Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. новембра 2020. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 45. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10-др. закон, 10/15, 88/15-одлука УС, 36/18 и 94/19), у делу који гласи: „независно од прописаних услова у погледу година живота“.
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 41. став 2. Закона из тачке 1.
3. Ово решење доставити Народној скупштини, ради давања одговора.
4. Рок за давање одговора из тачке 3. овог решења је 90 дана од дана пријема
Решења.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 41. став 2. и члана 45. став 1. Закона наведеног у изреци. По мишљењу иницијатора оспорене одредбе су у супротности са одредбама члана 4. став 1, члана 21, члана 60. став 2. и члана 194. Устава, као и са одредбама чл. 18-20. Закона о раду и одредбама члана 16. став 1. и члана 23. став 1. Закона о забрани дискриминације. У иницијативи се наводи да из оспорених одредаба произлази да подофицир у професионалној војној служби који је стекао одговарајуће високо образовање а навршио је 43 године живота не може бити произведен у чин потпоручника, док подофицир који није старији од 43 године може бити произведен у чин потпоручника, што је у супротности са основним начелима на којима почивају људска и мањинска права и слободе, а то су забрана дискриминације и право на рад. Оне су у супротности и са забраном нарушавања једнаких могућности за заснивање радног односа и уживање под једнаким условима свих права у области рада. Даље се наводи да услов из члана 41. став 2. наизглед није дискриминаторан, јер је реч о специфичној врсти посла, који подразумева, између осталог, одговарајуће здравствено и психофизичко стање, али да критеријум година не мора да буде нужан и да представља дискриминацију на основу старосног доба, па се указује да према Закону о пензијском и инвалидском осигурању подофицир и официр до чина пуковника стичу право на старосну пензију кад наврше 40 година пензијског стажа и најмање 53 година живота, што указује на то да давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, у овом случају не може да се примени, будући да ће, био унапређен у официрски чин или не, подофицир радити док не стекне право на старосну пензију, тако да нема говора о специфичним пословима за чије обављање се захтевају посебни услови у погледу година живота.
Поводом оспоравања уставности одредбе члана 45. став 1. Закона, у иницијативи се наводи да се том одредбом цивилном лицу на служби у Војсци Србије и државном службенику и намештенику који је запослен у Министарству одбране, пружа могућност да буду примљени у својству професионалног војног лица, што значи и официра, независно од прописаних услова у погледу година живота, чиме се неоправдано прави разлика и даје се првенство у односу на подофицира који је стекао високо образовање и који се већ налази у својству професионалног војног лица, а старији је од 43 године. Тиме је повређено начело једнакости јер се подофицир ставља у неповољнији положај због година живота и ускраћују му се права утврђена Уставом. Предложено је и да Уставни суд до доношења коначне одлуке обустави извршење појединачних аката и радњи које су предузете на основу оспорених одредаба.
Уставни суд је у спроведеном претходном поступку поднету иницијативу доставио доносиоцу оспореног акта ради давања мишљења. Како мишљење није достављено ни у остављеном року ни по његовом протеку, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), наставио поступак у овом уставносудском предмету.
II
У спроведеном поступку Уставни суд је најпре констатовао да је након подношења иницијативе Народна скупштина донела Закон о изменама и допунама Закона о Војсци Србије који је објављен у „Службеном гласнику РС“, број 94/19 од 27. децембра 2019. године, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања. Тим законом је, између осталог, измењена оспорена одредба члана 41. став 2. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10-др. закон, 10/15, 88/15-одлука УС и 36/18), и то тако што je старосна граница за стицање статуса официра за лица у статусу подофицира повећана са 43 година живота на 45 година живота, док се оспорена одредба члана 45. став 1. није мењала.
Имајући у виду да се иницијативом доводи у питање уставност постојања самог услова старосне доби за произвођење подофицира у статус официра, а не навршетак конкретног броја година, Уставни суд је у разматрању спорног законског решења имао у виду интегрални текст одредбе члана 41. став 2. Закона.
