Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Ми рослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Р . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. децембра 2020. године , донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Р . изјављена против пресуде Основног суда у Панчеву К. 1023/12 од 14. марта 2016. године и пресуде Вишег суда у Панчеву Кж.1. 151/16 од 2. новембра 2016. године због повреде права на правну сигурност, из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Д. Р . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету К. 1023/12.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р . из Београда подне о је Уставном суду, 9. децембра 2016. године, преко пуномоћника Г. В, адвоката из Панчева, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Панчеву К. 1023/12 од 14. марта 2016. године и пресуде Вишег суда у Панчеву Кж.1. 151/16 од 2. новембра 2016. године, због повреде права из чл. 32, 33. и 34. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету К. 1023/12.
Подносилац суштински истиче повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, посебних права окривљеног из члана 33. став 5. и правила ne bis in idem из члана 34. став 4. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је кривични поступак против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, трајао седам година и одвијао се кроз „шест истражних рочишта и 16 главних претреса“, те да подносилац није допринео трајању оспореног кривичног поступка;
- да подносиоцу није било омогућено да у потпуности изнесе одбрану;
- да је подносилац пре кривичног поступка у коме су донете оспорене пресуде гоњен за исто поступање пред војним дисциплинским органима, а који поступак је правноснажно обустављен.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених права, те да поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из списа предмета Војног дисциплинског суда у Новом Саду Дис. 7/11 и достављене документације, утврдио :
3.1. Чињенице и околности које се односе на кривични поступак у коме су донете оспорене пресуде
- да је Основно јавно тужилаштво у Панчеву 14. јуна 2012. године поднело оптужни предлог Кт. 996/10 против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је оспореном пресудом Основног суда у Панчеву К. 1023/12 од 14. марта 2016. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен кривим што је „у временском периоду од 11. априла 2008. године до 8. фебруара 2009. године у Панчеву, као службено лице, искоришћавањем свог службеног положаја другом нанео штету, у стању у коме је био способан да схвати значај свога дела и био способан да управља својим поступцима, тако што је као начелник Одсека Б-4 команде Специјалне бригаде Војске Србије, запослен у ВП 8486 Панчево сачинио и неовлашћено потписао наруџбеницу ИНТ. бр. 126-82 од 11. априла 2008. године, за коју није спровео јавну набавку мале вредности, а којом наруџбеницом је наручена регенерација две главе управљача за пинцгауер, по основу које је предузеће ДОО „Н.“ Ужице испоставило ВП 8486 Панчево рачун број 2009 од 15. априла 2008. године на износ од 102.600 динара, наруџбеницу ИНТ бр. 183-6 од 11. јуна 2009. године која не постоји у деловодству Специјалне бригаде по основу које је ДОО „Н .“ Ужице испоставило рачун Војној пошти 8486 Панчево бр. 3005 од 18. фебруара 2009. године на износ од 374.248,80 динара, иако две главе управљача за пух, две главе управљача за пинцгауер и две главе управљача за ТАМ-150-Т11 чија регенерација је наручена овим наруџбеницама нису уграђена на моторна возила, нити се налазе у магацину резервних делова и нису материјално задужена у јединици и наруџбеницу ИНТ. бр. 185-7 од 18. фебруара 2009. године која не постоји у деловодству Специјалне бригаде по основу које је ДОО „Н .“ Ужице испоставила Војној пошти 8486 Панчево рачун број 3007 од 25. фебруара 2009. године у износу од 279.306 динара иако је од укупно 10 карбуратора за пинцгауер чија регенерација је наручена наруџбеницом утврђена уградња пет карбуратора, док пет карбуратора није уграђено на моторна возила, исти се не налазе у магацину резервних делова и нису материјално задужени у јединици, на који начин је нанео штету Војсци Србије Војној пошти 8486 Панчево, у укупном износу од 616.561,80 динара, при чему је био свестан свога дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено“, а чиме је учинио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика и последично му је изречена условна осуда;
- да је оспореном пресудом Вишег суда у Панчеву Кж.1. 151/16 од 2. новембра 2016. године одбијена као неоснована жалба окривљеног, а пресуда Основног суда у Панчеву К. 1023/12 од 14. марта 2016. године је потврђена.
