списа издвоје записници о њеном саслушању у ПУ Сомбор од 26. јула 2010. године, када није била поучена о праву да се поступак против ње може водити на њеном матерњем, мађарском језику, или да одбрану може дати у присуству судског тумача за мађарски језик, нити се она икада одрекла тог права;
- да су Виши суд у Сомбору и Апелациони суд у Новом Саду погрешно закључили да се у овом предмету због његове специфичности није могао спровести посебан поступак према Г. Ш, а да би управо раздвајањем поступка свим окривљенима било омогућено да се поступак води на њиховом матерњем језику.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Вишег суда у Сомбору К. 65/14 од 20. новембра 2015. године окривљена, овде подноситељка, оглашена је кривом за извршење кривичног дела примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика и осуђена је на казну затвора у трајању од девет месеци.
У обрaзложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да се, износећи своју материјалну одбрану у својству осумњичене приликом саслушања у СУП – у 26. јула 2010. године, страна 131. списа, у смислу члана 226. став 9. тада важећег ЗКП, а у присуству постављеног браниоца по службеној дужности, окривљена Г. Ш . изјаснила да је држављанин Републике Србије; да је приликом саслушања код истражног судије, на записнику од 28. јула 2010. године, страна 246. списа, у присуству браниоца по службеној дужности, адвоката Г . Б, Г . Ш, поучена о праву да буде саслушана на мађарском као матерњем језику, путем преводиоца, изјавила да разуме српски језик и да јој преводилац за мађарски језик није потребан, те да остаје код исказа који је дала приликом саслушања у СУП – у, мењајући га само у делу где наводи да када је М.С. предложио да сарађују и да ће је за то частити, она рекла да не жели новац, те да ће му некада неке податке које буде тражио дати, у смислу да ли је послата одлука и у којој је фази предмет; да је на саслушању код истражног судије на записнику од 12. октобра 2010. године, а према захтеву за проширење истраге, страна 707. списа, у присуству изабраног браниоца, адвоката С. З, након што је обавила поверљив разговор са својим браниоцем и у присуству тумача за мађарски језик, окривљена навела да она не признаје дела односно радње које јој се стављају на терет и да она никада није имала никакав договор са М.С. везано за неки новац; да тврди да је приликом саслушања у СУП – у ПУ у Сомбору нико није питао који је њен матерњи језик; да је питала да ли неко зна мађарски језик, али да га нико од присутних није знао, да она пола није разумела шта јој се ставља на терет, јер је давала изјаву на српском језику онако како је разумела; да је на питање одговарала искључиво са да или не, а да половину постављених питања уопште није разумела; да тврди да није тачно да је, пре него што је дала своју изјаву у полицији , обавила поверљив разговор са браниоцем који јој је постављен по службеној дужности; да се не сећа да су њени искази у СУП – у детаљни и прецизни; да тврди да је на наведено радно место примљена искључиво због знања мађарског језика, а да је са странкама комуницирала и на српском и на мађарском, с тим да је странку слала код правника уколико није могла некоме нешто добро да објасни на српском језику; да је са М. С . комуницирала на српском језику; да је ни дежурни истражни судија приликом привођења није питао за њен матерњи језик, нити ју је били ко подучио о праву да се користи својим матерњим језиком и да на њеном саслушању може да присуствује тумач за мађарски језик; да се не сећа да ју је дежурни истражни судија поучио о праву да њеном саслушању присуствује тумач за мађарски језик и да се не сећа да је рекла да добро разуме српски језик; да је у полицији била уплашена и да је службено лице у полицији викало на њу; да је приликом саслушања код истражног судије, по новом поднетом захтеву за спровођење истраге, на записнику од 1. фебруара 2011. године (страна 1547. списа), окривљена, у присуству тумача за мађарски језик, навела да са С . није имала никакав договор да му, на његово тражење, даје податке о стању и кретању списа пр едмета, нити му је давала податке под којом шифром и код ког лекара се води поступак, да није запримала његове жалбе и улагала их у списе предмета и да никада од С. није примила никакав новчани износ и поклон; у својој материјалној одбрани изнетој на главном претресу одржаном 28. јуна 2013. године, у претходном поступку, Г . Ш . је, у присуству ангажованог браниоца и судског