Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Х. А . из села Б . код Прешева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. априла 20 21. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Х. А . изјављена против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 663/16 од 26. децембра 2016. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 89/17 од 24. јануара 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Х. А . из села Б . код Прешева је , 2. марта 2017 . године, преко пуномоћника Г. С , адвоката из Врања, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 663/16 од 26. децембра 2016. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 89/17 од 24. јануара 2017. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да су надлежни судови оспореним решењима одбили као неоснован захтев бранилаца подносиоца уставне жалбе за укидање притвора полагањем јемства у облику хипотеке на непокретности; да се подносилац налази у притвору од 14. априла 2016. године; да је притвор у међувремену више пута продужаван, а да је последњи пут продужен решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 616/16 од 24. новембра 2016. године по основу члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава образлаже наводима да суд није преиспитао постојање разлога и законитост лишења слободе, односно да основана сумња без особитих околности није довољна за продужење притвора који представља најтежу меру за обезбеђење присуства окривљеног. Подносилац истиче да су образложења оспорених решења лапидарног карактера и да не садрже ниједну конкретну околност која би се тицала узнемирења јавности, те да у својим решењима судови ниједну реченицу не посвећују узнемирењу јавности, нити да ли оно постоји, односно судови нису указали која је то конкретна околност која узнемирује јавност и на који начин она утиче на несметано вођење кривичног поступка. Подносилац истиче и да се суд не упушта ни у висину ни у оправданост јемства, нити је образложио који су то разлози због којих јемство након пуних десет месеци проведених у притвору није довољно нити допуштено. Коначно, подносилац наводи да суд није образложио на који начин би његово пуштање из притвора довело до узнемирења јавности, није дао релевантне и довољне разлоге за његово даље задржавање у притвору, нити је навео уставноправно прихватљиве разлоге који указују на опасност од бекства.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и „наложи другостепеном суду да поништи своју одлуку, поново преиспита ожалбене наводе и укине решење првостепеног суда о одбијању јемства“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Сремској Митровици Кпп. 16/16 од 15. априла 2016. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор који му се рачунао од 14. априла 2016. године, када је лишен слободе.
Више јавно тужилаштво у Сремској Митровици је против окривљеног подигло оптужницу Кти. 21/16 од 2. јуна 2016. године због оправдане сумње да је учинио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Законика о кривичном поступку, која је ступила на правну снагу.
Притвор према окривљеном је више пута продужаван, а задњи пут пре подношења уставне жалбе притвор према окривљеном је продужен решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 616/16 од 24. новембра по основу члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку, који је могао трајати најдуже 60 дана, односно најдуже до 26. јануара 2017. године.
Решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 617/16 од 24. новембра 2016. године одбијен је као неоснован предлог бранилаца за укидање притвора према окривљеног полагањем јемства у облику хипотеке на непокретности власништво М.Љ. у новчаном износу од 70.000,00 евра.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1639/16 од 15. децембра 2016. године уважене су жалбе бранилаца окривљеног, укинуто је првостепено решење и предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
Оспореним решењима Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 663/16 од 26. децембра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 89/17 од 24. јануара 2017. године одбијен је као неоснован предлог бранилаца за укидање притвора према окривљеном полагањем јемства у облику хипотеке на непокретности власништво М.Љ. у новчаном износу од 70.000,00 евра. У образложењима оспорених решења је, поред осталог, наведено:
- да окривљени живи у Републици Србији у месту Б, општина Прешево, која је у близини административне границе са Косовом и Метохијом, а што по оцени овог суда указује да окривљени и у случају одузимања путне исправе (што одбрана предлаже), илегално или уз личну карту може прећи на територију Косова и Метохије на чијој територији надлежени органи Републике Србије, а према фактичком стању на терену, немају ингеренције у поступању;
- да доводећи ову околност у везу са актуелним стањем у списима предмета да је окривљени Х. А . основано сумњив да је критичном приликом неовлашћено ради продаје преносио 60.677,73 грама нето масе опојне дроге канабис, која опојна дрога је према стању у списима предмета требало да буде испоручена у Швајцарску у коју је окривљени више пута претходно већ одлазио, да због велике количине опојне дроге постоји повећан степен кривице, те имајући у виду висину запрећене казне (3-12 година), све наведене околности у међусобној повезаности, по оцени суда, указују да је мера притвора и даље нужна и неопходна мера ради обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка, а да блажа мера полагањем јемства (у виду хипотеке), као ни друге мере које су кумулативно предложене (забрана напуштања стана, одузимање путне исправе и јављање надлежној ПС Прешево) не пружају довољну гаранцију да окривљени, уколико би био пуштен на слободу не би побегао тј. напустио место пребивалишта и на тај начин постао недоступан суду и државним органима Републике Србије чиме би свакако отежао вођење кривичног поступка;
