Преглед документа Уж-7869/2016 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ф. х . п , са седиштем у Београду, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. фебруара 2021. године, донео је

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Ф. х . п . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5479/16 од 18. августа 2016. године због повреде права на правично суђење из члана 32. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије и слободе изражавања из члана 46. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Одбацује се предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења пресуде из тачке 1.

1. Ф. х . п . (у даљем тексту: Ф .), са седиштем у Београду, поднео је Уставном суду, 19. октобра 2016. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5479/2016 од 18. августа 2016. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и права на правно средство из члана 36. Устава и слободе изражавања из члана 46. Устава.

Уставном жалбом се оспорава другостепена пресуда Апелационог суда у Београду којом је потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П. 14100/13 од 3. марта 2016. године, а којом је, поред осталог, усвојен тужбени захтев тужиоца Љ. Д . и обавезан тужени Ф . да на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед повреде части и угледа исплати тужиоцу износ од 550.000,00 динара.

У уставној жалби су детаљно пренети спорни наводи из документа „Досије Д. Љ .“ који је 23. јануара 2012. године објављен на интернет страници Ф, као и садржина изјава Н.К, тада законске заступнице Ф, које су пренете 24. јануара 2012. године на телевизији „Б.“ и 25. јануара 2012. године у дневном листу „П.“ број 35278, a поводом којих је вођен предметни парнични поступак и донета оспорена другостепена пресуда.

Подносилац повреду слободе изражавања из члана 46. Устава образлаже следећим наводима: да другостепена пресуда представља мешање у слободу изражавања које није било неопходно у демократском друштву и да је суд пропустио да спроведе тест оправданости ограничења слободе изражав aња; да су у тврдњама подносиоца, које су биле предмет парничног поступка, изнети докази који указују на одговорност Љ. Д . за кривична дела извршена током ратова у бившој Југославији, уз оцену да је тужилац недостојан функције начелника Генералштаба Војске Србије; да све предметне тврдње праве јасну разлику између питања потенцијалне кривичне одговорности, која је препуштена оцени правосудних органа и питања достојности тужиоца за обављање високе државне функције , која представља вредносн и суд тужених заснован на обилној и кредибилној доказној грађи; да је кључна грешка коју је првостепени суд направио то што није препознао да релевантне чињеничне изјаве које се доказују у овом предмету представљају индиције о потенцијалној одговорности Љ. Д . за ратне злочине, а не оптужбе за ратне злочине, како то суд наводи у оспореној пресуди; да је у том смислу подносилац био у обавези да доказује истинитост индиција да је тужилац потенцијално одговоран за ратне злочине, а не да доказује да тужилац јесте одговоран за ратне злочине, јер је тај поступак у надлежности правосудних органа; да у предмету Далбан против Румуније (број представке 28114/95, пресуда од 28. септембра 1999. године, став 50 .), који је сличан предмету подносиоца, Европски суд за људска права није захтевао да новинар доказује кривичну одговорност лица, већ је стао у заштиту слободе изражавања, закључивши да „нема доказа да је опис догађаја (који је извео новинар) био потпуно нетачан и осмишљен да покрене дефаматорску кампању“, те да није писано о приватном животу државног функционера; да је суд пропустио да утврди да су индиције тужених о могућој кривичној одговорности тужиоца засноване, а како је и суд закључио, на бази података Ф, доказном материјалу Међународног кривичног суда за бившу Југославију, која обухвата сведочења жртава и војника, као и на аутентичним војним документима; да су изнете индиције истините произлази и из чињенице да је Међународни кривични суд за бившу Југославију у својим пресудама правноснажно утврдио да је у зони одговорности 37. бригаде Војске Југославије, укључујући и нека од села која се помињу у документу „Досије Д. Љ .“, почињен велики број кривичних дела над албанским цивилима, попут убистава, пљачки и силовања (на пример пресуда Милутиновић и други, том II, пар. 1219-1224), те да је за ове злочине осудио троје официра Војске Југославије по линији командовања у предметно време надређена Љ. Д; да је Међународни кривични суд за бившу Југославију у својим пресудама утврдио да су граничари Републике Србије 1995. године хватали Бошњаке који су покушавали да пребегну у Србију и предавали их Војсци Републике Српске (пресуда Поповић и други, том 1, пар. 443); да суд није са дужном пажњом узео у обзир чињеницу да је тужилац државни функционер и да стога ужива нижи степен заштите права на приватност, као ни чињеницу да су предметне тврдње које су биле предмет парничног поступка усмерене искључиво на тужиоца као јавну, а не приватну личност; да невладина организација у ситуацији када је умешана у питања од јавног значаја игра улогу „јавног чувара“, и то сличне важности као што је штампа; да суд није на правилан начин размотрио чињеницу да су предметне тврдње подносиоца уставне жалбе део актуелне и врло енергичне јавне расправе о злочинима почињеним током ратова у бившој Југославији, те да су ове тврдње изнесене у искључивом интересу информисања јавности; да суд није на правилан начин, у складу са свим релевантним чињеницама конкретног случаја, извагао нижи степен заштите приватности који ужива тужилац, наспрам вишег степена заштите слободе изражавања коју уживају тужени.

