Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби С. В . из Аранђеловца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јануара 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. В . и утврђује да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 385/17 од 14. јула 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 385/17 од 14. јула 2017. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца подноситељке уставне жалбе, адвоката Б. Л . В , од 22. маја 2017. године, изјављен ој против пресуде Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. В . из Аранђеловца изјавила је Уставном суду, 30. августа 2017. године, преко пуномоћника Б. Л . В , адвоката из Аранђеловца, уставну жалбу против пресуда Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године и Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 385/17 од 14. јула 2017. године, због повреде права на правично суђење, зајемчен ог одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби, поред осталог, је наведено: да је подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење јер је одбачена као недозвољена њена жалба коју је изјавила против пресуде Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године, којом је оглашена кривом због извршења кривичног дела неосновано добијање и коришћење кредита и других погодности, и која јој је, као и осталим саоптуженим лицима, достављена са поуком о праву на изјављивање редовног правног лека, што је она и учинила.
Предложено је да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен е пресуде, документац ију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 89/17 од 2. марта 2017. године, усвајањем жалбе окривљеног А.Р. и по службеној дужности, на основу члана 454. Законика о кривичном поступку, укинута је пресуда Основног суда у Аранђеловцу К. 85/15 од 29. новембра 2016. године и предмет је враћен на поновно суђење.
У поновном кривичном поступку, након укидања пресуде Основног суда у Аранђеловцу К. 85/15 од 29. новембра 2016. године, по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Крагујевцу Кт. 1109/12 од 8. јануара 2013. године, прецизирано м поднеском Основног јавног тужилаштва у Аранђеловцу Кто. 653/14 од 6. маја 2015. године и 31. маја 2016. године и на главном претресу 7. септембра 2016. године донета је о спорена пресуд а Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године, којом је оптужена Р.Т. оглашена је кривом да је извршила кривично дело неосновано добијање и коришћење кредита и других погодности у продуженом трајању из члана 209. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, а у вези са чланом 61. Кривичног законика ; оптужена Г.М. оглашена је кривом да је извршила једно кривично дело неосновано добијање и коришћење кредита и других погодности из члана 209. став 3. у вези става 1. Кривичног законика; оптужена С. В, овде подноситељка уставне жалбе, оглашена је кривом да је извршила кривично дело неосновано добија ње и коришћење кредита и других погодности из члана 209. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, и оптужени А.Р. оглашен је кривим да је извршио кривично дело неосновано добијање и коришћење кредита и других погодности из члана 209. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Наведеном пресудом подноситељка уставне жалбе је, као и оптужени Г.М. и А.Р, осуђена на новчану казну у износу од 50.000,00 динара, док је оптужена Р.Т. осуђена на новчану казну у износу од 60.000,00 динара. Пресуда Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године достављена је, поред осталих, и подноситељки уставне жалбе и њеном браниоцу са поуком о правном леку, да може, у року од осам дана од дана пријема пресуде, изјавити жалбу Вишем суду у Крагујевцу, а преко тог суда.
Оспореном пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 385/17 од 14. јула 2017. године жалба браниоца окривљ ене, овде подноситељке уставне жалбе, одбачена је као недозвољена, са образложењем да је изјављена против правноснажне пресуде, јер је првостепена пресуда у односу на окривљену С. В, овде подноситељку уставне жалбе, постала правноснажна 23. децембра 2016. године, с обзиром на то да је окривљена С . В . није изјављивала жалбу против пресуде К. 85/15 од 29. новембра 2016. године, а примила ју је 14. децембра 2016. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду уставном жалбом указује, сваком се јемчи право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.
Одредбама члана 454. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др .), (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да а ко другостепени суд поводом било чије жалбе утврди да су разлози због којих је донео одлуку у корист оптуженог од користи и за саоптуженог који није изјавио жалбу или је није изјавио у том правцу, поступиће по службеној дужности као да таква жалба постоји (члана 454.); да ће се жалба одбацити решењем као неблаговремена ако се утврди да је поднета после законског рока (члан 456. став 1.); да ће се жалба одбацити решењем као недозвољена ако се утврди да је жалбу изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе или лице које се одрекло од жалбе или ако се утврди одустанак од жалбе или да је после одустанка поново изјављена жалба или ако жалба по закону није дозвољена (члан 456. став 2.); да ће се жалба одбацити решењем као неуредна ако је нечитка или непотпуна (члан 436. ст. 2. до 4.) (члан 456. став 3.).
