Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби Н. М . из Беочина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. априла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Н. М . и утврђује да je решењ има Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 2/18, Кв.По1. 378/18 од 26. септембра 201 8. године и КПП. По1. 2/18, Кв.По1. 542/18 од 11. децембра 2018. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. М . из Беочина је , 9. новембра 2018. године, преко пуномоћника Д. С , адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 2/18, Кв.По1. 378/18 од 26. септембра 2018. године, због повреде права из чл. 27, 31, 32. и 39. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је, преко истог пуномоћ ника, 27. децембра 2018. године, поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал Кпп.По1. 2/18, Кв.По1. 542/18 од 11. децембра 2018. године, због повреде права из чл. 27, 31, 32. и 39. Устава.
Уставни суд је поводом обе уставне жалбе спровео јединствени уставносудски поступак у предмету Уж-12826/2018.
Уставним жалбама се оспорава ју решењ а којим а је у току истраге према подносиоцу уставне жалбе мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз електронски надзор.
У уставним жалб ама је наведено да је према подносиоцу уставне жалбе притвор одређен у истрази решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал Кпп.По1. 2/18 од 2. марта 2018. године на основу члана 211. став 1. тач. 1 ) и 3 ) ЗКП који му се рачуна од 1. марта 2018. године када је лишен слобод е; да је према њему притвор продужаван понављањем истих разлога по аутоматизму два пута по три месеца, те да је решењем судије за претходни поступак истог суда Кпп.По1. 2/18 од 29. августа 2018. године, које је потврђено решењем које је предмет уставне жалбе Кпп.По1. 2/18, Кв. 378/18 од 26. септембра 2018. године, притвор замењен мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, која може трајати најдуже до правноснажности пресуде, с тим да се свака три месеца преиспитује постојање разлога за њено продужавање; да оптужница против подносиоца до подношења уставне жалбе није подигнута. Подносилац је навео да с обзиром на то да оптужница против њега није подигнута до 1. септембра 2018. године, он је морао бити пуштен на слободу, те му је доношењем оспорених решења, противно одредби члана 215. став 3. ЗКП, суд повредио права из чл. 27, 31, 32. и 39. Устава .
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и накнади нематеријалну штету у износу од 500.000,00 динара и трошкове у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставн е жалб е и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Пред Тужилаштвом за организовани криминал се у време подношења уставн их жалб и води ла истрага против подносиоца уставне жалбе због основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичног дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 4. у вези става 2. Кривичног законика и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал Кпп.По1. 2/18 од 2. марта 2018. године одређен је притвор према подносиоцу уставне жалбе на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3 ) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 1. марта 2018. године, када је лишен слободе, а који је последњи пут продужен решењем Апелационог суда у Београду Кж.р.По1. 13/18 од 30. маја 2018. године , и по том решењу је могао трајати најдуже до 1. септембра 2018. године.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење КПП.По1. 2/18 од 29. августа 2018. године, које је потврђено оспореним решењем истог суда Кпп.По1. 2/18, Кв.По1. 378/18 од 26. септембра 2018. године, подносиоцу уставне жалбе је мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз електронски надзор.
У образложењу оспореног решења је наведено да, супротно жалбеним наводима, веће налази да је правилан закључак судије за претходни поступак да у односу на окривљеног постоји реална опасност од бекства, у случају његовог пуштања на слободу, а самим тим и ометање даљег тока поступка, као и да постоје особите околности које указују на бојазан да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривична дел а која су детаљно образложен а у првостепеном решењу , те да имајући у виду фазу у којој се истражни поступак налази оправдано је притвор заменити мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, којом се обезбеђује присуство окривљеног и спречава могућност понављања кривичних дела. Другостепено веће је оценило неоснованим жалбене наводе којима се оспорава постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које је предмет поступка , с обзиром на то да из списа предмета постоји основана сумња да је окривљени извршио предметна кривична дела у мери у којој је то неопходно за одлучивање.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 2/1 8 од 29. новембра 2018. године, које је потврђено оспореним решењем кривичног већа истог суда КПП.По1. 2/18, Кв.По1. 542/18 од 11. децембра 2018. године, према подносиоцу уставне жалбе је продужена мера забране напуштања стана уз електронски надзор за још три месеца , која му је одређена решењем тог суда КПП.По1. 2/18 од 29. августа 2018. године.
У образложењу оспореног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 2/18, Кв.По1. 542/18 од 11. децембра 2018. године је наведено да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика и кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. Кривичног законика. У оспореном решењу је даље наведено да је правилан закључак судије за претходни поступак да у односу на окривљеног постоји реална опасност од бекства, у случају његовог пуштања на слободу, а самим тим и ометање даљег тока поступка, као и да на страни окривљеног и даље стоје околности које указују на бојазан да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, те да су наведени разлози таквог интезитета да се присуство окривљеног у предметном кривичном поступку може обезбедити забраном напуштања стана уз електронски надзор.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31 . став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 ); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (лан 39. став 1.) .
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.
Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).
Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање - одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд на седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство би ло корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно одређена, а потом и продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора. Уставни суд констатује да подносилац у односу на оспорена решења истиче повреду права на слободу, права на ограничено трајање притвора , права на правично суђење и слободе кретања из чл. 27, 31, 32. и 39. Устава .
Оцењујући основаност навода о повреди истакнутих права, Уставни суд указује да мера забране напуштања стана, уз примену електронског надзора , несумњиво представља лишење слободе , имајући у виду степен ограничења који код ове мере постоји, односно да се по интензитету ограничења не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове (у смислу наведеног видети, Одлуку Уставног суда у предмету Уж-9137/2014 од 21. децембра 2017. године, тачка 5. образложења).
Истовремено, Уставни суд указује и да је у наведеној Одлуци Суда у предмету Уж-9137/2014, стао на становиште да се одредбе члана 31. Устава имају применити и на трајање мере забране напуштања стана, при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе, те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка .
Полазећи од претходно изнетог, као и навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из чл. 27, 31, 32. и 39. Устава, а којима указује на то да је оспореним решењима продужено његово лишавање слободе, иако је сагласно одредби члана 215. став 3. ЗКП морао бити пуштен на слободу 1. септембра 2018. године, јер до тада против њега још увек није подигнута оптужница, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на повреду права на ограничено трајање притвора у истрази, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 31. став 1. Устава.
6. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе до подношења уставних жалб и (9. новембра 201 8. године и 27. децембра 2018. године) био лишен слободе укупно осам, односно непуних десет месеци, од чега је у притвору провео непуних шест месеци (до 29. августа 2018. године), а у „кућном притвору“ још четири месеца.
Уставни суд је даље утврдио да је против подносиоца уставне жалбе истрага отворена наредбом Тужилаштва за организовани криминал Кти. 2/18 од 2. марта 2018. године, да је подносилац лишен слободе 1. марта 2018. године, а да до подношења уставне жалб е 9. новембра 2018. године није подигнута оптужница , нити је истрага окончана до подношења уставне жалбе 27. децембра 2018. године.
Из оспорених решења јасно произилази да суд, одлучујући о доношењу решења којим се мера притвора замењује мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора није применио одредбу члана 2. тачка 23) ЗКП, односно није сматрао да се и у случају „кућног притвора“ као блаже мере од „институционалног притвора“ такође ради о лишењу слободе које у истрази не може трајати дуже од шест месеци од часа лишења слободе окривљеног , како је то утврђено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио.
Уставни суд је оценио је да је, иако је подносилац уставне жалбе тражио да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, само утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу.
Уставни суд оспорена решења није поништио имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, подред многих других, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.