Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. марта 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М. изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 152/15 од 30. маја 2016. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 199/16 од 16. јуна 2016. године у односу на истакнуту повреду права из члана 39. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Београда поднео је Уставном суду, 18. јула 2016. године, преко пуномоћника З. Т. и И . Д , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 152/15 од 30. маја 2016. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 199/16 од 16. јуна 2016. године, због повреде права из чл. 32, 36, 39. и 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 6. и 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 2. Протокола 4 уз наведену Европску конвенцију.
Како се правa гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених Уставом Републике Србије , то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
1.1. У односу на одредбе чл. 32 и 36. Устава
- да се неправично поступање суда у конкретном случају тиче арбитрерности у примени одредаба ЗКП које се односи на мере обезбеђења притвора окривљеног и несметаног вођења поступка;
- да је оспорена одлука последица произвољног и погрешног тумачења одредаба процесног права;
- да оспорена решења не садрже уставноправно прихватљиве, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење мера из члана 199. Законика о кривичном поступку;
- да судови нису брижљиво и свестрано испитали и оценили све околности које су од значаја за доношење одлуке;
- да приликом продужења мере засноване на околностима које нису изгубиле на интензитету и значају првостепени суд игнорише околност да је у тренутку доношења решења исти суд донео неправноснажну одлуку којом се остали саокривљени ослобађају за кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 234 КЗ;
- да ни у једном од оспорених решења „нема ниједне једине речи о најважнијој околности која се тиче продужења мера – да ли је у понашању М. М . било околности које би указивале да постоји опасност од бекства и да се кривични поступак неће несметано водити. И то само из једног разлога, јер не постоји ниједна једина околност у понашању М . М ни пре почетка овог поступка, ни у току поступка, која указује да постоји опасност од бекства и да се поступак неће несметано водити“;
- да поступајући судови игноришу две битне чињенице – да се подносилац обавезао да се неће крити током трајања кривичног поступка те да без одобрења суда неће напуштати боравиште, као и да ли је у понашању подносиоца постојала било која околност која би указивала да постоји опасност од бекства и да се кривични поступак неће несметано водити;
- да је првостепени суд поново донео решење у коме је потпуно игнорисао налоге и примедбе Апелационог суда у Београду, наводе из одбране, као и околности које постоје у реалности;
- да је на напред наведени начин повређено и право на делотворно правно средство;
- да лични и пословни контакти М. М, околност да во ди пословни систем од више од 8.000 људи, да плаћа велике износе пореза, пре могу бити респектабилне околности, које указују на његову повезаност са територијом Републике Србије и које указују да не постоји опасност од бекства;
1.2. У односу на одредбу члана 39. Устава
- да је подносиоцу повређено право на слободу кретања јер се поступајући судови у оспореним решењима „нису бавили сразмерношћу одређених мера, тј. потпуно су игнорисали уставну обавезу да утврде да ли постоји пропорционалност између ограничења права појединца и сврхе због које је ограничење одређено и да ли постоји начин да се сврха мера постигне мањим степеном ограничења права“;
- да се ограничење права на кретање мора посматрати у контексту чињенице да је М. М, председник компаније „Д . Х .“, да стратешки води велики пословни систем који издржава преко 8 000 породица, а да је његов ауторитет пред страним пословним партнерима од пресудног значаја за пословање и даљи развој и опстанак ове компаније;
- да је слобода кретања М. М, нарочито у иностранство, неопходна за потпуно развијање његовог пословног живота, нарочито зато што већ има снажне професионалне везе ван граница Србије;
1.3. У односу на одредбу члана 8. Европск е конвенције за заштиту људских права и основних слобода
- да сходно ставовима Европског суда за људска права у тумачењу наведене одредбе, појам приватног живота не „искључује активности професионалне или пословне природе, јер, на крају крајева, управо током свог радног века већина људи ствара значајан, ако не и највећи број прилика да развије односе са спољним светом (Niemetz против Немачке, предмет бр.13710/88, 29)“;
- да „свако ограничење права на поштовање приватног живота мора бити оправдано 'легитимним циљем' као што је јавна безбедност, економско благостање земље, спречавање нереда или криминала ( Buckley против Велике Британије, предмет бр. 20348/92; Eriksson против Шведске, предмет бр. 11373/85 )“;
- да на „прекомерно ограничење права на приватни живот указује и чињеница да скоро 2 године М. М . суд није одобрио ниједан одлазак у иностранство ни због пословних обавеза, ни због лечења, нити због породичног одмора“.
1.4. У односу на истакнуту повреду члана 60. Устава (без прецизирања става наведеног члана), подносилац уставне жалбе није изнео посебне наводе, везујући повреду овог права за повреду права из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основни х слобода, као и права на слободно кретање зајемченог чланом 39. Устава услед чега „суд мора имати у виду опасност од настанка ненадокнадиве штете како за окривљеног, тако и за пословни систем чији је председник“.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, те поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављене документације уз уставну жалбу, утврдио:
- да је окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По.1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, на основу члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку одређен притвор;
- да је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кто. 6/13 од 9. маја 2013. године окривљеном стављено на терет кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и кривично дело пореске утаје у помагању из члана 229. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 35. Кривичног законика;
- да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 57/13 од 19. јула 2013. године, ставом првим изреке, према окривљеном одређено јемство у висини од 12.000.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије, ставом другим изреке одређена је мера забране напуштања боравишта и истовремено наложено да се окривљени сваког првог радног дана у месецу јавља у ПС Савски венац, те је привремено одузета путна исправа;
- да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 152/15 од 5. маја 2016. године према окривљеном продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе;
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 161/16 од 20. маја 2016. године уважена жалба браниоца окривљеног те је укинуто решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 152/15 од 5. маја 2016. године, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 152/15 од 30. маја 2016. године према окривљеном М. М . за три месеца продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 199/16 од 16. јуна 2016. године одбијена као неоснована жалба окривљеног изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 152/15 од 30. маја 2016. године.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да: „напред наведене чињенице и околности, у међусобној повезаности, указују да су оправдани закључци првостепеног суда у вези постојања реалне опасности од бекства, скривања или одласка окривљеног у непознато место, а самим тим и да је правилан и закључак да је у конкретном случају неопходно да му се продужи мера забране напуштања територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе. Наиме, исте нису таквог интензитета да оправдавају примену најтеже мере за обезбеђење присуства окривљеног током предметног кривичног поступка, али и даље упућују на неопходност да се према окривљеном М. М . кумулативно примени више процесних мера – јемство, мера забране напуштања боравишта и привремено одузимање путне исправе. Тако, јемство јесте тежа процесна мера од забране напуштања боравишта и привременог одузимања путне исправе. Али, иста се у суштини своди на стављање у изглед негативних последица у виду губитка предмета јемства у случају да окривљени постане недоступан суду, и не подразумева конкретна, физичка ограничења права слободе кретања, која би предупредила да окривљени постане недоступан суду. Када се уз то узму у обзир материјалне прилике окривљеног, јасно је да је правилан закључак првостепеног суда да висина положеног јемства у конкретном случају није довољна да се до окончања предметног кривичног поступка са апсолутном сигурношћу предупреди реална опасност да окривљени поступи супротно установљеној обавези да без одобрења суда напусти место боравишта. Са друге стране, у досадашњем току поступка није дошло до промена које би водиле укидању тих процесних мера, посебно када се има у виду фаза у којој се предметни кривични поступак налази,…, првостепени суд је приликом одлучивања посебно ценио да се конкретна процесна мера примењује око две и по године, али и да чињенице и околности због којих је иста одређена, за сада, нису изгубиле на значају да би се било која од тих мера укинула, при чему окончање поступка у конкретном случају зависи управо од ефикасности примене датих процесних мера. Даље, првостепени суд је имао у виду да је према окривљеном М . М . бог здравствених проблема раздвојен поступак решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К. По.1. 70/11 од 10. децембра 2015. године и да се окривљени уредно одазивао на позиве суда и других државних органа, а све изостанке је оправдао медицинском документацијом. Али, уредно присуство окривљеног на главним претресима током предметног кривичног поступка је пре свега последица примене процесних мера за обезбеђење његовог присуства (мере притвора, затим мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора, мере забране напуштања боравишта и на крају мере забране напуштања територије Р. Србије), а посебно увек присутне латентне могућности поновног одређивања притвора. Са друге стране, личне, породичне и пословне прилике окривљеног М. М . (да је неосуђиван, да има уредно пријављено пребивалиште у Републици Србији – Београду, да се у том граду налази центар његових личних, пословних и породичних активности, јер је животно, социјално и пословно везан за исти, да је породичан човек, ожењен, отац и деда, те старосна доб окривљеног и погоршано здравствено стање), још увек нису довољна гаранција да ће, ако му се у потпуности омогући слобода кретања, бити доступан суду,…. Наиме и по налажењу овог суда, те процесне мере су још увек кумулативно неопходне, јер и даље постоји потреба да се окривљеном у одређеној мери и физички ограничи слобода кретања, пошто околности које указују да би могао побећи, сакрити се и отићи у иностранство, односно у непознато место, нису изгубиле на значају. Са друге стране, процесне мере које су се примењивале у односу на окривљеног, су током предметног кривичног поступка сукцесивно ублажаване, а тренутно се у односу на њега примењује најблажа процесна мера, која му слободу кретања не ограничава прекомерно, посебно када се има у виду да му није ограничено право да од суда тражи дозволу за пут у иностранство у вези посла којим се бави,…, у конкретном случају је кумулативна примена процесних мера неопходна, а ограничење слободе кретања окривљеног које исте подразумевају, није непропорционално, нити окривљеног као појединца сувишно оптерећује, посебно што му се, у случају преке потребе, може одобрити боравак у иностранству (како је то раније и чињено)“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, те да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.); да се јемчи право на рад у складу са законом (члан 60. став 1.); да свако има право на слободан избор рада (члан 60. став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. став 3.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописано је: да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Пресуда се мора изрећи јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, неопходно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде (члан 6. став 1.); да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (члан 8. став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву, у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8. став 2.).
