Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Н . из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. фебруара 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Н . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 5524/17 од 23. марта 201 7. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 5524/17 од 23. марта 2017. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби браниоца окривљеног Д. Н, адвоката В . П , изјављеној против решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 2. фебруара 201 7. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Н . из Ниша поднео је Уставном суду, 8. маја 2017. године, преко пуномоћника В. П , адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу наведеног у изреци, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1 . и чл. 36. и 58. Устава Републике Србије, као и због повреде начела из члана 3. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење другостепеног прекршајног суда којим је одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, против решења о трошковима прекршајног поступка у којем је подносилац уставне жалбе ослобођен од одговорности.
У уставној жалби се наводи да су прекршајни судови намерно занемарили чињеницу да је пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22280/16 од 6. децембра 2016. године усвојена жалба браниоца окривљеног и преиначена пресуда Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године, те да чињеница да је првостепени суд проследио другостепеном суду да одлучује о поднетој жалби против решења о трошковима којим је захтев подносиоца одбијен као неоснован , не одбацивши је као изјављену од стране неовлашћеног лица, као и да другостепени суд није жалбу одбацио већ је о њој мериторно одлучивао, указује на неистинитост навода да у списима предмета нема пуномоћја. Подносилац је навео да из пријемног печата суда на жалби произлази да је поднета са четири прилога, а да у списима предмета нема четвртог прилога - пуномоћја .
Предложено је да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, да поништи оспорено другостепено решење и предмет врати на поновно одлучивање .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, ради провере основаности навода уставне жалбе, на основу члана 34. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) , извршио увид у списе предмета Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је прекршајни поступак пред Прекршајним судом у Нишу у предмету Пр. 1252/16 , због прекршаја из члана 37. Одлуке о јавном градском и приградском превозу путника на територији града Ниша.
Подносилац уставне жалбе је пре саслушања у својству окривљеног, 26. маја 2016. године , упознат са правом на браниоца и правом на употребу језика, те је изјавио да ће своју одбрану изнети без присуства браниоца на српском језику.
Пресудом Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-1252/16 од 30. јуна 2016. године подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним због прекршаја из члана 37. у вези са чланом 22. Одлуке о јавном градском и приградском превозу путника на територији града Ниша и осуђен на новчану казну у износу од 2.500,00 динара.
Решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 17309/16 од 22. септембра 2016. године, поводом жалбе подносиоца уставне жалбе, а по службеној дужности укинута је пресуда Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-1252/16 од 30. јуна 2016. године и предмет је враћен на поновни поступак.
Пресудом Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним због прекршаја из члана 37. у вези са чланом 22. Одлуке о јавном и градском и приградском превозу путника на територији града Ниша и осуђен на новчану казну у износу од 2.500,00 динара.
Жалбу против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године изјавио је бранилац подносиоца уставне жалбе, В, адвокат из Ниша, која је примљена у суду 20. октобра 2016. године у два примерка, са четири прилога, што је констатовано на пријемном печату суда, док је у жалби наведено да су уз њу достављени следећи прилози: пуномоћје, решење Управе за дечју, социјалну и примарну здравствену заштиту 435/1039-2013/07 од 29. августа 2013. године, легитимација за бесплатан превоз и плаћена такса за жалбу.
Увидом у списе предмета Прекршајног суда у Нишу Пр. 1252/16 утврђено је да се у њима уз жалбу браниоца од 20. октобра 2016. године налазе три, од наведена четири, прилога, те да се у списима предмета не налази пуномоћје којим је подносилац уставне жалбе овластио адвоката В . П . за изјављивање жалбе против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године , а које је у жалби наведено као четврти прилог.
Пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22280/16 од 6. децембра 2016. године усвојена је жалба браниоца окривљеног, адвоката В . П , од 20. октобра 2016. године и преиначена пресуда Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године, тако што је подносилац уставне жалбе ослобођен одговорности за извршење прекршаја. Наведена другостепена пресуда је лично достављена подносиоцу уставне жалбе и адвокату В. П.
Решењем Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 2. фебруара 2017. године одбијен је захтев адвоката В. П . за накнаду трошкова поступка у укупном износу од 52.800,00 динара, и то на име састава жалбе од 20. октобра 2016. године у износу од 51.000,00 динара и на име таксе за две жалбе у износу од по 900,00 динара. У образложењу решења је наведено да је суд нашао да је захтев за накнаду трошкова неоснован јер у списима предмета нема пуномоћја за заступање датог адвокату, те се има сматрати да окривљени није ангажовао браниоца.
Оспореним решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 5524/17 од 23. марта 2017. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, адвоката В . П . и потврђено решење Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 2. фебруара 2017. године.
У образложењу оспореног решења је наведено да је увидом у списе предмета утврђено да не постоји пуномоћје којим је окривљени овластио адвоката В. П . да га заступа у предмету Пр. 28-22044/16, те се тај адвок ат не може сматрати браниоцем окривљеног, због чега је одлука суда да његов захтев за накнаду трошкова прекршајног поступка одбије као неоснован правилна.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине, а одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено је само у складу са законом (члан 58.) .
Одредбама члана 119. Закона о прекршајима („Службени гласник РС “, бр. 65/13, 13/16, 98/16 -Одлука УС и 91/19-др. закон) (у даљем тексту: ЗОП ) прописано је : да окривљени може узети за браниоца адвоката, а њега може, у складу са законом, заменити адвокатски приправник (став 1.); да је бранилац овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (став 3.); да је б ранилац дужан да поднесе писано пуномоћје суду (став 4 .); да права и дужности браниоца престају када откаже пуномоћје или када окривљени опозове пуномоћје (став 6 .).
