Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . и з села Д, општина Житорађа, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. децембра 2020. године , донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М . изјављена због повреде прав а на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Прокупљу у предмету К. 439/13, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из села Д, општина Житорађа, поднео је Уставном суду, 5. маја 2017. године, преко пуномоћника Т. Д. К, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Прокупљу К. 439/13 од 23. децембра 2016. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 316/2017 од 28. марта 2017. године, због пов реде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правно средство , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије. Уставна жалба је изјављена и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Прокупљу у предмету К. 439/13. Подносилац уставне жалбе је 17. маја 2017. године допунио уставну жалбу тако што је доставио препис пресуде Основног суда у Прокупљу К. 439/13 од 23. децембра 2016. године.
Уставном жалбом се оспоравају првостепена и другостепена пресуда којима је подносилац правноснажно осуђен због извршења продуженог кривичног дела трешка крађа, за шта му је изречена казна затвора у трајању од једне године. Подносилац истиче да првостепени суд није имао никакве доказе о његовој кривици, осим његовог признања, а да је био дужан да признање поткрепи и другим доказима, као и да му је другостепени суд преиначио казну у казну затвора, а да за своју одлуку није дао прихватљиве разлоге. Уставном жалбом се такође оспорава и дужина трајања предметног кривичног поступка, који је вођен против подносиоца уставне жалбе и још три лица. Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорене акте и да му досуди нематеријалну штету у износу од 300.000,00 динара, као и накнаду на име трошкова поступка пред Уставним судом у износу од 95.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у списе предмета Основног суда у Прокупљу К. 439/13, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем о спровођењу истраге Општинског суда у Прокупљу Ки. бр. 283/07 од 10. децембра 2007. године покренута је истрага против осумњиченог М. М, овде подносиоца уставне жалбе и осумњичених Ф.Д, К.В. и С.Н, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили по једно продужено кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тач. 1. и 2. Кривичног законика РС.
У истражном поступку су саслушани сведоци М.С. и С.Ј.
Оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Прокупљу КТ 672/07 од 22. фебруара 2008. године подносиоцу уставне жалбе и још тројици окривљених (Ф.Д, К.В. и С.Н) стављено је на терет по једно продужено кривично де ло тешка крађа, а окривљеном Ф.Д. и једно кривично дело прикривање из члана 221. став 1. Кривичног законика .
Након ступања оптужнице на снагу, а до доношења прве првостепене пресуде Основног суда у Прокупљу К.бр. 524/10 од 28. децембра 2011. године, г лавни претрес је био заказан 14 пута, с тим да процесне претпоставке за одржавање претреса нису биле испуњене девет пута, због немогућности суда да обезбеди присуство окривљених (међу њима и подносиоца уставне жалбе) и њихових бранилаца.
Увидом у списе предмета Основног суда у Прокупљу К. 439/13 је утврђено да главни претрес није могао бити одржан у напред наведеном периоду из следећих разлога:
- 1. јула 2008. године, због недоласка саокривљених Ф.Д, К.В. и С.Н, због чега је за Ф.Д. и К.В. издата наредба за привођење ;
- 30. септембра 2008. године, због недоласка окривљених, укључујући и подносиоца уставне жалбе због чега је издата наредба за привођење ;
- 6. новембра 2008. године, због недоласка окривљених К.В. и С.Н, а због чега је 13. новембра 2008. године донето решење да се окривљеном К.В. суди у одсуству;
- 20. маја 2010. године, због недоласка окривљених Ф.Д. и К.В, а због чега је за Ф.Д. издата наредба за привођење;
- 13. јула 2010. године, због недоласка подносиоца уставне жалбе и окривљеног Ф.Д, за које је издата наредба за довођење ;
- 14. октобра 2010. године, због недоласка окривљених Ф.Д. и С.Н, за које је издата наредба за довођење под претњом притвора;
- 19. новембра 2010. године, због недоласка окривљених Ф.Д. и С.Н. и подносиоца уставне жалбе, а због чега је према свој тројици одређен притвор ради обезбеђења присуства на главном претресу , с тим да је 7. јула 2011. године донето решење да ће се подносиоцу уставне жалбе судити у одсуству, с обзиром на то да је утврђено да је недоступан државним органима и да се налази на територији Холандије;
- 18. новембра и 13. децембра 2011. године, јер није приступио бранилац подносиоца уставне жалбе.