Подносилац повреду права на правично суђење из члана 32. ст. 1. и 3. Устава образлаже следећим наводима: да је поступајући суд у парничном поступку одбио саслушање свих сведока именованих у одговору на тужбу, као и друге доказне предлоге и већину питања које је пуномоћник подносиоца поставио тужиоцу , чиме је повредио право на једнакост оружја, право на расправу и право н а непристрасан суд ; да је суд одбио да прекине парнични поступак до окончања кривичног поступка који се налазио у предистражној фази; да је незаконито била искључена јавност на рочишту одржаном 15. септембра 2015. године, са образложењем да је судница мала и да нема места за новинаре, чиме је повређено право на јавност поступка и исказана пристрасност суда; да је оспореном пресудом произвољно примењен члан 372. Закона о парничном поступку, јер је другостепени суд одбио да узме у обзир нови доказ који није истакнут у првостепеном поступку – оригинал web -страницa из 2012. године на којој је објављена биографија Љ . Д . и где се наводи да је он био командант 16. граничног батаљона од 1992. до 1996. године; да је повређено и право на образложену судску одлуку, јер другостепени суд није дао готово никакво образложење у погледу највећег дела жалбених навода подносиоца.

Подносилац је такође истакао повреду права на правно средство и једнаку заштиту права из члана 36. Устава, указујући следеће: да је другостепено веће одступило од устаљене праксе Апелационог суда у Београду, при чему су наведени делови из пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 1598/14 и Гж. 4061/13, обе од 30. јануара 2015. године; да и поред чињенице што је искористио жалбу против првостепене пресуде, подносилац сматра да није имао на располагању делотворан правни лек.

Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорену пресуду, као и да утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000,00 евра, у динарској противвредности. Поред наведеног, подносилац је поднео и предлог за одлагање извршења оспорене другостепене пресуде.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду П. 14100/13, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном уставносудском предмету:

Тужилац Љ. Д . поднео је 18. фебруара 2013. године тужбу против Н.К. и Ф, овде подносиоца уставне жалбе, за накнад у нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због повреде угледа и части, а која повреда је проузрокована објавом документа под називом „Досије Д . Љ .“ на web-страници Ф, као и изјавама Н.К, тада законског заступника Ф, које су пренете у дневном листу „П.“ и на телевизији „Б.“.

У одговору на тужбу је, између осталог, од стране пуномоћника Ф.П и првотужене Н.К. предложено да се у својству сведока саслуша 13 лица, на околности дешавања у зони одговорности јединица којима је командовао тужилац. На главној расправи која је одржана 15. септембра 2015. године одбијен је као сувишан предлог за саслушање свих сведока именованих у одговору на тужбу, након чега су и пуномоћници тужиоца повукли предлог за саслушање свих сведока предложених у тужби.

Пресудом Првог основног суда у Београду П. бр. 14100/13 од 3. марта 2016. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца Љ. Д, па је обавезан тужени Ф . да на име нематеријалне штете због душевних болова услед повреде части и угледа исплати тужиоцу износ од 550.000,00 динара, са законском затезном каматом. Истом пресудом је одбијен тужбени захтев у делу којим је тражено да се обавеже тужени Ф . да на име накнаде нематеријалне штете исплати износ преко досуђеног износа, до траженог износа од 1.000.000,00 динара. Такође, одбијен је и тужбени захтев у односу на првотужену Н.К, која је у релевантном периоду била законски заступник Ф.

У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужени Ф. на својој интернет страници 23. јануара 2012. године објавио документ под називом „Досије Д. Љ .“ у коме су објављени следећи наводи: „Током 1994. и 1995. године Д. је био командант 16. граничног батаљона и у том својству (…) суделовао у хапшењу муслимана који су бежећи пред војском Републике Српске потражили спас у Србији (…) Посмртни остаци четворице од петорице враћених муслимана (…) пронађени су и поуздано идентификовани“; „под Д . командом од маја 1998. године у 37. моторизованој бригади, више официра Војне безбедности (…) обучавали су и увежбавали групе убица, криминалаца, чак и неколико десетина осуђених убица из затвора у Сремској Митровици. Од јула 1998. године одводили су их на Косово, као добровољце и припаднике Војске Југославије“; „Дана 20. априла 1999. године командант Д . је наредио капетану Д . М . и капетану Б . А . да са борбених положаја дођу до њега заједно у једном возилу, уместо појединачно и опрезно, како налажу правила. Возило у којем су, поред М . и А, била још тројица војника у пратњи … наишло је на месту званом „И .“ (Србица) на заседу ОВК и том приликом су страдала сва петорица припадника ВЈ“; „Дана 7. марта 1999. године… пуковник Д, као командант 37. моторизоване бригаде из касарне у Рашкој повео је на Косово борбену групу (БГ 37) која је бројала око 400 припадника (…), а око 150 су били добро опремљени увежбани добровољци, међу којима десетине осуђених лица, криминалаца, ратних злочинаца под командом потпуковника С. С . и М . Ђ .“; „Д. је суделовао у присвајању имовине Албанаца, не само са подручја Дренице, него са целог Косова. Са копа у Белаћевцу током 1998. године, по Д . наређењу, у Рашку је довезен један багер – копач који је преотет неком приватном лицу (…). Током НАТО бомбардовања, са његовим знањем, хиљаде скупоцених путничких аутомобила, аутобуса, камиона и трактора, пребачено је и продато у Новом Пазару и у Рашкој. За себе је лично задржао један скупоцени амерички „Ланд Ровер“ и „Мерцедес 300“ (…). Међу официрима и војском се причало да је Д. за време НАТО кампање постао власник хиљаде грла крупне и ситне стоке, отете од косовских Албанаца“.

