Уставни суд, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Јован Ћирић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби С. П , Д. Р . и Ј . М , свих из Српског Крстура, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. марта 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба С. П . изјављена против пресуд а Вишег суда у Зрењанину К. 26/16 од 17. августа 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 115/17 од 22. марта 2017. године због повред е права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба С. П . одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Д. Р . и Ј . М . изјављена против пресуда Вишег суда у Зрењанину К. 26/16 од 17. августа 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 115/17 од 22. марта 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. П , Д. Р . и Ј . М , сви из Српског Крстура, поднели су Уставном суду, 5. јуна 2017. године, преко пуномоћника В. Ј . Ђ , адвоката из Суботице, уставну жалбу против пресуда означених у изреци , због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносиоци С. П . и Д . Р . у уставној жалби су истакли и повреду посебних права окривљеног и з члана 33. ст. 1. и 2. Устава.
Подносилац Д. Р . је, преко истог пуномоћника, допунио уставну жалбу поднеском од 25. маја 2020. године, тако што је у односу на исте оспорене акте додатно истакао повреду права из члана 25. став 2. и члана 28. ст. 1. и 2. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају пресуде којима је подносилац уставне жалбе С. П . правноснажно оглашен кривим због четири кривична дела разбојништва, подносилац Д . Р . због три кривична дела разбојн иштва, а подносилац Ј. М . због једног кривичног дела разбојништва, сва из члана 206. став 2. Кривичног законика .
Повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије подносиоци заснивају на тврдњи да су оспорене пресуде засноване на доказима који нису изведени на главном претресу – исказима осумњичених, овде подносилаца С . П . и Д . Р, у преткривичном поступку од 20. и 21. фебруара 2013. године, због чега су онемогућен и да се о тим исказима изјасн е и одбран е, наводећи да су то једини докази у односу на подносиоца Ј. М , те додатно истучући да је записник о саслушању С . П . сачињен од стране полицијских службеника недозвољен доказ, јер је осумњичени саслушан без присуства изабраног браниоца, а исказ му је изнуђен применом силе. Подносиоци оспоравају правилност утврђеног чињеничног стања и указују на повреду члана 419. Законика о кривичном поступку , а подносилац С. П . указује и на то да је суд потпуно неосновано одбио да изведе његове доказне предлоге , описане у тач. 10. и 16. уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе С. П . у оквиру права из члана 32. став 1. Устава додатно истиче повреду права на непристрасан суд, као елемент а права на правично суђење , наводећи да је Апелациони суд у Новом Саду који је донео оспорену пресуду био непрописно састављен од судија који су у претходној фази пост упка одлучивали о жалбама окривље них против решења о продужењу притвора против подносилаца уставне жалбе, и који су стога морали бити изузети јер су у р ешењима о притвору прејудицирали одлуку о кривици подносилаца образлажући разлоге за притвор по тачки 3. члана 211. став 1. ЗКП , при чему су у оспореној пресуди, образлажући разлоге за пооштравање казне на које су осуђени првостпеном пресудом, поновили став из решења о притвору, да су окривљени „исказали нарочиту упорност, безобзирност и склоност ка вршењу кривичних дела....очигледно је да раније осуде нису утицале на оптужене да не врше кривична дела“ .
Повреду права из члана 33. став 2. Устава Републике Србије подносилац С . П . образлаже тврдњама да је дана 20. фебруара 2013. године у Полицијској управи Зрењанин и пред истражним судијом 22. фебр уара 2013. године саслушан у својству осумњиченог, без присуства изабраног браниоца. У уставној жалби је наведено да је подносиолац С . П . у по лицијској станици у Новом Кнежевцу дао пуномоћје адвокату В . Ј . Ђ, да су полицијски службеници у Новом Кнежевцу одбили да саслушају осумњиченог у присуству изабраног браниоца, већ су га, након што му је у 15.50 сати саопштено да је осумњичен за кривично дело разбојништва одвели у Полицијску управу у Зрењанину ради саслушања и предузимања радње пр епознавања, иако је адвокат инсистирао да се саслушање обави у Новом Кнежевцу и да се осумњиченом у његовом присуству саопшти за која и колико дела се терети и на основу којих доказа. Тада је адвокат В. Ј . Ђ . подносиоцу уставне жалбе рекао да не може да иде са њим у Зрењанин, али да ће написати жалбу против решења о задржвању . Како је подносилац уставне жалбе С . П . у ПУ Зрењанин саслушан без присуства изабраног браниоца, а у присуству браниоца који му је наметнут по службеној дужности, њему је повређено право из члана 33. став 2. Устава, којим се гарантује окривљеном да га брани адвокат по његовом избору.