На главном претресу који је одржан 29. јула, 20. септембра, 19. октобра и 28. децембра 2011. годин е саслушани су окривљени, сведоци М.С. и М.Ј, судски вештак економско-финансијске струке М.Ж. и оштећени И.С. и Б.Б . Такође , решењем суда од 8. новембра 2011. године је прихваћено понуђено јемство за подносиоца уставне жалбе, а решење о притвору је укинуто.
Пресудом Основног суда у Прокупљу К.бр. 524/10 од 28. децембра 2011. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршена једног продуженог кривичног дела тешка крађа, због чега му је изречена условна осуда и новчана казна у износу од 100.000 динара.
Решењем Апелационог суда у Нишу Кж.1.бр. 3567/12 од 26. априла 2013. године укинута је првостепена пресуда Основног суда у Прокупљу и предмет враћен на поновно суђење.
У поновном поступку главни претрес је заказан 22 пута, с тим да процесне претпоставке за одржавање претреса нису биле испуњене 19 пута, и то из следећих разлога:
- 9. априла 2014. године, јер на главни претрес нису приступили окривљени Ф.Д. и бранилац подносиоца уставне жалбе , с тим да је за окривљеног Ф.Д. издата наредба за принудно довођење;
- 29. маја 2014. године, због болести поступајућег судије;
- 27. августа 2014. године, јер није дошао окривљени С.Н;
- 12. септембра 2014. године, јер на главни претрес није приступио окривњени С.Н;
- 2. октобра, 17. новембра и 22. децембра 2014. године, због штрајка адвоката;
- 27. фебруара, 3. априла, 25. маја, 9. јула, 28. августа, 22. октобра и 3. децембра 2015. године, као и 1. фебруара, 18. марта, 29. августа, 10. октобра и 16. новембра 2016. године, због неприступања браниоца подносиоца уставне жалбе на главни претрес, а с обзиром на то да је присуство браниоца било обавезно и да је подносилац уставне жалбе инсистирао на присуству конкретног браниоца и да му не буде постављен бранилац по службеној дужности , с тим да је овом браниоцу у два наврата изречена новчана казна (која је касније повучена јер је исти доставио оправдање за своје одсуство) .
На главном претресу који је одржан 25. априла, 13. јуна и 23. децембра 2016. године саслушани су окривљени С.Н. и Ф.Д, подносилац уставне жалбе и оштећена И.С .
Оспореном пресудом Основног суда у Прокупљу К.бр. 439/13 од 23. децембра 2016. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења продуженог кривичног дела тешка крађа, те му је изречена условна осуда.
Оспореном оресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 316/2017 од 28. марта 2017. године делимично је преиначена првостепена пресуда Основног суда у Прокупљу, тако што је подносилац уставне жалбе осуђен на казну затвора у трајању од једне године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повред у се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Полазећи од утврђеног чињеничног стања, а имајући у виду праксу Уставног суда, као и праксу и критеријуме међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног кривичног поступка утврдио да у конкретном случају није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак покренут решењем о спровођењу истраге Општинског суда у Прокупљу Ки. бр. 283/07 од 10. децембра 2007. године, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 316/2017 од 28. марта 2017. године. Према томе, оспорени кривични поступак је трајао девет година и три месеца.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Полазећи од наведених критеријума, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак чије се трајање оспорава вођен против подноси оца уставне жалбе и још три лица, при чему је сваком од окривљених, укључујући и подносиоца уставне жалбе, стављено на терет извршење по једног продуженог кривичног дела тешка крађа, а једном од окривљених и кривично дело прикривање. Наведенo продужено кривичнo делo тешка крађа је по својој правној природи теже кривично дело које захтева спровођење одређеног доказног поступка. Током поступка је спроведено економско-финансијско вештачење и саслушано је четири сведока . По оцени Уставног суда, све напред наведено указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета, те да могу представљати оправдани разлог за дуже трајање овог поступка.
