Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л. К . из Софије, Република Бугарск а, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. aприла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Л. К . и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кппр. 1/15 од 15. јануара 2015. године и решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа за странце број 13 0/14 од 15. децембра 2014. године подноситељки уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе Л . К . на накнаду нематеријалне штете у износу од 1 .000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. К . из Софије, Република Бугарска , поднела је Уставном суду, 20. фебруара 201 5. године, преко пуномоћника Д. М , адвоката из Београда, уставну жалбу против аката означених у изреци, због повреде права на слободу, допунских права у случају лишења слободе без одлуке суда, права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 2, члана 29. став 1, члана 32. ст. 1. и 2. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и чл. 5, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава , будући да су права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције зајемчена и Уставом Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је подноситељка 14. децембра 2014. године допутовала у Београд, где је у хостелу, у којем је требало да буде смештена, дочекана од стране полицијских службеника Управе за странце и одмах лишена слободе без икаквог обавештења, о разлозима лишења слободе и поуке о правима, приведена у службене просторије Управе за странце, где је задржана четири – пет сати, такође без икаквог обавештења на језику који разуме и допуштења да контактира амбасаду, адвоката или сроднике. Након тога је 15. децембра 2014. године око 1.30 – 2,00 часова премештена у Прихватилиште за странце где јој је уручено писано обавештење о правима лица лишеног слободе на енглеском језику, који такође не разуме, а амбасадор Републике Бугарске је тек сутрадан обавештен о задржавању, док јој право да контактира сроднике и браниоца није поштовано до краја. Боравак у Прихватилишту је трајао до 21.00 час 17. децембра 2014. године, када је принудно одведена до граничног прелаза са Бугарском, тако да је укупно време лишења слободе износило 72 сата (од 14. децембра 2014. године у 21.00 до 17. децембра 2014. године у 21.00). У уставној жалби је наведено да боравак у Прихватилишту, иако има „бениган назив“, по својим елементима представља лишење слободе, где је излазак на свеж ваздух могућ само пола сата дневно под полицијским надзором, као и одлазак у тоалет само у полицијској пратњи.
У уставној жалби је наведено да је подноситељки уставне жалбе ускраћено право на слободу, као и право да одмах на језику који разуме, буде обавештена о разлозима лишења слободе, о оптужби која јој се ставља на терет, као и о праву да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, зајемчено чланом 27. Устава.
Подноситељка је у уставној жалби, истичући повреду права на образложену судску одлуку из члана 32. став 1. Устава, навела да суд правног лека није испитао ниједно одлучно питање које је пред њега изнето, нити је дао и један параметар на основу којег је донео одлуку и ни у једном тренутку не даје одговор на питање зашто су испуњени услови из члана 49. став 1. Закона о странцима, већ пуко потврђује одлуку првостепеног органа, која је морала бити поништена као незаконита. Подноситељка је истакла да је првостепено решење о одређивању боравка у П рихватилишту донето, иако претходно није донето решење о отказу боравка подноситељке у Републици Србији. Подноситељка је истакла да је решење о отказу боравка донето два дана након доношења оспореног првостепеног решења и да јој је уручено на граничном прелазу. У уставној жалби је наведено да се, уместо доношења образложеног решења о отказу боравка , на које би подноситељка имала право жалбе, „док је то имало смисла“, првостепени орган позвао на добијену усмену сагласност начелника у полицији и само констатовао да су испуњени услови за смештај подноситељке у Прихватилиште за странце, као и да је оспореним првостепеним решењем повређено право на делотворно правно средство, јер је непостојањем образложења подноситељки уставне жалбе онемогућено да изнесе аргументе против такве необразложене одлуке. Подноситељка је навела да јој је дата погрешна поука о правном леку, јер је одредбом члана 53. Закона о полицији, на чију примену упућује члан 49. став 4. Закона о странцима, прописано да о жалби против решења о задржавању надлежан орган мора да одлучи у року од 48 сати, односно док траје задржавање лица, те да правна поука дата у оспореном првостепеном решењу да подноситељка има право жалбе у року од 15 дана нема стварног ефекта.
