Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Г . из Сврљига, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. децембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г. Г . изјављена против пресуд а Основног суда у Крушевцу К. 777/15 од 14. марта 2016. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 753/16 од 8. септембра 2016. године и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је пред Основним судом у Крушевцу вођен у предмету К. 777/15.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Г . из Сврљига је, 14. новембра 201 6. године, преко пуномоћника Б. Б , адвоката из Ниша, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Основног суда у Крушевцу К. 777/15 од 14. марта 2016. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 753/16 од 8. септембра 2016. године, због повреде права на правично суђење, као и због повреде права на суђење у разумном року у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Крушевцу у предмету К. 777/15, а која су права зајемчена одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац је истакао повреду члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава Републике Србије.
У уставној жалби се , поред осталог, наводи да се пред Основним судом у Крушевцу (раније пред Општинским судом у Крушевцу), против подносиоца водио кривични поступак, правноснажно оконачан доношењем оспорених пресуда , којима је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и изречена му je условна осуда којом је утврђена казна затвора у трајању од једне године и истовремено одређено да се ова казна неће извршити уколико окривљени у року од две године не учини ново кривично дело.
Повреду прав а на правично суђење подносилац образлаже тиме што су оспорене пресуде засноване на доказу на коме се не могу заснивати – на вештачењу вештака специјалисте патолошке анатомије Р.С, који је ценио механизам повређивања оштећеног, уместо да се на ове околности одреди вештак специјалиста ортопедије, јер је једино вештак те струке лице које поседује посебна стручна знања која су од значаја за утврђивање механизма настанка повреда оштећеног у конкретном случају. Но, и поред тога што су суду презентиран и налаз и мишљење вештака специјалисте ортопеда Г.В. суд је прихватио налаз вештака Р.С. као правилан , не пружајући образложење због чега не прихвата презентирани налаз вештака ортопеда. При томе, суд је одбио бројне предлоге одбране за саслушање сведока који би показал и да је вештак Г.В. правилно утврдио чињенице које су биле предмет вештачења.
Подносилац наводи да му је право на суђење у разумном року повређено услед предугог трајања кривичног поступка поводом догађаја од 12. новембра 2007. године , у којем је оптужница Кт. 291/07 подигнута 24. октобра 2008. године, а првостепен а пресуд а Основног суда у Крушевцу К. 1960/10 донета 29. јула 2015. године, која је укинута пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 1317/15 од 10. новембра 2015. године. Сматра да се сложеност предмета поступка највише огледала у утврђивању степена његове алкохолисаности у време извршења кривичног дела које му је стављено на терет, што не оправдава седам година трајања првостепеног поступка. Наводи да је главни претрес два пута одложен услед његове спречености здравственим разлозима да приступи суду, па тврди да надлежни суд није водио рачуна о потреби да се поступак води на тај начин да се оконча у разумном року. Као најочигледнији пример оваквог поступања наводи заказивање претреса на записнику од 16. јануара 2011. године тек за 25. април 2012. године, за шта суд није дао никакво образложење. Такође сматра да је његов интерес као окривљеног био да се поступак што пре оконча, како не би дужи период времена провео у неизвесности око исхода поступка, што може имати негативне ефекте и на његово здравље и на односе са средином у којој живи.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означеног уставног права , поништи оспорене пресуде, наложи да се у поновном поступку уместо налаза вештака Р.С. користи налаз и мишљење вештака Г.В., као и да му се на име правичне накнаде досуди износ од 3.000 евра.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увид ом у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Крушевцу К. 777/15 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем о спровођењу истраге Општинског суда у Варварину Ки. 78/07 од 22. фебруара 2008. године, које је потврђено решењем Општинског суда у Варварину Кв. 19/08 од 5. марта 2008. године, покренут је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе због основане сумње да је извршио кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 1. у вези члана 289. став 1. Кривичног законика, по захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Варварину Кт. 291/07 од 7. децембра 2007. године.
