Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П . из Л . код Сремске Митровице и Д. о . о . „П.“ Босут, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. априла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П . и Д. о . о . „П.“ Босут и утврђује се да је пресудом Прекршајног а пелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 21544/16 од 8. новембра 2016. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Прекршајног ап елационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 21544/16 од 8. новембра 2016. године и одређује се да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби браниоца подносилаца уставне жалбе – адвоката Д. А . изјављеној против пр есуде Прекршајног суда у Шапцу – Одељење у Владимирцима Пр. 310/15 од 20. октобра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Л . код Сремске Митровице и Д. о . о . „П.“ Босут поднели су Уставном суду, 23. децембра 2016. године, преко пуномоћника Д. А, адвоката из Сремске Митровице, уставну жалбу против пресуде Прекршајног а пелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 21544/16 од 8. новембра 2016. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је право из члана 32. Устава повређено јер је другостепени прекршајни суд погрешно применио одредбе чл. 84. и 248. Закона о прекршајима. Такође, сматрају да им је повређено и право на правну сигурност као елемент права на правично суђење.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд поништи оспорену пресуду и одреди да другостепени суд донесе нову одлуку по жалби њиховог браниоца изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Шапцу – Одељење у Владимирцима Пр. 310/15 од 20. октобра 2016. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из достављен е документације уз уставну жалбу, утврдио:
- да су пресудом Прекршајног суда у Шапцу – Одељење у Владимирцима Пр. 310/15 од 20. октобра 2016. године окривљени, овде подносиоци уставне жалбе, оглашени одговорним да су „1. дана 8. новембра 2014. године, на реци Сави, код села П . усидрили технички пловни објекат – багер ведричар имена „З .“, речни км 72+500, брод моторни тегљач имена „А.“, речни км 72+000 и теретни борд без сопственог погона – потисницу ( баржу) ознаке 70470, речни км 72+000, без стручне посаде или дежурних стручних лица, што је супротно одредби члана 25. Закона о пловидби и лукама на унутрашњим водама, чиме је окривљено правно лице учинило прекршај из члана 267. став 1. тачка 2, а окривљено одговорно лице прекршај из члана 267. став 1. тачка 2, у вези става 2. истог Закона; 2. да су истог дана, на реци Сави, код села П, усидрили технички пловни објекат – багер ведричар имена „З .“, речни 72+500, брод моторни тегљач имена „А.“, речни км 72+000 и теретни борд без сопственог погона – потисницу ( баржу) ознаке 70470, речни км 72+000, без бродских исправа и књига, што је супротно одредбама члана 103. став 1. и чланова 105 до 119 Закона о пловидби и лукама на унутрашњим водама, чиме је окривљено правно лице учинило прекршај из члана 267. став 1. тачка 19, а окривљено одговорно лице прекршај из члана 267. став 1. тачка 19. у вези става 2. истог Закона; 3. да су истог дана, на реци Сави, код села П . усидрили технички пловни објекат – багер ведричар имена „З .“, речни км 72+500 и брод моторни тегљач имена „А.“, речни км 72+000 без опреме за RIS (речни информациони сервис), што је супротно одредбама члана 183. ст. 1, 2. и 3. Закона о пловидби и лукама на унутрашњим водама, чиме је окривљено правно лице учинило прекршај из члана 267. став 1. тачка 21, а окривљено одговорно лице прекршај из члана 267. став 1. тачка 21. у вези став 2. истог Закона“ и последично су им изречене новчане казне;
- да је оспореном пресудом Прекршајног а пелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 21544/16 од 8. новембра 2016. године жалба браниоца подносилаца одбијена, а пресуда Прекршајног суда у Шапцу – Одељење у Владимирцима Пр. 310/15 од 20. октобра 2016. године је потврђена;
- да је актом Републичког јавног тужилаштва Птз. 553/16 од 16. децембра 2016. године обавештен бранилац окривљених да то тужилаштво није поднело захтев за заштиту законитости против пресуде Прекршајног а пелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 21544/16 од 8. новембра 2016. године „с обзиром да истом није повређен закон, имајући у виду да застарелост наступа завршетком дана који одговара дану извршења прекршаја рачунајући годину у календарском смислу“, а како је то у самом акту наведено.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење , тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о прекршајима („Службени гласни к РС“, бр. 65/13 и 13/16), између осталог, прописано је: да се прекршајни поступак не може покренути нити водити ако протекне једна година од дана када је прекршај учињен , да покретање и вођење прекршајног поступка застарева у сваком случају кад протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост (члан 84. ст. 1. и 7.); да се на прекршајни поступак сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 99.); да се рокови рачунају на часове, дане, месеце и године, да се час или дан када је достављање или саопштење извршено, односно у који пада догађај од када треба рачунати трајање рока не урачунава у рок, већ се за почетак рока узима први наредни час, односно дан, те да се у један дан рачуна 24 часа, а месец се рачуна по календарском времену, да се рокови одређени по месецима, односно годинама завршавају протеком оног дана последњег месеца односно године који по свом броју одговара дану када је рок отпочео, а ако нема тог дана у последњем месецу, рок се завршава последњег дана тог месеца, да, ако последњи дан рока пада на државни празник или у недељу или у неки други дан када суд не ради, рок истиче протеком наредног радног дана (члан 137. ст. 1. до 4.); да се прекршајни поступак завршава решењем о обустави кад суд утврди да је наступила застарелост за вођење прекршајног поступка (члан 248. став 1. тачка 6)).
