Преглед документа Уж-555/2017 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби Д. В . из Лесковца, у време подношења уставне жалбе на издржавању казне затвора у Казнено -поправном заводу у Нишу, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јануара 2021. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Д. В . изјављена против решења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 5531/16 од 3. новембра 2016. године и Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО. 899/16 од 26. децембра 2016. године због повреде права из члана 23. став 1. и члана 25. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

1. Д. В . из Лесковца, у време подношења уставне жалбе на издржавању казне затвора у Казнено -поправном заводу у Нишу, поднео је Уставном суду, 19. јануара 2017. године, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на достојанство и слободан развој личности гарантованог чланом 23. став 1. Устава Републике Србије, повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета зајемченог чланом 25. став 2. Устава и повреде права на једнаку заштиту права и права на правно средство зајемченог чланом 36. став 1. Устава.

Уставном жалбом се оспоравају решења којима је правноснажно одбачена кривична пријава коју је подносилац уставне жалбе поднео због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, против начелника службе обезбеђења казнено-поправног завода у којем је издржавао казну затвора у трајању од десет година због извршеног кривичног дела убиства.

У уставној жалби је наведено да је начелник службе обезбеђења, да би намерно додатно незаконито казнио и понизио подносиоца, издао налог да се 10. новембра 2015. године подносилац уставне жалбе везаних руку и ногу спроведе у Клинику за оралну хирургију С. факултета у Б . ради операције, за кога је морао знати да болује од хроничних болести и да је стар 63 године. Подносилац је навео да су му и у току хируршке интервенције, поред руку, биле везане и ноге, као у концентрационом логору. Због наведеног подносилац уставне жалбе се притуживао управнику завода, а потом је поднео и кривичну пријаву која је правноснажно одбачена овде оспореним решењима.

Истакао је да су му руке биле везане лисицама, а „ноге ланцем на чијим су крајевима биле огромне лисице да би могао да хода“. Подносилац је навео да је употреба ланаца за везивање осуђених лица забрањена чланом 68. став 1. Европских затворских правила, а правило 33 скупа минималних правила о поступању са затвореницима забрањује да то средство принуде буде употребљено као казна, док као средство за везивање може бити употребљено само у таксативно наведеним случајевима при спровођењу ради спречавања бекства, под условом да се одмах скину када затвореник приступи судској или управној власти.

Подносилац уставне жалбе истиче и да је изведен у „осуђеничкој униформи направљеној од вишебојног отпадног, рециклираног текстила из које излазе дуге животињске длаке у осуђеничком жаргону звану 'јазавац' која наглашава његово својство осуђеног лица“, да су га водили кроз двориште, ходнике и чекаонице болнице, док је „по земљи и подовима вукао ноге и ланац којим су му ноге биле везане, за све време изложен погледима цивилних лица, пацијената и службеног особља и са осећањем 'вашарске мечке' коју је власник извео на вашар да забавља вашарску публику и највећим понижењем које је у животу претрпео“.

Предложено је да Уставни суд утврди да су права из члана 23. став 1. и члана 25. став 2. Устава подносиоцу повређена свирепим, нечовечним и понижавајућим поступањем и кажњавањем, намерном неадекватном и прекомерном применом средстава принуде приликом спровођења у болницу на операцију, као и да му је оспореним решењима повређено право на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. став 1. Устава тиме што надлежни органи нису спровели адекватну истрагу поводом његове кривичне пријаве, те да му се на име правичног задовољења због претрпљене нематеријалне штете нечовечним поступањем затворских власти исплати износ од 3.600,00 евра, а износ од 3.000,00 евра због повреде права која је учињена од стране јавног тужилаштва.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Одредбом члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) је прописано да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, на основу садржине уставне жалбе и достављене документације, утврдио следеће:

Оспореним решењем Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 5531/2016 од 3. новембра 2016. године одбачена је кривична пријава подносиоца уставне жалбе, поднета против начелника службе обезбеђења Казнено-поправног завода у Београду због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика. У образложењу оспореног решења је наведено да је утврђено да је спровођење осуђеног В . на С . факултет вршен по упуту заводског лекара, да је пре издавања налога извршена безбедносна процена, па је по утврђивању чињеница да је осуђени јаке телесне грађе (висок 193 цм), да је осуђен на казну затвора у трајању од десет година, да је кривично дело, због којег издржава казну затвора, извршио ватреним оружјем, па како су службеници обезбеђења који врше спровод наоружани, постоји опасност да осуђени дође у посед ватреног оружја, уколико није везан, да је С . факултет јавна установа у коју имају неограничен приступ сви грађани, као и да се ради о објекту који није обезбеђен физичко – техничким системом којим би се спречио евентуални покушај бекства осуђеног, због чега постоји висок степен безбедносног ризика приликом спровођења осуђених лица у ту установу. Даље је наведено да су службеници обезбеђења приликом вршења спрово ђења узели у обзир све околности и донели правилну процену безбедносне ситуације, те је стога издат налог да се осуђеном вежу руке напред, а да се пре изласка из специјалног возила руке осуђеног вежу позади и да му се вежу ноге, као и да је дозвољена употреба ватреног оружја и примена мера принуде.

