Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Јован Ћирић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров , чланови Већа, у поступку по уставнoj жалб и Ж . И . из Прокупља , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. марта 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж. И . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Ж. И . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
3. Одбацује се предлог Ж . И . за одлагање извршења решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године.
4. Одбацује се уставна жалба Ж. И . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године због повреде права на правно средство, зајемченог чланом 36. став 2. Устава.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. И . из Прокупља поднео је Уставном суду, 29. маја 2018. године, преко пуномоћника Ј . С , адвоката из Прокупља , уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године , због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе као извршни поверилац поднео предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршне исправе – правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Прокупљу П1. 213/10 од 5. јула 2010. године (у којој је као тужени означено предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље); да је уз предлог за извршење приложен споразум о уделу државне својине у средствима која користи наведено предузеће бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године , закључен између Републике Србије и наведеног предузећа, као законом оверена исправа да је обавеза измирења потраживања прешла са предузећа на Републику Србију; уз предлог за извршење је приложена и О длука Уставног суда Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године којом је утврђено да наведени споразум представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године која доказује да је обавеза из извршног наслова прешла на Републику Србију; да је Први основни суд у Београду усвојио предлог за извршење, док је Виши суд у Београду оспореним решењем усвојио жалбу извршног дужника, преиначио решење о извршење и одбио као неоснован подносиочев предлог за извршење, са образложењем да је наведени споразум закључен 5. јула 2010. године, док је извршна исправа - пресуда Основног суда у Прокупљу постала правноснажна 20. јула 2010. године, а извршна 28. јула 2010. године, те да, стога, обавеза измирења потрживања из извршне исправе није прешла на Републику Србију и да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године ; да је Виши суд у Београду у другим предметима, у идентичној чињеничној и п равној ситуацији, утврдио да споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе прешла на Републику Србију; да је у прилог наведених тврдњи подносилац уз уставну жалбу приложио решења Вишег суда у Београду Гжи. 3045/17 од 10. новембра 2017. године, Гжи. 3332/17 од 30. новембра 2017. године, Гжи. 3314/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3334/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3326/17 од 1. децембра 2017. године и Гжи. 3732/17 од 22. децембра 2017. године.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и пониш ти оспорено другостепено решење. Тражио је одлагање извршења решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године и трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у приложену и другу релевантну документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставно судском поступку:
Основни суд у Прокупљу је правноснажном и извршном пресудом П1. 213/10 од 5. јула 2010. године обавезао тужено предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље (у даљем тексту: предузеће „Ф . з .“ д.о.о. Прокупље) да тужиоцу Ж. И, овде подносиоцу уставне жалбе, плати новчано потраживање из радног односа.
Влада Републике Србије и предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље закључили су споразум о уделу државне својине у средствима која користи предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године (у даљем тексту: споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године ). Чланом 1. наведеног споразума је утврђено да удео државне својине у средствима која користи предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље износи 100% односно да су средства која користи предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље 100% у државној својини.
Уставни суд је, на седници одржаној 12. новембра 2014. године, донео Одлуку Уж-369/2012, којом је усвојена уставна жалба подносиоца изјављена против решења Првог основног суда у Београду ИПВ/И/690/2011/5 од 24. октобра 2011. године, којим је правноснажно одбијен предлог за извршење против Републике Србије, а који је предлог је такође поднет на основу извршне исправе и наведеног споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године . У Одлуци Уставног суда је утврђено да је уставноправно неприхватљиви закључак извршног суда да наведени споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године не представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године о прелазу обавезе из извршне исправе са предузећа „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље на Републику Србију.
Извршни поверилац Ж. И, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 6. октобра 2017. године предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршне исправе – правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Прокупљу П1. 213/10 од 5. јула 2010. године и споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године. Уз предлог за извршење је приложена наведена Одлука Уставног суда Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године.
Први основни суд у Београду је решењем Ии. 27526/17 од 27. октобра 2017. године одредио предложено извршење.
Виши суд у Београду је оспореним решењем Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године усвојио жалбу извршног дужника, преиначио решење о извршење и одбио као неоснован подносиочев предлог за извршење, са образложењем да је споразум бр. 46-164/08 закључен 5. јула 2010. године, док је извршна исправа - пресуда Основног суда у Прокупљу П1. 213/10 од 5. јула 2010. године постала правноснажна 20. јула 2010. године, а извршна 28. јула 2010. године, те да, стога, обавеза измирења потраживања из извршне исправе није прешла на Републику Србију и да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године.