Повреду права из члана 33. став 1. Устава подносилац С. П . образлаже тврдњом да су му полицајци Полицијске управе у Новом Кнежевцу ускратили право да буде упознат са доказима који га терете и делом које му се ставља на терет док је његов изабрани бранилац био присутан, те да није саслушан у року од осам сати од доношења решења о задржавању, нити је изведен пред суд.
Подносилац уставне жалбе Д. Р . је такође истакао и повреду права из члана 33. ст. 1. и 2. Устава, наводећи да су полицијски службеници у Новом Кнежевцу донели решење о његовом задржавању али да га нису ту саслушали у присуству браниоца којег су му поставили, јер су знали да ће се он бранити ћутањем, већ су га, као и С . П , одвезли у Зрењанин, успут га наводећи како да да исказ , при чему му нису саопштени чињенични наводи дела и до тада прикупљени докази, нити му је омогућено да себи ангажује браниоца по сопственом избору.
У допуни уставне жалбе је наведено да је подносилац Д. Р . након подношења уставне жалбе сазнао за доказе да га је полиција злостављала, јер је такве доказе Влада Републике Србије послала Европском суду за људска права у предмету 6097/16. Подносилац је у допуни уставне жалбе навео да су га полицајци злостављали да би од њега изнудили исказ, који је коришћен као доказ против њега у предметном криивчном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Вишег суда у Зрењанину К. 26/16 од 17. августа 2016. године подносилац уставне жалбе С. П . је оглашен кривим због четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од пет година; подносилац уставне жалбе Д. Р . је оглашен кривим због три кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од четири године; подносилац уставне жалбе Ј. М . због учињеног кривичног дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика је осуђен на казну затвора у трајању од три године.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 115/17 од 22. марта 2017. године, коју је донело веће у саставу: судија С. Л, председник већа, и судије Љ . Б . и С . Т, првостепена пресуда је преиначена само у делу одлуке о казни у односу на подносиоце С. П . и Д . Р . тако што су подносиоци уставне жалбе за учињена кривична дела осуђени на казне затвора у дужем трајању, и то: С . П . на седам година, а Д . Р . на шест година затвора, и у преосталом делу првостепена пресуда је у односу на подносиоце уставне жалбе потврђена.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да је оптужени С . П , према извештају о лишењу слободе Полицијске управе у Зрењанину Ку. 508/13 ЛС, лишен слободе 20. фебруара 2013. године у 15.50 часова, када је поучен да није дужан ништа да изјави, као н да има право да узме браниоца кога сам изабере; да је саслушан у својству осумњиченог у ПУ Зрењанин истог дана у 21,20 часова, дакле у року који је прописивао члан 229. став 6. Законика о кривичном пост упку; да је био поучен о својим правима и праву да може ангажовати браниоца, које он није искористио, већ му је постављен бранилац по службеној дужности, са којим му је омогућен поверљив разговор. У образложењу оспорене пресуде је надаље наведено да је осумњичени С. П . пред истражним судијом Вишег суда у Зрењанину саслушан 22. фебруара 2013. године, када је на записнику конст атовано да је он ангажовао адвоката И. К . у чијем присуству је саслушан, након што је адвокату В . Ј . Ђ . отказао пуномоћје.