Из образложења оспореног првостепеног решења произлази да је тужилаштво извршило увид у одлуке управника Завода поводом притужби подносиоца уставне жалбе на начин његовог спровођења на стоматолошку интервенцију и утврдило да je спровођењу осуђеног, овде подносиоца уставне жалбе, на лекарски преглед и хируршку интервенцију дана 10. и 12. новембра 2015. године извршен о по налогу начелника службе за обезбеђење , у складу са одредбама Правилника о мерама за одржавање реда и безбедности у заводима за извршење кривичних санкција и да је протекло без проблема.

У образложењу оспореног другостепеног решења Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО. 899/16 од 26. децембра 2016. године наведено је да је у циљу утврђивања чињеничног стања и преиспитивања правилности одлуке Првог основног јавног тужилаштва у Београду извршен увид у списе предмета тог тужилаштва Кт. 5531/16, па је сагледавањем случаја и анализом поступања утврђено да је то тужилаштво, поступајући по кривичној пријави, предузело одређене доказне радње како би додатно разјаснило чињенично стање, иако се из саме кривичне пријаве могло закључити да нема основа за кривично процесуирање према пријављеном лицу, па је у том циљу затражена информација од Министарства правде – Управа за извршење кривичних санкција и Казнено -поправног завода у Београду у циљу разјашњења процедуре поступања са осуђеним лицем у конкретном случају.

4. Чланом 23. Устава је утврђено: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (став 1.) и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (став 2.).

Одредбама члана 25. Устава је утврђено: да је физички и психички интегритет неприкосновен (став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).

Одредбама члана 36. Устава утврђено је: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.)

Међународним пактом о грађанским и политичким правима прописано је да нико не може бити подвргнут мучењу нити свирепом, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 7.).

Конвенцијом УН против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака прописано је: да у смислу ове конвенције израз „тортура“ означава сваки акти којим се једном лицу намерно нанесе бол или тешке физичке или менталне патње у циљу добијања од њега или неког трећег лица обавештења или признања или његовог кажњавања за дело које је то или неко треће лице извршило или за чије извршење је осумњичено, застрашивања тог лица или вршење притиска на њега или застрашивања или вршења притиска на неко треће лице или из било којег другог разлога заснованог на било ком облику дискриминације ако тај бол или те патње наноси службено лице или било које друго лице које делује у службеном својству или на његов подстицај или са његовим изричитим или прећутним пристанком, да се тај израз не односи на бол или патње које су резултат искључиво законитих санкција, неодвојивих од тих санкција или које те санкције проузрокују (члан 1.); да свака држава чланица настоји да се према њеном кривичном праву сва акта тортуре сматрају кривичним делима, да је исти случај и са покушајем вршења тортуре или неког другог акта који изврши неко лице, а који представља саучесништво или учествовање у акту тортуре (члан 4. став 1.); да свака држава чланица одређује за ова кривична дела одговарајуће казне којима је узета у обзир њихова тежина (члан 4. став 2.); да ће се свака држава чланица старати да упознавање и информисање о забрани тортуре буде саставни део образовања цивилног или војног особља задуженог за примену закона, медицинског особља, вршилаца јавних функција и осталих лица која на било који начин могу учествовати у чувању, саслушању или опхођењу са неком ухапшеном или притвореном или затвореном особом (члан 10. став 1); да свака држава уноси споменуту забрану у утврђена правила или упутства у вези са обавезама са обавезама и дужностима тих лица (члан 10. став 2.); да свака држава чланица врши систематски надзор над правилима, упутствима, методама и праксом саслушања и над одредбама у вези са чувањем и поступањем на било који начин са ухапшеним, притвореним или затвореним лицима на некој територији под њеном јурисдикцијом, а ради спречавања сваког случаја тортуре (члан 11.); да се свака држава чланица стара да надлежни органи неодложно изврше непристрасну истрагу сваки пут кад постоје оправдани разлози да се посумња да је акт тортуре извршен на некој територији под њеном јурисдикцијом (члан 12.); да свака држава чланица обезбеђује сваком лицу које тврди да је било подвргнуто тортури на некој територији под њеном јурисдикцијом право да се жали надлежним органима споменуте државе које ће неодложно и непристрасно испитати случај, као и да ће се предузети мере ради обезбеђења заштите лица које се жалило и лица као сведока од сваког лошег поступања или било каквог застрашивања због поднесене жалбе или било какве дате изјаве (члан 13.).

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода прописано је да нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 3.).