У прилог својих тврдњи о повреди права на правну сигурност, подносилац је уз уставну жалбу доставио решења Вишег суда у Београду Гжи. 3045/17 од 10. новембра 2017. године, Гжи. 3332/17 од 30. новембра 2017. године, Гжи. 3314/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3334/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3326/17 од 1. децембра 2017. године и Гжи. 3732/17 од 22. децембра 2017. године. Наведеним актима правноснажно су усвојени предлози за извршење извршних поверилаца-радника предузећа „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршних исправа (пресуда и судских поравнања у којима је као тужени означено предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље) и споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године. У тим решењима Вишег суда у Београду је утврђено да споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље прешла на Републику Србију. У извршним поступцима, у којима су донета наведена решења Вишег суда у Београду, поднети су предлози за извршење на основу извршних исправа, пресуда и судских поравнања, која су постала правноснажна и извршна након закључења споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на законом заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. („Службени гласник РС", бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење и 113/17 – а утентично тумачење) прописано је: да се извршни поступак води и на предлог и у корист лица које као извршни поверилац није означено у извршној или веродостојној исправи, ако јавном или по закону овереном исправом докаже да је потраживање из извршне или веродостојне исправе прешло на њега, а ако такав доказ није могућ - ако прелаз потраживања докаже правноснажном или коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку (став 1); да се одредба става 1. овог члана сходно примењују и кад се извршни поступак води према лицу које у извршној или веродостојној исправи није означено као дужник (став 3.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права , Уставни суд налази да подносилац своје тврдње о повреди наведеног права заснива на чињеници да је В иши суд у Београду, као суд последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, доносио различита решења у погледу основаности предлози за извршење против извршног дужника - Републике Србије.
У конкретном случају, оспореним решењем Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године усвојена је жалба извршног дужника Републике Србије, преиначено је решење о извршење и одбијен је као неоснован предлог за извршење подносиоца уставне жалбе, ради намирења новчаног потраживања из радног односа , са образложењем да је споразум бр. 46-164/08 закључен 5. јула 2010. године, док је извршна исправа - пресуда Основног суда у Прокупљу П1. 213/10 постала правноснажна 20. јула 2010. године, а извршна 28. јула 2010. године, те да, стога, обавеза измирења потрживања из извршне исправе није прешла са предузећа „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље (дужника из извршне исправе - пресуде) на извршног дужника Републику Србију и да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године. Са друге стране, у прилог својих тврдњи о повреди права на правну сигурност, подносилац је уз уставну жалбу доставио решења Вишег суда у Београду Гжи. 3045/17 од 10. новембра 2017. године, Гжи. 3332/17 од 30. новембра 2017. године, Гжи. 3314/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3334/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3326/17 од 1. децембра 2017. године и Гжи. 3732/17 од 22. децембра 2017. године . Уставни суд је увидом у наведена решења утврдио да су тим актима правноснажно усвојени предлози за извршење извршних поверилаца-радника предузећа „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршних исправа (пресуда и судских поравнања у којима је дужник потраживања означено предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље) и споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године. У тим решењима Вишег суда у Београду је утврђено да споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље прешла на Републику Србију. У извршним поступцима, у којима су донета наведена решења Вишег суда у Београду, поднети су предлози за извршење на основу извршних исправа, пресуда и судских поравнања, која су постала правноснажна и извршна након закључења споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године.
Како је, према оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац , био у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и извршни повериоци у наведеним случајевима, па је одбијањем његовог предлог а за извршење доведен у битно различит положај од онога у којем су били извршни повериоци чији су истоврсни предлози за извршење усвојени, Суд сматра да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права , на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
С обзиром на то да је утврдио повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење.
6. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног односно процесног права.
Уставни суд најпре указује да је Виши суд у Београду оспореним решењем Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године правноснажно одбио као неоснован подносиочев предлог за извршење, са образложењем да је споразум бр. 46-164/08 закључен 5. јула 2010. године, док је извршна исправа постала правноснажна 20. јула 2010. године, а извршна 28. јула 2010. године, те да, стога, обавеза измирења потраживања из извршне исправе није прешла на извршног дужника Републику Србију и да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године. Уставни суд оцењује да оваквом правном становишту Вишег суда у Београду претходи друго уставносудско питање - да ли споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље прешла на Републику Србију.
У вези са наведеним, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године утврђено да је уставноправно неприхватљив закључак извршног суда да наведени споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године не представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године о прелазу обавезе из извршне исправе са предузећа „Ф . з .“ д.о.о. Прокупље на Републику Србију (одредбе члана 23. Закона о извршењу и обезбеђење из 2011. године и члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године су садржинске исте). Уставни суд, међутим, оцењује да се правно становиште из Одлуке Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године не може применити у конкретном уставносудском поступку.