Законом о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10-др. закон, 10/15, 88/15-одлука УС, 36/18 и 94/19) уређују се положај и надлежност Војске Србије, организација, састав и начела службе у Војсци Србије, специфична војна служба и служба под отежаним условима, командовање и руковођење Војском Србије, чинови у Војсци Србије, симболи и обележја Војске Србије, војни празници, називи јединица и установа, верска служба, одговорност за штету коју причини Војска Србије, демократска и цивилна контрола, јавност рада, канцеларијско пословање и евиденције у Војсци Србије, служба у Војсци Србије и друга питања од значаја за Војску Србије (члан 1.). Законом је, између осталог, прописано: да су професионални припадници Војске Србије професионална војна лица и цивилна лица на служби у Војсци Србије, да је професионални припадник Војске Србије у радном односу, да се на права и дужности професионалних војних лица и војних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују прописи о државним службеницима, општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе, да се на права и дужности војних намештеника који нису уређени овим законом или посебним законом или другим прописом примењују прописи о намештеницима, општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 8. ст. 1, 2, 5. и 6.); да су професионална војна лица официр подофицир и професионални војник, да је официр лице високог образовања, оспособљено за обављање војних дужности, које је у радном односу на неодређено време, односно на одређено време, да је подофицир лице најмање средњег образовања, оспособљено за обављање војних дужности, које је у радном односу на неодређено време, односно на одређено време, да је професионални војник лице које има најмање основно образовање, које је одслужило војни рок под оружјем или је на други начин војно обучено и које је у радном односу на одређено време ради обављања војних дужности (члан 9.); да су цивилна лица на служби у Војсци Србије војни службеници и војни намештеници, да је војни службеник лице чије се радно место састоји од послова из надлежности Војске Србије или с њима повезаних општих правних, информатичких, материјално-финансијских, рачуноводствених и административних послова, да је војни намештеник лице чије се радно место састоји од пратећих помоћно-техничких послова у Војсци Србије (члан 10.); да су чинови војних лица: за професионалног војника – разводник, десетар и млађи водник, за подофицира – водник, водник прве класе, старији водник, старији водник прве класе, заставник и заставник прве класе, за официра: у свим родовима и службама, осим речних јединица, потпоручник, поручник, капетан, капетан прве класе, мајор, потпуковник, пуковник, бригадни генерал, генерал-мајор, генерал-потпуковник и генерал, а у речним јединицама: потпоручник, поручник корвете, поручник фрегате, поручник бојног брода, капетан корвете, капетан фрегате, капетан бојног брода, комодор, контраадмирал, вице-адмирал и адмирал, да се права и обавезе прописане за официре у свим родовима и службама односе и на официре у речним јединицама, и то: поручник – поручник корвете, капетан – поручник фрегате, капетан прве класе – поручник бојног брода, мајор – капетан корвете, потпуковник – капетан фрегате, пуковник – капетан бојног брода, бригадни генерал – комодор, генерал-мајор – контраадмирал, генерал-потпуковник – вицеадмирал и генерал–адмирал (члан 22. ст. 1.и 2.); да за професионално војно лице може бити примљен држављанин Републике Србије који испуњава опште услове, између осталог, да није старији од 30 година ако се прима у својству професионалног војника, да није старији од 40 година ако се прима у својству подофицира, односно 45 година ако се прима у својству официра и да се професионална војна лица примају у службу према потреби службе, на радна места прописана формацијом (члан 39. став 1. тач. 6. и 7. и став 2.).
Оспореним одредбама Закона је прописано: да се подофицир који је стекао одговарајуће високо образовање предвиђено елементима формацијских места утврђених формацијом може до навршене 45 године живота произвести у чин потпоручника под условима и на начин који пропише Влада, на предлог министра одбране (члан 41. став 2.); да се на службу у Војсци Србије у својству професионалног војног лица могу, независно од прописаних услова у погледу година живота, уколико потребе службе захтевају, без јавног конкурса примити цивилно лице на служби у Војсци Србије и државни службеник и намештеник запослени у Министарству одбране (члан 45. став 1.).
III
Уставом Републике Србије утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18.); да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1-3.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. став 3.); да Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе (члан 139.); да се о Војсци Србије доноси закон (члан 141. став 2.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
IV
Из одредаба оспореног Закона следи да су у радном односу у Војсци Србије професионални припадници Војске Србије – професионална војна лица и цивилна лица на служби у Војсци Србије. Професионална војна лица јесу професионални војник, подофицир и официр. Професионални војник је лице које има најмање основно образовање, које је одслужило војни рок под оружјем или је на други начин војно обучено и које је у радном односу на одређено време ради обављања војних дужности. За разлику од професионалног војника који заснива радни однос на одређено време, подофицир и официр заснивају радни однос на неодређено или на одређено време. Подофицир је професионално војно лице најмање средњег образовања, оспособљено за обављање војних дужности, док је официр лице високог образовања, оспособљено за обављање војних дужности. То значи да је услов за пријем у професионалну војну службу у статусу подофицира стечено средње образовање, док је услов за пријем у статусу официра стечено високо образовање. Законом су прописани и општи услови за стицање статуса професионалног војног лица, између осталог и старосна граница, која је 30 година за пријем професионалног војника, 40 година за подофицира и 45 година за официра. Прописивање услова у погледу старосног доба за пријем у војну службу професионалних војних лица последица је природе и услова обављања њиховог посла, с обзиром на Уставом утврђену надлежност Војске Србије да брани земљу од оружаног угрожавања споља.
Сагласно Закону, унутар сваке од категорија професионалних војних лица напредује се стицањем вишег чина. Тако је најнижи чин подофицира водник а највиши заставник прве класе, док је најнижи чин официра потпоручник, а највиши генерал. Подофицир који је стекао одговарајуће високо образовање (које није војно образовање) може се произвести у официра у чину потпоручника, док не наврши 45 година живота. Са друге стране, цивилна лица на служби у Војсци Србије, која се деле на војне службенике и војне намештенике, као и државни службеници и намештеници запослени у Министарству одбране, могу се примити на службу у Војсци Србије у својству професионалног војног лица независно од прописаних услова у погледу година живота, уколико потребе службе захтевају, под условима које прописује Влада уредбом.
