Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић , председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Драгана Коларић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . Н . из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. априла 2021. године, донео је,
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Н . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 792/18 од 8. марта 2018. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених чланом 32. став 1 . и чланом 35. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Н . из Новог Сада поднео је Уставном суду, 20. априла 2018. године, преко пуномоћника Б . Р , адвоката из Нов ог Сада, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 792/18 од 8. марта 2018. године , због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на јаднаку заштиту права, зајемчених члана 32. став 1, чланом 35. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац у кривичном поступку као окривљени правноснажно ослобођен оптужбе за кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја; да је за време кривичног поступка у два наврата био лишен слободе, односно да је против њега одређен притвор, у укупном трајању од 134 дана; да је подносилац уставне жалбе поднео тужбу за накнаду нематеријалне штете због неоснованог лишење слободе (неоснованог притвора) и да је подносиочев тужбени захтев правноснажно одбијен; да је Апелациони суд у Новом Саду утврдио да подносилац нема право на накнаду штете, јер је он сам скривио одређивање притвора ; да члан 35. ст ав 1 . Устава утврђује да лице које је незаконито лишено слободе има право на накнаду штете од Републике Србије, дакле Устав као акт највише правне снаге не предвиђа никаква ограничења права на накнаду штете; да су ограничења прописана Закоником о кривичном поступку, према којем , накнада штете не пpип адa лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе; да ограничења која су прописана законом треба најуже тумачити; да у конкретном случају подносилац својим поступцима није наводио орган гоњења да води поступак против њега, нити је недозвољеним радњама утицао на исход поступка; да у парничном поступку није утврђено да се подносилац скривао нити да је постојала опасност од бекства; да сама промена боравишта не може указивати н а то да се подносилац крио или да je у бекству; да је наведена промена настала услед породичних проблема, након којих се окривљени преселио на адресу на којој и данас живи; да услед тога судски позиви нису стизали подносиоцу уставне жалбе, те исти није ни имао сазнања да је за њим расписана потерница.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену другостепену парничну пресуду. Тражио је трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац М. Н , овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу Основном суду у Новом Саду против тужене Републике Србије – Министарства правде, ради накнаде нематеријалне штете услед неоснованог лишења слободе (неоснованог притвoра), у укупном трајању од 134 дана.
Основни суд у Новом Саду је пресудом П. 4638/16 од 15. децембра 2017. године одбио као неоснован тужбени захтев.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 792/18 од 8. марта 2018. године одбио као неосновану жалбу подносиоца и потврдио ожалбену првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталога , наведено: да је против подносиоца уставне жалбе вођен кривични поступак з бог кривично г дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја; да је подносиоцу уставне жалбе у току кривичног поступка два пута одређен притвор, први пут због опасности од бекства, јер је оцењено да подносилац није пријавио промену места боравка у кривичном поступку, а други пут јер се није одазивао на позиве суда (притвор је трајао од 17. октобра 2011. до 14. новембра 2011. године и од 21. децембра 2012. до 5. априла 2013. године); да је правноснажном кривичном пресудом подносилац ослобођен оптужбе за кривично дело које му је стављено на терет ; да је одредбом члана 537 . став 2 . (грешка суда, треба одредбом члана 560. став 3.) Законика о кривичном поступку („Службени гласнику PC“ , бр. 46/06 .... 122/08), важећег у време лишења слободе , било прописано да накнада штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе; да према томе када је кривични поступак окончаном ослобађајућом одлуком, накнада штете се не признаје лицу које је недозвољеним поступком допринело одређивању притвора; да се под недозвољеним поступком сматрају радње усмерене на избегавање поступка, односно радње којим се отежава спровођење поступка, као што је неодазивање позивима суда и пропуштање да се пријави промена адресе боравка; да су тo били разлози за одређење притвора у овом случају; да је подносилац свесним и вољним понашањем изазвао потребу да се према њему одреди притвор, па је без обзира на исход кривичног поступка, он искључен из права на накнаду штете због неоснованог лишења слободе; да у одређивању притвора није било незаконитог рада државног органа у смислу члана 172. Закона о об лигационим односима; да је подносилац скривио разлоге за притвор, изостанцима и променом места боравка коју није пријавио.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 1. Устава утврђено је да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.);
Одредбама Законика о кривичном поступку ( Глава XXXIV) („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је био меродаван у конкретном случају, било је прописано: да лице које је без основа осуђено за кривично дело или је без основа лишено слободе има право на рехабилитацију, право на накнаду штете од државе, као и друга пр ава утврђена законом (члан 14.); да право на накнаду штете припада и лицу које је било у притвору а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена (члан 560. став 1. тачка 1)); да накнада штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе (члан 560. став 3.); да ће се у поступку за накнаду штете у случајевима из ст. 1. и 2. овог члана сходно примењивати одредбе ове главе (члан 560. став 4.).