Повреду права из члана 32. став 2. Устава подноситељка заснива на тврдњи да јој од тренутка привођења у службене просторије Управе за странце и све време боравка у Прихватилиштву није било обезбеђено да ток поступка прати на матерњем језику преко преводиоца. Повреду права из члана 29. став 1. Устава подноситељка заснива на тврдњи да јој није омогућено да ангажује браниоца за сво време трајања задржавања у Управи за странце и Прихватилишту.
Подноситељка уставне жалбе је истакла захтев да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и утврди подноситељки право на накнаду нематеријалне штете у износу од 10.000 евра, као и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је допутовала у Републику Србију дана 14. децембра 2014. године и истог дана у 21.00 сати је од стране полицијских службеника Управе за странце затечена у Хостелу „Б .“ у Београду.
Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Управа за странце број 130/14 од 15. децембра 2014. године, подноситељки уставне жалбе је одређен боравак у Прихватилишту за странце Министарства од дана 15. децембра 2014. године, под појачаним надзором. У образложењу оспореног решења наведено је да су „дана 14. децембра 2014. године у 21.00 часова у Београду….у хостелу ….. полицијски службеници Управе за странце, затекли и у службене просторије довели држављанку Републике Бугарске Л. (К .) К.“, те да је у спроведеном поступку утврђено да су испуњени услови из члана 35. у вези члана 11. став 1. тачка 6) Закона о странцима, односно да су испуњени услови који захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и њених грађана. Даље је наведено да, с обзиром на то да није могуће лице одмах принудно удаљити, тражена је усмена сагласност Министарства унутрашњих послова – Управа граничне полиције за смештај у Прихватилишту за странце, те је усмена сагласност добијена од заменика начелника Управе граничне полиције, а подноситељки уставне жалбе одређен је смештај у Прихватилишту на основу одредбе члана 49. Закона о странцима.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кппр.1/15 од 15. јануара 2015. године потврђено је решење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Управа за странце број 130/14 од 15. децембра 2014. године. У образложењу оспореног решења је наведено да након што је извршио увид у ожалбено решење, као и допис Е . К . упућен „Б . м .“ суд је утврдио да је надлежни орган управе правилно поступио када је донео ожалбено решење којим је Л. К . одређен боравак у Прихватилиштву за странце пошто су у свему испуњене законске претпоставке предвиђене чланом 49. став 1. Закона о странцима.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Управа за странце број 1883/14 од 17. децембра 2014. године отказан је боравак у Републици Србији, без забране повратка, држављанки Бугарске Л. К , и одређено да мора одмах напустити територију Републике Србије. У образложењу решења наведено је да је утврђено да су испуњени услови из члана 35. у вези са чланом 11. став 1. тачка 6) Закона о странцима, односно да су испуњени услови које захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и њених грађана.
4. Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2 .).
Одредбом члана 29. став 1. Устава утврђено је да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати.
Одредбама члана 32. Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.).
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Начелом уставног поретка из члана 17. Устава утврђује се да странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије. У складу са наведеним начелом уставног поретка, одредбама члана 39. Устава, којима се јемчи слобода кретања утврђено је, ставом 3. овог члана, да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређују законом и, за разлику од држављанина Републике Србије коме се одредбом члана 38. став 2. Устава јемчи да не може бити протеран, странац може бити протеран, али само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе, и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим Уставом.
Одредбама Закона о странцима („Службени гласник РС“, број 97/08), који је важио у време доношења оспорених аката, било је прописано: да је прихватилиште за странце објекат за смештај странаца којима није дозвољен улазак у земљу или којима је изречено протеривање или удаљење из земље, али их није могуће одмах удаљити и којима је, у складу са законом, одређен боравак под појачаним полицијским надзором (члан 3. тачка 11)); да ће се улазак у Републику Србију одбити странцу ако то захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и њених грађана (члан 11. став 1. тачка 6 )); да ће странцу у Републици Србији, коме је одобрен боравак до 90 дана и странцу коме је одобрен привремени боравак у Републици Србији, надлежни орган отказа ти боравак ако наступи нека од сметњи из члана 11. овог закона или се за њу накнадно сазна , те да ће приликом отказа боравка надлежни орган одредити рок, који не може бити дужи од 30 дана, у коме је странац дужан да напусти Републику Србију и време за које је странцу забрањен улазак у Републику Србију (члан 35. ст. 1. и 2.); да се изузетно, ако то налажу разлози обезбеђења принудног удаљења, странац може задржати у просторијама надлежног органа, али не дуже од 24 часа, те да се на задржавање странца примењују одредбе Закона о полицији (члан 48. ст. 1. и 2.); да ће странцу кога није могуће одмах принудно удаљити и странцу коме није утврђен идентитет или не поседује путну исправу, као и у другим случајевима утврђеним законом, надлежни орган решењем одредити боравак у Прихватилишту за странце Министарства (у даљем тексту: Прихватилиште) под појачаним полицијским надзором, да о жалби на решење којим је одређена, односно продужена мера из става 1. овог члана, одлучује надлежни окружни суд, да се на поступак одлучивања по жалби из става 3. овог члана сходно примењује одредба члана 53. Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр. 101/05 и др.), те да жалба на решење о одређивању боравка у прихватилишту не одлаже њено извршење (члан 49. ст. 1, 3, 4. и 5.).