тумача за мађарски језик, исказала да је изјаву у СУП-у, када је признала извршење дела, дала јер су јој рекли у СУП – у да ће, ако потпише записник, ићи кући; да се не сећа да је код дежурног истражног судије навела да разуме српски језик и да јој преводилац није потребан; да тврди да никакав новац од С . није примила, нити обећање да ће новац примити; да код дежурног судије није ништа разумела шта је питана и да је била у тако лошем стању да ништа није разумела; да је оптужена Г . Ш . у својству осумњичене саслушана први пут у СУП – у Сомбор 26. јула 2010. године, у присуству адвоката Г. Б . који јој је постављен као бранилац по службеној дужности, којом приликом је записник вођен на српском језиику, без присуства тумача за мађарски језик, те је констатовано да јој је обезбеђен несметан разговор са браниоцем и којом приликом је у целости признала извршење кривичног дела; да је, надаље, оптужена саслушана пред истражним судијом, где је од стране истражног судије поучена о праву да буде саслушана на свом језику, путем преводиоца, којом приликом је изјавила да разуме српски језик и да јој преводилац није потребан (записник од 2 8. јула 2010. године), такође уз присуство браниоца по службеној дужности, адвоката Г. Б, којом приликом је, у то време осумњичена, остала код изјаве коју је дала СУП – у; да је 30. јула 2010. године приложен о пуномоћ је адвоката С . З . за одбрану осумњичене Г . Ш; да је према захтеву за проширење истраге од 29. септембра 2010. године окривљена Г. Ш . поново саслушана пред истражним судијом 12. октобра 2010. године, а ком саслушању је присуствовао адвокат З . С . и судски тумач за мађарски језик, К . З; да је наведеном приликом окривљена Г . Ш . променила своју изјаву коју је раније дала код истражног судије; да је након доношења решења о проширењу истраге њен изабрани бранилац адвокат С. З . изјавио жалбу, предлажући да се жалба уважи и ниједном речју није довео у питање дотадашње изјаве које је дала окривљена Г . Ш; да је након заказивања главног претреса за 18. и 19. септембар 2012. године, изабрани бранилац Г . Ш, адвокат З . С . 1. октобра 2012. године послао поднесак којим тражи превод исправа и доказног материјала да се лично достави окривљеној на мађарском језику, тражећи дакле превод целокупног списа; односно, да је након две године, два месеца и једног дана од свог ангажовања, изабрани бранилац тражио превод писмена на мађарски језик; да су у међувремену оптуженој Г . Ш . оптужнице преведене на мађарски језик, те да су сва писмена оптуженој достављена на мађарском језику; да овај суд сматра да није повредио одредбу члана 9. ЗКП, јер је оптуженој омогућено да на главном претресу, а и у току истраге, употребљава свој језик и да на свом језику прати ток главног претреса, а да су наводи одбране оптужене којима она тражи да и тужилац и судија знају мађарски језик апсолутно неосновани, ни Виши суд ни Више јавно тужилаштву у Сомбору таквим кадром не располажу, а ради се о предмету где је апсолутно немогуће издвајање и вођење одвојеног поступка за оптужену Г. Ш, јер је она оптужена као помагач, те суд налази да ничим нису угрожена ни повређена права оптужене, јер јој је омогућено да суђење прати на свом матерњем језику за који се изјаснила да је мађарски, те су јој сва писмена достављена са преводом на мађарски језик, а и главни претреси су се увек одвијали уз присуство тумача за мађарски језик.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 47/16 од 19. априла 2016. године одбијена је као неоснована жалба окривљене, овде подноситељке, и потврђена је првостепена пресуда, а у образложењу је, између осталог, наведено: да није спорно да окривљена није упозорена на право употребе језика у поступку пред радницима СУП - а 26. јула 2010. године ; да је, међутим, окривљена Г. Ш . саслушана у присуству адвоката Г . Б, који јој је постављен као бранилац по службеној дужности, којом приликом је записник вођен на српском језику, без присуства тумача за мађарски језик, те је констатовано да је обезбеђен неометан разговор са браниоцем и којом приликом је у целости признала извршење кривичног дела; да је, када је саслушана пред истражним судијом, поучена о праву да буде саслушана на свом језику путем преводиоца, којом приликом је изјавила да разуме српски језик и да јој преводилац није потребан, тако да је у присуству браниоца по службеној дужности остала код изјаве коју је дала у СУП -у; да је после два дана, даклe 30. јула 2010. године приложено пуномоћ је за браниоца адвоката С . З, за одбрану осумњичене; да тек на главном претресу 18. и 19. септембра 2012. године, након две и више година, изабрани бранилац тражи превод писмена на мађарски језик и да су у међувремену сва писмена окривљеној Г. Ш . достављена на мађарком језику; да имајући у виду овакве наводе првостепног суда, Апелациони суд сматра да није повређена одредба члана 9. ЗКП о праву на употребу матерњег језика, а да је према члану 12. став 2. Закона о службеној употреби језика и писма одређено да поступак из става 1. тог члана може да се води на језику народности који је у службеној употреби, што значи да ова одредба не налаже обавезну употребу језика народности; да је у конкретном случају, поред осуђене учествовао и државни орган јавни тужилац, као и девет окривљених друге националности, те да се према одредби члана 12. став 5. Закона о службеној употреби језика и писма, када у поступку учествује више странака чији језици нису исти, што је и овде случај, поступак води на једном од језика који су у службеној употреби у органу који води поступак на коме се странке споразумеју, а према ставу 6. истог члана, ако се странке не споразумеју о томе на ком ће се језику водити поступак, језик поступка одређује орган који води поступак; да је првостепени суд поступао у свему у складу са напред наведеним цитираним одредбама, у свему сагласно са одредбом члана 14. став 2. Закона о службеној употреби језика и писма и одредбом члана 9. став 2. ЗКП, обзиром да је приликом сваке радње суда у којој је била присутна осуђена у току истраге обезбеђено усмено превођење од стране тумача за мађарски језик, а након две године када је тражила да јој се преведу сва писмена на мађарски језик, окривеној је преведен писани доказни материјал; да обзиром да је окривљена Г. Ш . упозорена на право употребе језика и писма у поступку пред истражним судијом и да је у свему изјавила сагласно свом исказу датом у СУП – у, а да је тада саслушана у присуству истог браниоца, неоснован је навод жалбе браниоца окривљене да се ради о недозвољеном доказу које је требао бити издвојен из списа предмета (исказ који је окривљена Г . Ш . дала у СУП – у 26. јула 2010. године).
4. Сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 33. став 1. Устава утврђено је да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.
Одредбама члана 75. Устава утврђено је: да се припадницима националних мањина, поред права која су Уставом зајемчена свим грађанима, јемче додатна, индивидуална или колективна права и да се индивидуална права остварују појединачно, а колективна у заједници са другима, у складу са Уставом, законом и међународним уговорима (став 1.); да путем колективних права припадници националних мањина, непосредно или преко својих представника, учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и службену употребу језика и писма, у складу са законом (став 2.); да ради остварења права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању и службеној употреби језика и писма, припадници националних мањина могу изабрати своје националне савете, у складу са законом (став 3.).
Одредбама члана 76. Устава утврђено је: да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита (став 1.); да је забрањена је било каква дискриминација због припадности националној мањини (став 2.); да се не сматрају се дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.
Одредбама члана 79. Устава утврђено је: да припадници националних мањина имају право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом (став 1.); да се, складу са Уставом, на основу закона, покрајинским прописима могу установити додатна права припадника националних мањина (став 2.) .
Одредбом члана 9. раније важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 72/09 и 76/10) било је прописано: да се кривични поступак води на језику који је у службеној употреби у суду (став 1.); да странке, сведоци и друга лица која учествују у поступку имају право да у поступку употребљавају свој језик, и да ће се, ако се поступак не води на језику тог лица, обезбедити, на терет буџетских средстава, усмено превођење онога што оно, односно други износи, као и исправа и другог писаног доказног материјала (став 2.); да ће се о праву на превођење поучити лице из става 2. овог члана, које се може одрећи тог права ако зна језик на коме се води поступак и да ће се у записнику забележити да је дата поука и изјава учесника (став 3.); да се превођење поверава тумачу (став 4.).