Уставни суд је такође утврдио да су подносилац уставне жалбе и остали окривљени у великој мери допринели укупном трајању оспореног кривичног поступка, на тај начин што је главни претрес више пута одложен због недоласка подносиоца уставне жалбе и других окривљених или њихових бранилаца. Наиме, главни претрес је у наведеном периоду заказан укупно 36 пута, али је одложен чак 28 пута, од чега 17 пута због недоласка подносиоца уставне жалбе или његовог браниоца . Без обзира на велики број одложених претреса, п оступајући суд је , према оцени Уставног суда , предузимао адекватне мере са циљем спречавања одуговлачења поступка, па је тако у више наврата налагао да се подносилац уставне жалбе и други окривљени принудно доведу, услед њиховог неоправданог изос танка са главног претреса. Првостепени суд је, са истим циљем, 19. новембра 2010. године одредио притвор подносиоцу уставне жалбе и окривљеним Ф.Д. и С.Н, ради обезбеђења присуства на главном претресу, док је 7. јула 2011. године донето решење да ће се подносиоцу уставне жалбе судити у одсуству, с обзиром на то да је утврђено да је недоступан државним органима и да се налази на територији Холандије. По оцени Уставног суда, чињеница да је подносилац уставне жалбе избегавао да приступи на главни претрес и да му је у том смислу одређен притвор, као и да се скривао на територији Холандије, указује на његов велики допринос трајању предметног поступка. Уставни суд даље примећује је током 2015. и 2016. године главни претрес одлужен 12 пута због неприступања браниоца подносиоца уставне жалбе, а с обзиром на то да је присуство браниоца било обавезно. Међутим, имајући у виду да је подносилац уставне жалбе инсистирао на присуству конкретног браниоца и да се противио постављању браниоца по службеној дужности, те да је овом браниоцу у два наврата изречена новчана казна (која је касније повучена јер је исти доставио оправдање за своје одсуство), Уставни суд је утврдио да се чињеница да је главни претрес у толико наврата одлаган не може приписати одговорности поступајућег суда. Уставни суд је такође оценио да се ни неодржавање главног претреса заказаног у терминима за 2. октобар, 17. новембар и 22. децембар 2014. године не може приписати у одговорност поступајућем суду, с обзиром на то да је одлаган због штрајка адвоката.
При томе, Уставни суд је имао у виду и да је у оспореном периоду Основни суд у Прокупљу два пута мериторно одлучио о оптужби против подносиоца уставне жалбе и других окривљених. Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду све околности конкретног случаја.
С обзиром на напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Прокупљу у предмету К. 439/13 није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласни к РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Разматрајући тврдњу подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава оспореним пресудама, Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да се подносилац уставне жалбе као правноснажно осуђено лице у кривичном поступку, овом суду обраћа незадовољан судским одлукама којима је утврђена његова одговорност за учињено кривично дело.
Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује доказе изведене у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету неке од странака у поступку, што у конкретном предмету није случај. Уставни суд је увидом у оспорене пресуде утврдио да исте садрже детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, као и да је нетачна тврдња подносиоца да његово признање кривичног дела није поткрепљено другим доказима, с обзиром на то да је оспореном првостепеном пресудом констатовано да је његово признање потврђено исказом сведока М.С. С тога је Уставни суд оценио да се наводи подносиоца уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони (виши) суд још једном оцени законитост оспорених аката.
Испитујући тврдњу подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права и права на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да се подносилац само формално позива на повреду означених права, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у погледу истакнутих повреда права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред мнигих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на веб -страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.