Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби О. С . из Дољевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. марта 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба О. С . изјављена због повреде права на живот, из члана 24. став 1. Устава Републике Србије , у поступку који је вођен пред Основним јавним тужилаштвом у Прокупљу у предмету Кт. 1252/14 и Вишим јавним тужилаштвом у Прокупљу у предмету Ктпо. 1/17 , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. О. С . из Дољевца поднела је Уставном суду, 8. фебруара 201 7. године, преко пуномоћника Р. К , адвоката из Ниша, уставну жалбу због повреде права на живот, из члана 24. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Основним јавним тужилаштвом у Прокупљу у предмету Кт. 1252/14 . Подноси тељка је истакл а и повреду права из чл. 23, 25. и 32. Устава Републике Србије .
Подноситељка уставну жалбу изјављује као лице које је у оспореном поступку имала својство оштећене.
У уставној жалби је наведено да су подноситељки уставне жалбе истакнута права повређена тиме што су Основно и Више јавно тужилаштво у Прокупљу одлучили да уопште не покрећу кривични поступак против возача аутобуса који је учествовао у саобраћајној незгоди са смртном последицом, упркос многобројним чињеницама и доказима. Подноситељка је нарочито истакла да није логично да je пешак у 81. години живота, који се отежано и успорено креће, користи штап као помагало, прелазећи мокар и клизав коловоз са леве на десну страну и који је стигао у близину средишње линије на левој коловозној траци, могао да представља изненадну покретну препреку на путањи кретања аутобуса, ако је до сударне позиције прешао скоро половину коловоза, за шта је утрошено извесно време.
Предложено је да се понови поступак пред Вишим јавним тужилаштвом у Прокупљу у предмету Ктпо. 1/17 и да се одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката и радњи државних органа или организација којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Дана 22. септембра 2014. године догодила се саобраћајна незгода у којој је живот изгубила мајка подноситељке уставне жалбе.
Основно јавно тужилаштво у Прокупљу је, поводом кривичне пријаве ПС Житорађа Ку. број 898/14 од 10. октобра 2014. године, предузело одређене истражне радње у предмету Кт. 1252/14, па је 27. јануара 2015. године саслушало осумњиченог возача аутобуса, испитан је један сведок , спроведено је једно саобраћајно-техничко вештачење, као и комисијско саобраћајно -техничко вештачење, те је испитан судски вештак саобраћајно-техничке струке Д. Б . (два пута), дато је стручно мишљење саветника по избору оштећених – вештака саобраћајно -техничке струке М. М, након чега је кривична пријава одбачена решењем Кт. 1252/14 од 30. маја 2016. године.
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу Ктпо. 52/16 од 24. јуна 2016. године усвојен је као основан приговор оштећене, овде подноситељке уставне жалбе, изјављен против решења Основног јавног тужилаштва у Прокупљу Кт. 1252/14 од 30. маја 2016. године и наложено је да се настави кривично гоњење по кривичној пријави ПС Житорађа Ку. 898/14 од 16. октобра 2014. године .
У образложењу решења је наведено да је одлука о одбачају кривичне пријаве преурањена, јер нису дати одговори на кључна питања у погледу узрока настанка саобраћајне незгоде, те је дат налог да се у својству сведока испита Т.Д. која се у критичном тренутку нашла на месту на којем се десила саобраћајна незгода, као и да се провери видљивост у тренутку саобраћајне незгоде.
Решењем Основног јавног тужилаштва у Прокупљу Кт. 1252/14 од 20. октобра 2016. године одбачена је, по други пут, кривична пријава подноситељке уставне жалбе.
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу Ктпо. 87/16 од 7. новембра 2016. године усвојен је приговор пуномоћника оштећене изјављен против решења о одбачају кривичне пријаве, па је издато обавезно упутство Основном јавном тужилаштву да настави кривично гоњење са образложењем да
је потребно усагласити налазе и мишљења сталног судског вештака и стручног саветника о узроку саобраћајне незгоде.
Оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу Ктпо. 1/17 од 5. јануара 2017. године одбијен је приговор пуномоћника оштећене, овде подноситељке уставне жалбе који је изјављен против решења Основног јавног тужилаштва у Прокупљу Кт. 1252/14 од 28. новембар 2016. године којим је одбачена је кривична пријава ПС Житорађа Ку. 898/14 од 16. октобра 2014. године поднета против М.С. због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 3. у вези са чланом 289. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У образложењу наведеног другостепеног решења је истакнуто да је из налаза и мишљења стручног саветника вештака саобраћајне струке, којег је ангажовала оштећена, утврђено да се саобраћајна незгода не би могла избећи ни да се окривљени кретао дозвољеном брзином од 50 км/х са исправним системом за кочење.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23. став 2.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљени суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, пре свега, констатује да се суштина навода подноситељке уставне жалбе у односу на сва истакнута права заснива на тврдњи да је требало покренути кривични поступак против возача аутобуса који је учествовао у саобраћајној незгоди са смртном последицом, због тога што постоје многобројн е чињенице и докази .
Подноситељка је нарочито истакла да није логично да је пешак у 81. години живота, који се отежано и успорено креће, користи штап као помагало, прелазећи мокар и клизав коловоз са леве на десну страну и који је стигао у близину средишње линије на л евој коловозној траци, могао да представља изненадну покретну препреку на путањи кретања аутобуса.
Оцењујући разлоге и наводе у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на живот, Уставни суд претходно констатује да Устав у члану 24. став 1. јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је основно људско право зајемчено Уставом, чије постојање подразумева обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, представка број 23413/94, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.), која позитивна обавеза државе обухвата материјалноправни и процесноправни аспект.
Посматрана са процесноправног аспекта, на који подноситељка у уставној жалби указуј е, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, састоји у спровођењу независне и делотворне истраге (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства, представка број 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 111.). У том смислу, Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године поред осталог, истакао: да обавеза заштите живота према члану 24. став 1. Устава захтева постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци убијени услед сумње у употребу силе, било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Бранко Томашић и други против Хрватске, представка број 46598/06, од 15. јануара 2009. године, став 62.); да та истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Oğur против Турске, представка број 21594/93, од 20. маја 1999. године, став 88.); да то није обавеза циља већ обавеза средстава, што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, поред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у „истрази“ који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, Bazorkina против Русије, представка број 69481/01, од 27. јула 2006. године, став 118.); да постоји имплицитни захтев за хитношћу и разумном експедитивношћу (видети: Yaşa против Турске, представка број 63/1997/847/1054, од 2. септембра 1998. године, извештај 1998-VI, ст. 102-04. и Mahmut Kaya против Турске, представка број 22535/93, од 28. марта 2000. године, ст. 106. и 107.); да иако могу постојати стварне потешкоће које спречавају напредовање одређене истраге, брзо реаговање власти у ситуацијама које укључују употребу смртоносне силе могу се генерално сматрати суштинским за очување поверења јавности у владавину права и спречавање сваке појаве завере или толерисања незаконитих радњи (видети Jularić против Хрватске, представка број 20106/96, од 10. јануара 2011. године, став 43.); да из истих разлога мора постојати довољан елемент јавне контроле истраге или њених резултата како би се осигурала одговорност за полагање рачуна и у пракси и у теорији и да степен јавне контроле који се тражи може бити различит од предмета до предмета, као и да блиски рођаци жртве морају учествовати у поступку у свим предметима у мери која је потребна како би се чували њихови легитимни интереси (вид ети Shanaghan против Уједињеног Краљевства, представка број 37715/97, од 4. маја 2001. године, ст. 91. и 92.).
Примењујући наведене опште принципе на околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да је мајка подноси тељке уставне жалбе погину ла у саобраћајној несрећи која се догодила 22. септембра 20 14. године и да се, као спорно за подноситељку, поставило питање да ли је пешакиња стара 81 годину, која се креће отежано уз помоћ штапа, могла да представља изненадну покретну препреку на путањи кретања аутобуса и тако проузрокује саобраћајну незгоду .