Одредбама члана 12. Закона о службеној употреби језика и писама („Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10, 47/18 и 48/18) прописано је: да се првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у коме се решава о правима и дужностима грађана води на српском језику (став 1.); да се поступак из става 1. овог члана може водити и на језику националних мањина који је у службеној употреби у органу, односно у организацији која води поступак (став 2); да се, кад у поступку учествује једна странка – припадник националне мањине, поступак, на њен захтев, води на језику националне мањине који је у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступак (став 4.); да се, кад у поступку учествује више странака чији језици нису исти, поступак води на једном од језика који су у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступак о коме се стране споразумеју (став 5); да ако се странке не споразумеју о томе на ком ће се језику водити поступак, језик поступка одређује орган, односно организација пред којом се води поступак, осим ако једна од странака захтева да се поступак води на српском језику, у ком случају ће се поступак водити на том језику (став 5).
Одредбама члана 14. став 2. Закона прописано је да странка у поступку чији језик није утврђен као језик поступка има права утврђена чл. 16. и 17. овог закона.
Одредбама члана 16. Закона прописано је: да су, на подручјима на којима језици националних мањина нису у службеној употреби, органи, односно организације који воде поступак, дужни да припадницима националних мањина који код њих остварују своја права и обавезе обезбеде: да у поступку код ових органа и организација употребљавају свој језик и писмо (став 1. тачка 1.); да на свом језику подносе молбе, жалбе, тужбе, предлоге, представке и друге поднеске (став 1. тачка 2.); да им се на њихов захтев достављају на њиховом језику отправци решења, пресуда и других аката којима се решава о њиховим правима и обавезама, као и сведочанства, уверења, потврде, и друга писмена (став 1. тачка 3.).
Одредбама члана 17. Закона прописано је: да се изјаве странака, сведока, вештака и других лица која учествују у поступку на подручјима у којима није у службеној употреби језик националне мањине дате на језику националне мањине, уносе у записник на српском језику, а да ће се на захтев припадника националне мањине, који је учесник у поступку, записник или поједини његови делови, превести на језик националне мањине (став 1.); да се изјаве лица из става 1. овог члана, дате на српском језику, преводе на језик националне мањине ако захтева припадник националне мањине који је учесник у поступку (став 2.); да се поступак води уз помоћ тумача ако службено лице које води поступак не познаје у довољној мери језик националне мањине (став 3.).
5.1. Подноситељка уставне жалбе наводи да приликом првог испитивања у ПУ Сомбор 26. јула 2010. године није питана који је њен матерњи језик, да ли разуме српски језик, да ли исказ жели да да на српском језику, нити је то констатовано на записнику, те да овакав записник о саслушању који не садржи изјаву осумњиченог о одрицању од права на превођење уколико се поступак не води на језику осумњиченог, представља недозвољени доказ и да су судови били дужни да овај записник издвоје из списа предмета, јер је исказ узет на непрописан и незаконит начин , чиме јој је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. и посебна права окривљеног из члана 33. став 1. Устава.
Разматрајући наводе о повреди означених уставних права, Уставни суд најпре констатује да подноситељка оправдано указује да приликом саслушања у СУП Сомбор 26. јула 2010. године (којом приликом је у целости признала извршење кривичног дела), није била поучена о праву на употребу језика, а што произлази и из образложења оспорене другостепене пресуде. Међутим, из образложења оспорених пресуда такође произлази и да је подноситељка два дана касније, 28. јула 2010. године, саслушана пред истражним судијом, када је поучена о праву да буде саслушана на мађарском језику путем преводиоца, а да је изјавила да разуме српски језик и да јој преводилац није потребан, и да је остала код исказа који је дала приликом саслушања у СУП – у Сомбор 26. јула 2010. године ( мењајући га у делу где наводи да када је М.С. предложио да сарађују и да ће је за то частити, она рекла да не жели новац, те да ће му некада дати неке податке које буде тражио, у смислу да ли је послата одлука и у којој је фази предмет ), те да је 30. јула 2010. године суду приложено пуномоћ је за браниоца адвоката С . З. На крају, из образложења оспорене првостепене пресуде произлази да је подноситељка поново саслушана пред истражним судијом 12. октобра 2010. године у присуству овог браниоца С . З, као и у присуству тумача за мађарски језик, којом приликом је променила своју изјаву коју је раније дала код истражног судије (28. јула 2010. године), те да бранилац подноситељке није довео у питање њене дотадашње изјаве, а да је тек на главном претресу 18. и 19. септембра 2012. године изабрани бранилац тражио превод писмена на мађарски језик, која су јој у међувремену и достављена на мађарском језику.