Уставни суд указује да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу, али је обавеза највишег суда да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право странке у поступку на довољно образложену судску одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права Atanasovski против Б ивше југословенске Републике Македоније, број представке 36815/03, од 14. јануара 2010. године, став 38.).
Уставни суд најпре указује да у уставносудском предмету Уж-369/2012, у тренутку подношења уставне жалбе и у тренутку доношења Одлуке, није постојао закон или други пропис који би утврдио одговорност Републике Србије за дуговања предузећа са већинским државним или друштевним капиталом, а предузеће „Ф. з .“ д.о.о. Прокупље јесте предузеће са већинским државним/друштвеним капиталом. Стога је Уставни суд своје правно становиште у Одлуци Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године засновао и позивајући се на пресуде Европског суда за људска права против Републике Србије које утврђују одговорност Републике Србије за дугове предузећа са већинским државним/ друштвеним капиталом (Качапор и др. против Србије, представке бр. 2269/06 и др, од 15. јануара 2008. године, Влаховић против Србије, представка број 42619/04, од 16. децембра 2008. године, Црнишанин и др. против Србије, представке бр. 35835/05 и др, од 13. јануара 2009. године, Гришевић и др. против Србије, представке бр. 16909/06 и др, од 21. јула 2009. године). Са друге стране, у конкретном уставносудском предмету, у тренутку подношења предлога за извршење против Републике Србије и подношења уставне жалбе, већ је ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), 1. јануара 2016. године. У циљу остваривања свог права на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу/извршном исправом, странка има право, сагласно одредби члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године од дана када стекне право на правично задовољење , а право на правично задовољење, сагласно наведеном закону, има странка чији је приговор ради убрзавања поступка усвојен, а која није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена (члан 22. став 1.). Значи, сада постоји законом прописани поступак за обавезивање Републике Србије да одговора за дугове предузећа према њиховим запосленима.
Затим, након доношења Одлуке Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године, Уставни суд је , на се дници свих судија од 22. новембра 2018. године, донео Одлуку Уж-2514/2016, којом је одбио као неосновану уставну жалбу Живојина Петковића изјављену против решења Основног суда у Нишу ИПВ(И). 105/16 од 11. фебруара 2016. године, којим је правноснажно одбијен предлог тамо подносиоца да се извршење спроведе против новог извршног дужника – Републике Србије (уместо друштевног предузећа „С.“ Ниш, које је дужник потраживања у извршној исправи). Подносилац уставне жалбе у уставносудском предмету Уж- 2514/2016 је тражио промену извршног дужника на основу споразума о уделу државне својине у средствима која користи друштвено предузеће за превоз робе у друмском саобраћају „С .“ Ниш. Чланом 1. наведеног споразума је утврђено да удео државне својине у средствима која користи предузеће „С.“ Ниш износи 100%, односно да су средства која користи предузеће „С .“ Ниш 100% у државној својини. Уставни суд је у тој одлуци утврдио да је уставноправно прихватљив правни став извршног суда да наведени споразум не представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године о прелазу обавезе из извршне исправе са предузећа „С .“ Ниш на Републику Србију. Дакле, ради се о споразуму који има исти назив, исту садржину, закључен је такође са Владом Републике Србије, као и предметни споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године.
Уставни суд оцењује да је извршни суд дужан да утврди истоветност дужника наведеног у извршној исправи и извршног дужника наведеног у предлогу за извршење. Ако те истоветности нема, дужан је да затражи да извршни поверилац достави јавну или по закону оверену исправу којом доказује да је обавеза прешла с дужника који је наведен у извршној исправи на треће лице које је наведено у предлогу за извршење. Ако таквом исправом не располаже дужан је да прелаз обавезе докаже правноснажном или коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку. Уставни суд оцењује да споразум бр. 46-164/08 закључен 5. јула 2010. године, на који се позива подносилац уставне жалбе, не спада ни у једну законску категорију, као основ преноса или прелаза потраживања, из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године (не постоји одредба у споразуму о преносу/прелазу обавезе измирења потраживања ). Уставни суд, такође, указује да законом или другим прописом није предвиђен пренос или прелаз обавезе из извршне исправе са извршног дужника на државу.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу у делу у којем је изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године , због повреде права на правично суђење, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд мериторно одлучио о уставној жалби, то је предлог подносилаца уставне жалбе за одлагање извршења решења Вишег суда у Београду Гжи. 1436/18 од 30. марта 2018. године одбацио, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, и решио као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што подразумева и да у поступку по правном средству нижестепена одлука може бити преиначена, ако за то има законског основа .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалб у у том делу, јер нису испуњене Уставом и Закном утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајућу као у тачки 4. изреке.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач. 3) и 9 ) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.