Уставни суд даље констатује да је поводом критичног догађаја надлежно јавно тужилаштво предуз ело поједин е истражн е радњ е у правцу утврђивања битних елемената кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја.
За две године и два месеца , колико је трајао предкривични поступак (рачунајући до 5. јанаура 201 7. године – када је решењем Вишег јавног тужилаштва Ктпо. 1/17 правноснажно одбачена кривична пријава против возача аутобуса), надлежно јавно тужилаштво је саслушало осумњиченог возача аутобуса, испитан је један сведок, спроведено је саобраћајно-техничко вештачење као и комисијско саобраћајно-техничко вештачење, те је два пута испитан судски вештак саобраћајно-техничке струке, дато је стручно мишљење саветника по избору оштећених – вештака саобраћајно -техничке струке, те је спроведено усаглашавање њихових мишљења, па је у оспореном решењу констатовано да је из налаза и мишљења стручног саветника вештака саобраћајне струке, којег је ангажовала оштећена, утврђено да се саобраћајна незгода не би могла избећи ни да се окривљени кретао дозвољеном брзином од 50 км/х са исправним системом за кочење.
При томе, Уставни суд указује да из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. образложења овог решења, произлази да није било доказних предлога поднсоитељке уставне жалбе који су одбијени, као и да су поједина вештачења понављана. Уставни суд није уочио периоде неактивности надлежног тужилаштва, нити било какве застоје у раду. Наиме, иако је приговор оштећене два пута оцењен као основан , Уставни суд није уочио да је надлежно јавно тужилаштво очигледно немарно спроводило доказни поступак. Уставни суд је утврдио да је у оспореном решењу наведено да из изведених доказа није утврђено да је возач аутобуса проузроковао саобраћајну незгоду, односно да „се саобраћајна незгода не би могла избећи ни да се окривљени кретао дозвољеном брзином од 50 км/х са исправним системом за кочење“, те како нису утврђени други пропусти на страни окривљеног, донета је одлука о одбачају кривичне пријаве .
Имајући у виду све до сада наведено, те чињенице да се са процесноправног аспекта права на живот, у околностима какве постоје у овом предмету, у начелу захтева предузимање истражних радњи које су такве да могу довести до утврђења идентитета одговорних, односно предузимање свих разумних и неопходних мера које су на располагању ради обезбеђења доказа, укључујући, пред осталих, и узрок смрти, а да је преткривични поступак започет одмах након смрти мајке подноси тељке уставне жалбе и да је трајао две године и два месеца, за које време су, поред испитивања сведока очеви ца, спроведена и два саобраћајно-техничка вештачења, од којих је једно извршено од стране стручног саветника које је изабрала оштећена, те су испитани судски вештаци и усаглашавана су њихова мишљења, Уставни суд је оценио да је основна сврха овакве „истраге“, која је требало да осигура делотворно спровођење закона који штите право на живот, обезбеђена, односно да су надлежни органи спровели хитну и делотворну „истрагу“ у смислу заштите права на живот.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да није дошло до повреде процесноправног аспекта права на живот из члана 24. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд указује да се, полазећи од Уставом утврђене садржине права из члана 32. став 1, ово право у кривичном поступку јемчи пре свега окривљеном лицу, пошто се у том поступку одлучује о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, односно о оптужбама које се неком лицу стављају на терет, те да се лице које у кривичном поступку има положај приватног тужиоца, оштећеног или оштећеног који има својство тужиоца, не може позивати на то да му је повређено право на правично суђење тиме што против окривљеног није покренут и вођен кривични поступак, или што кривични поступак није окончан осудом оптуженог лица, односно што оптуженоме није изречена одређена кривична санкција.
Полазећи од претходно изложеног, а имајући у виду процесни положај подноситељке уставне жалбе у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је оценио да је уставна жалба, у конкретном случају, ratione personаe, неспојива са истакнутом повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Што се тиче истакнуте повреде права из чл. 23. и 25. Устава, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге који би се могли довести у везу са садржином права на достојанство и слободан развој личности и права на неповредивост физичког и психичког интегритета. С обзиром на то да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном, Уставни суд је и у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, рашавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.