Чланом 2. Протокола 4 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода прописано је: да свако ко се законито налази на територији једне државе има, на тој територији, право на слободу кретања и слободу избора боравишта (став 1.); да је свако слободан да напусти било коју земљу, укључујући и сопствену (став 2.); да се никаква ограничења не могу поставити у односу на вршење ових права сем оних која су у складу са законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу државне или јавне безбедности, ради очувања јавног поретка, за спречавање криминала, за заштиту здравља или морала или ради заштите права и слобода других (став 3.); да се права из става 1 могу, такође, у извесним областима подвргнути ограничењима која су уведена у складу са законом и оправдана јавним интересом у демократском друштву (став 4.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189.); да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти место боравишта или територију Републике Србије (члан 190. став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (члан 190. став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може се ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима и својим браниоцем (члан 190. став 3.); да ће се окривљени у решењу о одређивању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити тежа мера (члан 188.) ако прекрши изречену забрану (члан 200. став 3.); да ако окривљени из става 3. овог члана има неодложну потребу да путује у иностранство суд може одредити да му се врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати, или положи јемство (члан 200. став 4.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (члан 200. став 5.); да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште (члан 202. став 1.); да ако окривљени прекрши обећање из члана 202. став 1. овог законика, суд ће решењем одузети вредност која је дата као јемство у корист буџета Републике Србије (члан 206. став 1.); да ће се према окривљеном из става 1. овог члана одредити притвор ( члан 206. став 2.). да ће се према окривљеном за кога је положено јемство, одредити притвор ако на уредан позив не дође, а изостанак не оправда или ако се појави други разлог за одређивање притвора (члан 207. став 1.); да се у случају из става 1. овог члана, јемство укида решењем, положени новчани износ, драгоцености, хартије од вредности или друге покретне ствари враћају се, а хипотека се скида и да ће се на исти начин поступити и кад се кривични поступак правноснажно оконча решењем о обустави поступка или одбијању оптужбе или пресудом (члан 207. став 2.).
5. Испитујући постојање Уставом и законом утврђених претпоставки за одлучивање Уставног суд а о овој уставној жалби, Уставни суд најпре констатује да је уставна жалба изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 152/15 од 30. маја 2016. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 199/16 од 16. јуна 2016. године због повреде права из чл. 32, 36, 39. и 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. и 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 2. Протокола 4 уз Европску конвенцију.
Уставни суд констатује да је окосница навода за повреде свих истакнутих права – повреда права на слободу кретања, односно да се у противправном ускраћивању слободе кретања стичу повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на рад и права на поштовање приватног и породичног живота зајемченог чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских прав а и основни х слобода. Стога ће Суд разматрање истакнутих повреда ценити превасходно са становишта права зајемченог чланом 39. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 39. Устава и закона, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом Устава је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничено уставно право) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва О во пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права која се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права).
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Међутим, наведене слободе нису апсолутне, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За нормалан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредбама члана 188. ЗКП: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Према окривљеном који се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, може се, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоје само околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у примени члана 2. Протокола 4 уз Европску конвенцију за заштиту људских прав а и основни х слобода (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету Miazdzyk против Пољске, представка број 23592/07 од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
5.1. Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је неспорно да је до ограничења наведене слободе дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решењa којимa му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом , а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП Raimondo против Италије, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
5.2. Оцењујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе кретања (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе уз привремено одузимање путне исправе) прописано законом – Закоником о кривичном поступку (члан 199.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио, како то и стоји у образложењу оспорених решења надлежних судова. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе засновано на закону и да је тежило легитимном циљу утврђен ом одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
5.3. Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је продужење ограничењ а слободе крет ања подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било неопходно или је било прекомерно, а како се истиче у уставној жалби . Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења уставне жалбе (18. јул 2016. године), мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе трајала три године (рачунајући од 19. јула 2013. године, када је донето решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 57/13 ).