- да је опојна дрога несумњиво била намењена великом броју конзумената на међународном тржишту, те да су вест о критичном догађају пренели свакако сви електронски медији;
- да су, по становишту суда, ценећи наведене околности у својој међусобној повезаности, оне несумњиво довеле до повећаног узнемирења јавности, а које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка;
- да је правилно првостепени суд одбио предлог бранилаца за укидање притвора према окривљеном и одређивање јемства, имајући у виду да, и по ставу другостепеног суда , мера полагања јемства – у виду хипотеке, као ни друге мере блаже од притвора које су предложене од стране одбране, не пружају довољну гаранцију да окривљени, уколико би био пуштен на слободу не би побегао, тј. напустио место пребивалишта и на тај начин постао недоступан суду и државним органима Републике Србије, као и да његовим пуштањем на слободу не би била узнемирена јавност до мере која би угрозила несметано и правично вођење кривичног поступка;
- да је правилно првотепени суд одбио као неоснован предлог бранилаца окривљеног за укидање притвора, оценивши да је притвор према окривљеном, у конкретном случају, једина адекватна и неопходна мера за обезбеђење несметаног и правичног вођење поступка, с обзиром на то да се иста сврха не може постићи другом мером.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, и да се, ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени пушта на слободу. (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3. ); да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште (члан 202. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је , поред осталог, за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ће, ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1 . и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења заснива на следећим тврдњама: да судови нису преиспитали постојање разлога и законитост лишења слободе, односно, да нису дали релевантне и довољне разлоге за даље задржавање окривљеног у притвору; да нису образложили који су то разлози због којих јемство након десет месеци проведених у притвору није довољно нити допуштено; да нису образложили на који начин би пуштање на слободу окривљеног из притвора довело до узнемирења јавности, нити су навели уставноправно прихватљиве разлоге који указују на опасност од бекства .
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да, потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, за које кривично дело је запрећена казна затвора од три до 12 година. Притвор према подносиоцу уставне жалбе је продужен на основу члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што је начин извршења кривичног дела дове о до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
Уставни суд је такође утврдио да је оспореним решењима одбијен као неоснован предлог бранилаца за укидање притвора према подносиоцу полагањем јемства у облику хипотеке на непокретности.
Имајући у виду да је у образложењима оспорених решења, поред осталог, наведено: да је окривљени Х. А . основано сумњив да је критичном приликом неовлашћено ради продаје преносио 60.677,73 грама нето масе опојне дроге канабис, која опојна дрога је према стању у списима предмета , требало да буде испоручена у Швајцарску у коју је окривљени више пута претходно већ одлазио; да је опојна дрога несумњиво била намењена великом броју конзумената на међународном тржишту и да су вест о критичном догађају пренели свакако сви електронски медији; да су наведене околности, цењене у својој међусобној повезаности, довеле до повећаног узнемирења јавности, а што може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка; да је правилно првостепени суд одбио предлог бранилаца за укидање притвора према окривљеном и одређивање јемства, имајући у виду да и по ставу другостепеног суда мера полагања јемства – у виду хипотеке, као ни друге мере блаже од притвора које су предложене од стране одбране, не пружају довољну гаранцију да окривљени, уколико би био пуштен на слободу не би побегао, тј. напустио место пребивалишта и на тај начин постао недоступан суду и државним органима Републике Србије, Уставни суд је оценио да је притвор према подносиоцу продужен из разлога и у поступку који су предвиђени законом, а да су у оспореним решењима којима је одбијен као неоснован предлог бранилаца за укидаље притвора према подносиоцу полагањем јемства, наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни суд ови сматрали да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана доношења оспореног другостепеног решења (24. јануар 2017. године) налазио у притвору непуних десет месеци (рачунајући од 14. априла 2016. године, када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница. Имајући у виду да је против подносиоца уставне жалбе истрага вођена, а оптужница подигнута због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, Уставни суд је оценио да се поступак, у околностима конкретног случаја, водио са примереном хитношћу.
Следом изложеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена зајемчена права подносиоца из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.