Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић и др Наташа Плавшић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. П . из села П. код Лесковца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. априла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. П . и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Кзз. 887/2017 од 12. септембра 2017. године подносиоцу уставне жалбе повеђено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Кзз. 887/2017 од 12. септембра 2017. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о захтеву за заштиту законитости изјављеном против правноснажних пресуда Основног суда у Лесковцу К. 435/16 од 3. новембра 201 6. године и Вишег суда у Лесковцу Кж1. 53/17 од 7. фебруара 201 7. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. П . из села П. код Лесковца поднео је Уставном суду, 2. фебруара 201 8. године, преко пуномоћника Д. Д , адвоката из Лесковца, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда означеног у изреци, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1, 2. и 3, члана 22. ст. 1. и 2, члана 32, члана 34. ст. 1, 3. и 4, и члана 36. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава одлука суда ванредног правног лека којом је одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости подноси оца уст авне жалбе изјављен против правноснжних пресуда којима је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења два кривична дела увреде и једног кривичног дела лаке телесне повреде и осуђен на јединствену новчану казну у износу од 70.000,00 динара , док је оптужба због једног кривчног дела лаке телeсне повреде одбијена, применом начела ne bis in idem.
У уставној жалби наведено је да је Врховни касациони суд донео своју одлуку гледајући само како да не одлучи мериторно о истакнутој повреди начела ne bis in idem, те је, иако је имао увид у предмет Основног суда у Лесковцу К. 435/16, констатовао да је у захтеву за заштиту законитости стављен датум критичног догађај а 28. април 2012. године, упркос чињеници да су прекршајни и кривични поступак против подносиоца вођени због истог животног догађаја од 7. октобра 2013. године и да ј е само на једном месту у захтеву учињена наведена штампарска грешка, док је у свим осталим наводима правилно означен датум критичног догађаја – 7. октобар 2013. године .
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права , поништи оспорено решење и досуди трошкове уставносудског поступка у износу од 45.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и приложене документациј е, те увидом у списе предмета Основног суда у Лесковцу К. 453/16 и Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 9354/13, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Решењем Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 9354/13 од 1. децембра 2015. године обустављен је прекршајни поступак против С. П . и Т . С, који је вођен због сумње да су дана 7. октобра 2013. године у 11,00 сати у дворишту породичне куће П . у П, вршењем насиља реметили јавни ред и мир на тај начин што је П . песницом ударио С . у пределу главе, а потом је С . главом ударио П . у пределу главе, чиме би учинили прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, јер је наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка.
Пресудом Основног суда у Лесковцу К. 435/2016 од 3. новембра 2016. године окривљени С. П, овде подносилац уставне жалбе, је оглашен кривим:
1) што је дана 7. октобра 2013. године у временском периоду од 1,00 до 13,30 часова у селу П, у свом дворишту увредио окривљеног Т. С . из П, при чему је могао да схвати значај свог дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је након краће расправе због нерешених имовинских односа окривљеном Т . упутио увредљиве речи „Ти си луд, немам шта са тобом да расправљам, имам паре и градићу где хоћу, гаде смрдљиви, говно, немој ту више да ми смрдиш“, иако је био свестан свог дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено, чиме је извршио кривично дело увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика;
2) што је дана 7. октобра 2013. године у временском периоду од 11,00 до 13,30 часова у селу П, у свом дворишту увредио приватну тужиљу Љ. С . из П, при чему је могао да схвати значај свога дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је након краће расправе због нерешених имовинских односа приватној тужиљи Љубинки упутио увредљиве речи „Марш смрдљива свињо, сад ћу да вас сахраним обоје ако будете наставили да ми смрдите док радим“, иако је био свестан свог дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено, чиме је извршио кривично дело увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика;
3) што је дана 7. октобра 2013. године у временском периоду од 11,00 до 13,30 часова у селу П, у свом дворишту лако телесно повредио приватну тужиљу Љ. С . из П, при чему је могао да схвати значај свог дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је након краће расправе, рукама одгурнуо приватног тужиоца Љ . због чега је она потрбушке пала на земљу и том приликом задобила лаке телесне повреде у виду нагњечења на десној подлактици са два крвна подлива дужине 2 до 3 цм и огуљотине коже на левом колену кружног облика величине 3 цм, огуљотине коже на десној потколеници дужине 2 цм и ширине 5мм и нагњечења десне потколенице са пратећим крвним подливом, иако је био свестан свог дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено, чиме је извршио кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика.