У образложењу оспорене пресуде је наведено да начело материјалне истине при утврђивању чињеница не обавезује суд да изведе сваки доказ, као што га ни одсуство предлога не ослобађа од дужности да изведе све потребне доказе на главном претресу, а разлоге за одбијање доказних предлога одбране суд је образложио на страни 36. пресуде, те стога није учинио битне повреде на које се указује у изјављеним жалбама. Другостепени суд је такође оценио да се неосновано жалбама бранилаца оптужених првостепена пресуда побија због повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1 ) ЗКП, наводима да су записници о саслушању осумњичених пред органима унутрашњих послова морали бити изузети из списа предмета, јер то што су оптужени у даљем току поступка мењали своју одбрану, ствар је њихове процене на који начин ће се бранити, а првостепени суд је ценио њихове одбране у склопу осталих доказа који су изведени на главном претресу, како у погледу нанетих повреда код оптужених тако и у погледу начина давања њихове одбране пред полицијским службеницима, па је првостепени суд све одлучне чињенице потпуно утврдио.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 719/17 од 20. децембра 2017. године одбијени су као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, у односу на повреду права из члана 485. став 1. тачка 1) у вези са ставом 4. ЗКП, док су у преосталом делу одбачени. У образложењу пресуде је наведено да имајући у виду да се захтевом за заштиту законитости бранилаца окривљених указује на факултативан разлог за изузеће судија, по налажењу тог суда побијане пресуде нису донете уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП.
Врховни касациони суд је даље навео да су сви докази чију законитост окривљени оспоравају (искази осумњичених С. П . и Д . Р . од 20. и 21. фебруара 2013. године и С . Д . у полицији) изведени на главном претресу одржаном 25. априла 2016. године када су окривљени поновили своју одбрану са главног претреса од 8. септемебра 2014. године, одсносно 9. марта 2015. године, када су се окривљени изјаснили о својим исказима од 20. и 21. фебруара 2013. године и код истражног судије 22. фебруар а 2013. године, а остали учесници у поступку на тим главним претресима нису имали питања, како је то констатовано у записницима о главном претресу. Што се тиче записника о саслушању малолетног С . Д, суд није засновао пресуду на то м исказу и његову одбрану није прихватио.
У пресуди Врховног касационог суда је наведено и да је увидом у списе утврђено да је решење о задржавању окривљеном С. П . уручено 20. фебруара 2013. године у 15.00 часова , а саслушан је у 21,20 часова , дакле у року од осам сати, те је стога записник о његовом саслушању сачињен у складу са одредбом члана 229. став 6. ЗКП. Из записника о саслушању осумњиченог ПУ Зрењанин од 20. фебруара 2013. године произлази да је окривљени С. П . упозорен да има право да ангажује браниоца по свом избору, да му је омогућен поверљив разговор са браниоцем који му је постављен по службеној дужности, да му је омогућено да одбрану изнесе на језику који разуме, као и да све што изјави може бити употребљено против њега; да је адвокат В. Ј . Ђ . одбио да присуствује саслушању у Зрењанину са образложењем да не може да се задржава тако дуго. Врховни касациони суд је констатовао да изабрани бранилац не може диктирати органу поступка када и где у оквиру законског рока ће осумњичени бити саслушан, те је, имајући у виду да је изабрани бранилац одбио да иде у Зрењанин и да је осумњичени пристао да изнесе одбрану у присуству постављеног браниоца, као и да је окривљени пред истражним судијом отказао пуномоћје адвокату В. Ј . Ђ . и ангажовао адвоката који му је претходно био п остављен по службеној дужности, оценио да се не могу прихватити као основани наводи захтева да је окривљеном био наметнут адвокат И. К, те стога записницима од 20. и 2 2. фебруара 2013. године нису повређене одредбе члана 89. став 9. ЗКП.
Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3479/13 од 21. новембра 2013. године, којим су одбијене жалбе бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, изјављене против решења о продужењу притвора према њима, донето је у већу чији је један од чланова била судија С . Л. У образложењу тог решења је наведено да, имајући у виду околности извршења кривичних дела за које су окривљени оправдано сумњиви, те да су раније осуђивани за имовинска, односно крвична дела са елементима насиља, а у овом поступку су оправдано сумњиви да су учинили више имовинских кривичних дела са елементима насиља (С. П . – оправдано сумњив да је извршио четири разбојништва, Д . Р . – оправдано сумњив да је извршио три кривична дела разбојништва , све у кратком временском периоду од месец дана ), као и остале појединачно наведене околности у односу на сваког од окривљених (Р . је незапослен у тешко м материјално м положају, а П. и М . су за раније извршена крив ична дела против имовине изрицане условне осуде ), представљају особите околности које указују да ће окрвљени на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се продужење притвора према њима показује као нужна мера ради несметаног вођења кривичног поступка.
Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1699/14 од 2 0. новембра 2014. године, којим је одбијен а жалб а бранио ца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе С . П , изјављена против решења о продужењу притвора према подносиоцима уставне жалбе, донето је у већу чији је један од чланова био судија Љ. Б . У образложењу тог решења је наведено да је окривљени С . П . оправдано сумњив да је у кратком временском периоду од непуних месец дана у континуитету извршио четири кривична дела разбојништва, при чему је раније осуђиван за истоврсна кривична дела, што указује на то да се ради о специјалном повратнику, те наведене околности у међусобној повезаности представљају оцобите околнсти које указују на висок степен доследности и упорности у извршењу кривичних дела, и које указују да ће окривљени уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело. С тим у вези, суд је констатовао да се за постојање овог законског основа за продужење притвора не тражи постојање апсолутне извесности да ће окривљени уколико би се нашао на слободи у кратком временском периоду извршити ново кривично дело, већ је довољно постојање реалне могућности са високим степеном извесности, засноване на образложеним околностима који имају тежину и значај особитих околности, као у конкретном случају.
Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1175/16 од 29. августа 2016. године, којим су одбијене жалбе бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе С. П . и Д . Р, изјављене против решења о продужењу притвора према њима, донето је у већу састављеном од свих судија које су донеле оспорену другостепену пресуду. У образложењу тог решења је наведено да имајући у виду околнсти извршења кривичних дела за које су окривљени оправдано сумњиви, те да су раније осуђивани за имовинска, односно крвична дела са елементима насиља, а у овом поступку су оправдано сумњиви да су учинили више имовинских кривичних дела са елементима насиља (С. П . – оправдано сумњив да је извршио четири разбојништва, Д . Р . – оправдано сумњив да је извршио три кривична дела разбојништва, све у кратком временском периоду краћем од месец дана, што указује на упорност у вршењу кривичних дела), као и околност да је Р. незапослен у тешком материјалном положају, представљају особите околности које указују да ће окрвљени на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се продужење притвора према њима показује као нужна мера ради несметаног вођења кривичног поступка.
У образложењу наведеног решења веће је у односу на окривљеног С. П . притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП образ ложило и констатацијом да су према наводима оптужнице именовани окривљени, као и остали, оправдано сумњиви да су ушли у кућу оштећених са фантомкама на глави, плетеним рукавицама и батеријским лампама, да су пронашли оштећене у спаваћој соби, где је од ударца окривљеног М.Ј. оштећени Б.М. пао на под, а остали окривљени су га везали каишем, а према оштећеној А.М, која је спавала, су применили силу, након чега су извршили преметачину куће тражећи новац и накит, а које околности све заједно представљају особите околности које указују на то да ће окривљени С. П, ако се нађе на слободи поновити извршење кривичног дела, односно на ставити са вршењм кривичних дела, без обзира на чињеницу да је претходно само једанпут осуђен за лакше кривично дело.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јанво расправи и опдлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да с вако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.) .
Одредбом члана 37. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др .) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да ће судија или судија поротник бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако је у истом предмету поступао као судија за претходни поступак или је одлучивао о потврђивању оптужнице или је учествовао у доношењу мериторне одлуке о оптужби која се побија жалбом или ванредним правним леком или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца или је саслушан као сведок или као вештак, ако овим закоником није другачије прописано.
Одредбом члана 37. став 2. ЗКП прописано је да судија или судија-поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од навода уставне жалбе којима се указује на то да је оспорена другостепена пресуда донета од стране судија које су морале бити изузете од одлучивања у жалбеном поступку, с обзиром на то да су учествовале у одлучивању у претходном току поступка оцењујући основаност изјављених жалби окривљених против решења о продужењу притвора, чиме подносилац уставне жалбе С. П . истиче повреду права на непристрасан суд, као елемент а права на правично суђење.
Уставни суд најпре указује на то да је уставна гаранција права на непристрасан суд из члана 32. став 1. Устава, којом се обезбеђује „независност“ судије у односу на странке и друге учеснике у поступку у сваком конкретном предмету, уређена одредбама члана 37. ЗКП, као посебан институт процесног права – изузеће судија.