Препоруком REC (2006) Комитета министара Савета Европе, као и Додатком ове Препоруке формулисана су Европска затворска правила којима се државама преп оручује: да ограничења за лица лишена слободе треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном циљу због ког су наметнута (тачка 3.); да затвореници који немају довољно своје одеће добијају одећу која одговара климатским условима (тачка 20.1.); да одећа не сме бити деградирајућа или понижавајућа (тачка 20.2.); да затвореници који добију дозволу да изађу из затвора нису дужни да носе одећу која их идентификује као затворенике (тачка 20.4.); да ће се приликом премештаја затвореника из затвора у затвор, или на друга места као што су суд или болница водити рачуна да буду што мање изложена очима јавности и да се осигура њихова анонимност (члан 32.1.); да се превоз затвореника врши о трошку и под контролом државних власти (тачка 32.2.); да ће затворска управа водити рачуна о здрављу свих затвореника под њеним надзором (тачка 39.); да затвореници треба да имају приступ здравственим службама у земљи без дискриминације по основу њиховог правног статуса (тачка 40.3.); да све неопходне медицинске, хируршке и психијатријске услуге које у сврху лечења постоје у заједници морају бити на располагању и затвореницима у сврху лечења (тачка 40.5.); да ће се болесни затвореници којима је потребно специјалистичко лечење преместити у специјалне институције или цивилне болнице, уколико такво лечење није могуће обезбедити у затвору (тачка 46.1.); да ће мере безбедности које се примењују на поједине затворенике бити на нивоу минимума неопходног да се обезбеди њихово сигурно чување (тачка 51.1.); да се безбедност осигурава физичким препрекама и другим техничким средствима, а допуњује се динамичком безбедношћу коју спроводи особље спремно да реагује и које познаје затворенике под њиховом контролом (тачка 51.2.); да је употреба ланаца и окова забрањена (тачка 68.1.); да се лисице, кошуље и друга средства за физичко обуздавање неће користити осим: а. ако је то неопходно као предострожност од бекства приликом транспорта, под условом да се иста уклањају пре него што се затвореник појави пред судским или управним органима, осим уколико тај орган не одлучи супротно; или б. када то нареди управник, ако су друга средства контроле неуспешна, ради заштите затвореника од самоповређивања, повређивања других или ради спречавања велике штете имовини, о чему ће управник одмах обавестити лекара и известити виши надлежни орган (тачка 68.2.); да се средства везивања неће примењивати дуже него што је строго неопходно (тачка 68.3); да ће се начин употребе средстава везивања прописати домаћим законодавством (члан 68.4.); да је затвореник кажњен самим тим што му је одузета слобода, стога услови и затворски режим у којим се затвореник држи не смеју додатно увећавати патњу коју затварање подразумева (тачка 102.2.).

Одредбама члана 137. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.) прописано је кривично дело злостављање и мучење , и то – да ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се затвором до једне године (став 1.), да ко применом силе, претње, или на други недозвољени начин другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни или то учини из друге побуде засноване на било каквом облику дискриминације, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 2.), да ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се за дело из става 1. затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2.затвором од две до десет година (став 3.).

Одредбама Закона о извршењу кривичних санкција („Службени гласник РС“, бр. 55/14 и 35/19) прописано је: да се кривична санкција извршава на начин којим се јемчи поштовање достојанства лица према коме се она извршава, да су забрањени и кажњиви поступци којима се лице према коме се извршава кривична санкција подвргава било каквом облику мучења, нечовечног или понижавајућег кажњавања или поступања, злостављања или експериментисања, да је кажњива принуда према лицу према коме се извршава кривична санкција ако је несразмерна потребама њеног извршења (члан 6. ст. 1. до 3.); да лице према коме се извршава кривична санкција има право на заштиту основних права прописаних Уставом, потврђеним међународним уговорима, општеприхваћеним правилима међународног права и овим законом, да лице према коме се извршава кривична санкција може бити ограничено у основним правима само у мери неопходној за извршење кривичне санкције и у поступку прописаном овим законом, да је против појединачних аката којима се решава о правима и обавезама лица према коме се извршава кривична санкција дозвољена је судска заштита, коју у складу са овим законом обезбеђује судија за извршење кривичних санкција (члан 8. ст. 1. до 3.); да осуђени има право на бесплатно рубље, одећу и обућу који су прилагођ ени месним климатским условима, да ако посао који обавља то захтева, осуђени има право на посебну радну одећу, обућу и опрему, да пропис који уређује одећу, обућу, рубље и постељину осуђених доноси министар надлежан за послове правосуђа (члан 84. с т. 1. до 3.); да одећа осуђеног не сме деловати омаловажавајуће ни понижавајуће , а да у заводу и одељењима отвореног и полуотвореног типа осуђени има право да носи сопствену одећу и обућу (члан 85. ст. 1. и 2.); да на захтев осуђеног, управник завода може му одобрити специјалистички преглед ако такав преглед није одредио лекар, уз претходно приба вљено мишљење лекара о разлозима одбијања (члан 117. став 1.); мере принуде се према осуђеном могу применити само када је неопходно да се спречи бекство осуђеног (члан 142. став 1. тачка 1); да су мере принуде: употреба физичке снаге, везивање, издвајање, употреба гумене палице, употреба шмркова са водом, употреба хемијских средстава, употреба ватреног оружја, да се приликом примене мере принуде користи она мера која најмање угрожава живот и здравље лица према коме се примењује, којом се успешно савлађује отпор и која је сразмерна опасности која прети (члан 143. ст. 1. и 2.); да је ватрено оружје дозвољено употребити само ако се другим мерама не може онемогућити приликом спровођења бекство осуђеног који издржава казну затвора од десет година или тежу казну или бекство лица коме је одређен притвор за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко десет година (члан 145. став 1. тачка 3).

