Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јануара 20 21. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. М . и утврђује да су пресуд ама Врховног касационог суда Рев2. 1167/16 од 6. јула 2017. године, Апелационог суда у Београду Гж1. 1378/13 од 16. октобра 2015. године и Првог основног суда у Београду П1. 270/11 од 3. децембра 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 1167/16 од 6. јула 2017. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1378/13 од 16. октобра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. М . из Београда је , 28. децембра 2017. године, преко пуномоћника В. П , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда Врховног касационог суда Рев2. 1167/16 од 6. јула 2017. године, Апелационог суда у Београду Гж1. 1378/13 од 16. октобра 2015. године и Првог основног суда у Београду П1. 270/11 од 3. децембра 2012. године, због повреде права на правну заштиту за случај престанка ра дног односа, зајемченог чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби, између осталог, подносилац је навео да су оспорене пресуде произвољне и правно неутемељене, истичући да је његов бивши послодавац био у обавези да примени критеријуме приликом одређивања запослених за чијим радом је престала потреба, који су били утврђени одговарајућим прописима, без обзира што није морао да донесе програм решавања вишка запослених, будући да послодавац смањио број извршилаца једног радног места, указујући, при томе, да су исти став изразили и Уставни суд и ревизијски суд у својим ранијим одлукама. Такође је наведено да се из оспорених одлука не види од каквог утицаја је одлука туженог донета након што је подносиоцу престао радни однос. Из навода уставне жалбе Уставни суд је закључио да подносилац указује и на повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава
Од Уставног суда је тражено да утврди да је оспореним пресудама подносиоцу повређено означено право, да поништи оспорену ревизијску пресуду и одреди да исти суд донесе нову одлуку о ревизији изјављеној против оспорене другостепене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, као тужилац, поднео тужбу против туженог, његовог бившег послодавца, којом је тражио да се поништи решење туженог којим му је отказан уговор о раду, као и да се тужени обавеже да га врати на рад и распореди на одговарајуће радно место. Спорним решењем, донетим 11. априла 2009. године, отказан је уговор о раду тужиоцу, уз образложење да је послодавац, ради постизања оперативности и успешнијег рада рационализацијом радних места, одлучио да, без доношења програма решавања вишка запослених, раскине радни однос са шест од укупно 386 запослених на неодређено време, као и да, полазећи од потребе процеса рада, запосленима за чијим је радом престала потреба, није могло да се обезбеди ниједно право утврђено законом – обављање других послова, односно оспособљавање за рад на другим пословима. Овом решењу претходила је Одлука туженог о промена ма у унутрашњој организацији од 1. априла 2009. године, према којој је у сектору Продаја, између осталог, на радном месту - Руководилац области, на којем је радио и тужилац, број извршилаца са седам смањен на пет, те престаје потреба за два извршиоца овог радног места.
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П1. 270/11 од 3. децембра 2012. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца. Према становишту првостепеног суда изнетом у означеној пресуди, тужени, у конкретном случају, није био у обавези да , у поступку проглашења тужиоца као запосленог за чијим радом је престала потреба, донесе програм решавања вишка запослених, па самим тим и да примени критеријуме према запосленима на истом радом месту на којем је тужилац радио, посебно јер општим актом туженог нису били предвиђени критеријуми за утврђивање запосленог који представља „технолошки вишак“.
У поступку по жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 1378/13 од 16. октобра 2015. године, којом је потврдио првостепену пресуду у делу којим је одлучено о захтеву за поништај спорног решења и за враћање на рад, док је иста пресуд а укину та у делу којим је одлучено о захтеву за распоређивање на одговарајуће радно место и у том делу тужба je одбачена због ненадлежности суда. У образложењу другостепене пресуде наве дено је да је правилан закључак првостепеног суда да је спорно решење о отказу уговора о раду у складу са законом и интерним актима туженог. Другостепени суд је оценио да су неосновани наводи жалбе да је тужени био у обавези да примени критеријуме према запосленима на истом радом месту, јер је тужилац био једини запослени на том радном месу – руководилац одређене области, а за сваку област је постојао само један руководилац, те тужени није био у обавези да тужиоца изложи конкуренцији. Такође, наведено је да суд није овлашћен да испитује оправданост и сврсисходност одлуке тужен ог о увођењу организационих промена, јер о пословној политици одлучује тужени, као послодавац, а не суд.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1167/16 од 6. јула 2017. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против означене другостепене пресуде. У образложењу ревизијске пресуде наведено је да су нижестепени судови правилно применили материјално право, односно одреде члана 153. став 1, члана 179. тачка 9) и члана 182. став 1. Закона о раду. Даље је наведено да је тужилац код туженог обављао послове руководиоца области, са VI степеном стручне спреме, а тужени је 1. априла 2009. године донео Одлуку о променама у унутрашњој организацији друштва, којом је за послове руководиоца различитих области, за које је предвиђен VI степеном стручне спреме, број извршилаца смањен са седам на пет и утврђено да је престала потреба за радом тужиоца и још једног запосленог. Наведено је и да је код туженог смањен укупан број запослених са 129 на 122, па није било обавезе доношења програма вишка запослених. Такође је наведено да је 1. јула 2009. године тужени донео Одлуку о изменама и допунама Одлуке о систематизацији радних места у сектору Продаја, којом је, између осталог, укинуто радно место руководиоца обласни. Према становишту ревизијског суда изнетом у оспореној пресуди, с обзиром на наведено, спорно решење о отказу уговора о раду је законито у смислу одредбе члана 179. тачка 9) Закона о раду и тужени није у обавези да тужиоца врати на рад, у смислу одредбе члана 191. став 1. овог закона, а ревизијом се неосновано истиче погрешна примена материјалног права.