Уставни суд истиче да ratio legis института изузећа судије јесте да обезбеди да судија, који је иначе апстрактно способан да врши судијску функцију у било ком кривичном поступку, не учествује у поступку поводом одређене кривичне ствари због постојања одређеног разлога који доводи у сумњу његову непристрасност. То може да буде одређени лични интерес судије у самој ствари, постојање одређеног односа са странкама и другим учесницима кривичног поступка или вршење у истом кривичном поступку судијских или несудијских функција. Наведени разлози за изузеће судије су предвиђени у члану 37. тач. 1) до 4) ЗКП, а њихово постојање има за последицу обавезно изузеће судије.
Поред разлога за обавезно изузеће – искључење, прописаних напред наведеном одредбом члана 37. став 1. ЗКП, одредбом члана 37. став 2. ЗКП прописано је да судија или судија-поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету, ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност. У случају факултативног изузећа, разлог за изузеће одређен је на апстрактан начин и његово постојање није само по себи довољно да доведе до изузећа судије, већ је неопходно у сваком конкретном предмету спровести тест непристрасности и оценити да ли истакнути разлози имају такав значај да оправдавају изузеће судије у конкретном случају.
Непристрасност подразумева одсуство предрасуда према странкама, односно одсуство унапред утврђеног става. Сходно пракси Европског суда за људска права, постојање непристрасности у смислу права на правично суђење мора бити утврђено применом субјективног теста, који подразумева узимање у обзир личних уверења и понашања одређеног судије, као и објективног теста, којим се утврђује да ли сам суд и његов састав нуде довољне гаранције које искључују све легитимне сумње у његову непристрасност (видети п ресуду Европског суда за људска права у предмету Piersackпротив Белгије, представка број 8692/79, од 1. октобра 1982. године , став 30.).
Када је реч о субјективном тесту, подносиоци уставне жалбе у овом предмету нису изнели такве тврдње нити су доставили доказе који би указали на личну пристрасност чланова судског већа Апелационог суда у Новом Саду које је донело оспорену другостепену пресуду. Стога Уставни суд констатује да, у конкретном случају , нема разлога за сумњу у овом погледу, с обзиром на то да се лична непристрасност претпоставља док се не докаже супротно ( видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Le Compte, Van Leuven и De Meyere, од 23. јуна 1981. године у серија А број 43, стр. 25, став 58 .).
Што се тиче објективног теста, чињеница да је неки судија наступао у различитим својствима у истом предмету може у одређеним околностима компромитовати непристрасност суда. Стога се у сваком конкретном случају мора утврдити постоје ли, сасвим одвојено од понашања судије, проверљиве чињенице које могу изазвати сумњу у његову непристрасност. То подразумева да је при одлучивању постоји ли у неком предмету оправдани разлог за бојазан да неки судија појединац или неко тело састављено од судија није непристрасно, утисак окривљеног може бити важан, али није одлучан. Оно што је одлучно јест е то , може ли се та бојазан с матрати објективно оправданом (видети: Ferrantelli and Santangelo против Италије, од 7.августа 1996., Reports 1996-III, став 58.) и мора се ценити у сваком конкретном случају посебно . С ваки судија у погледу кога постоји оправдана сумња да није непристрасан мора да се изузме, како би се, на тај начин, одржало поверење грађана у судске органе у демократском друштву.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе С. П . своју сумњу у непристрасност већа које је донело оспорену другостепену пресуду види у околности да су исте судије које су донеле оспорену пресуду Кж1. 115/17 у више наврата у току првостепеног поступка одлучивале о основаности његових жалби изјављених против решења о продужењу прит вора према њему, сматрајући да су судије на тај начин „прејудицирали одлуку о кривици окривљеног С. П .“.
