Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Ђ. Ј . из Лазаревца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђ. Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду К.641/16 од 13. септембра 201 7. године и решења Апелационог суда у Београду Кж 2. 1489/17 од 12. октобра 201 7. године због истакнуте повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђ. Ј . из Лазаревца поднео је Уставном суду, 12. новембра 2017. године, преко пуномоћника А. З , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење, права на суђење у разумном року и права на правну сигурност у казненом праву , зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 31, члана 32. став 1. и члана 34. ст. 3. и 4. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор након доношења и јавног објављивања пресуде до упућивања на издржавање казне затвора на коју је неправноснажно осуђен, због постојања притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривчном поступку.
У уставној жалби је наведено да се подносилац уставне жалбе налази у притвору скоро пуне четири године без правноснажне пресуде, те да судови нису оцењивали разумност трајања притвора у односу на укупну дужину трајања кривичног поступка, нити су у оспореним решењима дали релевантне и довољне разлоге којима се оправдава овако дуго трајање ове мере, понављајући стално идентичне разлоге за продужење притвора, не показавши посебну ревност и хитност у вођењу поступка, па је тако притвор премашио разуман рок и за подносиоца се претворио у казну, чиме је повређена и претпоставка невиности из члана 34. став 3. Устава. У уставној жалби је наведено да је подносилац уставне жалбе раније осуђиван три пута , и то једанпут на условну осуду због кривичног дела из члана 289. став 3. тачка 1. Кривичног законика и два пута на новчане казне због кривчног дела из члана 246. став 3. Кривичног законика и 245. став 3. Основног кривичног закона, те да је од последње осуде протекло пуних девет година.
У уставној жалби је наведено да су судови занемарили чињеницу да је подносилац уставне жалбе стално запослен, те су наводећи да је он скромних прихода пошли од премисе да онај ко је сиромашан, сигурно ће вршити кривична дела чим изађе из притвора.
Подносилац је навео да, иако је првобитно донета првостепена пресуда била укинута по жалбама окривљених, у поновном поступку је донета пресуда која је неповољнија за подносиоца уставне жалбе, јер је осуђен на казну затвора у дужем трајању. Подносилац сматра да је његова жалба против првобитно донете пресуде била одбијена, у време подношења уставне жалбе постојали би услови за покретање поступка за пуштање на условни отпуст подносиоца устане жалбе, из чега подносилац изводи закључак да тако у односу на њега нач ело забране преиначења на горе практично обесмишљено.
У уставној жалби је наведено да писани отправак пресуде није израђен ни после два месеца од њеног јавног објављивања, што само по себи представља повреду права на суђење у разумном року и права на ограничено трајање притвора, а такође у оспореним решењима није обарзложено ни како би окривљени боравком на слободи могао ометати даљи ток кривичног поступка, односно како би могао ометати израду писаног отправка пресуде и жалбени поступак, а другостепени суд није размотрио одлучне аргументе подносиоца уставне жалбе, чиме је учињена повреда права на образложену судску одлуку из члана 32. Устава.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и утврди накнаду нематеријалне штете у износу од 450.000 динара, као и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и списе предмета Вишег суда у Београду К. 641/16, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе дана 22. јануара 2014. године донета је наредба о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 21/14, због основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 85/05 и др .). Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем Вишег суда у Београду Кпп. 23/14 од 22. јануара 201 4. године, а рачунао му се од 20. јануара 201 4. године, када је лишен слободе.