4. Одредбама Устава, на чују повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је: да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, као и да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено (члан 8.); да се, ако општи акт и поједине његове одредбе утврђују неповољније услове рада од услова утврђених законом, примењују одредбе закона, као и да су поједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, односно које се заснивају на нетачном обавештењу од стране послодавца о појединим правима, обавезама и одговорностима запосленог ништаве (члан 9.); да се посебним колективним уговором не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада запосленом од права и услова утврђених општим колективним уговором који обавезује послодавце који су чланови удружења послодаваца које закључује тај посебан колективни уговор, као и да се колективним уговором код послодавца не могу се утврдити мања права и неповољнији услови рада запосленом од права и услова утврђених општим, односно посебним колективним уговором који обавезује тог послодавца (члан 10.); да је послодавац дужан да донесе програм решавања вишка запослених (у даљем тексту: програм), ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, и то за најмање десет запослених код послодавца који има у радном односу више од 20, а мање од 100 запослених на неодређено време, 10% запослених код послодавца који има у радном односу најмање 100, а највише 300 запослених на неодређено време, 30 запослених код послодавца који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време, те да је програм дужан да донесе и послодавац који утврди да ће доћи до престанка потребе за радом најмање 20 запослених у оквиру периода од 90 дана, из разлога наведених у ставу 1. овог члана, без обзира на укупан број запослених код послодавца (члан 153.); да програм (решавања вишка запослених) нарочито садржи критеријуме за утврђивање вишка запослених (члан 155. став 1. тачка 4)); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, између осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)).
Одредбама Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, бр. 50/08, 104/08, 122/08 и 8/09 ), који је био на снази у време доношења спорног решења, било је прописано: да одређивање запослених за чијим је радом престала потреба врши надлежни орган послодавца, применом критеријума утврђених законом и колективним уговорима, као и да се критеријуми примењују по редоследу утврђеном овим колективним уговором (члан 38.); да се резултати рада утврђују на основу остварених учинака према утврђеним нормативима и стандардима рада, да се, ако код послодавца нису утврђени нормативи и стандарди, резултати рада утврђују на основу образложене оцене непосредног руководиоца засноване на елементима – квалитета обављеног посла; с амосталности у раду и иновација, ефикасности рада , односа према раду, радним задацима и средствима рада, као и дужини неплаћених одсустава, а везано за извршавање послова радног места, плана рада и других показатеља, као и да се резултати из ст. 1. и 2. овог члана утврђују се за период од најмање годину дана (члан 39.); да се, ако запослени остварују једнаке резултате рада, примењује се допунски критеријум: имовно стање запосленог, да се имовно стање запосленог се утврђује на основу – 1) оствареног прихода по члану заједничког породичног домаћинства по основу зараде, других примања и прихода од имовине у последњој календарској години и 2) тржишне вредности непокретности коју у својини има запослени или члан његовог заједничког породичног домаћинства, као и да предност има запослени са слабијим имовним стањем (члан 40. ст. 1, 2. и 5.); да се, ако запослени остварују једнаке резултате рада и имају једнако имовно стање, п римењују се следећи критеријуми – 1) број чланова породице који остварују зараду, при чему предност има запослени са мањим бројем чланова породице који остварују зараду, 2) дужина радног стажа, при чему предност има запослени са дужим радним стажом , 3) здравствено стање запосленог и чланова његове уже породице, при чему предност има запослени, ако он или члан његове уже породице болује од тежег обољења, према налазу надлежног здравственог органа и 4) број деце на школовању, при чему предност има запослени који има више деце на школовању (члан 40. став 1.) .
