Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби L. L . из Републике Финске, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. априла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба L. L . и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кппр. 5/15 од 15. јануара 2015. године и решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Управа за странце број 138/ 14 од 15. децембра 2014. године подноситељки уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност , из члана 27. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе L . L . на накнаду нематеријалне штете у износу од 1 .000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. L. L . из Републике Финске поднела је Уставном суду, 2 0. фебруара 201 5. године, преко пуномоћника Д. М , адвоката из Београда, уставну жалбу против аката означених у тачки 1. изреке, због повреде права на слободу, допунских права у случају лишења слободе без одлуке суда, права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 27, 29. и 32. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и чл. 5, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава , будући да су права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције зајемчена и Уставом Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је подноситељка 15. децембра 2014. године око 15.30 сати , у хостелу у којем је била смештена , лишен а слободе без икаквог обавештења о разлозима л ишења слободе и поуке о правима и да је приведена у службене просторије Управе за странце, где је задржан а „пар сати“, такође без икаквог обавештења на језику који разуме и допуштења да контактира амбасаду, адвоката или сроднике. Том приликом јој је дато да потпише „некаква документа“, међу којима је било и првостепено решење о одређивању боравка у П рихватилишту за странце, а која није резумела јер су била на српском језику. Након тога је премештена у Прихватилиште за странце, где јој је уручено писано обавештење о правима лица лишеног слободе на енглеском језику, који такође не разуме, а тек сутрадан је поучена да о њеном задржавању може бити обавештен амбасадор њене земљ е. Боравак у Прихватилишту је трајао до 14.00 часова 1 8. децембра 2014. године, када је принудно одведена на аеродром „Никола Тесла“ у Београду , тако да је укупно време лишења слободе износило од 15. децембра 2014. године у 16.00 часова до 1 8. децембра 2014. године у 14.00 часова . У уставној жалби је наведено да боравак у Прихватилишту, иако има „бениган назив“, по својим елементима представља лишење слободе, где је излазак на свеж ваздух могућ само пола сата дневно под полицијским надзором, као и одлазак у тоалет само у полицијској пратњи.
У уставној жалби је наведено да је подноситељки уставне жалбе ускраћено право на слободу , као и право да одмах на језику који разуме, буде обавештен а о разлозима лишења слободе, о оптужби која јој се ставља на терет, као и о праву да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, зајемчено чланом 27. Устава.
Подноситељка је у уставној жалби, истичући повреду права на образложену судску одлуку из члана 32. став 1. Устава, наве ла да суд правног лека није испитао ниједно одлучно питање које је пред њега изнето, нити је дао иједан параметар на основу којег је донео одлуку, као и да не даје одговор на питање зашто су испуњени услови из члана 49. став 1. Закона о странцима, већ пуко потврђује одлуку првостепеног органа, која је морала бити поништена као незаконита. Подноситељка је истак ла да је првостепено решење о одређивању боравка у Прихватилишту донето, иако јој претходно није донето решење о отказу боравка у Републици Србији. Подноситељка је истак ла да је решење о отказу боравка донето два дана након доношења оспореног првостепеног решења и да јој је уручено на аеродрому. У уставној жалби је наведено да се, уместо доношења образложеног решења о отказу боравка , на које би подноситељка има ла право жалбе, док је то имало смисла, првостепени орган позвао на добијену усмену сагласност начелника у полицији и само констатовао да су испуњени услови за смештај подноситељке у Прихватилиште за странце, као и да је оспореним првостепеним решењем повређено право на делотворно правно средство, јер је непостојањем образложења подноситељки уставне жалбе онемогућено да изнесе аргументе против такве необразложене одлуке. Подноситељка је навела да јој је дата погрешна поука о правном леку, јер је одредбом члана 53. Закона о полицији, на чију примену упућује члан 49. став 4. Закона о странцима, прописано да о жалби против решења о задржавању надлежан орган мора да одлучи у року од 48 сати, односно док траје задржавање лица, те да правна поука дата у оспореном првостепеном решењу да подноси тељка има право жалбе у року од 15 дана нема стварног ефекта.