С тим у вези, Уставни суд посебно истиче да је жалбено веће у идентичном саставу и у истом кривичном поступку одбило жалбу подносиоца уставне жалбе као неосновану (најпре као судско веће које је решењем Кж2. 1175/16 од 29. августа 2016. године одлучивало о жалби којом је подносилац уставне жалбе оспоравао решење о продужењу притвора према њему, а потом и као жалбено веће које је донело оспорену другостепену пресуду), као и да је двоје судија чланова већа које је донело оспорену другпостепену пресуду укупно три пута учествовало у одбијању жалбе окривљеног изјављене против решења о продужењу притвора према њему .
Уставни суд најпре указује на то да чињеница да је судија раније у истом предмету доносио одлуке у вези са притвором, сама по себи , не може оправдати сумњу у његову непристрасност ( видети пресуду Hauschildt против Данске, представка број 10486/83, од 24. маја 1989, став 50.). Питање које се односи на постојање разлога за одређивање/продужење притвора није исто као питање које се односи на постојање кривице окривљеног. Наиме, Уставни суд подсећа на то да је приликом доношења решења о продужењу притвора неопходно навести релевантне разлоге због којих надлежни суд сматра да је даље задржавање окривљеног у притвору неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, при чему постојање основане сумње да је одређено лице извршило кривично дело које је предмет поступка представља услов sine qua non за законитост задржавања у притвору, те се стога не може говорити о постојању предрасуда и повреди начела непристрасности, уколико се суд, одлучујући о постојању разлога за одређивање/продужење притвора против окривљеног, односно као у конкретном случају, одлучујући о основаности жалбе изјављене против решења о продужењу притвора, стриктно држао описа постојања опр авдане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет у кривичном поступку ради чијег несметаног вођења је било нужно продужење притвора према њему.
Ипак, посебне околности у сваком конкретном случају могу бити такве да оправдавају и другачији закључак . У овом уставносудском предмету, Уставни суд сматра да значај посебних околности које би евентуално могле да доведу у сумњу непистрасност чланова већа Апелационог суда у Новом Саду приликом доношења оспорене другостепене пресуде, представља најпре чињеница да су судије С . Л . и Љ . Б . у три наврата у току првостепеног крив ичног поступка ценили постојање разлога за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, када је као главни аргумент за даље задржавање окривљеног у притвору, поред његове раније осуђиваности за једно кривично дело против имовине (кривично дело крађа у покушају) указивано на околности под којима је извршено једно од кривичних дела које је било предмет поступка (решење Кж2. 3479/13 ) па је наведено да су окривљени М.Ј. и С. П . оправдано сумњиви да су ушли у кућу оштећених, носећи преко главе фантомке и напали оштећене у спаваћој соби извршивши преметачину куће, захтевајући од оштећених да им предају новац и накит , док је у решењ има Кж2. 1699/14 и Кж2. 1175/16 , поред чињениц е да је у предметном кривичном по ступку подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је у кратком временском периоду, краћем од једног месеца, извршио четири кривична дела разбојништва, суд оценио да наведене околности указују на висок с тепен доследности и упорности да „извршењем кривичних дела, за која су оправдано сумњиви , прибаве противправну имовинску корист“ , што у повезаности са имовним стањем окривљеног и његовом ранијом осуђиваношћу за кривично дело против имовине указује на оправданост његовог даљег задржавања у притвору по наведеном законском основу. Поред наведеног, Уставни суд сматра да сумњу у непристрасност чланова судског већа које је донело оспорену другостепену пресуду додатно може да изазове чињеница да су судије у идентичном саставу доносећи решење Кж2. 1175/16 од 29. августа 2016. године , образлажући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП поред раније осуђиваности подносиоца уставне жалбе за кривично дело против имовине, и континуитет извршења четири кривична дела, за која постоји оправдана сумња да су извршена у кратком периоду од месец дана, сматрале да начин извршења једног од четири кривична дела разбојништва која су му стављ ена на терет, указује на опасност да ће боравком на слободи поновити кривично дело, односно да ће „наставити са вршењем кривичних дела против имовине“. Уставни суд је утврдио да се у решењу Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1175/16, иако је суд описао начин извршења једног од четири кривична дела за која је подносилац уставне жалб е касније оглашен кривим оспореном пресудом Вишег суда у Зрењанину К. 26/16 од 17. августа 2016. године, судско веће одлучујући о основаности жалбе против решења о продужењу притвора потпуно доследно и прецизно кретало искључиво у границама постојања оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе учествовао у извршењу кривичних дела која су била предмет поступка, па тако и кривичног дела на штету Б.М. и А.М. које је детаљније описано у наведеном решењу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да судије које су одбијале као неосноване жалбе изјављене против решења о продужењу притвора нису улазиле у оцену квалитета до тада прикупљених доказа изван граница оправдане сумње, те је стога оценио неоснованим наводе уставне жалбе да су наведеним решењима судије прејудицирале одлуку о кривици подносиоца уставне жалбе, чиме су довеле у сумњу своју непристрасност за одлучивање о жалби којом је подносилац уставне жалбе оспоравао првостепену пресуду.