Наредбом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 21/14 од 17. јуна 2014. године завршена је истрага против подносиоца уставне жалбе.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт о. 271/14 од 18. јуна 2014. године , поводом које је у Вишем суду у Београду формиран предмет К. 616/14, подносиоц у уставне жалбе и још једном окривљеном лицу стављено је на терет да су изврши ли кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Београду Кв. 616/14-2123/14 од 14. јула 2014. године потврђена је оптужница, те је наредбом суда од 18. септембра 2014. године заказано припремно рочиште за 7. октобар 2014. године, које није одржано, као ни наредних пет припремних рочишта (27. октобра, 20. новембра, 18. децембра 2014. године и 20. јануара 2015. године) због обуставе рада адвоката на територији Републике Србије, по одлуци Адвокатске коморе Србије. Након одржаног припремног рочишта 23. марта 2015. године, главни претрес је започео 8. маја 2015. године (први пут је заказан за 23. април 2015. године, али није могао да се одржи због болести председника већа) и завршен је 11. јула 2016. године када је донета пресуда К. 616/14, која је јавно објављена 18. јула 2016. године и укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 1422/16 од 5. децембра 2016. године и предмет је враћен на поновно суђење . У току првобитно вођеног првостепеног поступка главни претрес је, у периоду од једне године и два месеца, био заказан 15 пута, од чега није могао да се одржи четири пута из разлога који се не могу приписати у кривицу подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца ( три пута због недоласка уредно позваног браниоца другоокривљеног и једанпут због недоласка вештака).
У поновном судском поступку предмет је заведен под бројем К. 614/16 и додељен судији у рад 27. децембра 2016. године, те је након одржаног припремног рочишта, 23. марта 2017. године (првобитно зак азано припремно рочиште за 21. фебруар 2017. године није могло да се одржи због оправдане спречености браниоца подносиоца уставне жалбе), главни претрес започео 10. априла 2017. године и завршен 8. септембра 2017. године када је донета пресуда К. 614/16, која је јавно објављена 13. септембра 2017. године и постала правноснажна 20. марта 2018. године, доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 134/18 и извршна 23. маја 2018. године.
Оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе је правноснажно продужен притвор на основу члана 425а став 5. Законика о кривичном поступку у вези са ланом 211. став 1. тачка 3) Законика. У образложењима оспорених решења, поред осталог, наведено је да из списа предмета произлази да је окривљени неправноанажном пресудом оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и осуђен на казну затовра у трајању од осам година; да је суд имао у виду врсту, количину и начин паковања опојне дроге, као и смеше парацетамола са кофеином која служи за увећање количине опојне дроге хероин ради даље продаје, за коју је општепознато да обезбеђује огромну противправну имовинску корист, које чињенице у међусобној повезаности са чињеницом да је окривљени раније три пута осуђиван, од тога два пута за истоврсна дела и да је лице са скромним законитим приходима без имовине, те наведене околоности оценио као особите околности које указују на то да ће окривљени пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, због чега се продужење притвора према њему по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) показује као нужно.
Период трајања притвора према подносиоц у уставне жалбе, који у конкретном предмету треба разматрати у смислу одредбе члана 31. Устава, износи укупно три године и непуних пет месеци, а састоји се од два посебна дела:
(1) од 20. јануара 201 4. године, када је лишен слободе до 11. јула 201 6. године, као дана доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Београду К. 616/14 (две године и пет месец и и 22 дана);
(2) од 5. децембра 2016. године, када је решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 1422/16 укинута првобитно донета пресуда Вишег суда у Београду К. 616/14 и предмет враћен на поновно суђење, до 12. новембра 201 7. године, када је поднета уставна жалба (11 месеци и 7 дана ).
Увидом у списе предмета утврђено је да је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим пресудом Вишег суда у Београду К. 614/16 од 8. септембра 2017. године која је постала извршна 23. маја 2018. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (оспорене одредбе члана 31.) ; да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбом члана 425а став 5. ЗКП прописано je да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора. Посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор. Жалба против решења не задржава извршење решења.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повред е права на личну слободу из члана 27. став 1. Устава и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уважавајући праксу Европског суда за људска права приликом утврђивања трајања притвора према члану 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, период који се узима у разматрање почиње на дан када је окривљени притворен, а завршава на дан када се утврди кривица, чак и када то учини само првостепени суд (видети одлуку у предмету Европског суда за људска права Ђермановић против Србије, представка број 48497/06, од 23. фебруара 2010. године, ст. 65-67.).