Повреду права из члана 32. став 2. Устава подноситељка заснива на тврдњи да јој од тренутка привођења у службене просторије Управе за странце и све време боравка у Прихватилиштву за странце није било обезбеђено да ток поступка прати на матерњем језику преко преводиоца. Повреду права из члана 29. став 1. Устава подноситељка заснива на тврдњи да јој није омогућен о да ангажује браниоца за све време трајања за државања у Управи за странце и Прихватилишту.
Подноситељка уставне жалбе од Уставни суд тражи да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и утврди јој право на накнаду не материјалне штете у износу од 15.000 евра, као и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је дана 1 5. децембра 2014. године у 15.30 часова, од стране полицијских службеника Управе за странце, лишена слободе у Хостелу „X.“ у Београду, где је била смештена.
Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Управа за странце број 138/14 од 15. децембра 2014. године подноситељки уста вне жалбе је одређен боравак у Прихватилишту за странце Министарства од 15. децембра 2014. године, под појачаним надзором. У образложењу оспореног решења наведено је да су „дана 15. децембра 2014. године у 15.30 часова у Београду….у хостелу ….. полицијски службеници Управе за странце, затекли и у службене просторије довели држављанку Републике Финске L. L .“, те да је у спроведеном поступку утврђено да су испуњени услови из члана 35. у вези члана 11. став 1. тачка 6) Закона о странцима, односно да су испуњени услови које захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и њених грађана. Даље је наведено да, с обзиром на то да није могуће лице одмах принудно удаљити, тражена је усмена сагласност Минист арства унутрашњих послова – Управа граничне полиције за смештај у Прихватилишту за странце, те је усмена сагласност добијена од заменика начелника Управе граничне полиције, а подноситељки уста вне жалбе одређен је смештај у Прихватилишту на основу одредбе члана 49. Закона о странцима.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кппр. 5/15 од 15. јануара 2015. године потврђено је решење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа за странце број 138/14од 15. децембра 2014. године. У образложењу оспореног решења је наведено да након што је извршио увид у ожалбено решење, као и допис Е. К . упућен „Б .“, суд је утврдио да је надлежни орган управе правилно поступио када је донео ожалбено решење којим је L. L . одређен боравак у Прихватилиштву за странце пошто су у свему испуњене законске претпоставке предвиђене чланом 49. став 1. Закона о странцима.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа за странце број 1875/14 од 17. децембра 2014. године отказан је боравак у Републици Србији, без забране повратка, држављанки Финске L. L , и одређено да мора одмах напустити територију Републике Србије. У образложењу решења наведено је да је утврђено да су испуњени услови из члана 35. у вези са чланом 11. став 1. тачка 6) Закона о странцима, односно да су испуњени услови које захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и њених грађана.
Из одговора Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа за странце 03/16/5/2 број 26.2- 1224/17 од 22. јуна 2017. године утврђено је : да је 15. децембра 2014. године око 15,30 часова од стране полицијских службеника Управе за странце, у хостелу „X.“ у Београду, затечена држављанка Финске L. L . према којој је примењено овлашћење које се односи на посебне случајеве позивања из члана 48. став 1. Закона о полицији; да је подноситељка уставне жалбе том приликом усмено позвана и уз своју сагласност превежена до службених просторија Управе за странце; да је службени разговор са њом вођен на енглеском језику за који је ист а изј авила да говори и разуме, те је изјавила и да није потребно ангажовање судског преводиоца за њен матерњи језик, ради ко муникације са полицијским службеницима Управе за странце; да подноситељка није тражила да се о поступању обавести амбасада Финске, чија је држављанка, као ни амбасада Народне Републике Кине; да је истог дана по налогу Бироа за координацију служби безбедности, које је Управи за странце пренео главни полицијски саветник, заменик начелника Управе граничне полиције , донето решење о одређивању боравка у Прихватилишту за странце, а приликом уручења поменутог решења, иста је поучен а да јој се садржај решења саопшти на матерњем лајезику, што је она одби ла с обзиром на то да је до тада разговор вођен на енглеском језику, након чега јој је садржај реше ња саопштен на енглеском језику; да је након упознавања са садржајем подноситељка уставне жалбе потписала пријем решења ; да је одмах по пријему решења подноситељка уставне жалбе службеним возилом Полицијске управе за град Београд, превежена до Прихватилишта за странце које припада Министарству унутрашњих послова – Управи граничне полиције; да је 17. децембра 2014. године, по налогу Бироа за координацију служби безбедности које је Управи за странце пренео главни полицијски саветник, донето решење о отказу боравка подноситељки уставне жалбе у Републици Србији, које јо ј је уручено у Прихватилишту за странце; да подноситељка уставне жалбе није би ла лишен а слободе, нити јој је било одређивано задржавање од стране полицијских службеника Управе за странце.
4. Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени зак онаом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах , на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која јој се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.).
Одредбом члана 29. став 1. Устава утврђено је да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће јој бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати.
Одредбама члана 32. Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законаом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о њеним правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.).
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о њеном праву, обавези или на законау заснованом интересу.
Начелом уставног поретка из члана 17. Устава утврђује се да странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и зак онаом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије. У складу са наведеним начелом уставног поретка, одредбама члана 39. Устава, којима се јемчи слобода кретања утврђено је, ставом 3. овог члана, да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређују законом и, за разлику од држављанина Републике Србије коме се одредбом члана 38. став 2. Устава јемчи да не може бити протеран, странац може бити протеран, али само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе , и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим Уставом.
Одредбама Закона о странцима („Службени гласник РС“ , број 97/08) , који је важио у време доношења оспорених аката, било је прописано : да је Прихватилиште за странце објекат за смештај странаца којима није дозвољен улазак у земљу или којима је изречено протеривање или удаљење из земље, али их није могуће одмах удаљити и којима је, у складу са зак оном, одређен боравак под појачаним полицијским надзором (члан 3. тачка 11)); да ће се улазак у Републику Србију одбити странцу ако то захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и њених грађана (члан 11. став 1. тачка 6)); да ће странцу у Републици Србији, коме је одобрен боравак до 90 дана и странцу коме је одобрен привремени боравак у Републици Србији, надлежни орган отказати боравак ако наступи нека од сметњи из члана 11. овог зак она или се за њу накнадно сазна (члан 35. став 1.); да ће приликом отказа боравка надлежни орган одредити рок, који не може бити дужи од 30 дана, у коме је странац дужан да напусти Републику Србију и време за које је странцу забрањен улазак у Републику Србију (члан 35. став 2.); да ће странцу кога није могуће одмах принудно удаљити и странцу коме није утврђен идентитет или не поседује путну исправу, као и у другим случајевима утврђеним зак оном, надлежни орган решењем одредити боравак у Прихватилишту за странце Министарства (у даљем тексту: Прихватилиште) под појачаним полицијским надзором (члан 49. став 1.); да о жалби на решење којим је одређена, односно продужена мера из става 1. овог члана, одлучује надлежни окружни суд (члан 49. став 3.); да се на поступак одлучивања по жалби из става 3. овог члана сходно се примењује одредба члана 53. Закона о полицији ( „Службени гласник РС“, бр. 101/05 и др.) (члан 49. став 4.); да жалба на решење о одређивању боравка у П рихватилишту не одлаже њено извршење (члан 49. став 5.); да се изузетно, ако то налажу разлози обезбеђе ња принудног удаљења, странац може задржати у просторијама надлежног органа, али не дуже од 24 часа (члан 48. став 1.); да се на задржавање странца примењују одредбе Зак онаа о полицији (члан 48. став 2.).
Одредбама члана 10. став 1. Закона о полицији ( „Службени гласник РС“, бр. 101/05, 63/09, 92/11 и 64/15), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано да су полицијски послови, у смислу овог зак она, поред осталог: безбедносна заштита живота, права, слобода и личног интегритета лица, као и подршка владавини права (тачка 1)); безбедносна заштита имовине (тачка 2)); одржавање јавног реда, пружање помоћи у случају опасности и пружање друге безбедносне помоћи онима којима је неопходна (тачка 5)); обезбеђивање одређених јавних скупова, личности, органа, објеката и простора (тачка 7 )); заштита државне границе (тачка 8)); извршавање задатака утврђених прописима о странцима (тачка 9)).
