Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђурки ћ, др Милан Шкулић, др Јован Ћирић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби M. A, A. K, A. F, K. Z, H. A, E. A, M. A, A. S, S. H , M. Y, I. U, R. A, R. I . и L. M , сви из Сиријске Арапске Републике, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. марта 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба M. A, A . K, A . F, K . Z, H . A, E . A, M . A, A . S, S . H, M . Y, I . U, R . A, R . I . и L . M . изјављена против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 24089/14 од 25. новембра 2014. године и пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 24278/14 од 11. децембра 2014. године због повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, из члана 32. ст. 1. и 2. и члана 33. ст. 1, 2. и 5. Устава Републике Србије, док се у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Конвенције о статусу избеглица уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба M. A, A. K, A. F, K. Z, H. A, E. A, M. A, A. S, S. H , M. Y, I. U, R. A, R. I . и L. M . изјављена против решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године о исправци изреке пресуде истог суда Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године, решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21318/14 од 30. октобра 2014. године, радње „достављања пресуде и решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године непосредно подносиоцима уставне жалбе, а не и браниоцу подносилаца“, радње „неблаговременог експедовања пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 22919/14 од 6. новембра 2014. године браниоцу подносилаца“, решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21697/14 од 6. новембра 2014. године, радње „недостављања браниоцу подносилаца решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21697/14 од 6. новембра 2014. године“, решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22880/14 од 21. новембра 2014. године и радње „издржавања казне затвора без правног основа од 26. октобра 2014. године до 5. новембра 2014. године“.
О б р а з л о ж е њ е
1. M. A, A. K, A. F, K. Z, H. A, E. A, M. A, A. S, S. H , M. Y, I. U, R. A, R. I . и L. M , сви из Сиријске Арапске Републике, поднели су Уставном суду, 13. јануара 2015. године, преко пуномоћника из невладине организације „ Ц.“ из Београда, уставну жалбу против:
I – пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 24089/14 од 25. новембра 2014. године и пресу де Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 24278/14 од 11. децембра 2014. године, због повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног из члана 32. ст. 1. и 2. и члана 33. ст. 1, 2. и 5 . Устава Републике Србије, повреде члана 6. ст. 1. и 3. Европскке конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и због повреде права избеглица које бесправно бораве у земљи пријема из члана 31. став 1. Женевске конвенције о статусу избеглица;
II – реше ња Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21318/14 од 30. октобра 2014. године, решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21697/14 од 6. новембра 2014. године и реше ња Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22880/14 од 21. новембра 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. наведене Европске конвенције;
III – радње Прекршајног суда у Нишу – достављање пресуде и решења Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године непосредно окривљенима а не њиховом браниоцу и реше ња Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21318/14 од 30. октобра 2014. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на правично суђење из члана 27. став 3. и члана 32. став 1. Устава и члана 5. ст. 1. и 4. и члана 6. став 1. наведене Европске конвенције;
IV – радње Прекршајног суда у Нишу – недостављање решења Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу Прж. 21697/14 од 6. новембра 2014. године (одлуке по жалби изјављеној 4. новембра 2014. године) браниоцу окривљених, радње Прекршајног суда у Нишу – неблаговремено експедовање пресуде Пр. 22919/14 од 6. новембра 2014. године браниоцу окривљених и против решења о исправци изреке пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године, због повреде права на правично суђење и посебних права онривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 1, 2. и 5. Устава и члана 6. став 1. наведене Европске конвенције.
Подносиоци уставне жалбе, као разлоге за повреду права из члана 32. став 2. и члана 33. став 1. Устава, као и за повреду члана 6. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода наводе да у оспореном прекршајном поступку „подносиоци уставне жалбе као окривљени нису поучени о праву на преводиоца и праву на употребу сопственог језику у поступку, нити им је дата могућност да се изјасне о чињеницама и доказима који су прикупљени против њих нити да испитују сведоке оптужбе, а сам ток прекршајног поступка није дао гаранције окривљенима да им у поступку суди непристрасан суд“.
Повреду права из члана 33. ст. 1, 2. и 5. Устава подносиоци аргументују тиме што у првостепеном поступку нису били обавештени о доказима прикупљеним против њих, није им дата могућност да се изјасне на чињенице и доказе који их терете, нити им је дата могућност да сами или преко браниоца испитују сведоке оптужбе, јер су приликом саслушања 26. октобра 2014. године обавештени једино о садржини захтева за покретање прекршајног поступка „на језику који не разумеју“, док сви други докази који су изведени у току поступка (и у поновљеним поступцима) никада нису достављени нити подносиоцима уставне жалбе нити њиховом браниоцу, те им није омогућено да се на исте изјасне. Такође, у току поступка Прекршајни суд у Нишу је извео доказе читањем исправа „који докази никада нису достављени подносиоцима уставне жалбе нити њиховом браниоцу“, због чега подносиоци уставне жалбе нису упознати са садржином наведених исправа, нити им је дата могућност да се на њих изјасне. Наиме, подносиоци сматрају да су образложења оспорених пресуда нејасна, противречна и правно неприхватљиво, не због тога што садржина доказа није у пресуди наведена, већ због тога што је првостепени суд пропустио да утврди да ли су подносиоци уставне жалбе избеглице и да ли су у претходном поступку и поступку пред судом изјавили да траже
азил, што представља битну чињеница на коју окривљени нису могли да се изјасне јер им није омогућено да се с тим доказима упознају, што је утицало на правилност и законитост побијане пресуде.