Одредбама члана Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да на облигационе односе који се уређују другим савезним законима примењују се одредбе овог закона у питањима која нису уређена тим законом (члан 23.); да правно лице одговора за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанциони (виши) суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога у уставној жалби, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене матер ијалног односно процесног права.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је поднео тужбу против тужене Републике Србије – Министарства правде, ради накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе (неоснованог притвора). Предметном парничном поступку претходио је кривични поступак који је вођен против подносиоца уставне жалбе као оптуженог , а који поступак је правноснажно окончан пресудом кривичног суда којом с е подносилац уставне жалбе ослобођа оптужбе. Током трајања кривичног поступка подносилац уставне жалбе је био у притвору укупно 134 дана .
Оспореним парничним пресудама је одбијен подносиочев тужбени захтев из два разлога: 1) што подносилац није доказао да је штета настала незаконитим и неправилним радом органа, те да нису испуњени услови из члана 172. став 1. Закона о облигационим односима да тужена подносиоцу уставне жалбе накнади нематеријалну штету и 2) што је тужилац због свог недозвољеног поступања био у притвору, па нема право на накнаду штете, у смислу члану 560. став 3. Законика о кривичном поступку.
Уставни суд најпре указује да лице које је без основа лишено слободе има право на накнаду штете од државе, у смислу члана 14. и члана 560. став 1. тачка 1) ЗКП. Шта се подразумева под неоснованим лишењем слободе одређено је у самом ЗКП . Под лицем неосновано лишеним слободе сматра се и лице које је било у притвору а правноснажном пресудом је ослобођен о од оптужбе . Уставни суд оцењује да су наведене одредбе ЗКП lex specialis које дерогирају примену опште одредбе из члана 172. став 1. ЗОО. На нормативном плану то је потврђено одредбом чланом 23. ЗОО којом је прописано да се на облигационе односе који се уређују другим савезним законима примењују одредбе овог закона у питањима која нису уређена овим законом . Као што је раније наведено, током трајања кривичног поступка подносилац је био у притвору 134 дана и предметни кривични поступак је правноснажно окончан пресудом кривичног суда којом је подносилац уставне жалбе ослобођен оптужбе . Према томе, подносилац уставне жалбе спада у законску категорију лица неосновано лишених слободе (неосновано притворених лица) и њему као таквом лицу начелно припада право на накнаду штете, у смислу одредаба члана 14. и члана 560. став 1. тачка 1) ЗКП и у овој врсти спора тужилац нема терет доказивања неправилности и незаконитости рада државног рада, нити његове кривице.
Међутим, општа законска негативна претпоставка, која искључује право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе, јесте да је притворено лице својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе. Накнада штете не припада лицу које је криво што је лишено слободе. Законска одредница „недозвољени поступци којима је окривљени проузроковао лишење слободе“ је општег карак тера и управо због тога је задатак парничног суда да у овој врсти спора конкретизује и јасно одреди недозвољено поступање тужиоца (окривљеног лица) које је проузроковало одређење притвора. Недозвољен поступак притвореног лица мора бити посебно доказан, не може се парнични суд ослонити само на разлоге наведене у решењу о одређењу притвора. Шта се сматра овим доприносом представља чињенично питање у сваком конкретном случају, при чему није довољна апстрактна мо гућност доприноса, већ се у овом спору мора утврдити постојање конкретних радњи лица које су допринеле лишењу слободе. Полазећи од наведеног, Уставни суд указује да су парнични судови у својим пресудама дали уставноправно прихватљиво образложење за одбијање подносиочевог тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете због неоснованог притвора и да је у парничним пресудама конкретизовано и јасно одређено недозвољено поступање подносиоца које је проузроковало одређење притвора. Наиме, подносилац уставне жакбе, када му је први пут одређен притвор, није као окривљени пријавио промену места боравка у току трајања кривичном поступку због чега је постојала опасност од бекства , а приликом одређења притвора подносиоцу по други пут, подносилац није се одазивао на позиве суда.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Апелационог суд а у Новом Саду Гж. 792/18 од 8. марта 2018. године подносиоцу уставне жалбе ни су повређен а прав а на правично суђење и на накнаду штете , зајемчена чланом 32 . став 1. и чланом 35. став 1. Устава , те је уставну жалбу у том делу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , одлучујући као у првом делу изреке.
6. Одредбом члана 36. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, свакоме је зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Из наведене садржине зајемченог права следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима може доћи , пре свега , неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама од стране суда последње инстанце . У прилог тврдње о повреди права на једнаку заштиту права подносилац је уз уставну жалбу доставио пресуду Врховног касационог суда Рев. 1707/16 од 8. децембра 2016. године. Међутим, Уставни суд указује да је у наведеној ревизијској пресуди утврђено да је тамо тужилац као окривљени био све време доступан државним органима , а што овде није случај, значи не постоји суштински индентитет/битна сличност чињеничног и правног стања.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалб у у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.