Правилником о мерама за одржавање реда и безбедности у заводима за извршење кривичних санкција („Службени гласник РС“, број 105/14) прописано је: да се мере принуде, осим физичке снаге, неће применити према осуђенима који су видљиво стари, болесни, тешки инвалиди, као ни према осуђеницама чија је трудноћа видљива, да ће мере принуде применити и према лицима из става 1. овог члана ако ватреним оружјем или другим опасним средством непосредно угрожавају живот других лица (члан 11. ст. 1. и 2.); да су средства за везивање – лисице, пластичне лисице за једнократну употребу и кожни каишеви посебно намењени за везивање , да су остала средства за везивање и спутавање забрањена, да осуђени који издржава казну у затвореном одељењу, приликом извођења из завода, по било ком основу, мора бити везан, да овлашћено службено лице везује осуђеног приликом спровођења ако добије писмени налог руководиоца службе за обезбеђење (члан 13. ст. 1. до 3.) ; да o начину на који ће осуђени бити везан (са рукама напред или назад), одлучује овлашћено службено лице на основу података о склоностима осуђеног, који се уписују у налог за спровођење осуђеног, на основу физичке конституције осуђеног и других сазнања до којих овлашћено службено лице дође (члан 14. став 1.); да се ватрено оружје, у складу са Законом, употребљава само ако се другим мерама не може – 1) одбити истовремен или непосредно предстојећи противправни напад којим се угрожава живот осуђеног, запосленог или другог лица затеченог у заводу, 2) онемогућити бекство осуђеног из завода затвореног типа или затвореног типа са посебним обезбеђењем и 3) онемогућити приликом спровођења бекство осуђеног који издржава казну затвора од десет година или тежу казну или бекство лица коме је одређен притвор за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко десет година (члан 25.); да се у налогу за спровођење осуђеног или притвореног из члана 25. став 1. тачка 3) овог правилника, изричито наводи да овлашћено службено лице може употребити ватрено оружје у случају његовог бекства (члан 28.став 1.).

Правилником о кућном реду казнено-поправних завода и окружних затвора („Службени гласник РС“, број 110/14) прописано је: да се осуђеном обезбеђује одећа, обућа, рубље и постељина, као да се за време рада осуђеном обезбеђује радна одећа и обућа (члан 17.); да се осуђеном саопштава да је дужан да чува и одржава ствари добијене на употребу и да том приликом потписује листу задужења (члан 19.).

5. Испитујући постојање Уставом и законом утврђених претпоставки да Уставни суд одлучује о овој уставној жалби, Уставни суд најпре констатује да је уставна жалба изјављена против решења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 5531/16 од 3. новембра 2016. године и Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО. 899/16 од 26. децембра 2016. године због повреде права из члана 23. став 1. Устава, повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета зајемченог чланом 25. став 2. Устава и повреде права на једнаку заштиту права и права на правно средство зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Уставни суд констатује да се наводима уставне жалбе изражава став и у односу на наредбу о спровођењу за коју се тврди да је донета са циљем додатног кажњавања и понижавања подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд указује на то да се самим подношењем кривичне пријаве не стиче право да се по поднетој кривичној пријави покрене кривични поступак, те да подносилац кривичне пријаве нема ни Уставом, ни законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак, нити да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Стога се оштећени, односно подносилац кривичне пријаве из разлога што по кривичној пријави није покренут кривични поступак по службеној дужности, не може позивати на то да су решења о одбачају кривичне пријаве неправична. Овакав став је Уставни суд изразио у више својих одлука (видети Одлуку Уж-9956/2016 од 29. децембра 2020. године, тачка 5. и Р ешење Уж-26/2008 од 12. марта 2009. године). Исти став је заузео и Европски суд за људска права у пресуди донетој 6. априла 2004. године у предмету Krzak против Пољске, представка број 51515/99, ст. 23. до 25.), када је оценио да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода не гарантује право да ће се против трећег лица покренути кривични поступак, нити да ће то лице бити осуђено.