Одредбама члана 10. став 1. Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 63/09, 92/11 и 64/15), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано да су полицијски послови, у смислу овог закона , поред осталог: безбедносна заштита живота, права, слобода и личног интегритета лица, као и подршка владавини права (тачка 1)); безбедносна заштита имовине (тачка 2)); одржавање јавног реда, пружање помоћи у случају опасности и пружање друге безбедносне помоћи онима којима је неопходна (тачка 5)); обезбеђивање одређених јавних скупова, личности, органа, објеката и простора (тачка 7)); заштита државне границе (тачка 8)); извршавање задатака утврђених прописима о странцима (тачка 9)).
Осталим одредбама Закона о полицији, који је важио у време доношења оспорених решења, а које су од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету, било је прописано да је овлашћено службено лице овлашћено, изузетно, да лице позове усмено или одговарајућим телекомуникационим средством, при чему је дужно да саопшти разлог позивања, а уз сагласност лица може и да превезе лице до службених просторија (члан 48. став 1); да ако другим законом није друкчије одређено, овлашћено службено лице задржаће лице које ремети или угрожава јавни ред, уколико га није могуће друкчије успоставити, односно ако угрожавање није могуће друкчије отклонити; да задржавање може да траје најдуже 24 часа, да се задржавање одређује решењем које мора бити донето и уручено лицу у року од шест часова од привођења у службене просторије, а да задржано лице има, док траје задржавање, право на жалбу против решења о задржавању, као и да о жалби надлежни суд мора да одлучи у року од 48 часова (члан 53. ст. 1. и 3.); да странцу коме није дозвољен улазак у земљу или коме је изречено протеривање или удаљење из земље, али га није могуће одмах удаљити, може да се, у складу са законом, одреди боравак под појачаним полицијским надзором у објекту одређеном за те намене за време које је неопходно за његово удаљење из земље (члан 55.).
Одредбама члана 54. Закона о полицији који је важио у време доношења оспорених решења било је прописано :да о задржавању по одредбама овог закона или у примени закона о контроли државне границе или закона о безбедности саобраћаја на путевима, лице мора бити на свом матерњем језику или језику који разуме обавештено да је задржано и о разлозима за задржавање и поучено да није обавезно ништа да изјави, да има право на одговарајућу правну помоћ адвоката кога слободно изабере и да ће се на његов захтев о задржавању обавестити његови најближи (став 1.); да ако је лице из става 1. овог члана странац, мора на свом матерњем језику или на језику који разуме да буде поучено и о томе да ће, на његов захтев, о задржавању бити обавештено дипломатско-коназуларно представништво државе чији је држављанин (став 2.); да овлашћено службено лице мора да одложи сва даља поступања до доласка адвоката, и то најдуже за два часа од како је лицу пружена могућност да обавести адвоката, а да овлашћено службено лице може да задржи лице или да изврши другу радњу предвиђену законом чије би одлагање онемогућило или отежало извршење задатка (став 3.).