Одредбама члана 436. ЗКП прописано је : да ако је жалбу изјавио оптужени или друго лице из члана 433. став 2. овог законика, а оптужени нема браниоца или ако је жалбу изјавио оштећени који нема пуномоћника, а жалба је нечитка или није састављена у складу са чланом 435. овог законика, првостепени суд ће наложити жалиоцу да у року од три дана уреди жалбу или да је допуни писменим поднеском (став 1.); да ако жалилац не поступи по налогу из става 1. овог члана, суд ће одбацити као неуредну жалбу која је нечитка или која не садржи елементе из члана 435. тач. 3) до 5) овог законика, а жалбу која не садржи елементе из члана 435. тачка 1) овог законика одбациће само ако се не може утврдити на коју пресуду се односи , да ће жалбу изјављену у корист оптуженог суд доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, а одбациће је ако се то не може утврдити (став 2. ); да ако је жалбу изјавио овлашћени тужилац или оштећени који има пуномоћника, а жалба је нечитка или не садржи елементе из члана 435. овог законика, суд ће одбацити жалбу као неуредну, да ће жалбу са овим недостацима изјављену у корист оптуженог који има браниоца суд доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, а одбациће је ако се то не може утврдити (став 3.); да се у жалби могу износити чињенице и предлагати нови докази, као и докази чије извођење је првостепени суд одбио (члан 395. став 4.), али је жалилац дужан да наведе разлоге зашто их раније није изнео, при чему је жалилац дужан да наведе доказе којима би се изнете чињенице имале доказати, а позивајући се на предложене доказе, дужан је да наведе чињенице које помоћу тих доказа жели да докаже (став 4).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе указује на повреду права на приступ суду, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, сматрајући да је Виши суд у Крагујевцу неосновано оценио да није дозвољена жалба коју је она изјавила против оспорене пресуде Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године. Уставни суд, на овом месту указује на то да је и Европски суд за људска права констатовао да је „незамисливо да члан 6. став 1. детаљно опише процесне гаранције које стоје на располагању странкама у поступку, а да прво не заштити оно што стварно омогућава корист од тих гаранција, то јест приступ суду, те да правичност, јавност и експедитивност судског поступка немају никакву вредност ако самог судског поступка уопште нема“ (в идети: пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Golder против Уједињеног краљевства, број представке 4451/70, од 21. фебруар 1975, став 35 .). Међутим, право на приступ суду није апсолутно право. Његова природа изискује да буде уређено законом, којим се могу установити и одређена ограничења у погледу његовог уживања. Нека од тих ограничења предвиђена су и одредбом 456. ЗКП .
Уставни суд је у својој Одлуци Уж-2416/2010 од 5. децембра 2012. године заузео становиште да се право на приступ суду, као саставни део права на правично суђење, по правилу везује за првостепене судове, док је право на приступ жалбеном суду или суду који одлучује о ванредним правним лековима обезбеђено гарантовањем права на правни лек из члана 36. став 2. Устава. Међутим, полазећи од тога да подноситељка уставне жалбе указује на произвољну и арбитрерну примену меродавног права приликом оцене дозвољености њене жалбе, Уставни суд је, изузетно, у конкретном предмету, наводе уставне жалбе ценио у односу на садржину права на приступ другостепеном суду, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, које је уставном жалбом истакнуто.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. Устава Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 385/17 од 14. јула 2017. године одбачена као недозвољена жалба коју је подноситељка уставне жалбе, преко браниоца, изјавила против пресуде Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године, којом је она оглашена кривом да је извршила кривично дело неосновано добијање и коришћење кредита и других погодности из члана 209. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђена на но вчану казну у износу од 50.000,00 динара, а која јој је достављена са поуком о правном леку да против те пресуде може изјавити жалбу Вишем суду у Крагујевцу, у року од осам дана од дана пријема. Уставни суд је надаље утврдио да су оспорене пресуде донете у поновном кривичном поступку, након укидања пресуде Основног суда у Аранђеловцу К. 85/15 од 29. новембра 2016. године, као и да из пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 89/17 од 2. марта 2017. године произлази да је наведена првостепена пресуда укинута усвајањем жалбе окривљеног А.Р. и по службеној дужности, на основу члана 454. Законика о кривичном поступку, без констатације да је та првостепена пресуда у било ком делу стекла својство правноснажности (иако у образложењу наведене другостепене пресуде нема ни констатације да се примена члана 454. Законика о кривичном поступку односи и на подноситељку уставне жалбе) .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да оцена Вишег суда у Крагујевцу у оспореној другостепеној пресуди о недозвољености жалбе подноситељке уставне жалбе изјављене против пресуде донете у поновно спроведеном кривичном поступку према свим првобитно оптуженим лицима, а којом је и подноситељка уставне жалбе оглашена кривом и поучена о праву на жалбу , са образложењем да је у односу на њу првобитно донета првостепена пресуда постала правноснажна, јер против ње није изјављивала жалбу, у околностима конкретног случаја, није заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног закона, при чему је таква примена закона била на штету подноситељке, а што је за последицу имало повреду гаранција садржаних у одредби члана 32. став 1. Устава.
6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, те утврдио да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кж1. 358/17 од 14. јула 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , док је у тачки 2. изреке поништио наведену пресуду и одредио да исти суд поново одлучи о жалби браниоца окривљене изјављеној против пресуде Основног суда у Аранђеловцу К. 60/17 од 3. маја 2017. године.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.