Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. Ш . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. децембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж. Ш . изјављена против пресуде Првог основног суда у Београду П. 54193/10 од 15. октобра 2015. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2061/16 од 9. марта 2017. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. Ш . из Београда поднео је Уставном суду, 27. априла 2017. године, преко пуномоћника Ђ . П, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење, на накнаду штете, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, подносилац истиче да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука о основаности тужбених захтева за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, створио стање правне несигурности, а њега довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени. Повреду права на правично суђење заснива на тврдњи о произвољној примени материјалног права и пропусту судова да образложе оспорене судске одлуке. Наводе о повреди права на накнаду штете и права на имовину, подносилац заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и да обавеже Републику Србију да му накнади нематеријалну штету због повреде Уставом зајемчених права, као и да му досуди трошкове на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П. 54193/10 од 15. октобра 2015. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени Град Београд да му на име накнаде штете због изгубљене добити за период од новембра 2004. године до јула 2009. године исплати одређени новчани износ са опредељеном законском затезном каматом. Ставом другим изреке одлучено је о трошковима поступка
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2061/16 од 9. марта 2017. године укинута је првостепена пресуда, у делу става првог изреке, којим је одбијен тужбени захтев да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете због изгубљене добити за период од јануара до децембра 2006. године исплати одређени новчани износ са опредељеном законском затезном каматом , док је у преосталом делу става првог изреке првостепена пресуда потврђена. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, када је нашао да у радњама органа туженог није било елемената незаконитог и неправилног рад а који би у смислу члана 172. Закона о облигационим односима представљао правни основ за тражену накнаду штете. П оред тога, наведено је да је другостепени суд укинуо првостепену пресуду у делу става првог изреке, јер је у том делу првостепени суд прекорачио тужбени захтев и тиме учинио битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 1. у вези члана 3. Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указује подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа људска права, и то: право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на накнаду штете (члан 35. став 2.), право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.) и право на имовину (члан 58. став 1.). Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд најпре констатује да је поводом већег броја уставних жалби изјављених против правноснажних пресуда донетих у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, донео одлуке којима је усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава. То су, поред осталих, и одлуке Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године.
Уставни суд је из садржине ове уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је подносилац Ж. Ш . у парничном поступку који је претходио уставносудском био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у предметима Уж-8979/2014 и Уж-8847/2014.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је и подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском предмету повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Оваква одлука утемељена је на разлозима датим у образложењу одлука Уставног суда Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме су истакнуте повреде права из члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио следеће: да су наводи ове уставнe жалбe истоветни наводима које су подносиоци М. С. и Ж. З, преко истог пуномоћника, изнели у уставним жалбама које су изјавили против правноснажних судских одлука донетих у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, а о којима је Уставни суд одлучивао у предметима Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015, као и да се оспорена судска одлука, разлози на којима се та одлука заснива, као и образл ожење заузетих правних ставова и оцена, такође битно слични судским одлукама оспореним уставним жалбама у наведеним уставносудским предметима.
Стога је Уставни суд, полазећи од разлога детаљно изнетих у образложењу одлука Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Што се тиче захтева подносиоца за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, у смислу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права, у околностима конкретног случаја, довољно да се постигне правично задовољење за подносиоца уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду штете, одлучујући као у тачки 2. изреке. Уставни суд је такав став заузео и у већ поменутим одлукама Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године, Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године, Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године
8. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.