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети одлуку ЕСЉП Hajibeyli против Азербејџана, представка број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта – територије Републике Србије уз привремено одузимање путн е исправ е.
Уставни суд даље указује да је првобитно утврђена мера притвора замењена мером забране напуштања боравишта у Београду уз обавезу да се подносилац јавља сваког првог радног дана у месецу у ПС Савски венац, уз привремено одузимање путне исправе. Након тога је напред наведена мера 18. октобра 2013. године ублажена тако што је подносиоцу забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, те је укинута обавеза да се подносилац сваког првог радног рада у месецу јавља у полицијску станицу.
У смислу наведеног, Уставни суд констатује да су према подносиоцу уставне жалбе током трајања кривичног поступка теже мере за обезбеђивање присуства окривљеног, а ради несметаног вођења кривичног поступка, замењиване блажим мерама. Такође, Уставни суд напомиње да опасност од бекства представља могући разлог за одређивање притвора (члан 211. став 1. тачка 1) ЗКП), јемства (члан 202. став 1. ЗКП), као и мере забране напуштања стана (члан 208. став 1. ЗКП). У том смислу, мера забране напуштања боравишта представља алтернативу напред наведеним трима мерама, а од којих се у пракси притвор често одређује баш због опасности од бекства окривљеног. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе се одређује у свим оним ситуацијама у којима постоји мање изражена опасност од бекства (али ипак постоји опасност од бекства), која се може искључити остављањем окривљеном веће слободе кретања унутар територије домицилне државе уз забрану њеног напуштања.
Друго, Уставни суд указује да сваком окривљеном, сагласно одредби члана 10. став 1. ЗКП, могу бити ограничене слободе и права пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције. Наиме, сваки окривљени је, по логици ствари, у великој мери ограничен у слободи кретања, будући да има дужност не само да се одазива сваком позиву суда, већ и да суд обавести о сваком свом поступку, свакој промени адресе или боравишта и намери да промени адресу или боравиште. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе има за циљ обезбеђење већег степена контроле када постоје околности које суд доводе до уверења да је опасност од бекства у иностранство повећана.
Треће, Уставни суд сматра да подносилац није апсолутно лишен слободе кретања, имајући у виду да уколико има потребу да путује у иностранство, суд може одредити да му се врати путна исправа, односно јер има могућност да тражи посебну дозволу и да добије путну исправу ради путовања ван земље из било ког разлога (ради лечења и слично), а што је и констатовано у оспореном другостепеном решењу Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 199/16 од 16. јуна 2016. године.
Уставни суд констатује да је одлучни разлог на коме је Апелациони суд у Београду засновао своју одлуку о ограничењу права на слободу кретања, поред тежине кривичног дела за које се окривљени терети и фазе у којој се поступак у том тренутку налазио, управо исти онај разлог који се у уставној жалби истиче као главно утемељење за постојање повреде права на слободу кретања зајемченог чланом 39. Устав, а то су личне и имовинске прилике окривљеног – да има бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству и изузетно високе приходе, односно потреба окривљеног да као председник великог пословног система мора путовати у иностранство зарад остварења пословних циљева. Додатно, процењујући неопходност прописане мере наведени суд је у оспореном решењу истакао да су у односу на окривљеног процесне мере обезбеђења присуства ублажаване и да се у том тренутку у односу на њега примењује најблажа процесна мера, која му слободу кретања не ограничава прекомерно, посебно када се има у виду да му није ограничено право да од суда тражи дозволу за пут у иностранство у вези посла којим се бави.
Уставни суд на овом месту истиче да када се ограничавају права и слободе окривљеног пре доношења правноснажне одлуке, ограничење слобода окривљеног, па и слобода на кретање искључиво унутар територије Републике Србије, мора се вршити само у мери неопходној за остварење циља поступка. С обзиром на истакнуто, Уставни суд оцењује да је образложење које је Апелациони суд у Београду дао процењујући потребу да се окривљеном ограничи слобода кретања на кретање унутар територије Републике Србије наспрам права на кретање и ван територије Републике Србије, засновао на принципу сразмерности, ценећи са једне стране опасност од бекства и скривања окривљеног у иностранству у односу на несметани ток кривичног поступка са друге стране. Уставни суд оцењује да је Апелациони суд у Београду процењујући неопходност продужења мере ограничења слободе кретања, на уставноправно релевантан и довољан начин са становишта примене члана 39. Устава, образложио на којим је околностима засновао став да опасност од бекства и скривања у иностранству претеже у односу на слободно кретање одузимањем путне исправе.