Сходно томе, у овом предмету се период који треба разматрати састоји од два посебна дела: (1) од 20. јануара 2014. године, када је лишен слободе до 11. јула 2016. године, као дана доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Београду К. 616/14 (две године, пет месеци и 22 дана) и (2) од 5. децембра 2016. године, када је решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 1422/16 укинута првобитно донета пресуда Вишег суда у Београду К. 616/14 и предмет враћен на поновно суђење, до 12. новембра 2017. године, када је поднета уставна жалба (11 месеци и седам дана).
Стога, по оцени Уставног суда, у предметном случају период који треба узети у обзир износи приближно три године и пет месец и.
Притвор према подносиоцу уставне жалбе је одређен и продужаван због постојања оправдане сумње да је изврши о кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, због којег је у време доношења оспорених решења оглашен кривим неправнонсжном пресудом.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), Виши суд и Апелациони суд у Београду су у оспореним решењима о продужењу притвора утврдили да постоје особите околности из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП које указују да ће пуштењем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да основаност продужења притвора према окривљеном произлази из чињенице да је окривљени, који је скромних законитих месечних прихода и без имовине, у предметном кривичном поступку оправдано сумњив да је код себе имао ради продаје већу количину опојне дроге хероин, за коју је општепознато да се њеном продајом остварује велика материјална добит, као и већу количин у смесе за разблаживање и повећање масе опојне дроге ради остваривања веће добити, а како из казнене евиденциј е произлази да је раније три пута осуђиван, и то два пута због истоврсног кривичног дела, суд је оценио да наведене околности имају значај битних околности које указују на то да ће окривљени, уколико би се наш ао на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се продужење притвора према њему по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) показује као нужно.
Уставни суд је размотрио и наводе уставне жалбе којима подносилац указује на то да су судови дали превелики значај његовој ранијој осуђиваности, имајући у виду да се ради о осудама за кривично дело против јавног саобраћаја на условну осуду и два истоврсна кривична дела, али због којих је осуђен на новчане казне, нарочито имајући у виду да је од последње осуде прошло девет година, при томе занемарујући чињеницу да је подносилац уставне жалбе стално запослен , и утврдио да овакви наводи уставне жалбе, најпре, делимично нису тачни, а у осталом делу су неосновани. Наведено стога што је Уставни суд увидом у списе предмета и из навода уставне жалбе утврдио да је подносилац уставне жалбе раније осуђиван пресудама Општинског суда у Лазаревцу К. 65/07 од 24. маја 2007. године, због кривичног дела из члана 297. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 289. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 228/07 од 20. августа 2007. године због кривичног дела из члана 246. став 3. КЗ и пресудом Окружног суда у Београду К. 60/06 од 25. септембра 2008. године због кривичног дела 245. ОКЗ, а да се у предметном поступку терети да је 20. јануара 2014. године (дакле након пет година и четири месеца од последње осуде) извршио кривично дело из члана 246. став 1. КЗ. Надаље, насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе Уставни суд сматра да су судови уставноправно прихватљиво ценили и образложили значај раније осуђиваности подносиоца као особите околн oсти која указује на нужност притвора по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, јер управо чињеница да се подносилац уставне жалбе у предметном кривичном поступку терети за извршење тежег кривичног дела од дела за која је три пута раније осуђен, односно тежег облика истоврсног кривичног дела за које је раније осуђиван два пута, указује на то да његове раније осуде нису биле делотворне и да због тога, иако је од последње осуде протекло више година у међусобној повезаности са количином (око 2кг) и местом проналаска опојне дроге хероин, као и са количином смесе (око 1кг) која служи да се мешањем са хероином повећа његова количина ради остваривања веће добити продајом на тржишту , Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да постоје конкретне особите околности које, у овом случају, указују да ће подносилац уставне жалбе, уколико се нађе на слободи, у кратком време нском периоду поновити кривично дело и да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора.
Међутим, имајући у виду да се подносилац до дана подношења уставне жалбе непрекидно налази o у притвору три године и скоро пет месец и, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности трајања мере притвора од значаја и то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава засновао на идентичним разлозима којима образлаже повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд је повреду права на суђење у разумном року, као елелмента права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру повреде права из члана 31. Устава, испитујући да ли су судови у предметном судском поступку показали посебну марљивост која се захтева у притворским предметима.