У образложењу првостепене пресуде је, такође, констатовано: да је у дневном листу „П.“ број 35278 дана 25. јануара 2012. године објављен наслов „К. оптужила генерала Д . за ратне злочине“, где је објављена вест о објављивању документа „Досије Д . Љ .“ од стране Ф. и пренета следећа изјава Н.К: „Иако има обавезу да спречи злочине, Д . то није учинио, а постоје и докази који сведоче безобзирној пљачки албанске имовине, у којој је и сам учествовао“. У образложењу првостепене пресуде је констатовано и да је 24. јануара 2012. године, Н.К. на телевизији „Б.“ дала изјаву: „Не могу људи који имају нечисту прошлост да буду на местима и позицијама, рачунајући да ће они да врате изгубљено поверење у институције Републике Србије. Потребни су нови људи који немају мрљу у својој професионалној и људској прошлости у односу на ратове и злочине који су се догађали“.

У образложењу првостепене пресуде је даље наведено: да је суд одбио доказне предлоге тужених за саслушање сведока наведених у одговору на тужбу, на околности везане за дешавања у зони одговорности јединица којима је командовао тужилац, као сувишне у парничном поступку, налазећи да те околности нису од значаја за решење предмета спора који се односи на повреду угледа и части тужиоца ; да је анализом оспореног текста документа „Досије Д . Љ .“ утврђено да је Ф. изнео озбиљне чињеничне оптужбе; да је, у циљу оцене оправданости утужених навода, суд направио разлику између чињеничних изјава и вредносних судова, имајући у виду да се чињенице морају доказати, а истинитост вредносних судова није подложна доказивању, при чему чак и када изјава представља вредносни суд, мора постојати довољан чињенични основ без ког ће се сматрати претераном; да је утврђено да је тужилац преузео дужност команданта 37. моторизоване бригаде 3. новембра 1998. године, те да су тврдње да су под његовом командом од маја 1998. године вршене било какве радње, оцењене као неистините; да је документ „Досије Д . Љ .“ објављен са циљем да се оптужи и дисквалификује тужилац као лице које је непосредно пре објављивања тог документа постављено на функцију начелника Генералштаба ВС; да је спорни документ објављен на интернету, као јавном гласилу и масовном медију са наведеним циљем, што је омогућавало и омогућава велики утицај на јавност; да исти по својој садржини не представља неутралну анализу догађаја на Косову током НАТО интервенције, већ је тужилац наведен именом и презименом и приказан као лице одговорно за ратне злочине, број не друге незаконите радње и кажњива дела; да иако су у фуснотама наведен извори на којима је базиран текст, оспорени наводи текста не представљају нечији цитат, односно цитиране изјаве сведока или других саслушаних лица, већ су изнети у форми оптужбе; да је чињеничним оптужбама у спорним садржајима репутација тужиоца угрожена, а углед и достојанство нарушени; да оспорене чињеничне оптужбе чију истинитост тужени нису доказали, а терет доказивања је био на њима, имплицирају вршење кривичних дела и непоштовање пра вила службе ВС, те како вредносни судови да се ради о личности која има „нечисту прошлост у односу на ратове и злочине који су се дешавали“ имају увредљиву конотацију и повређују људско достојанство, при чему тужилац није подвргнут кривичном гоњењу, суд је усвојио захтев за накнаду штете; да је приликом доношења одлуке суд имао у виду и да је суштина објављеног документа „Досије Д . Љ .“ ствар од јавног интереса, а да је у оквиру делатности коју обавља тужени Ф. допринос утврђивању да ли је заиста дошло до повреде људских права на Косову, а о чему јавност има право да буде информисана; да су тужени имали право да информишу о професионалним активностима тужиоца на Косову, што би имало информативну вредност за јавност, али да није постојао легитимни интерес да се оспорени наводи дају у форми оптужбе у ситуацији када тужилац није подвргнут кривичном гоњењу, а истинитост изнетих чињеничних оптужби није доказана.

Коначно, у образложењу првостепене пресуде је наведено: да је тај суд заузео став да нема места прекиду поступка из разлога што кривични поступак против тужиоца није ни покренут; да је на рочишту одржаном 19. маја 2015. године, када је саслушана тужена Н.К. у својству парничне странке, у судници било присутно преко 20 новинара који су седели на поду суднице, а који су због дугог трајања рочишта константним улажењем и излажењем реметили рад суда; да је из тог разлога на наредном рочишту одржаном 15. септембра 2015. године јавност делимично искључена, у смислу члана 322. ЗПП, односно дозвољено је присуство онолико лица колико је у судници било слободних места, конкретно М.К, правне саветнице у Ф . и А.Ј, асистента за информисање у Амбасади Швајцарске, а све ово у циљу да суд обезбеди несметано одржавање расправе, одржавањем реда у судници и обезбеђивањем достојанства суда.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5479/16 од 18. августа 2016. године одбијене су као неосноване жалбе тужиоца Љ. Д . и туженог Ф . и потврђена првостепена пресуда.