Разматрајући наводе и разлоге иницијативе који се односе на оспоравање уставности одредбе члана 41. став 2. Закона, Уставни суд је, полазећи од одредаба члана 39. Закона, којима је као општи услов за пријем у професионалну војну службу у статусу официра предвиђено и да лице није старије од 45 година, констатовао да је старосна граница предвиђена као услов да би се подофицир који има одговарајуће високо образовање произвео у чин потпоручника, односно у статус официра, сагласна наведеном општем услову. Будући да је према одредбама Закона за обављање дужности у чину подофицира потребно средње образовање, а за обављање дужности у чину официра високо образовање, Уставни суд даље констатује да различит ниво потребног образовања већ сам по себи указује на различиту природу, сложеност и одговорност послова који се обављају у статусу подофицира од послова који се обављају у статусу официра. Имајући у виду да је одредбом члана 60. став 3. Устава утврђено да су свима под једнаким условима доступна сва радна места и да је општи услов за пријем у професионалну војну службу у статусу официра да лице није старије од 45 година, Уставни суд налази да је оспорена одредба члана 41. став 2. Закона управо сагласна наведеној уставној одредби о доступности радних места под једнаким условима. Стога су неосноване тврдње иницијатора да су оспореном одредбом подофицири дискриминисани на основу старости, једни у односу на друге и да године старости нису нужан услов за обављање дужности официра јер и подофицири и официри остварују право на пензију под истим условима.
Сагласно наведеном, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 41. став 2. Закона, па је у том делу, на основу одредбе члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, иницијативу одбацио, решавајући као у тачки 2. изреке.
Када је у питању оспоравање уставност члана 45. став 1. Закона, Уставни суд је, полазећи од садржине оспорене одредбе, констатовао да се наведеном одредбом посебно уређује пријем у војну службу у својству професионалног војног лица две међусобно различите категорије лица. Прву категорију чине цивилна лица на служби у Војсци Србије, дакле лица која јесу професионални припадници Војске, али не припадају кругу професионалних војних лица и не заснивају радни однос по условима који важе за професионална војна лица. Другу категорију чине запослени у Министарству одбране, у статусу било државних службеника било намештеника, тј. лица која нису радном односу у Војсци Србије. Из оспорене одредбе следи и да обе наведене категорије могу бити примљене у Војску Србије у својству професионалног војног лица, што значи и у статусу подофицира и у статусу официра, без било каквог ограничења у погледу година живота. Са друге стране, као што је већ речено, у оквиру општих услова за пријем у војну службу у својству професионалног војног лица предвиђена је и горња старосна граница, и то 40 година ако се лице прима у својству подофицира и 45 година ако се прима у својству официра. До навршених 45 година живота се и подофицир који има одговарајуће високо образовање може произвести у официра, у чину потпоручника. Дакле, општи услов у погледу година живота до којих се може стећи својство официра примењује се и у случају професионалних војних лица у својству подофицира, док тај услов не важи за лица која имају статус цивилног лица на служби у Војсци Србије и за државне службенике и намештенике у Министарству одбране.
С обзиром на изнето разликовање, а полазећи од уставне гаранције из одредбе члана 60. став 3. Устава, да су свима под једнаким условима доступна сва радна места, као и одредаба члана 21. ст. 1. и 3. Устава, којима је утврђен принцип једнакости свих пред Уставом и законом и забрањена дискриминација, те имајући у виду да неједнако поступање (дискриминација), у најширем смислу речи, представља другачије третирање лица у истим или сличним ситуацијама без објективног и разумног оправдања, при чему непостојање објективног и разумног оправдања значи да разликовање у питању не тежи легитимном циљу или да не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља чијој се реализацији тежи, Уставни суд налази да се поводом оспорене одредбе члана 45. став 1. Закона као спорно поставља следеће питање:
- да ли се из оспорене одредбе Закона може јасно сагледати легитимни циљ који се жели постићи њеном применом, односно да ли непримењивање општег услова у погледу старосног доба за пријем у својству професионалног војног лица, када су у питању цивилна лица на служби у Војсци Србије и државни службеници и намештеници запослени у Министарству одбране, има своје објективно и разумно оправдање, или се тиме наведена лица неоправдано стављају у повољнији положај.
Полазећи од претходно изложеног, Уставни суд је оценио да има основа да, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, покрене поступак за утврђивање неуставности дела одредбе члана 45. став 1. Закона који гласи: „независно од прописаних услова у погледу година живота“, па је решио као у тачки 1. изреке. На основу члана 33. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је одлучио да ово решење достави доносиоцу оспореног акта на одговор, са роком за давање одговора од 90 дана од дана пријема овог решења, решавајући као у тач. 3. и 4. изреке.
Сагласно свему наведеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 1) и 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић