Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М . из О . код Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. априла 20 21. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д . М . изјављена против пресуде Вишег суда у Београду К. 323/15 од 12. новембра 2015. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 1541/15 од 17. фебруара 2016. године у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . из О . код Београда поднео је Уставном суду, 2. априла 2016. године, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду К. 323/15 од 12. новембра 2015. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 1541/15 од 17. фебруара 2016. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на неповредивост стана из члана 40. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да су оспорене пресуде претежно засноване на исказима полицијских службеника који су саслушани у поступку, а који су критичном приликом извршили фактички претрес куће и домаћинства подносиоца уставне жалбе, без наредбе суда, и у одсуству свих законских услова који би оправдали претрес без наредбе суда, сходно чл. 79. – 81. ЗКП;
- да се, стога, оспорене пресуде заснивају на противзаконито прибављеном доказу;
- да је претрес у домаћинству подносиоца уставне жалбе учињен након његовог лишења слободе од стране службеника ПС Обреновац, те да ни у ком случају није постојала бојазан да трагови кривичног дела буду уништени;
- да су првостепени и другостепени судови заузели став да су полицајци у конкретном случају били овлашћени за преглед дворишта и спољашње шупе и без наредбе суда, те да су уз наводну сагласност подносиоца уставне жалбе ушли у његов стан;
- да у недостатку били каквих писаних доказа о претресу из којих би се могло утврђивати да ли се ради о законитој радњи, првостепени и другостепени суд одлуке заснивају на исказима полицајаца који су предузели тако незакониту радњу;
- да је претрес стана и других просторија који је извршен без наредбе суда и састављања записника о претресу, без састављања белешке о уласку у стан и друге просторије, свакако незаконито и неуставно улажење у стан и друге просторије, те је немогуће на те околности изводити било који други доказ, па ни саслушање службених лица која су такав доказ предузели;
- да се недостатак у извођењу радње претреса није могао отклонити ни саслушањем службених лица;
- да је неприхватљив став судова да је у конкретном случају осумњичени који је претходно лишен слободе – везан, ван својих просторија, добровољно пустио полицијске службенике у стан, те да се ни у оспореним пресудама не наводи да је осумњичени сам тражио улазак у просторије, већ да се наводно са тим сагласио.
Из свега наведеног, подносилац уставне жалбе закључује да су му повређена права на правично суђење и на неповредивост стана, јер се оспорене пресуде претежно заснивају на исказима сведока полицијских службеника који су без наредбе суда и у одсуству законских услова вршили претрес његове куће и домаћинства.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи пресуду Апелационог суда у Београду Кж1. 1541/15 од 17. фебруара 2016. године и наложи Апелационом суду у Београду да понови поступак по жалби његовог браниоца изјављеној против првостепене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, који је правноснажно окончан оспореним пресудама Вишег суда у Београду К. 323/15 од 12. новембра 2015. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 1541/15 од 17. фебруара 2016. године.
Подносилац уставне жалбе је оспореном пресудом Вишег суда у Београду К. 323/15 од 12. новембра 2015. године оглашени кривим што је:
„дана 22. јануара 2011. године око 16:00 часова у О, у улици П. ..., у стању урачунљивости, свестан свог дела чије је извршење хтео, те свестан да је оно забрањено, неовлашћено ради продаје држао супстанце које су проглашене за опојну дрогу – укупно 49,08 грама хероина у смеши са кофеином и парацетамолом и 0,66 грама хашиша који садржи психоактивну компоненту ТХЦ у проценту већем од 0,30%, на тај начин што је у кући у којој живи, у соби на столу, држао један ПВЦ пакетић хероина у смеши са кофеином и парацетамолом тежине 0,59 грама и један пакетић са опојном дрогом хашиш тежине 0,66 грама, док је у дворишту, са спољње стране помоћен шупе – оставе за дрва, на греди, држао једну пвц кесу са 48,49 грама хероина у смеши са кофеином и парацетамолом, што је све пронађено приликом претреса и одузето од оптуженог уз сачињавање потврде“, чиме чиме је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, осуђен на казну затвора у трајању од три године и осам месеци и изречена му је мера безбедности одузимања предмета – 49,08 грама хероина у смеши са кофеином и парацетамолом и 0,66 грама хашиша који садржи психоаткивну компоненту ТХЦ у проценту већем од 0,30%.
Виши суд у Београду је у доказном поступку саслушао окривљеног Д. М, те је, уз сагласност странака, извршио увид у исказ сведока Г . И . дат на главном претресу 27. фебруара 2012. године, у исказе сведока Г . Ј . и Т . А, дате у претходном поступку 9. марта 2011. године и на главном претресу 27. фебруара 2012. године, у исказ сведока Д . Р . дат на главном претресу 17. септембра 2012. годин, у исказ сведока З . К . дат на главном претресу 11. марта 2015. године, у писани налаз и мишљење судског вештака неуропсихијатра дат 4. марта 2011. године, у потврду о привремено одузетим предметима ПУ за град Београд ПС Обреновац Ку. 3217/11 од 22. јануара 2011. године, у фотодокументацију која је том приликом сачињена, у физичко – хемијско вештачење ПУ за град Београд УКП – а НКТЦ бр. 234 – 2 – 15771/11 и 234 – 2 – 15772/11 од 23. фебруара 2011. године, у извештај УКП – а Четврто одељење број 02/4 – 149/3 од 20. маја 2013. године, у допуну физичко – хемијског вештачења; у извештај ПС Обреновац број 03/31/23 – 230 – 425/15 од 12. октобра 2015. године.
У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено:
- да је сведок Г. Ј . у свом исказу навео да су оперативно – тактичким радом колеге Т . А, Г . И . и он, као и још неколико радника ПС Обреновац поседовали информацију да лице Д . М . врши продају опојних дрога на општини О, као и да су дана 22. фебруара 2011. године дошли у непосредну близину куће у којој осумњичени живи, као и да су уочили већу фреквенцију уласка и изласка лица у двориште и из дворишта;
- да су због бојазни да осумњичено лице Д. М . не уништи трагове, осумњиченог легитимисали, пошто је сео у своје моторно возило паркирано испред куће и заједно се са њим упутили до стана у сутерену куће, чији је иначе власник, те је додао да, колико се сећа, оптужени није био везан и сам је откључао улаз у своје просторије, па су на столу тог сутеренског стана уочили један ПВЦ пакетић који је био отворен и за који се касније вештачењем утврдило да се ради о опојној дроги хероин, да је даље навео да су на истом столу уочили још један пакетић за који је касније вештачењем утврђено да се ради о опојној дроги хашиш, те је истакао да је двориште били покривено снегом и да су постојали видљиви трагови стопала у снегу који су водили до једне помоћне шупе у дворишту породичне куће, као и да је колега Г. И . у надстрешници те помоће шупе, испод кровне конструкције , уочио једну већу ПВЦ кесу коју је извадио и показао свима њима који су се затекли испред куће у дворишту породичне куће, укључујући и самог осумњиченог, а да је накнадним вештачењем утврђено да се радило о опојној дроги хероин и количини од око 50 грама, након чега су оптуженог привели у ПС Обреновац;
- да је неспорно да у конкретном случају није постојала наредба суда за претрес стана оптуженог Д. М, међутим, да је већи ПВЦ пакет у коме се налазила смеша хероина, кофеина и парацетамола, пронађен у дворишту породичне куће оптуженог, са спољне стране шупе, на греди испод кровне конструкције и то након што су полицајци, како су то навели у својим исказима, опазили да је оптужени више пута утабаном стазом у снегу одлазио управо до тог места где је и пронађена предметна опојна дрога, те су, по налажењу суда, с обзиром на то да се предметна опојна дрога није налазила у затвореном простору, полицајци преглед дворишта и спољне стране шупе били овлашћени да изврше и без наредбе суда, јер није реч о класичном претресу стана или затворених просторија у смислу наведених законских одредби;
- да из исказа сведока Т. А, Г . Ј . и З . К, а што је у сагласности са садржином извештаја ПС Обреновац број 03/31/23 – 230 – 425/15 од 12. октобра 2015. године, произлази да критичном приликом полицајци нису вршили класичан претрес стана, већ су, уз сагласност оптуженог, ушли у стан и ту на столу, дакле, на видном мест у, затекли један ПВЦ пакетић хероина у смеши са кофеином и парацетамолом тежине 0,59 грама и један пакетић са опојном дрогом хашиш тежине 0,66 грама, након чега су сачинили потврду о привремено одузетим предметима коју је оптужени потписао не стављајући никакву примедбу;
- да поред тога ни сам оптужени није спорио чињеницу да је он сам полицајцима откључао стан и добровољно их, као држалац тог стана, пустио да уђу у стан, а што је у складу са чињеницом да је потврду о одузетим предметима потписао без икаквих примедаба;
- да имајући у виду изнето, суд налази да су у конкретном случају овлашћена лица органа унутрашњих послова приликом уласка у стан оптуженог, поступили у складу са одредбом члана 81. ЗКП, који је био на снази у време предузимања ове радње доказивања, који је као законски основ уласка у стан и наведен у потврди ПС Обреновац КУ. 3217/11 од 22. јануара 2011. године.
Апелациони суд у Београду је 17. фебруара 2016. године донео оспорену пресуду Кж1. 1541/15 којом је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе и потврдио првостепену пресуду Вишег суда у Београду К. 323/15 од 12. новембра 2015. године.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено:
- да су жалбени наводи браниоца оцењени као неосновани;
- да стоји чињеница да у конкретном случају није постојала наредба суда за претрес стана окривљеног Д. М, међутим, да је по правилном закључку првостпеног суда ПВЦ пакет у ком се налазила смеша хероина, кофеина и парацетамола пронађен у дворишту породичне куће окривљеног , са спољне стране шупе на греди испод кровне конструкције , и то након што су полицајци, како су то навели у својим исказима, опазили да је окривљени више пута утабаном стазом у снегу одлазио управо до тог места где је пронађена предметна опојна дрога, те да су, имајући у виду да се предметна опојна дрога није налазила у затвореном простору, полицајци за преглед дворишта и спољашње шупе били овлашћени и без наредбе суда, имајући у виду да није реч о претресу стана или затворених просторија у смислу одредаба чл. 78. – 81. ЗКП који је важио у време извршења дела;
- да што се тиче преосталог дела опојне дроге која је пронађена у стану окривљеног, из исказа сведока Т. А, Г . Ј . и З . К, који су сагласни са садржином извештаја ПС Обреновац 03/31/23 – 230 – 425/15 од 12. октобра 2015. године, произлази да критичном приликом полицајци нису ни вршили класичан претрес стана, већ уз сагласност окривљеног ушли у стан и на столу, дакле, на видном месту, затекли један ПВЦ пакетић хероина у смеши са кофеином и парацетамолом тежина 0,59 грама и један пакетић са опојном дрогом хашиш тежине 0,66 грама, након чега су и сачинили потврду о одузетим предметима коју је окривљени потписао без икаквих примедаба;
- да сам окривљени није током поступка спорио чињеницу да је он полицајцима откључао добровољно стан као држалац тог стана и пустио их да уђу у стан, а што је и у складу са чињеницом да је окривљени потврду о одузетим предметима такође потписао без икаквих примедаба;
- да ценећи све напред изнето, првостепени суд правилно закључује да су овлашћена лица органа унутрашњих послова у конкретном случају приликом уласка у стан оптуженог, поступили у складу са одредбом члана 81. ЗКП који је био на снази у време предузимања ове радње доказивања, а који је и као законски основ уласка у стан наведен у потврди ПС Обреновац Ку. 3217/11 од 22. фебруара 2011. године.
4. Сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 40. Устава утврђено је: да је стан неповредив (став 1.); да нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес, да држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању и да ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два пунолетна сведока (став 2.); да су без одлуке суда, улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, дозвољени ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом (став 3.).
Одредбом члана 18. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са Уставом или потврђеним међународним уговором, или су овим закоником или другим законом изричито забрањени. У одредби члана 81. ЗКП било је, између осталог, предвиђено да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без одлуке суда ући у стан или друге просторије и изузетно спровести претресање без присуства сведока, ако држалац стана то тражи или ако неко зове у помоћ, или ради извршења одлуке суда о притварању или довођењу окривљеног, или ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, те да се разлози за претресање без присуства сведока морају назначити у записнику. Одредбом члана 82. ЗКП било је предвиђено да ће се предмети који се по кривичном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, привремено одузети и предати на чување суду или ће се на други начин обезбедити њихови чување (став 1.), као и да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу одузети предмете наведене у ставу 1. овог члана кад поступају по чл. 225. и 238. овог законика или кад извршавају налог суда (став 5.). Одредбом члана 238. став 1. ЗКП било је прописано да органи унутрашњих послова могу и пре покретања истраге привремено одузети предмете по одредбама члана 82. овог законика, ако постоји опасност од одлагања и претрести стан и лица под условима предвиђеним у члану 81. овог законика.
5. У односу на наводе подносиоца да му је оспореним пресудама којима је правноснажно оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, повређено право из члана 40. Устава, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемченог права чија се повреда истиче. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
6. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе којима у односу на оспорене пресуде Вишег и Апелационог суда у Београду истиче повреду права на правично суђење, Уставни суд је претходно констатовао да се суштина навода подносиоца о повреди означеног Уставом зајемченог права заснива на следећим тврдњама: да су оспорене пресуде претежно засноване на исказима полицијских службеника који су саслушани у поступку, а који су критичном приликом извршили претрес куће и домаћинства подносиоца без наредбе суда, и у одсуству законских услова који би оправдали претрес без наредбе суда, сходно чл. 79. – 81. ЗКП.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да у конкретном случају није постојала писмена одлука суда за улазак у стан окривљеног, овде подносиоца. Уставни суд је даље утврдио да је одредбом члана 81. став 1. раније важећег ЗКП, који је важио у конкретном случају, било прописано да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без одлуке суда и ући у стан и друге просторије ради, између осталог, отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, да је чланом 82. ЗКП, поред осталог, прописано да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу одузети предмете (који се по криивчном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку) кад поступају по чл. 225. и 238. овог законика или кад извршавају налог суда, док је чланом 238. ЗКП било прописано да органи унутрашњих послова могу и пре покретања истраге привремено одузети предмете по одредбама члана 82. овог законика, ако постоји опасност од одлагања и претрести стан и лица под условима предвиђеним у члану 81. овог законика.
Даље, Уставни суд је увидом у достављену документацију утврдио: да су сведоци полицијски службеници вршили опсервацију куће подносица уставне жалбе, и да су том приликом, конкретно 22. јануара 2011. године, уочили већу фреквенцију уласка и изласка лица у двориште и из дворишта; да су због бојазни да подносилац не уништи трагове, подносиоца легитимисали, пошто је сео у своје моторно возило паркирано испред куће и заједно се са њим упутили до стана у сутерену куће; да је подносилац откључао стан, те да су на столу уочили ПВЦ пакетић који је био отворен и за који се касније вештачењем утврдило да је опојна дрога хероин, те да су на столу уочили још један пакетић за који је касније вештачењем утврђено да се ради о опојној дроги хашиш; да је двориште било покривено снегом и да су постојали видљиви трагови стопала у снегу који су водили до помоћне шупе у дворишту породичне куће, као и да је један од полицијских службеника са спољне стране шупе на греди испод кровне конструкције уочио једну већу ПВЦ кесу коју је извадио и показао свима који су се затекли испред куће у дворишту породичне куће, укључујући и самог подносиоца, а да је накнадним вештачењем утврђено да се радило о опојној дроги хероин у количини од око 50 грама, након чега су сачинили потврду о привремено одузетим предметима коју је окривљени потписао без примедаба.
7. У погледу навода о повреди права на правично суђење, Уставни суд још једном указује да у конкретном случају није постојала писмена одлука суда за улазак у стан подносиоца. Међутим, Уставни суд указује и да је у оспореним пресудама истакнуто да је у потврди о привремено одузетим предметима као законски основ уласка у стан наведен члан 81. ЗКП, који прописује услове под којима овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без одлуке суда ући у туђ стан ( између осталог, ради отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину), да су полицијски службеници приликом опсервације куће подносиоца уочили већу фреквенцију уласка и изласка лица у двориште и из дворишта, после чега су подносиоца легитимисали и упутили се до његовог стана који је подносилац откључао, те да су након уласка у стан подносиоца полицијски службеници на столу уочили ПВЦ пакетић који је био отворен и за који се касније вештачењем утврдило да је опојна дрога хероин, након чега је присуство дроге уочено и у дворишту са спољне стране шупе испод кровне конструкције (49,08 грама хероина у смеши са кофеином и парацетамолом). Имајући у виду све напред изнете околности и садржину релевантних одредаба ЗКП, те чињеницу да је овим радњама органа унутрашњих послова све време присуствовао подносилац, који је потврду о привремено одузетим предметима потписао без примедаба, Уставни суд је оценио да су наводи о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава неосновани.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.