У образложењу оспорене другостепене пресуде је констатовано: да је првостепени суд правилно применио право; да је, супротно жалбеним наводима, првостепени суд правилно утврдио да је на туженима истинитост доказивања њихових тврдњи; да је несумњиво утврђено да тужилац није подвргнут кривичном гоњењу за било које кривично дело које је наведено у документу „Досије Д . Љ .“; да је код таквог стања ствари, изношењем недоказаних чињеница о тужиоцу које у себи садрже увредљиву конотацију подобну да повреди људско достојанство, првостепени суд правилно обавезао Ф. да накнади тужиоцу нематеријалну штету због повреде угледа и части; да су без утицаја жалбени наводи Ф . да је чињенично стање непотпуно утврђено због постојања новог доказа (званична web -страница Војске Србије, која је по наводима жалбе уклоњена, а односи се на кретање тужиоца у служби), из разлога што именовани није учинио вероватним да без своје кривице није могао да изнесе наведени доказ у току првостепеног поступка; да су неосновани жалбени наводи којима се указује на пропуст суда, јер је одбио предлог тужених за прекид поступка до окончања поступка по кривичној пријави Ф. против тужиоца; да се надлежно тужилаштво изјаснило да се наводи кривичне пријаве Ф . тек проверавају прикупљањем података и обавештења, те да кривични поступак против тужиоца није покренут, односно да није подигнута оптужница; да је првостепени суд правилно закључио да из разлога јавног реда јавност треба делимично искључити, чиме ни на који начин нису суспендоване норме демократског друштва, с обзиром да су на рочиштима присуствовале М.К, правна саветница Ф. и А.Ј, асистент за информисање Амбасаде Швајцарске у Београду; да одбијањем одређених доказних предлога Ф . и првотужене није нарушено њихово право да пред судом расправљају, као и да је суд извео све предложене доказе који су били од значаја за утврђивање битних чињеница; да слобода изражавања, чак и када се саопштено мишљење односи на државне функционере, вршиоце јавних овлашћења или лица која су због друге професије којом се баве јавне личности, није неограничено право, а посебно се таквим не може сматрати када се тврдње које у законом прописаном поступку нису доказане, саопштавају као истините и несумњиво утврђене чињенице, какав је конкретан случај; да се независно од јавне функције коју је тужилац обављао, односно чињенице да је он јавна личност, квалификације изнете од стране Ф . и првотужене не могу сматрати допуштеним и прихватљивим са становишта слободе изражавања, која ни у једном друштву не представља апсолутно, ничим ограничено право.

4. Одредбама члана 32. Устава је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1); да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (став 3). Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.). Одредбама члана 46. Устава је утврђено: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).

Одредбом члана 322. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11,49/13– Одлука УС,74/13– Одлука УС и 55/14), који је важио у релевантном тренутку, било је прописано да суд може да искључи јавност за целу главну расправу или један њен део, ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку. Одредбом члана 372. став 1. Закона о парничном поступку било је прописано да у жалби не могу да се износе нове чињенице и предлажу нови докази, осим ако жалилац учини вероватним да без своје кривице није могао да их изнесе, односно предложи до закључења главне расправе.

5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу истакнуте повреде слободе изражавања из члана 46. Устава, Уставни суд констатује да подносилац сматра да оспорена пресуда, којом је обавезан да на име нематеријалне штете због душевних болова, а услед повреде части и угледа, исплати тужиоцу износ од 550.000,00 динара, представља ограничење слободе изражавања које није било неопходно у демократском друштву. Подносилац сматра да је суд пропустио да спроведе тест пропорционалности , те да суд није препознао да релевантне чињеничне изјаве које се доказују у овом предмету представљају индиције о потенцијалној одговорности Љ. Д . за ратне злочине, а не оптужбе за ратне злочине, при чему је подносилац спорне изјаве о Љ . Д, који је јавни функционер, дао као „чувар јавности“.

Имајући у виду наведене тврдње, Уставни суд је испитивао да ли је дошло до ограничења слободе изражавања , као и да ли је та слобода ограничена супротно одредби члана 46. став 2. Устава. Уставни суд је и у овом предмету пошао од тога да се чланом 46. Устава не јемчи апсолутна слобода изражавања, јер се слобода изражавања може ограничити под следећим условима: 1) да је такво ограничење прописано законом; 2) да је сврха и легитимни циљ ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других; 3) да је ова слобода ограничена у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву , односно да је ограничење пропорционално и да су разлози које су навели судови у вези ограничења релевантни и довољни .

Уставни суд и у овом предмету указује на свој став да слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава у демократском друштву представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, са научном, уметничком или неком другом вредношћу), а да при томе слобода изражавања може обухватати и одређен степен претеривања или чак провоцирања. Суд даље констатује да се према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), слобода изражавања, која је заштићена чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, примењује не само на информације или идеје које се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ и на оне информације које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема „демократског друштва“ (видети пресуде ЕСЉП у предметима Handyside против Уједињеног Краљевства, представка број 5493/72, од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке, представка број 23118/93, од 25. новембра 1999. године, став 43.).

Међутим, као што је поменуто, слобода изражавања није апсолутна и подразумева одређени степен одговорности и дужности. Реч је о релативној слободи, јер може бити ограничена легитимним циљем у које, поред осталог, спада и заштита права и угледа других лица. Поред тога, слобода новинарског изражавања је нарочито „условљена одредбом која налаже да медији морају да делују у доброј вери и да пружају тачне и поуздане информације у складу са новинарском етиком“ када извештавају о питањима од општег и јавног интереса, те да поступају у складу са професионалним стандардима. Исто се односи и на невладине организације које имају функцију „јавног чувара“ (видети пресуде ЕСЉП у предметима Magyar Helsinki Bizottság против Мађарске, став 159, Goodwin против Уједињеног Краљевства , представка број 17488/90, од 27. марта 1996. године, став 39, Fressoz and Roire против Француске, представка број 29183/95, од 21. јануара 1999. године, став 54. и Bladet Tromsø i Stensaas против Норвешке, представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.).