Осталим одредбама Закона о полицији, који је важио у време д оношења оспорених решења, а које су од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету, било је прописано : да је овлашћено службено лице овлашћено, изузетно, да лице позове усмено или одговарајућим телеко муникационаим средством, при чему је дужно да саопшти разлог позивања, а уз сагласност лица може и да превезе лице до службених просторија (члан 48. став 1 .); да ако другим законом није друкчије одређено, овлашћено службено лице задржаће лице које ремети или угрожава јавни ред, уколико га није могуће друкчије успоставити, односно ако угрожавање није могуће друкчије отклонити; да задржавање може да траје најдуже 24 часа (члан 53. став 1.); да се задржавање одређује решењем које мора бити донето и уручено лицу у року од шест часова од привођења у службене просторије, а да задржано лице има, док траје задржавање, право на жалбу против решења о задржавању, као и да о жалби надлежни суд мора да одлучи у року од 48 часова (члан 53. став 3.); да странцу коме није дозвољен улазак у земљу или коме је изречено протеривање или удаљење из земље, али га није могуће одмах удаљити, може да се, у складу са зак оном, одреди боравак под појачаним полицијским надзором у објекту одређеном за те намене за време које је неопходно за његово удаљење из земље (члан 55.).
Одредбама члана 54. Закона о полицији , који је важио у време д оношења оспорених решења, било је прописано : да о задржавању по одредбама овог зак онаа или у примени законаа о контроли државне границе или закона о безбедности саобраћаја на путевима, лице мора бити на свом матерњем језику или језику који разуме обавештено да је задржано и о разлозима за задржавање и поучено да није обавезно ништа да изјави, да има право на одговарајућу правну помоћ адвоката кога слободно изабере и да ће се на његов захтев о задржавању обавестити његови најближи (став 1.); да ако је лице из става 1. овог члана странац, мора на свом матерњем језику или на језику који разуме да буде поучено и о томе да ће , на његов захтев , о задржавању бити обавештено дипломатско-к оназуларно представништво државе чији је држављанин (став 2.); да овлашћено службено лице мора да одложи сва даља поступања до доласка адвоката, и то најдуже за два часа од како је лицу пружена могућност да обавести адвоката, а да овлашћено службено лице може да задржи лице или да изврши другу радњу предвиђену законом чије би одлагање онемогућило или отежало извршење задатка (став 3.).
Одредбама члана 69. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) прописано је : да ухапшени, поред права из члана 68. став 1. тач. 2) до 4) и тачка 6) и став 2. овог зак оника, има право да: одмах на језику који разуме буде обавештен о разлогу хапшења (тачка 1)); да пре него што буде саслушан, има са браниоцем поверљив разговор који се надзире само гледањем, а не и слушањем (тачка 2)); да захтева да без одлагања о хапшењу буде обавештен неко од чланова њене породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-к оназуларни представник државе чији је држављанин, односно представник овлашћене међународне организације јавноправног карактера, ако је у питању избеглица или лице без држављанства (тачка 3)); да захтева да га без одлагања прегледа лекар кога слободно изабере, а ако она није доступан, лекар кога одреди јавни тужилац, односно суд (тачка 4 )).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе Уставни суд је утврдио да подноситељка повреду права из члана 27. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, у суштини заснива на истоветним разлозима, тврдећи да су оспорена решења д онета у поступку који није у целости био спроведен у складу са законом, као и да у оспореним реше њима нису наведени разлози на основу којих су надлежни државни органи проценили да су испуњени услови из члана 49. став 1. Закона о странцима, а због којих је било нужно да подноситељка уставне жалбе буде лишен а слободе скоро четири дана и принудно смештен а у Прихватилиште за странце, иако јој претходно није био отказан боравак у Републици Србији, нити је из оспорених решења јасно због чега је није било могуће одмах удаљити из Републике Србије. Полазећи од тога да из навода уставне жалбе произлази да подноситељка превасходно истиче да је би ла незак онито лишена слободе, без образложења разлога