Одредбама члана 69. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“ , бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) прописано је да ухапшени, поред права из члана 68. став 1. тач. 2) до 4) и тачка 6) и став 2. овог законика, има право да: одмах на језику који разуме буде обавештен о разлогу хапшења (тачка 1)); да пре него што буде саслушан, има са браниоцем поверљив разговор који се надзире само гледањем, а не и слушањем (тачка 2)); да захтева да без одлагања о хапшењу буде обавештен неко од чланова његове породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-коназуларни представник државе чији је држављанин, односно представник овлашћене међународне организације јавноправног карактера, ако је у питању избеглица или лице без држављанства (тачка 3)); да захтева да га без одлагања прегледа лекар кога слободно изабере, а ако није доступан, лекар кога одреди јавни тужилац, односно суд (тачка 4)).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељка повреду права из члана 27. став 1, члана 32. ста в 1. и члана 36. став 2. Устава у суштини заснива на истоветним разлозима, тврдећи да су оспорена решења донета у поступку који није у целости био спроведен у складу са законом, као и да у оспореним решењима нису наведени разлози на основу којих су надлежни државни органи проценили да су испуњени услови из члана 49. став 1. Закона о странцима, а због којих је било нужно да подноситељка уставне жалбе буде лишен а слободе 72 сата и принудно смештена у Прихватилиште за странце, иако јој претходно није био отказан боравак у Републици Србији, нити је из оспорених решења јасно због чега је није било могуће одмах удаљити из Републике Србије. Полазећи од тога да из навода уставне жалбе произлази да подноситељка превасходно истиче да је би ла незаконито лишен а слободе, без образложења разлога због којих је такво поступање државних органа Републике Србије било нужно, Уставни суд је оценио да је неопходно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме су донета оспорена решења у целини био спроведен на начин на који то гарантује одредба члана 27. став 1. Устава, те је повреду свих наведених права ценио са аспекта садржине права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд, најпре, као и у ранијим својим одлукама, наглашава да је право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да има велики значај за сваког појединца. Право на личну слободу није апсолутно право, стога да би лишење слободе неког лица било у складу са гаранцијама из члана 27. став 1. Устава, потребно је да лишење слободе буде засновано на разлозима предвиђеним законом и да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. С тим у вези, Уставни суд констатује да је, поред Законика о кривичном поступку и Закона о полицији, закон који прописује разлоге и поступак лишења права на слободу страних држављана док се налазе на територији Републике Србије, и Закон о странцима, јер одређивање боравка у прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором, које је прописано тим законом јесте специфичан вид лишења слободе. Стога је потребно, у конкретном случају, испитати да ли је поступак одређивања боравка у прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором, који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био спроведен на начин као што то захтева одредба члана 27. став 1. Устава, те да ли су оспореним решењима повређена уставна права подноситељке.
Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио да против подноситељке уставне жалбе није покренут казнени поступак, односно да из навода уставне жалбе и достављене документације произлази да подноситељка није била лишена слободе због постојања притвoрских разлога прописаних одредбама Законика о кривичном поступку, нити је затечена при извршењу кривичног дела за које се гони по службеној дужности, већ су надлежни државни органи, у поступку контроле кретања и боравка странаца на територији Републике Србије , оценили да подноситељк у уставне жалбе треба одмах принудно удаљити са територије Републике Србије. Стога је, у конкретном случају, задатак Уставног суда да испита да ли су надлежни државни органи очигледно произвољном и арбитре рном применом тада важећих Закона о странцима („Службени гласник РС", број 97/08) (одређивање боравка у прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором) и Закона о полицији („Службени гласник РС", бр. 101/05, 63/09, 92/11 и 64/15), ускратили подноситељки уставне жалбе право на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд конастатује да је сагласно одредбама члана 55. Закона о полицији и члана 49. став 1. Закона о странцима, странцу могао бити одређен боравак под појачаним надзором у објекту одређеном за те намене само одлуком надлежног органа, уколико му је изречено протеривање или удаљење из земље одлуком суда или другог надлежног органа , у законито спроведеном поступку, а није га могуће одмах принудно удаљити и то само за време које је неопходно за његово удаљење из земље. Такође, одредба члана 49. став 1. Закона о странцима предвиђала је да је одређивање боравка под појачаним полицијским надзором у прихватилишту за странце могуће и у односу на странца коме није утврђен идентитет или не поседује путну исправу, као и у другим случајевима утврђеним законом (као што је случај из члана 54. став 8. Закона када странац коме је одређен боравак у одређеном месту, у намери онемогућавања или ометања принудног удаљења поступа супротно обавезама да борави на одређеној адреси, да се редовно јавља најближем надлежном органу и да привремено напусти место обавезног боравка , само уз решење надлежног органа који му то одобрава). Из наведених законских одредаба следи да одлука надлежног органа којом је странцу изречено протеривање или удаљење са територије Републике Србије мора да претходи одлуци којом се том лицу одређује принудни боравак под појачаним полицијским надзором у прихватилишту за странце, ако лице није могуће одмах принудно удаљити, осим ако се ради о лицу коме није утврђен идентитет или лицу које не поседује путну исправу, односно ако се ради о лицу из члана 54. став 8. Закона о странцима.