Истом пресудом, у тачки 2. изреке , према окривљеном С . П . и Т . С . одбијене су оптужбе, применом начела ne bis in idem, па је тако одбијена оптужба против подносиоца уставне жалбе што је дана 7. октобра 2013. године у временском периоду од 11,00 до 13,30 у селу П, у свом дворишту лако телесно повредио окривљеног Т. С . из П, при чему је могао да схвати значај свог дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је након краће расправе шакама обадве руке стиснутим у песнице задао неколико удараца окривљеном Т . у пределу носа, лица и главе, од којих удараца је исти леђима пао на земљу, након чега га је рукама ухватио за врат и почео да стеже, а потом му ухватио десну руку и почео да је уврће и том приликом му нанео лаке телесне повреде у виду нагњечења на лицу са леве стране у пределу јагодице са четири крвна подлива величине 5-6 мм, нагњећења на носу са три крвна подлива величине 5-7 мм, огуљотине коже на споју косматог и чеоног дела главе и огуљотине коже на ресици леве ушне шкољке, иако је био свестан свог дела и хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено, чиме би извршио кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика.
У образложењу пресуде Основног суда у Лесковцу К. 435/2016 од 3. новембра 2016. године, поред осталог, наведено је да, како је суд из правноснажног решења Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 9354/13 од 1. децембра 2015. године утврдио да је због апсолутне застарелости обустављен прекршајни поступак против окривљених С. П . и Т . С, то је у смислу одредбе члана 423. став 1. тачка 2) ЗКП одбио оптужбу према окривљеном Т . да је извршио кривично дело тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика и према С . да је извршио кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика и одлучио као у тачки 2. изреке. Основни суд у Лесковцу је у наведеној првостепеној пресуди навео да, узимајући у обзир да чињенични опис радње прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, због кога је против окривљених С. и Т . вођен и обустављен прекршајни поступак, уопште не садржи кривичноправне радње које је окривљени С . предузео према приватном тужиоцу Љ, а не садржи ни кривчноправне радње – увредљиве речи које је упутио окривљеном Т, то је суд окривљеног С. огласио кривим за наведене кривичноправне радње и одлучио као у изреци пресуде под тачком 1.
Пресудом Вишег суда у Лесковцу Кж. 53/17 од 7. фебруара 2017. године одбијене су као неосноване жалбе Основног јавног тужиоца у Лесковцу, оптуженог С. П . и његовог браниоца Д . Д, те је пресуда Основног суда у Лесковцу К. 453/16 од 3. новембра 2016. године потврђена, осим одлуке о трошковима, у ком делу је укинута и предмет је враћен на поновно одлучивање о трошковима поступка.
У образложењу другостепене пресуде је наведено да нису основани жалбени наводи Основног јавног тужиоца у Лесковцу јер је првостепени суд правилном применом члана 4. Законика о кривичном посутпку одлучио да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, с обзиром на то да је увидом у списе предмета Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 9354/13 утврђено да су чињенице обухваћене изреком решења од 1. децембра 2015. године идентичне чињеницама које су обухваћене пресудом К. 435/16.
Оцењујући жалбене наводе одбране оптуженог С. П . другостепени суд је нашао да оптужени најпре критикује рад правостудних органа и указује на њихове пропусте, без указивања на конкретну повреду кривичног поступка, а жалбене наводе којима се указује на погрешно утврђено чињенично стање, другостепени суд оценио неоснованим, налазећи да су изведени докази правилно цењени и да је чињенично стање било потпуно утврђено.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Кзз. 887/2017 од 12. септембра 2017. године одбачен је као недозвољен захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног С. П . поднет против правноснажних пресуда Основног суда у Лесковцу К. 435/16 од 3. новембра 2016. године и Вишег суда у Лесковцу Кж. 53/17 од 7. фебруара 2017. године.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да се Врховни касациони суд није упуштао у оцену постојања повреде начела ne bis in idem, имајући у виду да бранилац у образложењу захтева наводи да је према окривљеном окончан прекршајни поступак због противправних радњи које је предузео 28. априла 2012. године, а у конкретном случају је кривични поступак во ђен за радње извршене 7. октобра 2013. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбoм члана 485. став 4. Законика о кривичном поступку ( „Службени гласник РС“, бр. 72/1 1, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да због повреда овог законика (члан 74, члан 438. став 1. тач. 1) и 4) и тач. 7) до 10) и став 2. тачка 1), члан 439. тач. 1) до 3) и члан 441. ст. 3. и 4.) учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом, окривљени може поднети захтев за заштиту законитости , у року од 30 дана од дана када му је достављена правноснажна одлука, под условом да је против те одлуке користио редовни правни лек.