због којих је такво поступање државних органа Републике Србије било нужно, Уставни суд је оценио да је неопходно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме су д онета оспорена решења у целини био спроведен на начин на који то гарантује одредба члана 27. став 1. Устава, те је повреду свих наведених права ценио са аспекта садржине права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд, најпре, као и у ранијим својим одлукама, наглашава да је право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да има велики значај за сваког појединца. Право на личну слободу није апсолутно право, стога, да би лишење слободе неког лица било у складу са гаранцијама из члана 27. став 1. Устава потребно је да лишење слободе буде засновано на разлозима предвиђеним зак оном и да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. С тим у вези, Уставни суд конастатује да је, поред поред Законика о кривичном поступку и Закона о полицији , закон који прописује разлоге и поступак лишења права на слободу страних држављана док се налазе на територији Републике Србије, јесте и Зак он о странцима , јер одређивање боравка у Прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором, које је прописано тим законом јесте специфичан вид лишења слободе . Стога је потребно, у конкретном случају, испитати да ли је поступак одређивања боравка у Прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором, који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био спроведен на начин као што то захтева одредба члана 27. став 1. Устава, те да ли су оспореним решењима повређена уставна права подноситељке.
Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио да против подноситељке уставне жалбе није покренут казнени поступак, односно да из навода уставне жалбе и достављене документације произлази да подноситељка није била лишен а слободе због постојања притвoрских разлога прописаних одредбама Зак оника о кривичном поступку, нити је затечена при извршењу кривичног дела за које се г они по службеној дужности, већ су надлежни државни органи, у поступку контроле кретања и боравка странаца на територији Републике Србије оценили да подноситељку уставне жалбе треба одмах принудно удаљити са територије Републике Србије. Стога је, у конкретном случају, задатак Уставног суда да испита да ли су надлежни државни органи очигледно произвољном и арбитре рном применом тада важећих Закона о странцима („Службени гласник РС", бро ј 97/08) (одређивање боравка у Прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором) и Закона о полицији („Службени гласник РС", бр. 101/05, 63/09, 92/11 и 64/15), ускратили подноситељки уставне жалбе право на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд конастатује да је сагласно одредбама члана 55. Закона о полицији и члана 49. став 1. Зак она о странцима, странцу могао бити одређен б оравак под појачаним надзором у објекту одређеном за те намене само одлуком надлежног органа, уколико му је изречено протеривање или удаљење из земље одлуком суда или другог надлежног органа у зак онито спроведеном поступку, а није га могуће одмах принудно удаљити и то само за време које је неопходно за његово удаљење из земље. Такође, одредба члана 49. став 1. Закона о странцима предвиђала је да је одређивање боравка под појачаним полицијским надзором у Прихватилишту за странце могуће и у односу на странца коме није утврђен идентитет или не поседује путну исправу, као и у другим случајевима утврђеним зак оном (као што је случај из члана 54. став 8. Закона када странац коме је одређен боравак у одређеном месту, у намери онемогућавања или ометања принудног удаљења поступа супротно обавезама да борави на одређеној адреси, да се редовно јавља најближем надлежном органу и да привремено напусти место обавезног боравка само уз решење надлежног органа који му то одобрава) . Из наведених законских одредаба следи да одлука надлежног органа којим је странцу изречено протеривање или удаљење са територије Републике Србије мора да претходи одлуци којом се том лицу одређује принудни боравак под појачаним полицијским надзором у Прихватилишту за странце, ако лице није могуће одмах принудно удаљити, осим ако се ради о лицу коме није утврђен идентитет или лицу које не поседује путну исправу, односно ако се ради о лицу из члана 54. став 8. Закона о странцима.
