Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби Ђ. Д . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. априла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђ. Д . изјављена против решења Основног суда у Новом Саду Кв. 2146/18 од 30. октобра 2018. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђ. Д . из Новог Сада поднео је Уставном суду, 4. децембра 201 8. године, преко пуномоћника М. К , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења означеног у изреци , због повреде права из члана 27 . став 1, члана 30. став 1, члана 31. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и начела из члана 19. Устава.
Уставном жалбом се оспорава другостепена судск а одлук а кој ом је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно одређен притвор, због постојања притворских разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 2 ) и 3 ) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да је право из члана 27. став 1. Устава повређено тиме што је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен без постојања притворских разлога. Повреду права из члана 30. став 1. Устава подносилац заснива на тврдњи да је остало нејасно на основу чега је суд утврдио да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му је стављено на терет. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава подносилац је навео да иако је Уставни суд заузео став да се ово право односи на продужење притвора, ипак сматра да притвор према њему није сведен на најкраће неопходно време. Повреду права из члана 32. став 1. Устава образлаже наводима да оспорен o решење суштински не садржи образложење. У односу на истакнуту повреду права из члана 34. став 3. Устава подносилац је истакао да с обзиром на то да му је као раније некажњаваном лицу притвор одређен по основу тачке 3) члана 211. став 1. ЗКП, суд је повредио претпоставку невиности према њему.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, поништи оспорено решење, наложи Основом суду у Новом Саду да донесе нову одлуку и да му досуди износ од 500.000,00 динара по основу причињене нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету :
У време подношења уставне жалбе пред Основним јавним тужилаштвом у Новом Саду предузимане су одређене истражне радње због постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело грађење без грађевинске дозволе и кривично дело скидање и повреда службеног печата и кривично дело изазивање опште опасности. Постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривична дела која су предмет поступка суд је утврдио , између осталог , на основу више решења и записника о инспекцијском прегледу Градске управе за инспекцијске послове-Сектор грађевинске инспекције донетих у 2017. и 2018. години, фотодокументације судске управе за урбанизам и стамбене просторе, изјашњења вештака, записника о саслушању осумњиченог и испитивању сведока.
Решењем судије за претходни поступак Основног суда у Новом Саду Кпп.Д. 155/18 од 27. октобра 201 8. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор, на основу одред аба члана 211. став 1. тач. 2 ) и 3 ) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Образлажући своју одлуку, судија за претходни поступак је, поред осталог навео да из доказа који су до тада били прикупљени, а након саслушања осумњиченог на околности предлога јавног тужиоца за одређивање притвора, утврдио да постоји основана сумња да је осумњичени изврши о кривична дел а кој а су му стављен а на терет. Образлажући постојање притворског ра злога из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП судија за претходни поступак је утврдио да је у предметном поступкну нужно испитати у својству сведоке које осумњичени познаје, поједине као своје комшије, а поједине које зна из младости, те како са њима може ступити лако у контакт, постоји оправдана опасност да би утицањем на наведене сведоке могао ометати спровођење доказног поступка.
У образлагању постојања притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП у првостепеном решењу је наведено да иако осумњичени раније није био осуђиван, суд је оценио да постојањем основане сумње да је осумњичени вршио грађевинске радове ископом и доградњом , односно проширењем подрумски х просторија, постоји опасност за рушење стамбеног објекта и безбедност станара, што представља особите околности које указују да би осумњичени боравком на слободи у кратком временском периоду могао поновити кривично дело.
