Преглед документа Уж-1330/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије  др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Олге Ковачевић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној  16. јула 2009. године, донео је

O Д Л У К У

            Одбија се као неоснована уставна жалба Олге Ковачевић изјављена против пресуде Врховног суда Србије У- СЦГ 1442/06 од 25. јуна 2008. године. 

О б р а з л о ж е њ е

            1. Олга Ковачевић из Београда је 14. новембра 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Гордане Катанић из Новог Сада, поднела Уставном суду  благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије  У- СЦГ 1442/06 од 25. јуна 2008. године. 

            Подносилац уставне жалбе сматра да су јој оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијен њен захтев за исплату накнаде за неискоришћени део годишњег одмора, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије, као и да јој је доношењем пресуде три године по подношењу захтева повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбама члана 32. Устава. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду и решење другостепеног органа ВП 1094 Београд Уп- 2 бр. 60-3/459-2 од 6. септембра 2005. године.

            2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

            Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престaнка радног однoса (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређује законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).

            У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навела и образложила у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означила у уставној жалби, осим права на суђење у разумном року. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку који је претходио уставносудском поступку био захтев подносиоца уставне жалбе за исплату накнаде на име неискоришћеног дела годишњег одмора у Војсци Србије и Црне Горе, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70 Устава изводи из, по њеном мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устав.

            3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе органа који су одлучивали о захтеву подносиоца уставне жалбе и то: првостепеног управног органа ВП 3395 Батајница Инт. бр. 03/177-5, другостепеног управног органа Уп- 2 бр. 60-3/459-2 и Врховног суда Србије У- СЦГ 1442/06, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

            Подносилац уставне жалбе Олга Ковачевић, цивилно лице - наставник у служби Војске Србије и Црне Горе, је 13. јуна 2005. године поднела ВП 3395 Батајница захтев за исплату накнаде за неискоришћени део годишњег одмора за 2005. годину у трајању од 28 радних дана. Војна пошта 3395 Батајница, као првостепени управни орган, решењем Инт. бр. 03/177-5 од 20. јуна 2005. године је признала право на накнаду. У првостепеном управном поступку је утврђено: да подносилац уставне жалбе није искористила 28 радних дана годишњег одмора због тога што јој је решењем ВП 3395 Батајница Инт. бр. 03/177-2 од 22. марта 2005. године престала служба у Војсци Србије и Црне Горе, а сходно Одлуци министра одбране бр. 2912-3 од 11. марта 2005. године; да је одредбом члана 99. став 1. тачка 3. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и „Службени лист СЦГ", број 7/05) прописано да професионалном војнику који није искористио годишњи одмор због разлога из члана 103. став 4. истог Закона припада накнада плате и посебне накнаде за број дана неискоришћеног годишњег одмора.

            С обзиром да нико од законом овлашћених лица није изјавило жалбу, решење Војне поште 3395 Батајница је постало коначно.

            У вршењу службеног надзора, другостепени орган - Војна пошта 1094 Београд је решењем Уп- 2 бр. 60-3/459-2 од 6. септембра 2005. године укинула коначно решење првостепеног органа. У образложењу решења другостепеног управног органа се наводи: да је коначним решењем очигледно повређен материјални пропис што представља основ за укидање решења по основу службеног надзора, у смислу одредбе члана 253. став 2. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01); да није било основа за примену члана 76. Закона о раду („Службени гласник РС", број 24/05) којим је прописано да запослени има право на накнаду штете уколико кривицом послодавца не користи годишњи одмор; да је подносиоцу уставне жалбе престала служба у Војсци СЦГ на основу члана 143. тачка 9. Закона о Војсци Југославије и да је сачинила неопозиву изјаву да својом вољом прихвата да јој служба престане 31. марта 2005. године уз исплату отпремнине увећане за стимулативни део од 20%, уместо да у законом предвиђеном отказном року искористи годишњи одмор; да на основу изложеног не постоји кривица послодавца због некоришћења годишњег одмора подносиоца уставне жалбе за 2005. годину.

            Подносилац уставне жалбе је 6. октобра 2005. године поднела Суду Србије и Црне Горе тужбу против решења Војне поште 1094 Београд Уп- 2 бр. 60-3/459-2 од 6. септембра 2005. године. Предмет је заведен под бројем Ус. 1173/2005, а Суд Србије и Црне Горе није предузимао радње у овом управном спору до престанка свог рада.

            Врховни суд Србије је дописом У-СЦГ бр. 1442/06 од 20. априла 2007. године обавестио пуномоћника подносиоца уставне жалбе да је 21. децембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Судом Србије и Црне Горе и позвао га да се у року од 10 дана изјасни да ли остаје при поднетој тужби. Подносилац уставне жалбе је дописом од 4. маја 2007. године обавестила Врховни суд Србије да остаје при поднетој тужби. Врховни суд Србије је 22. фебруара 2008. године доставио тужбу другостепеном управном органу на одговор и наложио му да у року од 15 дана достави списе предмета првостепеног и другостепеног органа. Другостепени орган ВП 1094 Београд је 16. јуна 2008. године доставио одговор на тужбу и списе предмета.