Одредбом члана 1. Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 8/09) прописано је да се Општи колективни уговор („Службени гласник РС“, број 50/08), са Анексом I Општег колективног уговора („Службени гласник РС“ , број 104/08) и Анексом II Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, број 8/09), примењује на све послодавце на територији Републике Србије.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди уставног права заснива на наводима о погрешној примени меродавног прав а у погледу (не)обавезности примене критеријума за одређивање запослених за чијим радом је престала потреба у ситуацији када послодавац није у обавези да донесе програм за решавање вишка запослених . С тим у вези, Уставни суд још једном наглашава да је правилну примену материјалног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног или процесног права била очигледно произвољна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у коме је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Европски суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
Испитујући да ли је у конкретном случају произвољно приме њено материјално право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је одредбама Закона о раду афирмисано начело хијерархије извора радног права, према коме, поред осталог, општи акти (колективни уговори и правилници о раду) и уговори о раду могу да утврде већа права запосленима и повољније услове рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено. Дакле, наведени закон који регулише радне односе у општем радноправном режиму је оставио могућност аутономној регулативи да предвиди запосленима већи опсег права и боље услове рада од минимума радних права зајемчених законом, осим у случају постојања законских одредби императивног карактера када је искључена могућност да општи акти на другачији начин регулишу одређена питања. Са друге стране, Законом о раду је прописана забрана да правни акти ниже правне снаге уређују на неповољнији начин права запослених од онога како су та права уређена актом више правне снаге. Тако се п осебним колективним уговором не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада запосленом оних који су утврђени општим колективним уговором, а к олективним уговором код послодавца се не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од права и услова утврђених општим, односно посебним колективним уговором који обавезује тог послодавца. Наведеним Законом је прописано и да су у случају да су поједине одредбе уговора о раду утврђени неповољнији услови о раду од оних утврђених законом и општим актом, односно колективним уговором и правилником о раду, такве одредбе уговора ништаве.
Надаље, Уставни суд напомиње да је одредбама члана 153. Закона о раду предвиђена обавеза послодавца да донесе програм решавања вишка запослених ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време. У том смислу, треба истаћи да наведена обавеза не погађа све послодавце код којих се промене услови пословања, већ само оне код којих због поменутих околности престаје потреба за радом већег броја запослених на неодређено време, а што неминовно утиче и на економско-социјални статус породица којима припадају запослени који су обухваћени програмом решавања вишка запослених. Доношење програма за решавање вишка запослених има за циљ да се пружи заштита запосленима на неодређено време који су погођени технолошким, економским или организационим променама код послодавца на тај начин што ће се том приликом јасно утврдити критеријуми за утврђивање вишка запослених и пронаћи адекватне мере које ће отказе уговора о раду запосленима свести на најмању могућу меру. Међутим, када услед технолошких, економских или организационих променама престаје потреба за радом запослених на неодређено време, а чији је број мањи од минимума прописаног одредбама члана 153. Закона о раду, послодавац нема обавезу да донесе програм за решавање вишка запослених пре него што запосленима откаж е уговор о раду. Ово опет с друге стране не значи да одлука о отказу уговора о раду запосленом може бити последица волунтаризма, већ послодавац , у ситуацији када због економских промена престане потреба за обављањем одређеног посла , мора применити одговарајуће критеријуме који ће дати одговор на питање ко од запослених представља тзв. „технолошки вишак“.
Примењујући наведено на конкретни случај, Уставни суд је, најпре, констатовао да у време када је донето спорно решење о отказу уговора о раду, код тужног послодавца, како је то утврђено у поступку који је претходио уставносудском, нису били прописани критеријуми за утврђивање вишка запослених. У одсуству истих, ревизијски суд је закључио да је решење послодавца о отказу уговора о раду запосленом на радном месту на којем је смањен број извршилаца законито, јер послодавац није био обавезан да донесе програм за решавање вишка запослених, а чији су обавезни елемент ови критеријуми. Међутим, према оцени Уставног суда, доносећи овакву одлуку, ревизијски суд није имао у виду да су Општим колективним уговором били прописани критеријуми (и њихов редослед примене) за одређивање запослених за чијим радом је престала потреба, што је довело до произвољне примене материјалног права, на штету подносиоца.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на судску заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке .
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспорене пресуде Врховног касационог суда и одређивањем да тај суд поново одлучи о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1378/13 од 16. октобра 2015. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке .
Уставни суд напомиње да овом одлуком не прејудицира одлуку о изјављеној ревизији, јер ће о њој одлучити надлежан суд, применом меродавних прописа.
6. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.