5. Уставни суд је из навода уставне жалбе утврдио да подносилац повреду означених начела и права заснива на тврдњи да је Врховни касациони суд пропустио да мериторно одлучи о истакнутој повреди одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП (начела ne bis in idem), тако што је констатовао да је у захтеву за заштиту законитости стављен датум критичног догађаја 28. април 2012. године, упркос чињеници да су прекршајни и кривични поступак против подносиоца вођени због истог животног догађаја од 7. октобра 2013. године и да је само на једном месту у захтеву начињена наведена штампарска грешка, док је у свим осталим наводима правилно означен датум критичног догађаја – 7. октобар 2013. године.
Полазећи од наведеног Уставни суд најпре констатује да уставна жалба не садржи ниједан навод који би се могао довести у везу са истакнутом повредом права из члана 34. ст. 1. и 3. и члана 36. Устава и начела из члана 21. Устава , а да подносилац уставне жалбе повреду права из члана 34. став 4. Устава и начела из члана 22. Устава заснива на повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, указујући на то да је суд ванредног правног лека очигледно произвољном применом меродавног права проп устио да одлучи о његовом захтеву за заштиту законитости и истакнутој повреди одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), оценио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за одлучивање о истакнутој повреди права из члана 34. ст. 1. и 3. и члана 36. Устава и начела из члана 21. Устава , решавајући као у другом делу тачке 1. изреке, док је повреду осталих права чију повреду подносилац истиче разматрао са аспекта садржине права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да одлучујући о уставној жалби није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, уколико из разлога наведених у уставној жалби и доказа уз њу, као и садржине оспорене судске одлуке, не произлази да је суд произвољно ценио изведене доказе или арбитр ерно применио меродавно право, на штету подносиоца уставне жалбе.
У конкретном случају, из претходно утврђених чињеница и околности произлази да су против подносиоца уставне жалбе поводом истог животног догађаја од 7. октобра 2013. године у дворишту породичне куће подносиоца уставне жалбе у селу П, вођена два казнена поступка, и то тако што је прекршајни поступак правноснажно обустављен решењем Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 9354/13 од 1. децембра 2015. године због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру учињеног 7. октобра 2013. године, док је у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због извршења два кривична дела увреде и једног кривичног дела лаке телесне повреде учињених дана 7. октобра 2013. године, док је оптужба против њега одбијена због једног кривичног дела лаке телесне повреде учињеног истог дана.
Полазећи од тога да је увидом у списе предмета Основног суда у Лесковцу К. 435/2016, којима су трајно здружени списи предмета Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 9354/13, утврђено да су се и прекршајни и кривични поступак против подносиоца уставне жалбе водили због једног животног догађаја који се одиграо 7. октобра 2013. године , у дворишту породичне куће подносица уставне жалбе у селу П, Уставни суд налази да је Врховни касациони суд у оспореном решењу Кзз. 887/17 од 12. септембра 2017. године очигледно произвољном применом меродавног права ускратио подносиоцу уставне жалбе да се о његовом захтеву за заштиту законитости којим је указао на повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП одлучи мериторно, тако што је констатовао у оспореном решењу да се тај суд није упуштао у оцену постојања повреде начела ne bis in idem, због тога што је бранилац у образложењу захтева навео да је према окривљеном окончан прекршајни поступак због противправних радњи које је предузео 28. априла 2012. године, а у конкретном случају кривични поступак је вођен за радње извршене 7. октобра 2013. године, чиме је ускратио подносиоцу уставне жалбе право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке .
7. Имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да се штетне последице ове повреде Уставом зајемченог права могу отклонити једино поништавањем решења Врховног касационог суда Кзз. 887/2017 од 12. септембра 2017. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о поднетом захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног против правноснажних пресуда Основног суда у Лесковцу К. 435/16 од 3. новембра 2016. године и Вишег суда у Лесковцу Кж1. 53/17 од 7. фебруара 2017. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.