У уставној жалби се, даље, наводи, да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу у оспореној пресуди Прж. 24278/14 од 11. децембра 2014. године није дао уставноправно прихватљиво образложење, чиме је подносиоцима повредио право из члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Подносиоци сматрају да су правно неприхватљива образложења Прекршајног апелационог суда: да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на одбрану када им није омогућено да сами или преко браниоца присуствују саслушању сведока, полицијских инспектора, с обзиром на то да, у складу са Законом о прекршајима, претрес није обавезна процесна радња, да су неосновани наводи жалбе да подносиоцима није омогућено да испитују сведоке оптужбе јер су окривљени напустили Центар за азил (сви осим једног), те није било могуће обезбедити њихово присуство и да Прекршајни апелациони суд није дао ниједан разлог због чега саслушању сведока није позван да присуствује бранилац окривљених.
Подносиоци тврде да су Прекршајни суд у Нишу и Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу, оспореним пресудама Пр. 24089/14 од 25. новембра 2014. године и Прж. 24278/14 од 11. децембра 2014. године повредили и члан 31. став 1. Женевске конвенције о статусу избеглица зато што је Прекршајни суд у Нишу погрешно утврдио чињенично стање, према коме не постоје околности које искључују прекршајну одговорност подносилаца (изражавање намере за азил), што је проузроковало и погрешну примену материјалног права, а Прекршајни апелациони суд је пропустио да наведену повреду исправи и пресуду Пр. 24089/14 од 25. новембра 2014. године укине, чиме је повређено начело некажњавања, прописано чланом 31. став 1. Женевске конвенције.
Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених уставних права, да поништи оспорене акте, те да утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе у износу од по 500 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и увидом у оспорене пресуде , утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа Ниш је Прекршајном суду у Нишу 26. октобра 2014. године поднела захтев за покретање прекршајног поступка против 26 држављана Сирије, међу којима и против подносилаца уставне жалбе, због прекршаја из члана 84. став 1. тачка 1) Закона о странцима („Службени гласник РС“, бр ој 97/08 ) (незаконити улазак у Републику Србију ).
Прекршајни суд у Нишу је спровео прекршајни поступак и донео три првостепене осуђујуће пресуде, које је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу сва три пута укинуо и вратио на поновни поступак.
Како су првостепене пресуде биле одмах извршне, окривљенима су новчане казне замењене казном затвора од десет дана, коју су издржали у периоду од 26. октобра до 5. новембра 2014. године.
Оспореном првостепеном пресудом Пр. 24089/14 од 25. новембра 2014. године (четвртом по реду), Прекршајни суд у Нишу je 26 држављана Сирије, међу којима и подносиоцe уставне жалбе, огласио одговорним за извршење прекршаја из члана 84. став 1. тачка 1) Закона о странцима („ Службени гласник РС“, бр ој 97/08 ) (незаконити улазак у Републику Србију ) и осудио их на новчане казне од по 10.000,00 динара.
Одлучујући о жалбама изјављеним против оспорене првостепене пресуде, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу је пресудом Прж. 24278/14 од 11. децембра 2014. године одбио изјављене жалбе и првостепену пресуду потврдио, у потпуности прихватајући ставове и закључке првостепеног суда.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава јемчи се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, док се ставом 2. свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем.
Одредбама члана 33. Устава је утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да с вако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.);
Конвенција о статусу избеглица је усвојена 28. јула 1951. године у Женеви, на Конференцији амбасадора при Уједињеним нацијама о статусу избеглица и особа без држављанства, сазваној Резолуцијом Генералне скупштине 429(Б) од 14. децембра 1950. године, а ступила је на снагу 22. априла 1954. године у складу са чланом 43. Конвенције, и односила се на лица која су постала избеглице услед догађаја који су се десили пре 1. јануара 1951. године.
Протоколом о статусу избеглица, закљученим 31. јануара 1967. године у Њујорку (усвојен резолуцијом Генералне скупштине 2198 (XXI) од 16. децембра 1966, United Nations Treaty Series, vol. 606, п. 267, ступио на снагу 4. октобра 1967. године), проширена је примена саме Конвенције и на лица која су постала избеглице услед догађаја који су се десили након 1. јануара 1951. године. Како је Протокол остао независан документ, приступ Протоколу није ограничен само на државе потписнице Конвенције, чиме је проширена и пружена заштита и оним лицима која се налазе у земљи која није потписница Конвенције из 1951. године.
Такође, статус избеглице може стећи и лице (без обзира да ли се налази у земљи која је приступила Конвенцији из 1951. године и Протоколу из 1967. године) које задовољава критеријуме Статута УНХЦР, па се таква лица називају мандатним избеглицама, односно ова лица потпадају под мандат Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација.
Члан 31. Конвенције о статусу избеглица предвиђа да: 1. Државе уговорнице неће примењивати казнене санкције, због њиховог бесправног уласка или боравка, на избеглице које, долазећи директно са територије где су њихов живот или слобода били у опасности у смислу предвиђеном чланом 1, улазе или се налазе на територији без овлашћења, под резервом да се одмах пријаве властима и изложе им разлоге, признате као ваљане, свога бесправног уласка или присуства; 2. Државе уговорнице неће примењивати, у погледу путовања тих избеглица, друга ограничења сем оних која су потребна; та ограничења ће се примењивати само док се у земљи пријема не регулише статус тих избеглица или док они не успеју да буду примљени у неку другу земљу, а ради овог задњег пријема, државе уговорнице даваће тим избеглицама разуман рок као и све потребне олакшице.
Чланом 8. Закона о азилу („Службени гласник РС“, бр ој 109/07 ) прописано је да лице које тражи азил неће бити кажњено за незаконит улазак или боравак у Републици Србији, под условом да без одлагања поднесе захтев за добијање азила и да пружи ваљано образложење за свој незаконит улазак или боравак.