Следом изнетог, Уставни суд сматра да оцене судија С. Л, Љ . Б . и С . Т . Ј . о постојању притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП , онако како су изнете у наведеним решењима не представљају околности које, сагледане кроз њихово учешће у истом предмету као чланова жалбеног већа Апелационог суда у Новом Саду које је одлучивало о жалби против првостепене пресуде, изазивају сумњу у пристрасност у смислу члана 37. став 2. ЗКП (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Perote Pellon против Шпаније, број представке 45238/99, од 25. јул 2002, ст. 46 .–48.).
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да учествовањем судија С . Л, Љ . Б . и С . Т . Ј . у поступку доношења оспорене другостепене пресуде није повређено право подноси оца уставне жалбе С . П . на непристрасан суд, као саставног елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Што се тиче осталих навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правично суђење подноси оца С . П, као и навода уставне жалбе подносилаца Д. Р . и Ј . М . о повреди права на правично суђење, којима они оспоравају правилност утврђеног чињеничног стања и оцену доказа који су изведени у кривичном поступку , Суд је утврдио да подносиоци уставне жалбе, понављајући наводе својих одбрана из кривичног поступка, од Уставног суда траже д а поступа инстанционо, и да уместо и након редовних судова цени правилност оцене изведених доказа. Имајући у виду да је те исте наводе у поступку по жалби изјављеној против првостепене пресуде већ ценио Апелациони суд у Новом Саду, о чему оспорена пресуда садржи детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе не могу сматрати аргументованим разлозима за тврдњу о повреди права на правично суђење. Стога Уставни суд сматра да нису испуњене претпоставке за одлучивање о осталим наводима уставне жалбе о истакнутој повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права из члана 33. ст. 1. и 2. Устава подносиоца уставне жалбе С. П , Уставни суд је увидом у оспорене пресуде утврдио да је подносилац уставне жалбе идентичним наводима оспоравао првостепену пресуду у редовном жалбеном поступку, о којим наводима се Апелациони суд у Новом Саду у оспореној пресуди довољно детаљно и јасно изјаснио , дајући за то своје разлоге због којих је наводе о повреди права на одбрану окривљеног оценио неоснованим, а које овај суд не сматра очигледно произвољним и арбитрерним и на њих у потпуности упућује.
У односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног из члана 33. ст. 1. и 2. Устава, коју истиче подносилац уставне жалбе Д. Р , Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као уставноправно прихватљиви разлози којима се указује на повреду права на одбрану тврдње подносиоца да га полицијски службеници у Новом Кнежевцу нису саслушали у присуству браниоца којег су му поставили, јер су знали да ће се он бранити ћутањем, већ су га, као и С. П, одвезли у Зрењанин, успут га наводећи како да да исказ .
Разматрајући наводе из допуне уставне жалбе од 25. маја 2020. године, којима подносилац Д. Р . указује на повреду права из члана 25. став 2. и члана 28. ст. 1. и 2. Устава, тврдећи да је његов исказ од 20. фебруара 2013. године изнуђен применом силе од стране полицијских службеника, Уставни суд указује да се благовременост накнадног поднеска у којем се истиче нови захтев о коме Уставни суд треба да одлучи, везује за датум предаје тог поднеска.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда Апелационог суда у Новом Саду подносиоцу достављена пре 5. јуна 2017. године – када је изјављена уставна жалба. Имајући у виду датум подношења допуне уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу подносиоца С. П . у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке, док је уставну жалбу подносилаца Д. Р . и Ј . М . у целини одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.