Оспореним решењем Основног суда у Новом Саду Кв. 2146/18 од 30. октобра 2018. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног изјављена против решења о одређивању притвора истог суда Кпп.Д. 155/18 од 27. октобра 2018. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да имајући у виду начин и околности извршења дела за која постоји основана сумња да их је окривљени извршио, као и упорност која је исказана од стране окривљеног у предузимању кривично-правних радњи а која произлази из документације Грађевинске инспекције, по оцени суда, ово представља особите околности које указују на то да би окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду п оновио кривично дело за које је основано сумњив.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: свако има право на личну слободу и безбедност, као и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 32. став 1. Устава темељи на две тврдње: првој, да није постојала основана сумња да је подносилац учинио кривична дела која су му била ст ављена на терет; и другој, да нису постојали притворски разлози из члана 211. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. Стога је Уставни суд повреду права на које подносилац указује ценио са аспекта садржине права на слободу и права у вези са одређивањем притвора из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
Уставни суд, као у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. ЗКП. У тачки 2) наведеног члана ЗКП је прописано да се притвор против неког лица може одредити ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче, у тачки 3) је прописано да се притвор против неког лица може одредити ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети. Дакле, надлежни суд је дужан да утврди и образложи које су то особите околности које указују да ће окривљени ометати поступак утицајем на сведоке или опструкцијом прикупљања доказа, односно да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Из наведеног несумњиво произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
6. Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да из достављене документације произлази да су судови размотрили све до тада прикупљене доказе, на основу којих је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је извршио предметна кривична дела. С тим у вези, Уставни суд подсећа да количина чињеница и доказа који поткрепљују основану сумњу представља нешто о чему надлежни суд води рачуна, а имајући у виду да је суду уз кривичну пријаву достављен велики број материјалних доказа којима се поткрепљује сумња да је подносилац извршио кривична дела за која се терети, као и да је суд оценио да је исказом осумњиченог и испитаних сведока постојање одговарајућег степена сумње потврђено, Уставни суд је оценио да образложење оспореног решења у погледу постојања основане сумње, само по себи не делује произвољно . Постојање основане сумње, као conditio sine qua non за продужење притвора, наводима уставне жалбе јесте поменуто али, подносилац није навео ниједан разлог којим би основано довео у сумњу постојање потребног степена сумње за одређивање притвора према њему.
Уставни суд је надаље оценио да је подносиоцу уставне жалбе притвор одређен из разлога прописан их одредбама члана 211. тач. 2) и 3) ЗКП. Уставни суд је увидом у оспорена решења утврдио да се заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да је у образложењу оспорених решења наведено да, поред основане сумње да је осумњичени извршио дело које му се ставља на терет, постоје околности које указују да ће боравком на слободи ометати поступак утицањем на неиспитане сведоке, које познаје као своје комшије, од којих неке познаје још из младости, те да постоје особите околности које указују да ће боравком на слободи поновити дело, због изражене упорности у извршењу кривичних дела, која произлази из документације Грађевинске инспекције, т е по оцени Уставног суда, оспорена решења садрже уставноправно прихватљива образложења за постојање оба притворска разлога прописана одредбама члана 211. став 1. тач. 2) и 3 ) ЗКП.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о одређивању притвора донета у законито спроведеном поступку, да су заснована на законом прописаним разлозима због којих се лицу против кога се води кривични поступак може одредити притвор, да су судови дали уставноправно прихватљива образложења свих битних разлога, због чега Суд налази да су неосновани наводи уставне жалбе којима се аргументује повреда означеног права на слободу и безбедност и права у вези са одређивањем притвора из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава .
7. По оцени Уставног суда, неосновани су наводи уставне жалбе да су судови у оспореним решењима изнели тврдњу да је подносилац починио кривично дело због којег је судски поступак још увек у току, а којима је образложена повреда права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава . Ово стога што је Уставни суд, увидом у оспорено другостепено решење, утврдио да је суд редовног правног лека, образлажући постојање притворског разлога, користио термине које је прописао законодавац у одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, те ни у једном делу донетог решења нису изнете тврдње да је подносилац крив за извршење кривичног дела кој е је предмет кривичног поступка. По налажењу Уставног суда, Основни суд у Новом Саду се адекватно дистанцирао од изражавања ставова који би указивали да суд окривљеног сматра кривим за кривично дело кој е му се ставља на терет пре него што се његова кривица евентуално утврдити правноснажном пресудом, при томе отклањајући недостакте у образложењу оспореног првостепеног решења, на које подносилац уставне жалбе указује.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 34. став 3. Устава одбио уставну жалбу као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), и одлучио као у првом делу изреке.
8. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на право на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава, чију повреду подносилац такође истиче у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да имајући у виду да се уставном жалбом оспорава иницијално решење којим је притвор одр еђен, наводи уставне жалбе се не могу довести у везу са истакнутом повредом права из другог дела члана 31. став 1. Устава. Стога је Уставни суд оценио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка у односу на истакнуту повреду права гарантованог одредбом члана 31. став 1. Устава, па је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решио као у другом делу изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.