Поред истакнутог Уставни суд констатује и да је наведена мера према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега и других лица водио пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, и то због више кривичних дела, што неспорно указује на чињеничну и правну сложеност предмета који је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса, а који је у поновном поступку за поједина дела још увек у току.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерно, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и права подносиоца уставне жалбе на слободно кретање.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану у односу на истакнуту повреду права из члана 39. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд даље констатује да подносилац уставне жалбе оспоравајући наведена решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, истиче и повреду повреду права на права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство , као и повреду права на рад.
Прво, Уставни суд је, увидом у оспорене акте, утврдио да они садрже детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је стога, полазећи од претходно наведеног и цењеног, утврдио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на образложену судску одлуку, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених решења. При томе, Уставни суд нарочито напомиње да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореним решењима дали јасне, индивидуализоване и конкретне разлоге, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба Законика о кривичном поступку, за продужење мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе.
У односу на навод изнет у уставној жалби да „нема ниједне једине речи о најважнијој околности која се тиче продужења мера – да ли је у понашању М. М . било околности које би указивале да постоји опасност од бекства и да се кривични поступак неће несметано водити“, као и то да „не постоји ниједна једина околност у понашању М . М, ни пре почетка овог поступка, ни у току поступка, која указује да постоји опасност од бекства и да се поступак неће несметано водити“, Уставни суд налази да је, са становишта гаранција члана 32. Устава, Апелациони суд у Београду дао довољно и релевантно образложење да чињеницу да се окривљени уредно одазивао на позиве суда и других државних органа, а све изостанке правдао медици нском документацијом, сматра последицом примене процесних мера за обезбеђење његовог присуства, а посебно услед увек присутне латентне могућности поновног одређења притвора.
Друго, у односу на истакнуту повреду права из члана 36. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе користио своје право на жалбу обраћањем другостепеном суду. Ценећи истакнуто у уставној жалби да је решење првостепеног суда више пута укидано од стране другостепеног суда, Уставни суд истиче да је оспорено решење Апелационог суда у Београду детаљно образложено, те да је наведени суд решавајући по жалби посебно ценио све релевантне околности, дао довољно и релевантно утемељење својих ставова и одлучио да одбије као неосновану жалбу против првостепеног решења.
Треће, разматрајући истакнуту повреду права на рад из члана 60. Устава, Уставни суд пре свега констатује да је повреда наведеног права дата у контексту повреде члана 8. Европске конвенције за заштиту људских прав а и основних слобода. Уставни суд истиче да с обзиром на то да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода не садржи у себи право на рад као самостално право, Европски суд за људска права ово право разматра под окриљем права на поштовање приватног и породичног живота. Но, с обзиром на чињеницу да је у Уставу Републике Србије право на рад зајемчено као самостално право у члану 60, истакнути наводи могу се ценити у складу са релевантном уставном одредбом.
Уставни суд констатује да је чланом 60. став 1. Устава зајемчено право на рад у складу са законом, ставом 2. право на слободан избор рада и ставом 3. доступност свима под једнаким условима свих радних места. Уставни суд истиче да се ограничењем слободе кретања одузимањем путне исправе ipso facto не негира право на рад као такво, као и да су у уставној жалби наводи о повреди права на рад дати у контексту обављања рада одласцима у иностранство, не спорећи при том да подносилац уставне жалбе остварује своје право на рад у начелу, као и слободан избор рада и доступност радног места. С обзиром на то да се против подносиоца уставне жалбе водио кривични поступак, као и да су према њему одређене мере за обезбеђење присуства окривљеног за несметано вођење кривичног поступка засноване на закону, Уставни суд налази да право на рад, слободан избор рада и доступност радног места нису били предмет оспорених решења, те да је ограничење у обављању једног аспекта рада, и то одласцима у иностранство последично произашло из ограничења права на слободу кретања. Имајући у виду наведено, као и то да су наводи о повреди права на слободу кретања одбијени овом одлуком, Уставни суд је оценио да у конкретном случају нису испуњене процесне претпоставке за вођење поступка у односу на повреду права на рад.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.