Одредбама члана 94. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16, 98/16 – Одлука УС) је, поред осталог, прописано: да суд води поступак на српском језику и у том поступку користи ћириличко писмо, а латиничко писмо у складу са законом (став 1.); да странке и други учесници у поступку који нису држављани Републике Србије имају право да ток поступка прате преко преводиоца и да у том поступку употребљавају свој језик (став 4.); да ће се о праву на превођење и вођење поступка на свом језику или језику који разуме поучити лице из ст. 2. до 4. овога члана, које се може одрећи тог права ако разуме језик на коме се води прекршајни поступак, а у записнику ће се забележити да је дата поука и изјава учесника (став 5.); да превођење обавља преводилац кога одреди суд који води прекршајни поступак са листе судских преводилаца, а уколико то није могуће, превођење ће извршити друго лице уз пристанак странке (став 6.).
Одредбама овог закона је, такође, прописано и: да подносилац захтева за покретање прекршајног поступка, окривљени, бранилац окривљеног, представник односно пуномоћник окривљеног правног лица, оштећени и његов законски заступник, односно пуномоћник имају право да разматрају и преписују списе предмета (члан 166. став 1.); да се с ведок саслушава пред судом који води прекршајни поступак, а ако сведок има пребивалиште односно боравиште ван његовог подручја, може се саслушати пред судом, на чијем подручју сведок има пребивалиште односно боравиште. (члан 214. став 1.); да се, а ко не разуме језик на коме се води поступак, сведок саслушава у присуству и уз помоћ преводиоца који познаје језик који говори сведок (члан 214. став 10.); да се претрес одређује када суд оцени да је то потребно ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања (члан 239. став 1.).
Одредбом члана 84. став 1. тачка 1) Закона о странцима („Службени гласник РС“, број 97/08) прописано је да ће се н овчаном казном у износу од 10.000 до 50.000 динара казнити за прекршај странац који незаконито уђе у Републику Србију (члан 10. овог закона).
Члан 10. овог закона прописује да се незаконитим уласком у Републику Србију сматра улазак: 1) ван места или времена одређеног за прелазак државне границе; 2) избегавањем граничне контроле; 3) употребом туђе, неважеће, односно лажне путне или друге исправе; 4) давањем неистинитих података граничној полицији; 5) за време трајања заштитне мере удаљења странаца са територије Републике Србије, мере безбедности протеривања странца из земље или мере отказа боравка.
5. Имајући у виду да се у конкретном случају ради о заштити људских права и основних слобода избеглица, као специфичне категорије миграната, и то избеглица из држава које, према извештајима и препорукама УНХЦР, генеришу prima facie избеглице (Сирија, Ирак, Авганистан, Судан, Либија, Еритреја, Сомалија итд.) (UNHCR УНХЦР/ХЦП/2015/3, 20. мај 2015. године), Уставни суд је претходно разматрао питања која су специфична за ову врсту уставносудских предмета.
Наиме, Уставни суд констатује да су основна начела избегличког права и права на правично суђење садржана у домаћим прописима гарантована и ратификованим међународним уговорима, те је неопходно указати на одредбе Устава, које предвиђају могућу директну примену међународних конвенција. Члан 16. Устава утврђује да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом. Члан 145. став 2. Устава утврђује да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Из ових одредаба Устава произлази да су судови овлашћени и дужни да обезбеде директну примену и поштовање међународних конвенција, небитно од форме њихове примене односно тога да ли се судови на међународне конвенције позивају у изреци својих одлука или пак у образложењу, већ је битна суштина, односно видљивост примене у одлуци суда, а која свакако мора бити видљива у образложењу одлуке. Такође, Суд констатује да ратификоване међународне конвенције имају снагу закона и представљају директан извор права. У конкретном случају је од значаја Конвенција Уједињених нација о статусу избеглица из 1951. године (у даљем тексту: Конвенција) са Протоколом из 1967. године (у даљем тексту: Протокол). Уставни суд напомиње да је управо ова конвенција основ за доношење Закона о азилу („Службени гласник РС“, број 109/07), кроз који се и обезбеђује њена примена и поштовање. Међутим, све оно што није регулисано законом или пак оно што је спорно, тумачиће се директном применом Конвенције и у складу са ставовима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), агенције Уједињених нација која је специјализована за заштиту избеглица и чији је мандат обезбеђење поштовања Конвенције у државама потписницама. Свака држава потписница међународне конвенције на себе преузима обавезу њеног поштовања и спровођења. Држава то обезбеђује кроз различите државне органе. У случају Конвенције о статусу избеглица, односно начела некажњавања, то су пре свега полиција и прекршајни судови.
Према Уставу, странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији (члан 57.). Поступак стицања уточишта уређен је Законом о азилу. Дакле, према унутрашњем праву Србије, термин уточиште одговара избегличком статусу, како га тумаче Конвенција и Протокол. Уставни суд примећује да је за то да би се неко уопште квалификовао за међународну заштиту потребно да је та особа прешла међународну границу, да се разлози њеног одласка из државе порекла могу довести у везу са оружаним сукобима, кршењењем људских права, међународног хуманитарног права и да тој особи прети насиље или ризик од насиља у случају повратка у државу порекла. Ипак, није увек лако установити ком странцу је потребна међународна заштита и из тог разлога државе потписнице Конвенције, укључујући и Србију, спроводе посебне поступке азила у којима се утврђује основаност захтева за азил. Они који мигрирају мотивисани чисто економским разлозима, личним погодностима или ради вршења кривичног дела, изузети су од међународне заштите.