Имајући у виду да је подноситељка 28. јула 2010. године, приликом саслушања код истражног судије, била јасно поучена о праву да буде саслушана на свом језику уз присуство тумача, а да то право није искористила, односно, да је изјавила да разуме српски језик и да јој преводилац није потребан, Уставни суд је оценио да пропуст полицијских службеника да подноситељку приликом саслушања 26. јула 2010. године у СУП Сомбор поуче о праву на употребу свог језика у поступку, као и сачињавање записника на основу овако дате изјаве, у конкретном случају, нису довели до повреде права из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава. Наиме, Уставни суд је става да, без обзира што приликом саслушања у СУП Сомбор 26. јула 2010. године подноситељка није била поучена о праву да у поступку може употребљавати свој језик, нису прихватљиви наводи да је записник о њеном саслушању сачињен том приликом требало издвојити као недозвољени доказ. У прилог томе говори и чињеница да изјава подноситељке од 26. јула 2010. године дата у СУП Сомбор није била одлучујући доказ приликом доношења осуђујуће пресуде, те да је два дана касније, 28. јула 2010. године, приликом саслушања код истражног судије и у присуству браниоца по службеној дужности, изричито била поучена да изјаву може дати на свом матерњем језику уз присуство тумача за мађарски језик, након чега је изјавила да разуме српски језик и да јој преводилац није потребан, те да њен новоизабрани бранилац Звонко Сабо, након саслушања подноситељке пред истражним судијом 12. октобра 2010. године, није оспорио правилност и законитост њених раније датих изјава.
5.2. Подноситељка даље, поред повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, истиче и повреду права из чл. 75. и 76. Устава, наводећи: да је погрешан закључак суда о условном праву окривљеног да се судски поступак води на његовом матерњем језику и да је право да се поступак води на матерњем језику који је у службеној употреби у државном органу много већег обима и капацитета од права да се окривљеном омогући давање исказа преко тумача, да закон и Устав предвиђају, омогућавају и гарантују право припадницима националних мањина да се пред државним органима (у тачно одређеним срединама) поступак спроведе на њиховом матерњем језику; да су судови у овом случају ускратили припаднику мађарске националне мањине коришћење таквог права , као и да су Виши суд у Сомбору и Апелациони суд у Новом Саду погрешно закључили да се у овом предмету због његове специфичности није могао спровести посебан поступак према Г . Ш, а да би управо раздвајањем поступка свим окривљенима било омогућено да се поступак води на њиховом матерњем језику.
Полазећи од навода уставне жалбе којима подноситељка образлаже истакнуте повреде права из чл. 75. и 76. Устава, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право на очување посебности, те је ове наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 79. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта означеног уставног права, Уставни суд је утврдио да из образложења оспорених пресуда произлази да је, након што је 28. јула 2010. године приликом саслушања пред истражним судијом, изјавила да разуме српски језик и да јој преводилац није потребан, подноситељка 12. октобра 2010. године, након што је обавила поверљив разговор са својим браниоцем, саслушана пред истражним судијом у присуству тумача за мађарски језик и да је бранилац подноситељке З. С, 1. октобра 2012. године (након више од две године од момента ангажовања) тражио превод писмена на мађарски језик, после чега су подноситељки сва писмена достављена на мађарском језику. Из оспорених пресуда такође произлази да је кривични поступак вођен против више окривљених, укључујући и подноситељку која је била квалификована као помагач, те да, у конкретном случају, није било могуће раздвајање поступка у односу на подноситељку, а да су се све радње у истрази којима је присуствовала, као и главни претрес, увек одвијали уз присуство тумача за мађарски језик.
Имајући у виду претходно цитиране одредбе Законика о кривичном поступку и Закона о службеној употреби језика и писма, и будући да су сва писмена подноситељки достављена на мађарском језику, а да се главни претрес увек одвијао уз присуство тумача за мађарски језик, Уставни суд је оценио да подноситељки није повређено право на очување посебности из члана 79. Устава.
6. Имајући у виду све претходно наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) и члана 4 5. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.