Уставни суд указује на то да је увидом у списе предмета Вишег суда у Београду К. 614/16 утврђено да је у кривичном поступку који је вођен против подносиоца уставне жалбе , првостепена пресуда једанпут била укинута, као и да суд у првобитно вођеном првостепеном поступку Вишег суда у Београду у предмету К. 616/14 није могао да одржи припремно рочиште у периоду од осам месеци од потврђивања оптужнице (због обуставе рада адвоката на територији Републике Србије по одлуци Адвокатске коморе Србије), што само по себи може да укаже на то да су постојали пропусти који би могли да доведу до повреде права на ограничено трајање притвора према подносиоцу уставне жалбе. Поред наведеног, Уставни суд сматра да подноси лац уставне жалбе оправдано указуј е на то да је Виши суд у Београду у поновном поступку у предмету К. 614/16 показао непримерену неажурност у притворском предмету не израдивши писани отправак првостепене пресуде у року дужем од два месеца.
Међутим, посматрајући преметни кривични поступак као целину, Уставни суд је утврдио, најпре, да је истрага против двојице окривљених лица спроведена у период у краћ ем од пет месеци, да је Виши суд у Београду главни претрес заказивао у роковима краћим од месец дана (са изузецима у току летњих пауза), као и да главни претрес у току целокупног трајања предметног кривичног поступка није могао да се одржи свега четири пута (и то у току п рвобитно вођеног првостепеног поступка у предмету К. 616/14), те да је жалбени поступак пред Апелационим судом у Београду у предмету Кж1. 1422/16 трајао краће од два месеца (списи предмета по жалбама достављени другостепеном суду после 17. октобра 2016. године, решење Апелационог суда у Београду Кж1. 1422/16 донето 5. децембра 2016, а списи предмета враћени првостепном суду на поновни поступак 27. децембра 2016. године), а да је у поновном првостепеном поступку главни претрес трајао свега пет месеци. Стога Уставни суд сматра да се вођење кривичног поступка пред Вишим судом у Београду не може окарактерисати као очигледно неажурно .
Што се тиче тврњи подносиоца уставне жалбе да је укидањем првобитно донете првостепене пресуде само пролонгирано трајање поступка на штету подносиоца, јер је у поновном посутпку, уважавањем жалби окривљених он осуђен на казну затвора у дужем трајању, из чега подносилац изводи закључак да тако у односу на њега начело забране преиначења на горе практично обесмишљено, Уставни суд је увидом у списе предмета утврдио да су против првостепене пресуде Вишег суда у Београду К. 616/14 од 18. јула 2016. године жалбе изјавили Више јавно тужилаштво у Београду, оспоравајући висину изречених казни за окривљене и браниоци окривљених, а да је решењем Апелационог суда у Београду Кж1.1422/16 од 5. децембра 2016. године укинута првостепена пресуда уважавањем жалби окривљених са образложењем да се пресуда заснива на недозвољеном доказу - исказу сведока П.П. од 14. маја 2014. године и 29. октобра 2015. године, јер се изјашњавао о оперативним сазнањима и предмет је враћен на поновни првостепени поступак.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је жалбени поступак трајао краће од два месеца као и чињеницу да је у току предметног кривичног поступка спроведен релативно обиман доказни поступак, Уставни суд је оценио да су судови показали задовољавајућу хитност у вођењу предметног кривичног поступка.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 31. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујићи као у првом делу изреке.
6. Разматрајући остале наводе подносиоца Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод који би се могао довести у садржинску везу са истакнутом повредом права из члана 27. став 3. и члана 34. став 4. Устава, стога је у овом делу уставна жалба недопуштена.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је увидом у оспорена решења утврдио да кривични судови у оспореним решењима нису изнели тврдњу да је подносилац починио кривично дел о због кој ег је судски поступак још увек у току, већ су, образлажући постојање притворског разлога, користили термине које је прописао законодавац у одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, те ни у једном делу донетих решења нису изнели тврдњу да је подносилац крив за извршење кривичн ог дела које је предмет кривичног поступка.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника и раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.