5.1. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 23. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац сматра да му је повређено људско достојанство тиме што су му руке биле везане лисицама, а ноге ланцима приликом спровођења из казнено -поправног завода на лекарски преглед и хируршку стоматолошку интервенцију у Клинику за оралну хирургију С. факултета у Б, као и тиме што ј е изведен у затворској униформи, чиме је јасно у очима јавности био приказан као осуђеник. Уставни суд посебно има у виду наводе подносиоца уставне жалбе да је конкретан догађај код њега изазвао осећај највећег понижења које је у животу имао.

Разматрајући право на људско достојанство Уставни суд констатује да јемства овог права представљају основне вредности демократског друштва и да је ово право зајемчено свим људским бићима без обзира на то у ком се статусу она налазе. Садржина права на људско достојанство огледа се у неприкосновеном праву сваког појединца и у обавези свих да наведено право поштују и штите. Уставни суд констатује и то да међународни уговори о људским правима не опредељују људско достојанство као посебно људско право. Имајући у виду члан 18. став 3. Устава, Уставни суд констатује да у пракси међународних институција људско достојанство представља аспект других људских права и разматра се у склопу тих права. У пракси Европског суда за људска права људско достојанство се, између осталог, разматра као елемент забране мучења прописаног чланом 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. С обзиром на то Уставни суд је разматрао релевантну праксу Европског суда за људска права у односу на члан 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у оној мери у којој су ти ставови компатибилни са садржином члана 23. став 1. Устава Републике Србије, имајући у виду да члан 3. Европске конвенције за заштиту основних људских права и основних слобода садржински одговара одредбама ч л. 23. и 25. Устава.

Уставни суд је, с обзиром на статус људског достојанства у Уставу Републике Србије као посебног људског права, приступио анализи навода уставне жалбе, посебно имајући у виду значај који ово право има за свако људско биће. Неприкосновеност људског достојанства зајемчена одредбом члана 23. став 1. Устава потврђена је у члану 202. Устава забраном одступања од овог права у ванредном и ратном стању. С друге стране, право на људско достојанство није апсолутно право и оно може бити ограничено другим правима или обавезама. Корелат права на људско достојанство је обавеза свих да га поштују и штите. Уставни суд констатује да се људско достојанство огледа у субјективном осећају које појединац има у односу на себе у датој ситуацији и у схватању односа који други људи могу заузети према њему у датој ситуацији. Стога, осећај достојанства превасходно означава субјективни аспект самопоштовања и самовредновања. Поред субјективног аспекта људског достојанства, а имајући у виду да право на људско достојанство није апсолутно право, приликом процене да ли је оно повређено морају се узети у обзир и аспекти обавезе других лица да ово право поштују и штите. Процена односа права и обавеза, односно процена да ли је у конкретном случају дошло до нарушења јемстава које ово право гарантује мора се разматрати у склопу сваког конкретног случаја применом принципа сразмерности.

Уставни суд констатује да је људско достојанство посебно осетљива категорија код осуђених лица која се налазе на издржавању казне затвора, а за која важе строжија безбедносна правила. Стога право на људско достојанство може бити ограничено специфичним аспектима обавезе заштите и поштовања људског достојанства које у односу на осуђено лице имају државни органи који се старају о лицима на издржавању казне затвора. Уставни суд указује на то да примена мера принуде према осуђеним лицима, ако није неопходно потребна, може нарушити људско достојанство и довести до повреде права гарантованих одредбом члана 23. став 1. Утолико се за правилну процену повреде достојанства осуђеника морају сагледати елементи субјективног осећаја, разлози који су довели до таквог осећаја, те да ли су разлози који су изазвали осећај повреде људског достојанства били у складу са обавезом поштовања и заштите људског достојанства, тј. да ли су имали легитимни циљ и били неопходни у конкретном случају.

Разматрајући чињенице и околности конкретног уставносудског предмета, Уставни суд констатује да из оспорених решења и остале документације произлази да се подносилац уставне жалбе, у време критичног догађаја, налазио на издржавању казне затвора у трајању од десет година због осуде за извршење кривичног дела убиства, извршеног ватреним оружјем; да је у време критичног догађаја, који је предмет оспоравања у овом уставносудском поступку, био стар 63 године (рођен 20. јула 1953. године) и да му је преостало да издржи још седам година затворске казне (истек казне предвиђен за 11. фебруар 2022. године); да је распоређен у затворено одељење и због тежине кривичног дела утврђен је средњи степен ризика, а због хроничног обољења улцерозни колитис донет је закључак да је ограничено радно способан, као и да у делу казне коју је издржао до критичног догађаја није био дисциплински кажњаван, нити су према њему примењиване посебне мере безбедности; да је за извођење из Казнено-поправног завода у Београду на С . ф . у Б . – Клиника за оралну хириргију по упуту заводског лекара, издат налог за спровођење од стране начелника којим је прецизирано да ће се за спровођење лица користити специјално возило, да руке осуђеног треба везати напред, пре изласка из специјалног возила руке осуђеног везати позади, везати ноге лица и одобрена је употреба средстава принуде и ватреног оружја; да је приликом извођења осуђеник био у затворској униформи; да је у извештају о извршеном спровођењу лица констатовано да је спровођење протекло без проблема, да су на клинику стигли у 10 часова, у З авод се вратили у 12 часова, да је операција трајала од 10,30 до 11, 15 часова и да су током операције лицу биле везане руке и ноге.