Према одредби члана 258. став 1. ЗОП, против пресуде и решења прекршајног суда може се изјавити жалба другостепеном прекршајном суду, а жалба се предаје суду који је донео првостепену одлуку; жалбу, сагласно одредби члана 259. став 1. истог закона, могу изјавити окривљени, бранилац и подносилац захтева; неблаговремену, недозвољену или од неовлашћеног лица изјављену жалбу суд ће одбацити решењем, а благовремену, дозвољену и од овлашћеног лица изјављену жалбу прекршајни суд ће са списима предмета доставити другостепеном прекршајном суду у року од три дана (члан 268. ЗОП). У складу са одредбом члана 271. истог закона, другостепени прекршајни суд одбациће жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац оспорава утврђено чињенично стање и примену меродавног права.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету претходно констатује да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку од стране редовних судова евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Уставни суд констатује да је право на правично суђење комплексно уставно право, којим се гарантује низ права која грађанима обезбеђују одређене, пре свега, процесне гаранције да ће поступак у коме суд одлучује, бити спроведен правично, а то су: право на приступ суду, право на независан, непристрасан и законом установљен суд, право на правичну и јавну расправу, право на једнакост процесних средстава, право на образложену судску одлуку. Стога је потребно у конкретном случају испитати да ли је судски поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин као што то захтева одредба члана 32. Устава, те да ли се одлукама редовних судова крше уставна права подносиоца.
Уставни суд указује на то да је обавеза инстанционих судова да делотворно испитају доказне предлоге странака и да оцене њихов значај приликом доношења одлуке ( пресуда Европског суд а за људска права, Велико веће Kraska против Швајцарске, број представке 13942/88, од 19. априла 1993. године, став 30 .). Због тога је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (пресуда Европског суда за људска права, Велико веће Ruiz Torija против Шпаније, број представке 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Иако обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (пресуда Европског суда за људска права, Велико веће Van der Hurk против Холандије, број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61 .), Уставни суд указује да повреда права на правично суђење постоји ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (пресуда Европског суда за људска права, Велико веће, Hadjianastassiou против Грчке, број представке 12945/87, од 16. децембар 1992. године, став 33.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је оспореним решењем одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, адвоката В. П . и потврђено првостепено решење Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 2. фебруара 2017. године, са образложењем да је увидом у списе предмета утврђено да не постоји пуномоћје којим је окривљени овластио адвоката В . П . да га заступа у предмету Пр. 28-22044/16, те се тај адвокат не може сматрати браниоцем окривљеног, и поред несумњиве чињенице, коју је другостепени суд имао, односно морао имати у виду, и на коју му је подносилац уставне жалбе указао у изјављеној жалби, да је решењем Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 2. фебруара 2017. године одлучивано о захтеву за накнаду трошкова поступка на име састава жалбе (и таксе на жалбу) коју је изјавио адвокат В . П . и која је пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу П рж. 22280/16 од 6. децембра 2016. године усвојена, те је пресуда Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године преиначена тако што је подносилац уставне жалбе ослобођен од одговорности.
Поред наведеног, Уставни суд је увидом у списе предмета утврдио да подносилац оправдано указује на то да су и првостепени и другостепени суд мериторно одлучивали о основаности захтева за накнаду трошкова прекршајног поступка, са образложењем које указује на то да нису биле испуњене претпоставке за мериторно одлучивање, оспоравајући адвокату В . П . својство браниоца у поступку . При томе су пренебрег ли чињеницу да је у редовном жалбеном поступку против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године том адвокату било признато својство браниоца окривљеног, с обзиром на то да је његова жалба усвојена , на шта је подносилац изричито указивао у изјављеној жалби, као и околност да из пријемног печата Прекршајног суда у Нишу од 20. октобра 2016. године произлази да је жалба против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 28-22044/16 од 12. октобра 2016. године предата суду у два примерка, са четири прил ога, од којих се само три налазе у списима предмета.
Стога Уставни суд сматра да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу није свестрано размотрио жалбене наводе браниоца окривљеног, нити је за своје разлоге у оспореном решењу дао уставноправно прихватљиво образложење због чега је жалбу браниоца окривљеног, адвоката В. П , оценио као неосновану . Уставни суд даље указује на то да је другостепени суд, сагласно одредби члана 269. став 2. ЗОП, могао одбацити жалбу, поред осталог, ако је изј ављена од неовлашћног лица (како то произлази из образложења оспореног решења), а уколико оцени да је жалба благовремена, дозвољена и изјављена од овлашћеног лица (како то произлази из изреке оспореног решења) дужан је био да за своју одлуку о основаности/неоснованости изјављене жалбе да детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивој примени меродавног права.
Како је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу изјављену жалбу одбио као неосновану из разлога који указују на разлоге за одбацивање жалбе, а нарочито, имајући у виду да је другостепени суд занемарио чињеницу да је захтев адвоката В. П . био усмерен на накнаду трошкова за састав жалбе коју је он изјавио против осуђујуће пресуде и која је усвојена пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22280/16 од 6. децембра 2016. године, из чега, по оцени Уставног суда, произлази да му је признато својство браниоца у предметном прекршајном поступку, Уставни суд је оценио да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу поново одлучи о жалби В. П , адвоката из Ниша, изјављеној против решења Прекршајног суда у Нишу Пр . 28-22044/16 од 2. фебруара 201 7. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на то да подносилац истакнуту повреду права из члана чл. 36. и 58. Устава заснива на истим разлозима којима образлаже и повреду права на правично суђење, коју повреду је Уставни суд утврдио, Суд налази да није нужно посебно испитивати основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде тих уставних права.
Уставни суд указује да је начело владавине права из члана 3. Устава једно од фундаменталних начела уставног поретка у Републици Србији, те ова одредба не може бити основ изјављивања уставне жалбе.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 4 5. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.