Чланом 104. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да: застарелост кривичног гоњења почиње од дана кад је кривично дело извршено, да уколико последица кривичног дела наступи касније, застарелост кривичног гоњења почиње од дана када је последица наступила, као и да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења (ст . 1. и 6.).
Према правном схватању заузетом на Трећој седници свих судија Прекршај ног апелационог суда у Београду од 30. новембра 2017. године, апсолутна застарелост вођења прекршајног поступка наступа истог д атума када је прекршај извршен. У правном схватању је наведено да је „одредбом члана 84. став 7. Закона о прекршајима је прописано да покретање и вођење прекршајног поступка застарева у сваком случају када протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост (материјални рок), што значи да апсолутна застарелост наступа истог датума (у погледу дана и месеца) када се окривљеном ставља на терет извршење прекршаја, а застарелост почиње да тече онога дана када је радња учињена, због чега се у конкретном случају приликом одлучивања о застарелости не може применити члан 137. став 3. Закона о прекршајима, јер су истим прописани процесни рокови (нпр. рокови за подношење захтева за покретање прекршајног поступка, жалбе, приговора итд.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је право на правично суђење повређено услед неправилне примене одредаба чл. 84. и 248. Закона о прекршајима, односно тиме што је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду 8. новембра 2016. године уместо оспорене пресуде морао донети одлуку о обустави поступка којом би утврдио да је у конкретном случају наступила апсолутна застарелост прекршајног гоњења окривљених.
Уставни суд констатује да се, као спорно, поставља питање датума од кога се рачуна рок застарелости и датума наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења.
Из садржине напред цитираних одредаба Закона о прекршајима и Кривичног законика, које се у конкретном случају сходно примењују, по мишљењу Уставног суда, произлази да су рокови прописани чланом 137. Закона о прекршајима процесни, и да се односе на предузимање одређених процесних радњи у прекршајном поступку, док је рок прописан за застарелост прекршајног гоњења , одредбама члана 84. ст. 1. и 7. овог закона , материјални рок, чијим истеком се прекршајно гоњење не може предузети, нити даље водити поступак . Како одредбама Закона о прекршајима није прецизно прописано од када се рачуна да тече рок за застарелост прекршајног гоњења, сходном применом одредбе члана 104. став 1. Кривичног законика, застарелост прекршајног гоњења почиње од дана кад је прекршај извршен. Дакле, застарелост за вођење прекршајног поступка почиње да тече оног дана (датума) када је прекршај учињен, а наступа истог датума (у погледу дана и месеца) када се окривљеном ставља на терет извршење прекршаја. Како је одредбом члана 84. став 1. Закона о прекршајима прописано да се прекршајни поступак не може покренути нити водити ако протекне једна година од дана када је прекршај учињен, а ставом 7. истог члана – да покретање и вођење прекршајног поступка застарева у сваком случају кад протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост, релативни рок застарелости у конкретном случају износи једну годину, а апсолутни рок застарелости износи две године. Примењујући наведено, а имајући у виду да су прекршаји због чијег изврше ња су подносиоци оглашени одговорним и кажњени, извршени 8. новембра 2014. године, Уставни суд закључује да је рок за апсолутну застарелост прекршајног гоњења у конкретном случају почео да тече 8. новембра 2014. године , а да апсолутна застарелост наступа 8. новембра 2016. године, истеком рока од две године.
У прилог оваквом закључку Уставног суда је и правно схватање Прекршајног апелационог суда у Београду од 30. новембра 2017. године, према коме апсолутна застарелост вођења прекршајног поступка наступа истог д атума када је прекршај извршен.
Како је оспорена пресуда Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 21544/16 донета 8. новембра 2016. године, дакле када је већ наступила апсолутна застарелост прекршајног гоњења, Уставни суд је закључио да је у конкретном случају другостепени прекршајни суд био у обавези да предметни прекршајни поступак по службеној дужности обустави, услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења. С обзиром на то да другостепени суд није обуставио поступак у коме је наступила апсолутна застарелост за прекршајно гоњење, већ је донео оспорену пресуду, Уставни суд је утврдио да је тиме Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду на уставноправно неприхватљив начин применио одредбе члана 84. и члана 248. став 1. тачка 6 ) Закона о прекршајима, а последично је учинио и повреду права на правично суђење подносиоцима уставне жалбе.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последицеутврђене повреде права из тачке 1. изреке могу отклонити само поништајем оспорене пресуда Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 21544/16 од 8. новембра 2016. године и одређивањем да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби браниоца подносилаца – адвоката Д. А . изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Шапцу – Одељење у Владимирцима Пр. 310/15 од 20. октобра 2016. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није посебно разматрао остале наводе уставне жалбе којима се образлаже повреда права на правну сигурност као елемента права из члана 32. Устава, с обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорену пресуду.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.