3.2. Чињенице и околности које се односе на дисциплински поступак
- да је Војни дисциплински тужилац у Новом Саду 12. априла 2010. године поднео оптужни предлог Војном дисциплинском суду у Новом Саду ВДТ. 08/10 против Д. Р . (овде подносиоца уставне жалбе) јер је „у првој половини 2009. године, противно наређењу Команде копнене Војске, пов. број 87 од 13. јануара 2009. године, Закона о јавним набавкама и Правилнику о додели јавне набавке мале вредности (СВЛ бр. 29/2007) уговарао поправке делова и склопова из наруџбенице инт. број 185-2 од 19. јануара 2009. године; спроводио поступак уговарања поправке – регенерације делова и склопова наведених у наруџбеници инт. број 185-3 од 19. јануара 2009. године након предаје средстава на оправку; сачињавао и потписивао наруџбенице (инт. 18-2 и 185-3 од 19. јануара 2009. године, инт. број 183-6 од 11. фебруара 2009. године и инт. број 185-7 од 18. фебруара 2009. године) за поправку – регенерацију делова и склопова у предузећу „Н.“ Ужице и „Е.“ Краљево иако није имао овлашћење за потписивање таквих докумената, нити било којих докумената из домена материјално-финансијског пословања јединице; извештај о спроведеном поступку јавне набавке мале вредности, средстава из наруџбенице инт. број 183-6 од 11. фебруара 2009. године, израдио и дао команданту специјалне бригаде на потпис 23. фебруара 2009. године иако је знао да су та средства предата на регенерацију раније, 12. фебруара 2009. године; није извршио задуживање средстава по повратку са регенерације, што је имало за последицу настанак мањка пет карбуратора и две главе управљача за пинцгауера, чиме је извршио дисциплински преступ „злоупотреба службеног положаја и прекорачење службеног овлашћења, из члана 149. тачка 12. Закона о Војсци Србије“;
- да је пресудом првостепеног Војног дисциплинског суда Дис. 9/10 од 8. децембра 2010. године окривљени Д. Р . оглашен кривим да је извршио дисциплински преступ – злоупотреба службеног положаја или прекорачење службеног овлашћења из члана 149. тачка 12. Закона о Војсци Србије, те је осуђен на дисциплинску казну „смањење плате за 30% у трајању од шест месеци“;
- да је решењем Вишег војног дисциплинског суда Дис. 4/11 од 24. фебруара 2011. године уважена жалба окривљеног, те је укинута пресуда Војног дисциплинског суда Дис. 9/10 од 8. децембра 2010. године, а списи предмета су враћени првостепеном суду на поновно суђење;
- да је решењем Војног дисциплинског суда у Новом Саду Дис. 7/11 од 19. јула 2011. године одбачен оптужни предлог ВДТ 08/10 од 12. априла 2010. године подигнут против Д. Р, због престанка професионалне војне службе окривљеног, као околности која трајно искључује дисциплинско гоњење;
- да је решењем Министарства одбране – Виши војни дисциплински суд Дис. 24/11 од 13. септембра 2011. године, поводом жалбе војног дисциплинског тужиоца у Новом Саду, а по службеној дужности, о бустављен војни дисциплински поступак против Д . Р, потпуковника у пензији.
У образложењу решења је, између осталог, наведено да приликом доношења овакве одлуке, Виши војни дисциплински суд налази да није целисходно вођење дисциплинског поступка против именованог официра којем је престала професионална војна служба,…, детаљно образлажући разлоге због чега престанак службе професионалног војног лица чини нецелисходним вођење дисциплинског поступка.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.), да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је: да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно добијена или је поступак правноснажно обустављен члан 4. став 1.); да ће пресуду којом се оптужба одбија суд изрећи ако тужилац од започињања до завршетка главног претреса одустао од оптужбе или је оштећени одустао од предлога за гоњење (члан 422. став 1. тачка 1.); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања или је ствар већ правноснажно пресуђена или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење (члан 438. став 1. тачка 1.); да другостепени суд испитује пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби (члан 451.).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година.
Законом о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10, 10/15 и 88/15 – Одлука УС) прописано је: да се овим законом уређује положај и надлежност Војске Србије, организација, састав и начела службе у Војсци Србије, специфична војна служба и служба под отежаним условима, командовање и руковођење Војском Србије, чинови у Војсци Србије, симболи и обележја Војске Србије, војни празници, називи јединица и установа, верска служба, одговорност за штету коју причини Војска Србије, демократска и цивилна контрола, јавност рада, канцеларијско пословање и евиденције у Војсци Србије, служба у Војсци Србије и друга питања од значаја за Војску Србије (члан 1.); да су дисциплински преступи, поред осталих, злоупотреба службеног положаја или прекорачење службеног овлашћења (члан 149. став 1. тачка 12.); да се за повреде дужности из службе учиниоцима изричу дисциплинске санкције: дисциплинске мере и дисциплинске казне (члан 151. став 1.); да се за дисциплинске грешке изричу дисциплинске мере, а за дисциплинске преступе дисциплинске казне (члан 151. став 2.); да се професионалном војном лицу могу изрећи следеће дисциплинске мере: опомена; смањење плате за месец у којем се дисциплинска мера изриче од 5% до 20% (члан 52. став 1.); да се професионалном војном лицу могу изрећи следеће дисциплинске казне: смањење плате од 5% до 30% у трајању од једног до шест месеци; смењивање са дужности уз постављање на непосредно нижи положај у трајању од једне до четири године; забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 30 дана; смењивање са командне, односно руководеће дужности уз забрану постављања на такву дужност у трајању од једне до четири године; забрана унапређења у виши чин или напредовања на виши положај у трајању од једне до четири године; враћање у претходни чин; губитак службе; губитак чина (члан 152. став 2.)
5. Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права из члана 34. став 4. Устава тиме што је пре кривичног поступка гоњен за исто поступање, а који поступак је правноснажно обустављен решењем Вишег војног дисциплинског суд а Дис. 24/1 1 од 13. септембра 2011. године.
Разматрајући истакнуту повреду начела ne bis in idem у светлу решења Вишег војног дисциплинског суда Дис. 24/11 од 13. септембра 2011. године и оспорених пресуда, Уставни суд подсећа да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у Одлуци Уставног суда Уж-1285/ 2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде права из члана 34. став 4. Устава: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста ( idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка ( bis).
Код испитивања првог услова неоходно је утврдити да ли се конкретан дисциплински поступак односи на тзв „кривичну оптужбу“, односно да ли је дисциплинска осуда по својој природи била кривична. Наведено с е утврђује применом такозваних Engel мерила, и то: према правној квалификацији дела у домаћем законодавству, природи дела која подразумева два кумулативна подкритеријума – обим прекршене норме и сврху казне, као и природу и степен тежине казне.
Уставни суд указује на то да је у конкретном случају дисциплински поступак који је вођен против окривљеног због дисциплинског преступа – злоупотребе службеног положаја и прекорачења службеног овлашћења из члана 149. став 1. тачка 12) Закона о Војсци Србије обустав љен из разлога целисходности, те испуњеност овог критеријума , односно првог услова зависи од природе прописане казне која се у дисциплинском поступку могла изрећи окривљеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је установио да вођење дисциплинског поступка не испуњава критеријум поступка по „кривичној оптужби“ и то пре свега у погледу казнене природе санкције која је по Закону о Војсци Србије могла бити изречена окривљеном. Уставни суд указује да је правна природа санкција (дисциплинских мера и дисциплинских казни) прописаних одредбом члана 152. Закона о Војсци Србије које су подносиоцу могле бити изречене у дисциплинском поступку статусног, односно радноправног карактера, будући да су све прописане санкције везане за радноправни статус лица против кога се води дисциплински поступак, а сврху санкције је могуће остварити само док се то лице налази у статусу професионалног припадника Војске Србије. Престанком тог статуса санкције предвиђене Законом губе своју сврху и не могу се извршити. Дакле, престанком професионалне војне службе престаје за извршиоца и превентивна и репресивна сврха прописаних санкција.
Уставни суд је, имајући у виду да је дисциплински поступак обустављен против окривљеног из разлога целисходности (престанак професионалне војне службе), оценио да није испуњен критеријум да су оба поступка вођена по „кривичној оптужби“, те сматра да у конкретном случају нису постојале било какве процесне сметње за вођење кривичног поступка након окончаног дисциплинског поступка.
Такође, Суд напомиње да обустава дисциплинског поступка из разлога целисходности (јер је окривљеном престала професионална војна служба) није процесна сметња за вођење другог казненог поступка, у конкретном случају, кривичног поступка, будући да престанак радноправног својства није околност која трајно искључује гоњење. Обустава дисциплинског поступка која се догодила у конкретном предмету не представља ни правноснажно пресуђену ствар у смислу одр едбе члана 438. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Уставни суд подвлачи да би у супротном, када би се оваква обустава дисциплинског поступка сматрала пресуђеном ствари на коју се примењује правило ne bis in idem из члана 34. став 4. Устава, фактички би било онемогућено било које казнено гоњење лица коме је престала професионална војна служба за казнена дела које би то лице учинило за време вршења (професионалне војне) службе, будући да би учинилац дела напуштањем Војске Србије , својом одлуком , исходовао обуставу дисциплинског поступка и забрану вођења другог казненог поступка, а што би водило злоупотреби правила ne bis in idem.
С обзиром на све напред наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Основног суда у Панчеву К. 1023/12 од 14. марта 2016. године и Вишег суда у Панчеву Кж.1. 151/16 од 2. новембра 2016. године није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд наглашава да сагласн о пракси и ставовима како овог суда, тако и Европског суда за људска права, право на одбрану у кривичном поступку не значи гаранцију да ће током судског поступка бити изведени сви доказни предлози окривљеног. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења чињеничног стања, а у пресуди је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, а што је овде детаљно учињено у првостепеној пресуди Основног суда у Панчеву К. 1023/12 од 14. марта 2016. године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Подносилац сматра да му је повређено и право на суђење у разумном року. При томе наводи да је оспорени кривични поступак трајао седам година.
Уставни суд је оценио ове наводе као очигледно неосноване. Наиме, Суд је утврдио да је оспорени кривични поступак започет 14. јуна 2012. године, подношењем оптужног предлога Кт. 996/10 надлежном суду, а правноснажно је окончан 2. новембра 2016. године, када је донета оспорена другостепена пресуда. Дакле, оспорени поступак је трајао четири године и четири месеца.
Полазећи од претходно утврђеног, Уставни суд је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.