У светлу највеће избегличке кризе након Другог светског рата, УНХЦР је 2015. године усвојио термин особа за коју се разумно може претпоставити да је у потреби за међународном заштитом. Наиме, ради се о особи која долази из државе која, према извештајима и препорукама УНХЦР, генерише избеглице и која се налази на територији стране државе али која не жели да тражи азил у земљи у којој се налази, већ има намеру да оде у другу земљу за коју верује да ће јој пружити уточиште. Та намера може бити подстакнута различитим разлозима: недостатак поверења у поступак азила и стандарде заштите избеглица земље у којој се налази, жеља за спајањем са члановима породице који се налазе у другој држави, перцепција да друга држава пружа ефикаснију заштиту избеглицама и боље изгледе за интеграцију у друштво. Став УНХЦР је да према овим лицима државе потписнице Конвенције треба да поступају хумано и да их третирају као да су избеглице. Према Закону о азилу, тражилац азила је странац који је поднео захтев за азил у Србији. Закон о азилу, међутим, имајући у виду да Конвенција о статусу избеглица штити избеглице у моменту напуштања њихове земље порекла у којој страхују од прогона, сва права тражилаца азила признаје и странцу који је само изразио намеру да тражи азил пред овлашћеним службеником Министарства унутрашњих послова. Дакле, тражилац азила јесте странка у посебном управном поступку у коме се утврђује основаност захтева за азил. Канцеларија за азил је специјализовани орган у оквиру Управе граничне полиције који води првостепени поступак азила и одлучује о основаности захтева за азил. У грубим цртама и у пракси, најлакше би било установити разлику између избеглице и других миграната ако се размотри да ли би та особа била безбедна ако се врати у своју земљу порекла. Уколико је одговор негативан, свакако је реч о странцу кога штите норме избегличког права
Уставни суд указује да Конвенција о статусу избеглица и Закон о азилу предвиђају бројна начела у складу са којима се ови документи тумаче и која би требало да обезбеде заштиту избеглица. Тако Закон о азилу прописује начело забране протеривања и враћања, забране дискриминације, некажњавања за незаконит улазак или боравак, јединства прородице, информисања и правне помоћи, бесплатног превођења, слободног приступа УНХЦР, личне доставе и непосредности, родне равноправности, бриге о лицима са посебним потребама, заступања малолетника без пратње и пословно неспособних лица и начело поверљивости. Од важности за конкретан предмет је начело некажњавања за незаконит улазак или боравак, имајући у виду да се његова примена обезбеђује у прекршајном поступку. То начело, као и начело забране протеривања и враћања, штити избеглице независно од тога да ли им је држава званично одобрила неки облик међународне заштите јер неко постаје избеглица чим фактички испуни критеријуме које предвиђа Конвенција, односно Закон о азилу, а не због тога што га нека држава званичном одлуком призна као избеглицу. Дакле, обавеза држава да штити избеглице применом напред наведених начела настаје самим присуством избеглице на њиховој територији и независно од формалног признања избегличког статуса. Из тог разлога, ова начела се примењују и на тражиоце азила и на особе за које се разумно може претпоставити да имају потребу за међународном заштитом.
Суд констатује да начело некажњавања тражилаца азила за незаконити улазак или боравак прописује члан 31. Конвенције, као и члан 8. Закона о азилу према којима се искључује постојање прекршаја због бесправног уласка или боравка у Републици Србији под одређеним условима. Такође, члан 2. став 1. тач. 1) и 3) Закона о странцима предвиђа да се тај закон не примењује на странце који су поднели захтев за азил, којима је азил дат, као и на странце који су стекли избеглички статус. Овакав својеврсни имунитет признаје се избеглицама из разлога што они, због околности у којима напуштају своје земље, као што су прогон, рат или озбиљно кршење људских права, нису у могућности да испуне услове за законит улазак у одређену земљу. Начело некажњавања примениће се према избеглици који предузме разумне мере да се јави органима власти, да то уради у разумном року и да покаже да је прекршио имиграционе прописе у циљу проналажења међународне заштите. С друге стране, испуњеност дужности јављања органима власти, као услов за примену члана 31. Конвенције, може се довести у питање уколико странац изјави да тражи азил тек након што је ухапшен од стране надлежних државни органа, те приведен ради даљег вођења поступка регулисаног законом, јер се у том случају његова жеља да тражи азил суштински и релно не може сматрати актом његове слободе воље. Стога је у таквом случају неопходно да су све конкретне околности под којима је избеглица ухапшен биле такве да се од избеглице могло разумно очекивати да тражи међународну заштиту. Другим речима, уколико полиција ухапси странца који је на нерегуларан начин ушао у Србију, а не обави разговор са њим уз помоћ преводиоца нити му омогући да изрази намеру да тражи азил у Србији, начело некажњавања ће штитити избеглицу од кажњавања за незаконити улазак или боравак. Не постоји стриктна дужност избеглица да се одмах по уласку на територију неке државе представе властима. Та дужност представља правни стандард који треба тумачити посебно у сваком појединачном случају. Шире тумачење ове дужности примењује се посебно у случају када постоји језичка или културолошка баријера између избеглица и власти неке земље, када избеглице нису сигурне на који начин треба да траже азил јер не познају унутрашње прописе, или су преживеле тешке трауме. Начело некажњавања штити странца од момента напуштања своје земље порекла све док се у поступку азила правноснажном одлуком не утврди да је његов захтев за азил неоснован.