Полазећи од изложеног законског оквира, а имајући у виду да из оспорених аката и података утврђених у току спроведеног уставносудског поступка, произлази да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе правноснажно одређен боравак у прихватилишту за странце под појачаним надзором пре доношења одлуке којом јој је отказан боравак у Републици Србији, због постојања разлога из члана 35. у вези са чланом 11. став 1. тачка 6) Закона о странцима, а да је при томе њен идентитет утврђен, да је поседовала важећу путну исправу, те да није била лице на које се односе одредбе члана 54. Закона о странцима, Уставни суд је утврдио да оспорена решења нису донета у законито спроведеном поступку, јер њиховом доношењу није претходила одлука надлежног органа о протеривању или удаљењу подноситељке из Републике Србије, већ је одлука о отказу боравка у Републици Србији донета након оспорених аката, када се подноситељка уставне жалбе већ налазила у прихватилишту за странце и уручена јој је тек приликом удаљења из земље. Стога је Уставни суд утврдио да процедурални пропуст надлежних органа, представља повреду права подноситељке уставне жалбе на слободу и безбедност које је зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава.
Имајући у виду све наведено Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава , одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, одлучио да се правично задовољење подноситељк е уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра , која ће се у року од четири месеца од достављања ове одлуке надлежном министарству, исплатити из средстава буџета Републике Србије.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због утврђене повреде права, Уставни суд је, разматрајући карактер, трајање и тежину повреде права, животни стандард грађана у Републици Србији, праксу Уставног суда и међународних институција за заштиту људских права, утврдио да ће се правично задовољење подноситељке уставне жалбе постићи накнадом нематеријалне штете у наведеном износу.
7. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање о истакнутим повред ама права из члана 27. став 2 , члана 29. став 1 , члана 32. став 2. и члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је, из навода уставне жалбе и достављене документације , утврдио да подноситељка уставне жалбе разуме и говори енглески језик, на ком језику је, према њеним наводима комуницирала са полицијским службеницима од тренутка лишења слободе до принудног удаљења из Републике Србије. Уставни суд је из навода уставне жалбе и достављене документације такође утврдио: да подноситељка уставне жалбе разуме и говори енглески језик; да је подноситељка уставне жалбе преко изабраног адвоката изјавила жалбу против оспореног првостепеног решења, која је разматрана и одбијена као неоснована оспорени м решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кппр.1/15 од 15. јануара 2015. године; да против подноситељке није покренут казнени поступак у коме би била саслушаван а у својству окривљен е; да су подноситељки уставне жалбе, одмах по пријему у прихватилиште за странце, и на енглеском језику, као језику који разуме, саопштена права лица лишеног слободе и садржина оспореног решења да се шаље у прихватилиште, након чега је ангажовала браниоца, адвоката из Београда, који је у њено име изјавила жалбу, те је затим обавештена и Амбасада Републике Бугарске о смештају подноситељке у прихватилишту за странце.
Уставни суд је утврдио да из навода уставне жалбе и достављене документације очигледно произлази да подноситељки није било онемогућено да разуме садржину оспорених решења, нити јој је било ускраћено право на стручну правну помоћ. Ово стога што је подноситељка првостепено решење, којим јој се одређује боравак у прихватилишту за странце, оспоравала у редовном жалбеном поступку , преко адвоката преко којег је изјавила и уставну жалбу, као и да из прикупљених доказа произлази да су полицијски службеници са подноситељком водили разговор на енглеском језику који она разуме . Стога је Уставни суд оценио да су очигледно неосновани наводи уставне жалбе о истакнутим повред ама права из члана 27. став 2 , члана 29. став 1, члана 32. став 2. и члана 36. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закон а о Уставном суду, у овом делу уставну жабу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“ број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.