            Врховни суд Србије је, на седници одржаној 25. јуна 2008. године, донео оспорену пресуду У- СЦГ 1442/06 којом је тужба одбијена као неоснована. У образложењу пресуде Врховни суд наводи да је поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. Ово из разлога што је утврдио да је првостепени управни орган погрешно применио одредбу члана 103. став 4. Закона о Војсци Југославије, када је подносиоцу уставне жалбе признао право на накнаду за неискоришћени годишњи одмор за 2005. годину, с обзиром на то да је пристала да јој служба престане одређеног дана уз исплату отпремнине и стимулативног дела. Истиче се да подносилац уставне жалбе није пропустила да искористи годишњи одмор из разлога прописаних одредбом члана 103. став 3. истог Закона, а којом је прописано да начелник Генералштаба може, по одлуци Председника Републике, због ванредних потреба службе, обуставити давање или прекинути коришћење годишњег одмора и одсуства војних лица. Врховни суд се позвао и на одредбу члана 149. тачка 13. Закона о Војсци Југославије, којом је прописано да се на цивилна лица у Војсци примењују одредбе овог Закона које се односе на војна лица о одморима и одсуствима. Имајући у виду све наведено, Врховни суд је нашао да је тужени орган на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и без повреде правила поступка применом одредбе члана 254. став 1. Закона о општем управном поступку донео одлуку за коју је дао разлоге које је у свему прихватио и тај суд. Пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 15. октобра 2008. године.

               4. Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) је прописано: да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да орган који је донео другостепено решење шаље, по правилу, своје решење, са списима предмета, првостепеном органу, који је дужан да га достави странкама у року од осам дана од дана пријема списа (члан 238.); да се коначно решење може укинути по основу службеног надзора ако је њиме очигледно повређен материјални закон (члан 253. став 2.); да решење може поништити или укинути по основу службеног надзора другостепени орган и да ако нема другостепеног органа, решење може поништити или укинути орган који је овлашћен да врши надзор над радом органа који је донео решење, да се решење о укидању на основу члана 253. став 2. овог закона може донети у року од једне године од дана кад је решење постало коначно, да против решења донесеног на основу члана 253. овог закона није допуштена жалба, већ се против њега може непосредно покренути управни спор (члан 254. ст. 1, 3. и 5.).

            Одредбом члана 41. став 2. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ", број 46/96) је прописано да се пресудом тужба уважава или одбија као неоснована.

            5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за исплату накнаде за неискоришћени део годишњег одмора одлучивали Уставом и законом установљени органи, у управном поступку и управном спору у коме су биле обезбеђене гарантије на правично суђење зајемчене одредбом члана 32. став 1. Устава. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом побијане пресуде Врховног суда Србије. Из наведених разлога оспореном пресудом, по схватању Суда, није повређено право подносиоца уставне жалбе на плаћени годишњи одмор зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, а с тим у вези ни права зајемчена одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд у овој правној ствари није утврдио одлучујућу чињеницу да ли је подносиоцу престала служба на њен захтев или по налогу надлежних старешина у војсци, израз њене субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.

            6. У вези навода подносиоца уставне жалбе да јој је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 13. јуна 2005. године.

            Иако је право на суђење у разумном року гарантовано Уставом Републике Србије од 8. новембра 2006. године којим је установљена и уставна жалба као правно средство за заштиту права и слобода зајемчених Уставом, Уставни суд је оценио да време које треба узети у обзир за одлучивање о захтеву подносиоца уставне жалбе тече од покретања поступка пред првостепеним војним органом 13. јуна 2005. године до његовог правоснажног окончања доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије 25. јуна 2008. године (видети Одлуку Уставног суда Уж број 306/2008 од 25. септембра 2008. године).

            Уставни суд сматра да при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке био разуман, треба узети у обзир следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном предмету одлучивано.

            Уставни суд је закључио да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од седам дана од дана подношења захтева, а да је другостепени орган по основу службеног надзора укинуо првостепено решење у року од једне године од дана када је решење постало коначно, сагласно члану 254. став 3. Закона о општем управном поступку. Такође, првостепени и другостепени орган су израдили и доставили писмене преписе решења у оквиру рокова за издавање решења, прописаних одредбама чл. 208. и 238. Закона о општем управном поступку.

            Уставни суд сматра да је непоступање Суда Србије и Црне Горе у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Суд Србије и Црне Горе је примио тужбу 6. октобра 2005. године, али је 8. јуна 2006. године Влада Републике Србије донела Уредбу о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара („Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), којом је констатовано да је престао са радом Суд Србије и Црне Горе као институција бивше државне заједнице Србија и Црна Гора (члан 2. став 1. тачка 5)) и прописано да предмете Суда Србије и Црне Горе којима се оцењује законитост управних аката преузима Врховни суд Србије (члан 4. став 1.). На основу ове Уредбе, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Суда Србије и Црне Горе, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе 21. децембра 2006. године, а оспорену пресуду је донео 25. јуна 2008. године, односно након годину и по дана од преузимања предмета Суда Србије и Црне Горе.

            Полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које није од изузетне важности за подносиоца уставне жалбе јер се ради о исплати накнаде за неискоришћени годишњи одмор, да је захтев подносиоца уставне жалбе правоснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те имајући у виду да је поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Судом Србије и Црне Горе и Врховним судом Србије у периоду од три године од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у спроведеном управном поступку и управном спору није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.

            7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.