Уставни суд сматра да у конкретном случају, када су у питању избеглице, начело некажњавања непосредно проистиче из других закона, односно Конвенције о статусу избеглица и Закона о азилу, који искључују постојање прекршаја, због искључења противправности радње, која иначе представља радњу извршења прекршаја. Принцип некажњавања као основно начело избегличког права штити: 1) особе које долазе из држава које генеришу избеглице директном применом члана 31. Конвенције, под условом да се одмах пријаве властима и изнесу ваљане разлоге за незаконит улазак или боравак на територији Републике Србије, без обзира што не долазе директно из те државе, уколико им међународна заштита није обезбеђена на адекватан начин у државама кроз које су прошли, и 2) тражиоце азила у Републици Србији (члан 8. Закона о азилу), под условом да без одлагања поднесу захтев за добијање азила и да пруже ваљано образложење за свој незаконит улазак или боравак.
Незаконитим уласком странаца у Републику Србију сматрају се уласци наведени у члану 10. Закона о странцима и у члану 10. став. 2. Закона о заштити државне границе. Услови законитог боравка прописани су Законом о странцима а незаконити боравак јесте боравак странца супротан члан 42. Закона о странцима. Када се ради о примени Закона о азилу, односно начела некажњавања тражилаца азила и избеглица, као најчешће противправно поступање странаца појављује се незаконити улазак и боравак странца у Србији што је супротно напред наведеним одредбама Закона о странцима и Закона о заштити државне границе, а кажњиво према члан 84. став 1. тачка 1) и члан 85. став 1. тачка 3) Закона о странцима, односно према члан 65. став 1. тачка 1) Закона о заштити државне границе. Странац који границу Републике Србије пређе ван граничног прелаза или без адекватне исправе за њен прелазак поступа противно закону. Међутим, оцена да ли се у таквој конкретној радњи извршења прекршаја стичу сва битна обележја прекршаја непосредно зависи од околности које прате такав прелазак, а које евентуално могу да доведу до искључења противправности извршеног дела, које је иначе, легитимно прописано као прекршај. Када се као учиниоци дела појављују страни држављани или лица без држављанства за која постоје јасне индиције да им је потребна међународна заштита морају се имати у виду у претходном тексту већ цитиране одредбе Закона о азилу и Конвенције о статусу избеглица из 1951. године са Протоколом из 1967. године које, под одређеним условима, односно сао онда када су такви услови у потпуности испуњени, формулишу обавезу прекршајних судова да примене принцип некажњавања избеглица, односно тражилаца азила за незаконит улазак или боравак на територији Републике Србије. Приликом саслушања окривљеног странца за кога се основано може претпоставити да је у потреби за међународном заштитом о разлозима незаконитог уласка или боравка на територији Републике Србије није довољно само његово изјашњење у погледу околности које су од значаја за утврђење противправности његовог поступања. Имајући у виду одредбе Конвенције о статусу избеглица и Закона о азилу, требало би свакако тражити и стриктно изјашњење странца о конкретном разлогу напуштања земље држављанства или сталног боравка, као и изјашњење о томе због чега је у Републику Србију ушао на незаконит начин или боравио на такав правом недозвољен начин. Ово подразумва и обавезно захтевање изјашњења од таквог странца као окривљеног у прекршајнм поступку у односу на то да ли се пријавио полицији и изразио намеру за тражење азила, као и у ком року је то учинио, те уколико то није учинио, због чега није тако поступио. До свих потребних података од којих ће зависити могућност примене начела некажњавања суд ће, пре свега, доћи постављањем додатних питања. Како је суд према одредби члана 90. Закона о прекршајима дужан да се стара да незнање или неукост странке не буде на штету њихових права у ситуацији када процени да има основа да се странцу пружи међународна заштита, требало би га поучити о правима по Закону о азилу и, уколико је то потребно, упутити га да се за детаљнију правну помоћ обрати канцеларији УНХЦР или невладиној организацији чији су циљеви и деловање усмерени на пружање правне помоћи избеглицама (члан 10. став 2. и члан 12. Закона о азилу).
Како Закон о азилу као услов за примену начела некажњавања прописује да странац треба без одлагања да поднесе захтев за азил, овај услов је, по мишљењу Уставног суда, потребно тумачити како у склопу других чланова Закона о азилу, тако и с обзиром на релевантнју праксу Канцеларије за азил која спроводи првостепени поступак у коме се одлучује о азилу. Наиме, према Закону о азилу, подношењу захтева претходи изражавање намере за тражење азила о чему странцу службеници Министарства унутрашњих послова издају одговарајућу потврду. Подношење захтева је управна радња којом се формално покреће поступак азила. Уставни суд налази да је основно питање везано за тумачење члана 8. овог закона, дефинисање значења речи „да без одлагања поднесе захтев за добијање азила”, што се своди на оцену да ли странац може и пред судијом прекршајног суда да изрази намеру да тражи азил , те да ли би тако изражена намера легитимно могла да буде основ за примену принципа некажњавања. За одговор на ово питање потребно је детаљније тумачење Закон а о азилу, не само у језичк ом смислу, већ и применом метода циљног и логичког тумачења, уз узимање у обзир и релевантне праксе Канцеларије за азил.
У одељку IV Закона о азилу, од чл. 22. до 35 , регулисан је поступак за добијање или ускраћивање права на азил. Члан 22. тог закона регулише прву радњу, намеру да се тражи азил, и каже да странац може усменим или писменим путем, пред полицијом, да изрази намеру да тражи азил. Дакле, изражавање намере за тражење азила, представља почетну радњу, којом се остварује приступ поступку азила. Из даљих одредаба Закона види се да је сам поступак подношења захтева за азил везан за дуже рокове, дуже и од 15 дана. У већини случајева странац је доведен пред судију прекршајног суда већ истог дана по преласку границе, практично одмах, те се и поставља питање да ли је њему био омогућен приступ поступку азила, као и да ли је од стране полиције упознат са правом да тражи азил. Даље се у члану 8. наводи да је лице дужно да без одлагања поднесе захтев за азил. Потребно је и тумачењ е шта тачно значи „без одлагања”.
Из садржине претходно наведених одред аба Закона о поступку азила, Уставни суд закључује да је то процес који започиње изражавањем намере за тражење азила, а који се потом наставља евидентирањем странца, издавањем прописане потврде, упућивањем у центар за азил, регистрацијом странаца, као и издавањем личне карте за лица која траже азил. Након свих тих радњи може се поднети захтев за азил, и то примарно у року од 15 дана, а тај рок супсидијарно и по одобрењу Канцеларије за азил може бити продужен. У пракси, међутим, Канцеларија за азил одређује у сваком предмету термин када ће се поднети захтев за азил, будући да се захтев подноси тако што службеник Канцеларије за азил поставља тражиоцу азила питања из обрасца захтева, што се чини и уз помоћ преводиоца, те таккође и попуњава тај образац. Све наведене радње саме по себи указују да до подношења захтева за азил често може протећи одређени временски период, те у том смислу, тј. на такав начин по мишљењу Уставног суда, и треба тумачити речи „без одлагања”, али при томе, свакако ни начелно, а посебно у контексту и самог језичко-логичног значења израза „без одлагања“, не може бити речи неком сувише дугом року. Дакле, Уставни суд наглашава да израз „без одлагања“ треба тумачити у смислу да је реч о року који се може сматрати разумним с обзиром на све релевантне околности конкретног случаја.
Пред Уставним судом се поставило питање да ли избеглица може пред судом да изрази намеру за добијање азила и да ли је то довољно за примену начела некажњавања. Анализом напред наведених одредби и чињенице да се већина избеглица пред судију доводи одмах по преласку границе, дакле да постоји сумња у приступ делотворној међународној помоћи и приступ поступку добијања азила, Уставни суд закључује да изражена намера пред судијом јесте основ за примену начела некажњавања, посебно јер окривљени у својим одбранама често наводе да им није био доступан делотворан приступ полицији, тачније Одељењу за странце. У прилог овоме иде чињеница да је у предлогу новог Закона о азилу измењен члан 8. тако што ће предвиђати да странац неће бити кажњен за незаконит улазак или боравак у Републици Србији ако без одлагања изрази намеру за подношењем захтева за азил.
Остаје још услов из члана 8. Закона о азилу да лице пружи ваљане разлоге за свој незаконит улазак или боравак. У погледу овог услова, Уставни суд сматра да довољно да избеглица покаже да је због спољашње претње или силе морао да пређе границу на незаконит начин. Од избеглица које беже од прогона и масовног кршења људских права не може се очекивати да задовоље све формалне услове за законит улазак у неку земљу како би стигли на безбедно место. Сама чињеница да неко долази из ратом захваћеног подручја, да је у земљи свог држављанства имао политичких проблема (што је један од основа прогона према Закону о азилу и Конвенцији о статусу избеглица) или да је нпр. Авганистан напустио због страха од Талибана, могу бити оправдани разлози за незаконит улазак или боравак, будући да у таквим околностима избеглице често нису у могућности да испоштују све имиграционе прописе.
Као спорно питање испуњености услова може се поставити – да ли лице долази директно са територије где му прети опасност. Уколико је избеглица прошао кроз неколико земаља на путу до Србије, што је најчешћи случај, услов из Конвенције за примену начела некажњавања, да избеглица долази директно из земље где му прети опасност, може бити доведен у сумњу, нарочито имајући у виду уколико је избеглица прошао земље чланице Европске уније.
Из свега напред наведеног, по закључивању Уставног суда, произлази да – да би се применио принцип некажњавања због незаконитог уласка или боравка у прекршајним поступцима који се воде против избеглица потребно је да та лица долазе директно са територије где им прети опасност по живот и слободу у смислу предвиђеном чланом 1. Конвенције о статусу избеглица, под условом да се одмах пријаве властима и изложе им оправдане разлоге бесправног уласка односно боравка. Такође, Суд указује да тражилац азила неће бити кажњен за незаконити улазак или боравак под условом да без одлагања, дакле у року који се може сматрати разумним с обзиром на релевантне околности конкретног случаја, поднесе захтев за добијање азила те да при томе, пружи и ваљано образложење за свој незаконити улазак, односно боравак на територији Републике Србије. Испуњење ових услова је свакако пропорционално циљу који се тиме постиже, а то је некажњивост, иначе кажњивих радњи.
6. Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд је разлоге за повреду права из члана 32. ст. 1. и 2. и члана 33. ст. 1, 2. и 5. Устава размотрио у светлу члана 31. став 1. Конвенције .
Полазећи од садржине права на правично суђење и посебних права окривљеног, као и навода уставне жалбе, Уставни суд констатује да из документације приложене уз уставну жалбу произлази да су окривљени у оспореном прекршајном поступку претходно поучени да се могу бранити сами или уз стручну помоћ браниоца, те су појединачно изјавили да ће одбрану дати сами, на енглеском језику и у присуству преводиоца Р.С, чиме су, по мишљењу Уставног суда, у потпуности задовољени захтеви прописани одредбама члана 94. Закона о прекршајима, што потврђује и чињеница да су записници о саслушању свих окривљених потписани без примедби, па уставну жалбу у овом делу сматра неоснованом.
С обзиром на то да су подносиоци, након саопштавања садржине захтева за покретање прекршајног поступка, изјавили да су 25. октобра 2 014. године ушли у Републику Србију из Републике Македоније ван законом одређеног граничног прелаза, и без важећих путних исправа, те да су кренули у западну Европу како би добили азил и обезбедили себи егзистенцију, јер се у Сирији, одакле долазе, води грађански рат, а како се прекршајни поступак водио због незаконитог уласка у Републику Србију из члана 84. став 1. тачка 1) Закона о странцима, Уставни суд сматра да су се окривљени изјаснили у погледу одлучујућих чињеница битних за постојање наведеног прекршаја, па тврдње подносилаца да им није омогућио да се изјасне о чињеницама и доказима који су прикупљени против њих, оцењује неоснованим.
Имајући у виду да прекршајни судови окривљенима и њиховим браниоцима не достављају доказе већ, сагласно одредби члана 166. став 1. Закона о прекршајима, подносилац захтева за покретање прекршајног поступка, окривљени, бранилац окривљеног, представник односно пуномоћник окривљеног правног лица, оштећени и његов законски заступник, односно пуномоћник, имају право да разматрају и преписују списе предмета , Уставни суд је наводе подносилаца о томе да им „докази изведени у току поступка никада нису достављени, чиме им је онемогућено да се на исте изјасне“, оцењује неоснованим.
С обзиром на то да су окривљени, приликом саслушања пред Прекршајним судом у Нишу, изјавили да су им је крајње одредиште нека од земаља западне Европе, у којој би захтевали азил ради обезбеђења егзистенције, с обзиром на познату ситуацију да се у Сирији води грађански рат и да немају никаквих средстава за живот, Уставни суд је наводе подносилаца о томе да је првостепени суд пропустио да утврди да ли су подносиоци уставне жалбе избеглице и да ли су у претходном поступку и поступку пред судом изјавили да траже азил, оценио неоснованим.
Полазећи од садржине одребе члана 239. став 1. Закона о прекршајима, која даје могућност прекршајном суду да претрес одреди када оцени да је то потребно ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања , дакле да претрес није обавезан, а имајући у виду да подносиоци као окривљени нису оспорили да су у Републику Србију ушли ван законом одређеног граничног прелаза, без важећих путних исправа, да им је крајње одредиште западна Европа где ће тражити азил, те да су сведоци потврдили ове наводе окривљених, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи уставне жалбе о томе да су окривљени онемогућени да испитују сведоке оптужбе, јер се у конкретном случају ради о непротивречним изјавама, па је прихватљиво становиште првостепеног прекршајног суда да нема потребе за одржавањем претреса, јер је чињенично стање и без њега правилно и потпуно утврђено.
Уставни суд оцењује да је неоснована тврдња подносилаца о нетачности навода из оспорених пресуда да су сви окривљени, осим A. M, напустили Центар за азил, јер из образложења оспорених пресуда произлази да су сви окривљени, осим A. M, напустили Центар за азил, те да се за њима трага, а подносиоци нису пружили доказе којима би ову констатацију суда довели у питање.
На крају, подносиоци су навели да је „Прекршајни суд у Нишу погрешно утврдио чињенично стање, према коме не постоје околности које искључују прекршајну одговорност подносилаца (изражавање намере за азил), што је проузроковало и погрешну примену материјалног права, а Прекршајни апелациони суд је пропустио да наведену повреду исправи и пресуду Пр. 24089/14 од 25. новембра 2014. године укине“.
Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака прекршајних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили материјално право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно. Како би оценио да ли је поступање судова у конкретном случају било произвољно, Уставни суд је морао утврдити да ли су судови, приликом утврђивања прекршајне одговорности подносилаца као окривљених, имали у виду, пре свега, одредбе Закона о странцима и Закона о азилу, а потом и одредбе Женевске конвенције о статусу избеглица са Протоколом, односно да ли су у конкретном случају утврђивали да ли окривљени представљају лица за која се може разумно претпоставити да су у потреби за међународном заштитом.
Прекршајни апелациони суд у Нишу је, у образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог навео: „Сходно свим доказима у списима, овај суд је нашао да је неспорно да се окривљени нису могли сматрати тражиоцима азила до дана када су, након што су издржали казну затвора којом је замењена новчана казна, добили потврде о израженој намери да траже азил. У члану 2. Закона о азилу прописано је да је поступак азила поступак уређен овим законом, a у члану 22 . до члана 35. прописан је поступак азила, те је, између осталог, прописано да приликом граничне контроле на уласку у Републику Србију или унутар њене територије странац може усменим или писменим путем да изрази намеру да тражи азил пред овлашћеним полицијским службеником Министарства унутрашњих послова, а из списа предмета несумњиво се утврђује да понашање окривљених по уласку на територију Србије и у поступку пред полицијским службеницима Полицијске управе Ниш, као и у поступку пред првостепеним судом, није било у складу са наведеним одредбама, нити одредбама других, претходно поменутих прописа, а које би могло довести до утврђивања чињенице да је на окривљене без основа примењен Закон о странцима и да је требало применити одредбе Закона о азилу и одредбе Женевске конвенције о статусу избеглица. Сведоци М.Д. и К.Д., полицијски службеници Полицијске управе у Нишу – Одељења граничне полиције за странце, сузбијање илегалних миграција и трговине људима, у својим изјавама сагласно су потврдили да окривљени нису у поступку идентификације изразили намеру да траже азил у Републици Србији и да им је намера била да се домогну земаља западне Европе, a у погледу издатих потврда о израженој намери да се тражи азил, изјавили су да су потврде издате 5. новембра 2014. године и да важе за убудуће и то у периоду од 72 часа од тренутка издавања, чиме се такође неспорно потврђује закључак првостепеног суда о прекршајној одговорности окривљених, а истовремено неоснованост навода жалбе у односу на утврђено чињенично стање. Поменути сведоци саслушани су пред првостепеним судом 25. новембра 2014. године, у тренутку када и није било могуће да саслушању присуствују окривљени, који су, како произлази из списа предмета и изјава сведока, дана 5. новембра 2014. године упућени у Центар за Азил у Крњачи, да се сви нису јавили овом центру, да је од наведених само једно лице било у центру на дан саслушања сведока, а да су се остала самовољно удаљила, те су неосновани наводи жалбе у односу на околност присуствовања окривљених извођењу доказа саслушањем сведока. Првостепени суд је извео овај доказ јер je у списима уз жалбу имао приложене потврде о израженој намери да се тражи азил, а другостепени суд је такође у својој одлуци од 21. новембра 2014. године наложио да првостепени суд нову одлуку донесе узимајући у обзир и приложене потврде Полицијске управе Ниш – ОГП Ниш од 5. новембра 2014. године. П o налажењу овог суда, улазак у територију неке државе на начин како су то извршили окривљени, налазећи се у делу возила за превоз терета, и избегавање преласка преко граничног прелаза, недвосмислено говори о намери тих лица да у државу уђу незаконито. Сходно свему наведеном, овај суд налази да је првостепени суд правилном оценом изведених доказа, на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, нашао да су окривљени извршили прекршај из члана 84. став 1. тачка 1) Закона о странцима...“.
Имајући у виду цитиране наводе из оспорене другостепене пресуде, Уставни суд је утврдио да закључивање суда у оспореним одлукама није било произвољно нити арбитрерно, већ су Прекршајни суд у Нишу и Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу, приликом одлучивања о прекршајној одговорности подносилаца као окривљених имали у виду како одредбе Закона о странцима и Закона о азилу, тако и одредбе Женевске конвенције о статусу избеглица са Протоколом, односно утврдили су да подносиоци као окривљени нису лица за која се може разумно претпоставити да су у потреби за међународном заштитом, због чега би према њима применили начело некажњавања тражилаца азила за незаконити улазак или боравак у земљи која спроводи прекршајни поступак, већ су их казнили због незаконитог уласка у Републику Србију.
Наиме, како из садржине оспорених пресуда произлази да су подносиоци уставне жалбе у Републику Србију ушли ван граничног прелаза, смештени у делу возила за превоз терета, дакле незаконито, а у поступку идентификације и изјавама датим полицијским службеницима Полицијске управе Ниш, као и у поступку пред првостепеним судом нису тражили азил, нити изразили намеру да траже азил у Републици Србији, већ су напротив, изјавили да им је намера да се домогну земаља западне Европе, а намеру да траже азил су изразили тек 5. новембра 2014. године, након издржане казне затвора од десет дана и након остварених контаката са представницима Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, Уставни суд оцењује да су прекршајни судови у оспореним пресудама дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за примену Закона о прекршајима и Закона о странцима, односно разлоге због чега сматрају да се на подносиоце не могу применити одредбе Закона о азилу и одредбе о некажњавању Женевске конвенције о статусу избеглица. У прилог оваквом закључивању прекршајних судова, по мишљењу Уставног суда, говори и чињеница да су скоро сви подн осиоци (осим A. M .) напустили Центар за азил пре заказаног саслушања сведока, чиме су манифестовали претходно изражену намеру „да се домогну земаља западне Европе“, односно да је захтев за азил у Републици Србији истакнут искључиво ради избегавања прекршајне одговорности. Уставни суд нарочито наглашава да је из контекста конкретног случаја јасно да подносиоци нису имали намеру да се јаве властима Републике Србије, као и да траже азил у Републици Србији, већ да су напротив, имали јасну намеру да се домогну неке од држава Западне Европе и да тамо траже азил.
На основу свега наведеног, Уставни суд је оценио да пресудама Прекршајног суда у Нишу Пр. 24089/14 од 25. новембра 2014. године и Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 24278/14 од 11. децембра 2014. године нису повређена права подносилаца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 3 2. ст. 1. и 2. и члана 33. ст. 1, 2. и 5. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке. Такође, Уставни суд је у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Конвенције о статусу избеглица одбацио уставну жалбу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Подносиоци уставне жалбе оспоравају решење Прекршајног суда у Нишу Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године о исправци изреке пресуде истог суда Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године, решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21318/14 од 30. октобра 2014. године, радњу „достављања пресуде и решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 22293/14 од 30. октобра 2014. године непосредно подносиоцима уставне жалбе, а не и браниоцу подносилаца“, радњу „неблаговременог експедовања пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 22919/14 од 6. новембра 2014. године браниоцу подносилаца“, решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21697/14 од 6. новембра 2014. године, радњу „недостављања браниоцу подносилаца решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 21697/14 од 6. новембра 2014. године“, решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22880/14 од 21. новембра 2014. године.
Уставни суд констатује да је оспорено решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22880/14 од 21. новембра 2014. године, као последњи у низу донетих аката и предузетих радњи, несумњиво достављено браниоцу окривљених пре 25. новембра 2014. године када је донето оспорено решење Прекршајног суда у Нишу Пр. 24089/14. Са друге стране, радња издржавања казне затвора подносилаца уставне жалбе је окончана 5. новембра 2014. године. При томе је Уставни суд имао у виду и да је оспореном другостепеном пресудом Прж.24278/14 од 11. децембра 2014. године окривљенима изречена новчана казна у износу од по 10.000 динара уз констатацију да је изречена казна извршена применом одредбе члана 308. Закона о прекршајима, те се у конкретном случају не може поставити питање издржавања казне затвора без правног основа.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је на основу члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.