Стога је у предметном случају задатак Уставног суда да испита да ли је извођење у затворској униформи и везивање, као мера принуде, у конкретним околностима, било у складу са легитимним циљем и неопходна мера приликом спровођења подносиоца уставне жалбе из казнено-поправног завода на лекарски преглед и хируршку интервенцију на Клиници за оралну хирургију при С. ф . у Б.

Уставни суд је у наставку разматрања ценио да ли је наредба о спровођењу и начин на који је спровођење извршено, односно став надлежних тужилаштава исказан у оспореним решењима у односу на наведено, у складу са гаранцијама одредбе члана 23. став 1. Устава и релевантним правним прописима, односно да ли задовољава аспект обавезе на поштовање и заштиту људског достојанства предвиђене чланом 23. став 1. Устава.

Релевантним правним прописима, наведеним у тачки 4. образложења ове одлуке, прописано је одевање затвореника и примена мера принуде.

С обзиром на цитиране одредбе, Уставни суд констатује да лица осуђена на затворску казну у Републици Србији носе затворску одећу (видети Одлуку Уставног суда Уж-7676/2015 од 8. фебруара 2018. године, тачка 5. образложења). Такође, правним прописима Републике Србије направљена је разлика у ношењу приватне и затворске одеће у зависности од тога да ли је завод отвореног или полуотвореног типа односно затвореног типа. Наводи подносиоца уставне жалбе у односу на одећу у којој је изведен у јавност односе се уопштено на изглед и квалитет одеће. Подносилац констатује да је одећа затворска униформа и да је осуђеници жаргонски називају „јазавац“, не спорећи при томе да су сви осуђеници снабдевени истом затворском униформом.

У оспореним решењима цењени су наводи у односу на одећу, констатовано да је гардероба у складу са прописима, а „да субјективни осећај притужиоца да је иста деградирајућа није од утицаја на примену прописаних одредби“. Такође је констатовано да наводи да „није био обучен прикладно па су га у болници особље и пацијенти посматрали са подозрењем, представља само субјективни осећај подносиоца пријаве да се према њему опходи на начин којим се вређа људско достојанство очигледно пренебрегавајући свој статус осуђеника“ јер је неспорно да се поступало у складу са прописима.

Субјективан осећај понижења приликом излагања јавности у наведеној одећи, није заснован на противправности ношења наведене затворске униформе. Уставни суд констатује да извођење у затворској униформи није забрањено, да је Европским затворским правилима препоручено да затвореници који добију дозволу да изађу из затвора нису дужни да носе одећу која их идентификује као затворенике, а да је националним прописима прописано да лица осуђена на казну затвора која казну издржавају у затворима затвореног типа носе затворску одећу. Такође, Уставни суд констатује да се из целокупне чињеничне ситуације не може оценити да је извођење у описаној одећи било одређено са циљем понижења, односно нарушења људског достојанства подносиоца уставне жалбе. Одећа коју је подносилац жалбе носио приликом конкретног догађаја била је у склопу краткотрајног изласка у јавност, у укупном временском трајању од два сата и са циљем пружања специјалистичке здравствене услуге, на основу упута лекара, а за коју у Заводу у коме је подносилац уставне жалбе био смештен није било услова. С обзиром на наведено , Уставни суд констатује да обавеза поштовања и заштите људског достојанства у конкретном аспекту није повређена.

У односу на мере принуде, Уставни суд констатује да је релевантним правним прописима наведеним у тачки 4. ове Одлуке, дозвољена употреба лисица и забрањена употреба ланаца. Европски суд за људска права је, разматрајући употребу лисица са становишта члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода усвојио став да употреба лисица обично не поставља питање према члану 3. ове конвенције када је та мера изречена у вези са законитим хапшењем или притвором и не подразумева употребу силе које премашује оно што се оправдано сматра потребним у датим околностима, односно да је за употребу лисица важно да ли постоји разлог да се верује да ће се дотична особа одупрети хапшењу или бегу, нанети повреду или штету или сузбити доказе (видети предмете: Raninen против Финске, број представке 152/1996/771/972, пресуда од 16. децембра 1997, став 56; Svinarenko и Slyadnev против Русије, број представке 32541/08 и 43441/08, пресуда Великог већа од 17. јула 2014. године, став 116-118.). Такође, Европски суд за људска права је у својој пресуди Radkov and Sabev против Бугарске (број представке 18938/07 и 36069/09, од 27. маја 2014., став 30-34 .) године констатовао да, у контексту везивања лисицама, релативна краткоћа те принудне мере, као и одсуство било каквог оштећења здравља апликанта, није од одлучујућег значаја. Конкретизовање начина примене мера принуде врши се у складу са мерама неопходности (Европски суд за људска права, предмет A.T. против Естоније, број представке 23183/15, пресуда од 13. новембра 2018., став 63.).