Полазећи од изложеног законског оквира, а имајући у виду да из оспорених аката и података утврђених у току спроведеног уставносудског поступка, произлази да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе прав носнажно одређен боравак у Прихватилишту за странце под појачаним надзором пре доношења одлуке којом јој је отказан боравак у Републици Србији, због постојања разлога из члана 35. у вези са чланом 11. став 1. тачка 6) Закона о странцима, а да је при томе њен идентитет утврђен, да је поседовала важећу путну исправу, те да није била лице на које се односе одредбе члана 54. Закона о странцима, Уставни суд је утврдио да оспорена решења нису донета у законито спроведеном поступку, јер њиховом доношењу није претходила одлука надлежног органа о протеривању или удаљењу подноситељке из Републике Србије, већ је одлука о отказу боравка у Републици Србији донета након оспорених аката, када се подноситељка уставне жалбе већ налазила у Прихватилишту за странце и уручена јој је тек приликом удаљења из земље. Стога је Уставни суд утврдио да процедурални пропуст надлежних органа, представља повреду права подноситељке уставне жалбе на слободу и безбедност које је зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава.
Имајући у виду све наведено Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Зак она о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. зак она и 103/15), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Зак она о Уставном суду, у тачки 2. изреке, одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због к онастатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, која ће се, у року од четири месеца од достављања ове одлуке надлежном Министарству, исплатити из средстава буџета Републике Србије.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла због утврђене повреде права, Уставни суд је, разматрајући карактер, трајање и тежину повреде права, животни стандард грађана у Републици Србији, праксу Уставног суда и међународних институција за заштиту људских права, утврдио да ће се правично задовољење подноситељке уставне жалбе постићи накнадом нематеријалне штете у наведеном износу.
7. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање о истакнутој повреди права из члана 27. став 2. и члана 29. став 1, члана 32. став 2. и члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је, из навода уставне жалбе и достављене документације , утврдио да подноситељка уставне жалбе разуме и говори енглески језик, на ком језику је, према њеним наводима комуницирала са полицијским службеницима од тренутка лишења слободе до принудног удаљења из Републике Србије. Уставни суд је из навода уставне жалбе и достављене документације такође утврдио: да подноситељка није тражила да се о поступању Министарства унутрашњих послова обавести амбасада земље чији је држављанин; да је приликом уручења оспореног првостепеног решења одбила да јој се садржај решења саопшти на матерњем језику, с обзиром на то да је разговор са њом вођен на енглеском језику, на коме јој је онда и саопштен садржај решења, чији је пријем потписала; да су подноситељки уставне жалбе, одмах по пријему у Прихватилиште за странце, на енглеском језику, као језику који разуме, саопштена права лица лишеног слободе, накона чега је ангажова ла адвоката из Београда који је у њено име изјавио жалбу ; да је подноситељка преко изабраног адвоката изјавила жалбу против оспореног првостепеног решења, која је разматрана и одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кппр. 5/15 од 15. јануара 2015. године; да против подноситељке није покренут казнени поступак у коме би би ла саслушаван а у својству окривљен е. Уставни суд је утврдио да из навода уставне жалбе и достављене документације очигледно произлази да подноситељки није било онемогућено да разуме садржину оспорених решења, нити јој је било ускраћено право на стручну правну помоћ. Ово стога што је подноситељка првостепено решење, којим јој се одређује борав ак у Прихватилишту за странце, оспоравала у редовном жалбеном поступку преко адвоката преко којег је изјавила и уставну жалбу, а нарочито имајући у виду да је у одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа за странце 03/16/5/2 број 26.2- 1224/17 од 22. јуна 2017. године наведено да је разговор са подноситељком уставне жалбе вођен на енглеском језику за који је она изјавила да га говори и разуме, као и да није потребно ангажовање судског преводиоца за њен матерњи језик, ради ко муникације са полицијским службеницима Управе за странце. Стога је Уставни суд оценио да су очигледно неосновани наводи уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 27. став 2. и члана 29. став 1, члана 32. став 2. и члана 36. став 2. Устава, те је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Зак она о Уставном суду, у овом делу у ставну жабу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), д онаео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.