У складу са праксом ЕСЉП, припрему форума за јавну дебату могу спроводити и невладине организације, које се, попут штампе, могу окарактерисати као „јавни чувари“, због чега њихове активности уживају сличну заштиту Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода као и активности штампе (видети пресуду ЕСЉП Мађарска унија за грађанске слободе против Мађарске, број представке 37374/05, од 14. априла 2009. године, став 27.). ЕСЉП је заузео становиште да невладина организација, када укаже на питање од јавног интереса, има функцију „јавног чувара“ сличне важности као и штампа. Такође, признато је да невладине организације имају важну улогу у јавној расправи ( видети пресуду ЕСЉП Magyar Helsinki Bizottság против Мађарске , представка број 18030/11, пресуда од 8. новембра 2016. године, став 166.). Коначно, постоји право да се саопштавају, у доброј намери, информације о питањима од јавног интереса, чак и кад то подразумева штетне изјаве о појединцима (видети пресуду ЕСЉП Лепојић против Србије , представка број 13909/05, пресуда од 6. новембра 2007. године, став 74.), те да су границе допуштене критике знатно шире у односу на политичаре и носиоце јавне функције, него у односу на друга лица (видети нпр. пресуду ЕСЉП у предмету Бодрожић против Србије, представка број 32550/05, од 2. јуна 2009. године, став 54.)

Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5479/16 од 18. августа 2016. године дошло до ограничења слободе изражавања подносиоца. Одговор на питање да ли таква врста ограничења представља повреду слободе изражавања зависи од испуњености горе наведених услова – постојања законитости, легитимног циља и неопходности ограничења у демократском друштву.

С тим у вези, Уставни суд указује да је подносилац у уставној жалби истакао да је предметно ограничење било прописано законом и да је тежило легитимном циљу, али да сматра да је суд пропустио да спроведе тест пропорционалности. И поред тога, Уставни суд констатује да је оспоре на пресуда донета применом одредби члана 154. став 1. и чл. 155, 172. и 200. Закона о облигационим односима, које су довољно одређене и јасне , те да је задирање у слободу изражавања у конкретном случају било прописано закон ом. Такође, Уставни суд констатује да је у конкретном случају испуњен и други услов ограничења, јер је сврха предметног ограничења била заштита права и угледа тужиоца, а која је Уставом допуштена.

Пре разматрања испуњености услова пропорционалности и неопходности ограничења , Уставни суд, у смислу наведене праксе ЕСЉП, коју прихвата и овај суд, констатује да је подносилац уставне жалбе, као невладина организација, у конкретном случају имао улогу „јавног чувара“, односно положај сличан штампи, те да је објављивање спорних информација било усмерено ка томе да се допринесе јавној дебати и укаже на питање од јавног значаја . Такође, Уставни суд констатује и да су у односу на тужиоца, као носиоца јавне функције – лица које је у релевантном периоду обављао државну функцију начелника Генералштаба Војске Србије , границе допуштене критике знатно шире, него у односу на друга лица , те да је тужилац морао имати већи степен толеранције на критике и спорн е садржај е.

Међутим, наведени закључак да је тужилац морао имати већи степен толеранције не значи да је он био дужан да трпи објављивање неистинитих информација, па је, у том смислу, потребно оценити да ли је подносилац уставне жалбе (невладина организација која је у конкретном случају имала улогу „јавног чувара“) поступао „у доброј вери“ и доброј намери , односно да ли је са пажњом примереном околностима, проверио истинитост и потпуност објављених информација. Уставни суд у наведеном смислу понавља да је, у складу са цитираном праксом ЕСЉП, слобода новинарског изражавања нарочито „условљена одредбом која налаже да медији морају да делују у доброј вери и да пружају тачне и поуздане информације у складу са новинарском етиком“ када извештавају о питањима од општег и јавног интереса, као и да се ово правило примењује и на невладине организације које имају функцију „јавног чувара“. Уставни суд је имао у виду и да је потребно разликовати изјаве о чињеницама од вредносних судова, из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (видети пресуду ЕСЉП у предмету Lingens против Аустрије, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.).

Стога је задатак Уставног суда да утврди и да ли је предметно ограничење слободе изражавања било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило, односно да ли је било неопходно у демократском друштву, те да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни, као и да ли је подносилац са пажњом примереном околностима, пре објављивања, проверио истинитост и потпуност спорних информација.

Уставни суд констатује да је, супротно тврдњама подносиоца, и првостепеном пресудом и о спореном другостепеном пресудом констатовано и узето у обзир да је тужилац носилац јавне функције, односно јавна личност, као и да су спорни садржаји подносиоца, невладине организације која има и улогу „јавног чувара“, дати у контексту дебате од јавног интереса. Међутим, судови су даље оценили да спорни документ по свом садржају не представља неутралну анализу догађаја на Косову, већ да је објављен са циљем да оптужи и дисквалификује тужиоца, јер је тужилац наведен именом и презименом и приказан као лице које је одговорно за ратне злочине и друге бројне незаконите радње и кажњива дела . Уставни суд даље констатује да је првостепеном пресудом, а која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, утврђено да је подносилац изнео низ „озбиљних чињеничних оптужби“ које су оцењене као неистините (пре свега да је тужилац преузео дужност команданта 37. моторизоване бригаде 3. новембра 1998. године, из ког разлога су тврдње Ф . да су под командом тужиоца од маја 1998. године вршене било какве радње, оцењене као неистините ). Такође је утврђено да чињеничне оптужбе нису доказане, те да су вредносни судови подносиоца да се ради о личности која има „нечисту прошлост у односу на ратове и злочине који су се дешавали“ оцењени да имају увредљиву конотацију и повређују људско достојанство, при чему истовремено немају довољно утемељења у чињеницама, јер је утврђено да тужилац није подвргнут кривичном гоњењу. Коначно, поступајући судови су оценили да је подносилац, у циљу информисања јавности, имао право да информише о професионалним активностима тужиоца на Косову, али да није постојао легитимни интерес да се оспорени наводи дају у форми оптужбе у ситуацији када тужилац није подвргнут кривичном гоњењу, а истинитост изнетих чињеничних оптужби није доказана , те да се независно од чињенице да је тужилац јавна личност, квалификације које су изнете од стране подносиоца, не могу сматрати допуштеним и прихватљивим са становишта слободе изражавања.

У вези са изложеним, Уставни суд најпре констатује да је оспореном пресудом ограничена слобода изражавања подносиоца ради заштите части и угледа тужиоца, а не ради заштите његове приватности , како то подносилац тврди, те да је другостепени суд потврђујући првостепену пресуду , у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права подносиоца уставне жалбе и тужиоца, спровео тест пропорционалности, ценио све околности конкретног случаја и дао јасне , релевантне и довољне, уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да су у конкретном случају изнете неистините чињенице о тужиоцу и вредносн и судови кој и у себи садрже увредљиву конотацију подобну да повреди људско достојанство.

Уставни суд понавља да је подносилац уставне жалбе, у складу са цитираном праксом ЕСЉП, био у обавези да пре објављивања спорних чињеничних навода из документа „Досије Д. Љ .“, са пажњом примереном околностима, и у доброј вери провери истинитост и потпуност објављених информација. Како је тужилац пред „редовним “ судом истакао да се спорни наводи, између осталог, односе и на период када он уопште није вршио функцију команданта 16. граничног батаљона и 37. моторизоване бригаде, то је оспореном пресудом утврђено, на основу достављених писаних доказа, да тужилац Љ . Д . у периоду од 28. јула 1994. до 3. новембра 1998. године није обављао дужност команданта наведених јединица. Уставни суд је, у том смислу, оценио да је уставноправно прихватљиво становиште првостепеног суда , а које је потврђено оспореном пресудом, да су спорни наводи неистинити у делу који се односи на догађаје од маја 1998. године па до 3. новембра 1998. године, с обзиром на то да је тужилац преузео дужност команданта 37. моторизоване бригаде тек 3. новембра 1998. године. Конкретно, у спорном документу „Досије Д. Љ .“ је наведено да су под тужиочевом командом од маја 1998. године обучаване групе убица, криминалаца, чак и неколико десетина осуђених убица из затвора у Сремској Митровици, који су од јула 1998. године одвођени на Косово, као добровољци и припадници Војске Југославије. Штавише, Уставни суд примећује да се оспорени чињенични наводи из документа „Досије Д. Љ .“ односе и на период током 1994. и 1995. године, а да је оспореном пресудом утврђено да је тужилац 28. јула 1994. године предао дужност команданта 16. граничног батаљона. Конкретно, у спорном документу је истакнуто да је тужилац током 1994. и 1995. године био командант 16. граничног батаљона и да је у том својству учествовао у хапшењу муслимана, чији су посмртни остаци касније пронађени, док је у самој уставној жалби наведено да је Међународни кривични суд за бившу Југославију у својим пресудама утврдио да су граничари Републике Србије 1995. године хватали Бошњаке који су покушавали да пребегну у Србију и предавали их Војсци Републике Српске. Да наведене информације нису на адекватан начин проверене од стране подносиоца уставне жалбе пре њиховог објављивања произлази из чињенице да је тужилац током првостепеног поступка доставио писане доказе (јавне исправе) у прилог тврдње да у периоду од 28. јула 1994. до 3. новембра 1998. године није командовао наведеним јединицама, а да подносилац уставне жалбе, са друге стране, није доставио доказ којим би довео наведено у питање. Подносилац уставне жалбе је тек у току другостепеног поступка доставио доказ којим би оспорио предметну чињеницу (оригинална web-страница из 2012. године на којој је објављена биографија Љ. Д .), који доказ, међутим, није прихваћен од стране другостепеног суда, с обзиром да подносилац није, у складу са чланом 372. став 1. Закона о парничном поступку, учинио вероватним да без своје кривице није могао да изнесе овај доказ током првостепеног поступка. Коначно, Уставни суд примећује да подносилац сматра да спорне чињеничне изјаве и наводи представљају „индиције о потенцијалној одговорности Љ. Д . за ратне злочине, а не оптужбе за ратне злочине “, међутим, Уставни суд је становишта да је наведена језичка разлика у суштинском смислу ирелевантна, а посебно у контексту спроведеног теста пропорционалности и неопходности ограничења слободе изражавања подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд даље наглашава да приликом оцене пропорционалности ограничења слободе изражавања , природа и тежина изречених казни представљају факторе које треба узети у обзир. Према ставовима ЕСЉП , које прихвата и Уставни суд, досуђена накнаде штете мора да буде сразмерна са нематеријалном (моралном) штетом коју је претрпео конкретни тужилац (видети пресуде ЕСЉП у предметима Копривица против Црне Горе, представка број 41158/09, од 22. новембра 2011. године, став 65; Tolstoy Miloslavsky против Уједињеног Краљевства, представка број 18139/91, од 13. јула 1995. године, став 49; Steel i Morris против Уједињеног Краљевства, представка број 68416/01, од 15. фебруара 2005. године став 96.). Уставни суд је оценио да висина правноснажно досуђене накнаде нематеријалне штете у износу од 550.000,00 динара, на чију исплату је обавезан подносилац, представља правичну меру ограничења слободе изражавања, односно да је наведена мера сразмерна сврси ограничења у конкретном случају, а посебно имајући у виду да је тужилац у релевантном тренутку био начелник Генералштаба Војске Србије, а што је функција са посебно важном улогом у држави. Уставни суд је, у наведеном смислу, имао у виду и да су објављени чињенични наводи, чија истинитост није проверена на адекватан начин, били подобни да озбиљно наруше тужиочев углед и част, с обзиром на то да је тужилац за последицу објављених информација могао у јавности да буде доживљен као извршилац неког кривичног дела.

Коначно, приликом доношења одлуке о истакнутој повреди слободе изражавања из члана 46. Устава, Уставни суд је имао у виду ставове ЕСЉП из предмета Dalban против Румуније (број 28114/95, пресуда од 28. септембра 1999. године, став 50 .), на које је подносилац указао у уставној жалби, али је оценио да се ова пресуда не може применити у конкретном случају на начин на који тврди подносилац. Наиме, ЕСЉП је у цитираном предмету Dalban утврдио повреду слободе изражавања, због осуде подносиоца за кривично дело клевете у кривичном поступку, док је у конкретном предмету уставна жалба поднета због чињенице да је подносилац парничном пресудом обавезан да туженом исплати одређени новчани износ на име накнаде нематеријалне штете, због повреде угледа и части. Такође, према утврђеном чињеничном стању у цитираном предмету, подносилац у предмету Dalban је одлуком Врховног суда тужене ослобођен кривичне одговорности, када је, између осталог, утврђено да је подносилац поступао у доброј вери, ослањајући се на званичне документе, за шта је ЕСЉП истакао да се може сматра ти за потврду да је подносиочева слобода и зражавања неоправдано ограничена ( Dalban против Румуније, ст. 28. и 44.). Стога је Уставни суд оценио да се цитирана пракса ЕСЉП из предмета Dalban не може применити у конкретном предмету на начин на који је указано у уставној жалби, с обзиром на различито чињенично стање, као и битно различите околности које су релевантне за спровођење теста пропорционалности и неопходности ограничења слободе изражавања.

Имајући све наведено у виду, Уставни суд је оценио да је предметно ограничење слободе изражавања било неопходно ради заштите права и угледа тужиоца, да је било пропорционално, те да су поступајући судови навели релевантне и довољне разлоге за оцену оправданости предметног ограничења слободе изражавања подносиоца. Из тог разлога су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5479/16 од 18 . августа 2016. године повређена слобода изражавања из члана 46. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац тврдње о повреди означеног права заснива на више претходно изложених навода.

Испитујући наводе подносиоца да му је повређено право на образложену пресуду, јер „другостепено веће није дало готово никакво образложење у погледу највећег дела његових жалбених навода“, Уставни суд најпре констатује да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку, које подразумева обавезу судова да своју одлуку образложе тако да наведу јасне и разумљиве разлоге којима су се руководили приликом њиховог доношења. Међутим, ова обавеза не значи да су судови дужни да дају детаљне одговоре на сва постављена питања и аргументе странака. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке и околности сваког појединачног случаја (видети пресуде ЕСЉП Kuznetsov и други против Русије , број представке 184/02, од 11. јануара 2007. године, став 83. и Ruiz Torija против Шпаније, број представке 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Према пракси ЕСЉП, коју прихвата и Уставни суд, разлози наведени у образложењу одлуке сматраће се аргументованим и јасним уколико из њих недвосмислено произлази да судови нису пропустили да размотре суштински важне чињенице за решење спора, односно да у обзир узму правно релевантне околности које су од значаја за пресуђење, да нису произвољно одбили извођење доказа који би могли довести до другачије одлуке, односно занемарили одређене доказе, без навођења јасних разлога о њиховој нерелевантности за конкретан случај. Примењујући наведено на конкретан предмет, Уставни суд је увидом у оспорену другостепену пресуду и жалбу подносиоца уставне жалбе изјављену против првостепене пресуде, утврдио да оспорена другостепена пресуда садржи јасне и детаљне разлоге, односно да су размотрене све суштински важне чињенице за решење спора.

Оцењујући тврдњу подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на једнакост оружја, јер је поступајући суд одбио да саслуша сведоке које је подносилац предложио у одговору на тужбу, Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог с уда, тако и ЕСЉП, право на правично суђење не садржи гаранцију да ће током судског поступка бити изведени сви доказни предлози странке у поступку. Наиме, орган поступка у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења чињеничног стања, а у одлуци је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, а што је у конкретном случају учињено довољно јасно и детаљно. Уставни суд констатује да је поступајући суд на рочишту од 15. септембра 2015. године одбио доказни предлог подносиоца уставне жалбе за саслушање 13 сведока предложених у одговору на тужбу, а на околности везане за дешавања у зони одговорности јединица којима је командовао тужилац, као сувишне, налазећи да те околности нису од значаја за решење предмета спора који се односи на повреду угледа и части тужиоца, те да се доказивање чињеничних оптужби за вршење кривичних дела може вршити само у кривичном поступку пред надлежним судом.