Разматрајући врсту мера принуде која је коришћена приликом спровођења, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе определио да је на рукама носио металне лисице, а на ногама ланце „на чијим су крајевима биле огромне лисице да би могао да хода“. Уставни суд констатује да је подносилац имао субјективан осећај да на ногама носи ланце као недозвољено средство принуде, услед чињенице да су лисице које се као мера принуде стављају на ноге спојене ланцима како би се омогућило ходање. Опис средства принуде која се налазила на ногама подносиоца уставне жалбе одговара врсти лисица које се стављају на ноге и које као такве представљају дозовољено средство принуде.

У оспореним решењима цењена је примена мера принуде и неопходност примене наведених мера принуде. Констатовано је да је осуђени јаке телесне грађе (висок 193 цм), а како издржава казну због кривичног дела убиства учињеног ватреним оружјем, а овлашћени службеници који врше спровођење морају бити наоружани, то постоји опасност да осуђени дође у посед ватреног оружја, које може употребити, уколико није везан. Такође је утврђено да је осуђеног требало спровести на С. ф . у Б . ради хируршке интервенције, а утврђујући да се ради о јавној установи у коју је приступ свим грађанима слободан, а у којој не постоји систем физичко-техничке заштите којим би се спречио евентуални покушај бекства осуђеног, надлежна јавна тужилаштва су оценила да је руководилац службе обезбеђења који је издао налог за спровођење исправно проценио да постоји висок степен безбедносног ризика, због чега је нужно осуђеном везати ноге и руке позади док се налази изван возила којим се врши његов транспорт из казнено-поправног завода до Клинике за оралну хирургију, уз одобрење употребе средстава принуде и ватреног оружја.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је употреба лисица заснована на закону, телесну грађу подносиоца уставне жалбе, чињеницу да је осуђен за убиство ватреним оружјем, односно да уме да рукује ватреним оружјем, околност да му је преостало да издржи још седам година затворске казне, што представља више од две трећине казне на коју је правноснажно осуђен, као и чињеницу да је из Завода морао бити спроведен због лечења на основу упута лекара , и то у јавну установу у којој не постоји систем физичко-техничке заштите којим би се спречио евентуални покушај бекства осуђеног, Уставни суд сматра да су надлежни државни органи, поступајући по кривичној пријави подносиоца уставне жалбе применили принцип сразмерности свеобухватно ценећи све околности од значаја и уставноправно прихватљиво образложили оне разлоге због којих су оценили да је у конкретном случају постојао висок степен опасности од бекства, односно примене насиља од стране подносиоца уставне жалбе у циљу бекства, због чега се везивање, као мера принуде показивала нужном приликом његовог спровођења на лекарски преглед и хируршку интервенцију. Уставни суд констатује да се изнета аргументација, са становишта гаранција права на људско достојанство, примењује на целокупан двочасовни боравак ван Завода, дакле и на период од 45 минута колико је трајала стоматолошка операција, а током које је подносилац уставне жалбе такође био везан лисицама.

Ценећи да ли је обавеза поштовања и заштите људског достојанства у конкретном случају задовољена Уставни суд констатује да је превасходни разлог за извођење подносиоца уставне жалбе био заштита његовог здравља (Европски суд за људска права, предмет A.T. против Естоније, број представке 23183/15, пресуда од 13. новембра 2018. године , став 59.).

Уставни суд такође констатује да подносилац уставне жалбе није истакао да се противио одвођењу на специјалистичку клинику ван завода (видети предмет Европског суда за људска права Прањић-М-Лукић против Босне и Херцеговине, број представке 4938/16 од 2. јуна 2020. године, став 63 .). С обзиром на то Уставни суд закључује да заштита здравља осуђеника, обезбеђујући при том осуђенику заштиту здравља на специјалистичкој клиници којој приступ имају и сви други људи, управо представља аспект заштите људског достојанства, односно потпада под опсег обавезе поштовања и заштите људског достојанства зајемченог чланом 23. став 1. Устава. Испуњавајући обавезу заштите здравља на начин на који би осуђеник могао да штити своје здравље и да није осуђен на казну затвора, Уставни суд сматра да је обавеза поштовања и заштите у овом аспекту људског достојанства остварена. Извођење подносиоца уставне жалбе у јавност није спроведено са циљем нарушења људског достојанства, већ са легитимним циљем заштите здравља, а мере принуде су примењене са циљем обезбеђења од покушаја бекства и потенцијалног угрожавања безбедности других лица. С обзиром на напред анализиран правни оквир и околности конкретног случаја Уставни суд је закључио да су начин спровођења и примена мера принуде извршени у складу са правним прописима, те да не постоји елемент противправности.