Према становишту Уставног суда, подносилац је у предметном парничном поступку требало да се ограничи на доказивање да је поступао у доброј вери, односно да је пре објављивања спорног документа „Досије Д. Љ .“ (који према становишту „редовног“ суда , а које прихвата и овај суд, садржи чињеничне наводе), предузео адекватне мере да провери истинито ст предметних навода. С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе у одговору на тужбу и у уставној жалби истакао да су извори сазнања који су послужили за објављивање спорних навода били база података Ф, доказни материјал Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и војни документи Војске Југославије, Уставни суд је становишта да поступајући суд није поступио произвољно када је одбио предлог подносиоца уставне жалбе за саслушање сведока наведених у одговору на тужбу, налазећи да би то било сувишно. Ово посебно из разлога што сведочење није предложено на околност да ли је тужилац Љ . Д . у периоду од 28. јула 1994. до 3. новембра 1998. године обављао дужност команданта 16. граничног батаљона и 37. моторизоване бригаде, а што се показало као битно спорно питање у поступку пред „редовним “ судом. Такође, у ситуацији где је тужилац Љ. Д . у току првостепеног поступка доставио писане доказе (јавне исправе) на околност чињенице да он у наведеном периоду није био командант наведених јединица, а да подносилац уставне жалбе није благовремено доставио контрадоказе на ту околност, то би, према оцени Уставног суда, извођење предложених доказа саслушањем сведока на околност „дешавања у зони одговорности ових јединица“ заиста било сувишно, с обзиром на то да је претходно утврђено да подносилац у наведеном периоду уопште није обављао дужност команданта истих јединица. При томе, није од утицаја на заузимање оваквог става чињеница да тужилац у преосталом периоду јесте био командант наведених једница, с обзиром на то, да је, према оцени Уставног суда, за утврђење да су тужиоцу повређени част и углед било довољно утврдити неистинитост чињеничних тврдњи у односу на период од 28. јула 1994. до 3. новембра 1998. године, када тужилац није обављао дужност команданта 16. граничног батаљона и 37. моторизоване бригаде , а имајући у виду озбиљност и тежину ових чињеничних тврдњи.

С обзиром на истакнуто, Уставни суд сматра да је предметно образложење, које је дато у прилог одбијања подносиочевог предлога за саслушање сведока, довољно јасно, детаљно и уставноправно прихватљиво, те да је није нарушена једнакост оружја и положај странака у поступку.

Подносилац уставне жалбе у прилог тврдње о повреди права на правично суђење истиче и да је суд одбио да прекине парнични поступак до окончања кривичног поступка који је у предистражној фази. Уставни суд је утврдио да је уставноправно прихватљиво образложење првостепене пресуде, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, да није било места прекиду поступка из разлога што кривични поступак против тужиоца није ни покренут. Наиме, р азматрајући ову тврдњу подносиоца уставне жалбе да је оспореном пресудом произвољно примењен члан 372. Закона о парничном поступку, с обзиром на то да је другостепени суд одбио да узме у обзир нови доказ који није истакнут у првостепеном поступку, Уставни суд најпре констатује да је чланом 372. став 1. Закона о парничном поступку било прописано да у жалби не могу да се износе нове чињенице и предлажу нови докази, осим ако жалилац учини вероватним да без своје кривице није могао да их изнесе, односно предложи до закључења главне расправе. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да предметни доказ датира из 2012. године и да је тужба у предметном парничном поступку поднета 18. фебруара 2013. године, а да је првостепена пресуда донета 3. марта 2016. године, Уставни суд је становишта да је уставноправо прихватљив закључак „редовног “ суда да подносилац уставне жалбе није учинио вероватним да без своје кривице није могао да изведе предметни доказ за време трајања првостепеног поступка. Према томе, другостепени суд није применио члан 372. Закона о парничном поступку на произвољан начин када је одбио да узме у обзир наведени доказ.

У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је јавност била незаконито искључена на рочишту одржаном 15. септембра 2015. године, Уставни суд констатује да, у скла ду са чланом 32. став 3. Устава, јавност може бити искључена током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом. Идентичну одредбу садржао је и члан 322. Закона о парничном поступку који је важио у релевантном тренутку. У том смислу, Уставни суд је оценио да је другостепени суд у оспореној пресуди довољно јасно и детаљно одговорио на предметну притужбу подносиоца уставне жалбе, истичући да је првостепени суд правилно закључио да из разлога јавног реда јавност треба делимично искључити, уз образложење да су на рочиштима присуствовале М.К, правна саветница овде подносиоца уставне жалбе и А.Ј, асистент за информисање Амбасаде Швајцарске у Београду.

Имајући све наведено у виду, Уставни суд је становишта да изнете притужбе не указују да је дошло до нарушавања правичности поступка у целини, нити је нашао било шта што би указало да је меродавно право примењено на произвољан, односно арбитреран начин, а при чему је имао у виду да је другостепени суд дао довољне и јасне разлоге за заузете ставове и оцене. Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану у делу у коме је истакнута повреда права на правично суђење из члана 32. ст. 1. и 3. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

7. Разматрајући тврдњу подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац у прилог своје тврдње указао на пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1598/14 и Гж. 4061/13, обе од 30. јануара 2015. године, с тим да наведене пресуде нису достављене уз уставну жалбу, што је предуслов за одлучивање о основаности притужби о повреди означеног права. Поред тога, Уставни суд указује да између одлука које се тичу накнаде нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова услед повреде угледа и части, не може постојати идентитет, с обзиром на изражен субјективни карактер накнаде.

У погледу навода уставне жалбе о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи право на двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство. Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи релевантне уставноправне разлоге који поткрепљују наводе о повреди означеног права, с обзиром на то да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају имао право на жалбу против првостепене пресуде и да је исту искористио, након чега је другостепени суд одлучио о његовој жалби, испитујући законитост првостепене пресуде.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права и права на правно средство из члана 36. Устава, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одбацио предлог за одлагање извршења оспореног акта, јер је донео коначну одлуку о уставној жалби.

9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач. 3) и 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.