Ценећи наводе подносиоца да је примена мера принуде била прекомерна с обзиром на то да је стар и болестан, Уставни суд констатује да се животна доб од 63 године живота не може објективно сматрати старошћу с обзиром на то да је особа од 63 године живота радно способна особа. Уставни суд је става да болест особе може бити од утицаја на процену примене мера принуде, али само онда када је болест таквог карактера да конкретно лице доводи у стање изнемоглости и занемоћалости или пак када је болест таквог типа да би примена мера принуде довела до погоршања здравља. У конкретном случају Уставни суд је увидом у предмет закључио да болест подносиоца уставне жалбе јесте била констатована, да није била таквог карактера да доводи до занемоћалости осуђеног лица и да примена мера принуде није била таквог карактера да би могла додатно нарушити здравље осуђеника.

Имајући у виду наведено Уставни суд је, ценећи сразмерност примењених мера, односно аспект неопходности примене прописаних мера, са циљем пружања здравствене заштите с једне стране и са друге стране неопходност спречавања бекства и очувања безбедности других, закључио да је примена мера била неопходна и адекватна и да је у оспореним решењима захтев неопходности правилно балансиран и примењен. Стога је Уставни суд закључио да у конкретном случају није дошло до повреде права на људско достојанство, да и поред субјективног осећаја понижености подносиоца уставне жалбе не постоји нарушење обавезе на поштовање и заштиту људског достојанства.

5.2. У односу на наводе о повреди одредбе члана 25. став 2. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе истиче да је жртва нечовечног, понижавајућег поступања или кажњавања, намерном, неадекватном и прекомерном применом средстава принуде, образлажући повреду овог права истим наводима којима је образложио и повреду права на људско достојанство. Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе своју кривичну пријаву поднео по основу кривичног дела прописаног чланом 137. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, односно за дело злостављања или поступања на начин којим се вређа људско достојанство.

Уставни суд је анализирајући релевантне правне прописе у односу на неповредивост физичког и психичког интегритета, констатовао да је члан 25. став 2. Устава инкриминисан у члану 137. став 2. Кривичног законика и да овај став наведеног члана представља материјалноправни аспект тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих поступања или кажњавања, како је прописано релевантним међународним уговорима наведеним у тачки 4. ове Одлуке. Право на људско достојанство зајемчено чланом 23. став 1. Устава инкриминисано је у члану 137. став 1. Кривичног законика уз постојање квалификованог облика овог дела прописаног ставом 3. истог члана.

Уставни суд и на овом месту наглашава да је у Уставу право на људско достојанство дефинисано као посебно људско право, а које, и поред тога што може имати сличности са забраном мучења других сурових, нељудских или понижавајућих поступања или кажњавања има своју специфичну садржину, како је детаљно размотрено у тачки 5.1. образложења ове одлуке. Уставни суд констатује, а с обзиром на члан 18. став 3. Устава, да чињеница да се повреда достојанства у пракси Европског суда за људска права разматра у оквиру гаранција забране мучења и других сурових, нељудских или понижавајућих поступања или кажњавања, нема утицаја на другачији став Уставног суда у овом конкретном предмету, а с обзиром на то да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода не прописује као посебно људско право – право на људско достојанство.

С обзиром на истакнуто и констатацију да је кривична пријава поднета за кривично дело злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, а не за кривично дело из члана 137. став 2. Кривичног законика , Уставни суд закључује да наводи о повреди члана 25. став 2. нису основани.

С обзиром на претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.

5.3. У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да су му одбацивањем кривичне пријаве и неспровођењем истраге када су постојали разумни мотиви да се верује да је над подносиоцем извршено кривично дело злостављања повређена права на једнаку заштиту права и на правно средство, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе конкретизовао повреду права на члан 36. став 1 . Устава. У односу на став 1. члана 36. Устава чију повреду истиче, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није доставио ни један доказ којим би поткрепио своје наводе о неједнаком поступању тужилаштава. У односу на став 2. члана 36. Устава, Уставни суд истиче да се правом на правно средство јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како из самих оспорених аката произлази да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против првостепеног решења истакне приговор, те да је о поднетом приговору одлучивано на вишој инстанци, Уставни суд је утврдио да је и у овом делу уставна жалба очигледно неоснована.

У односу на наводе да истрага није спроведена, Уставни суд наглашава да је у оквиру разматрања истакнуте повреде члана 23. став 1. Устава заузео став да су оспорена решења донета на основу правилне оцене навода из кривичне пријаве, да су надлежна тужилаштва ценила све околности случаја, да су тражени додатни подаци о конкретном догађају, цењена неопходност примене мера принуде и извођење притужиоца у јавност у затворској одећи, те да је након уставноправно прихватљиве оцене доказа одлучено као у решењима. С обзиром на наведено, Уставни суд закључује да су наводи о повреди члана 36. Устава очигледно неосновани.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу изреке.

6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника и раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.