Решењем Општинског суда у Варварину Ки. 78/07 од 8. маја 2008. године, које је потврђено решењем Општинског суда у Варварину Кв. 19/08 од 5. јуна 2008. године, проширена је истрага против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела подстрекавањем из члана 333. став 1. у вези члан а 34. Кривичног законика и кривичног дела спречавање и ометање доказивања подстрекавањем из члана 336. став 2. у вези члан а 34. Кривичног законика , по захтеву Општинског тужилаштва у Варварину Кт. 291/07 од 11. фебруара 2008. године .
У току истраге, поред подносиоца уставне жалбе саслушан је и окривљени Д.М, те су испитани у својству сведока Р.С, Г.С, Г.К, Д.М, Д.М, М.Б, Ж. Ј, Љ.М, Д.А, Н.А, .
Наредбом истражног судије Општинског суда у Варварину Ки. 78/07 од 13. августа 2008. године одређено је судско-медицинско вештачење и поверено је судском вештаку Р.С, које је спроведено и достављено суду 19. августа 2008. године.
Наредбом истражног судије Општинског суда у Варварину Ки. 78/07 од 3. септембра 2008. године одређено је биолошко вештачење трагова, те налаз и мишљење утврђивања неспорног ДНК профила подносиоца уставне жалбе достављен суду 19. септембра 2008. године.
Оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Варварину Кт. 291/07 од 24. октобра 2008. године, која је ступила на правну снагу одбијањем приговора окривљеног решењем Општинског суда у Варварину Кв. 73/08 од 12. новембра 2008. године, подн осиоцу уставне жалбе је стављено на терет извршење кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 1. у вези члана 289. став 1. Кривичног законика, кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 1. Кривичног законика и кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 2. а све у вези члана 34. Кривичног законика. Истом оптужницом окривљеном Д.М. је стављено на терет извршење кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 1. Кривичног законика , а окривљеном Д.М. извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика и кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 1. Кривичног законика.
Након реформе правосудног система Републике Србије пред Основним судом у Крушевцу у предмету К. 1960/10, г лавни претрес, који је био првобитно заказан за 6. октобар 2010. године, није одржан (нема записника ни ти било ког другог трага како је одложен, већ у списима предмета само стоји доставна наредба од 29. јула 2010. године о његовом заказивању за 6. октобар 2010. године, по којој је поступљено 10. августа 2010. године). Након тога, главни претрес је наредбом од 21. марта 2011. године заказан за 13. мај 2011. године. Главни претрес није могао да се одржи 13. маја 2011. године због недоласка бранилаца окривљених Д.М. и Д.М. Главни претрес није могао да се одржи ни 18. јула 2011. године, због недоласка подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца који су били уредно обавештени, као и браниоца Д.М, а 9. септембра 2011. године није одржан због недоласка окривљених Д.М. и Д.М . и браниоца окривљеног Д.М.
Главни претрес је започео 2. новембра 2011. године и завршен је 29. јула 2015. године, за које време је заказан укупно 21 пут, с тим да није могао да се одржи осам пута ( од тога четири пута због недоласка подносиоца уставне жалбе, односно седам пута због недоласка његовог браниоца). У току доказног поступка суд је испитао оштећеног, девет сведока и судске вештаке медицинске и саобраћајно-техничке струке. Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1317/15 од 10. новембра 2015. године укинута је пресуда Основног суда у Крушевцу К. 1960/10 од 29. јула 2015. године и предмет је враћен на поновни поступак.
Решењем Вишег суда у Крушевцу Р4.К. 36/15 од 21. октобра 2015. године усвојен захтев предлагача Д. М . (оштећени) и утврђено да је оштећеном у кривичном поступку К. 1960/10 повређено право на суђење у разумном року, наложено да се предузму све мере ради што бржег окончања поступка.
У поновном кривичном поступку након укидања првостепене пресуде , Основни суд у Крушевцу је предмет примио 4. децембра 2015. године и завео га под бројем К. 777/15, те је главни претрес заказао за 10. децембар 2015. године, а његове наставке за 15. јануар, 9. фебруар и 14. март 2016. године, када је донео оспорену првостепену пресуду К. 777/15, која је потврђена оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 753/16 од 8. септембра 2016. године, а којом је подносиоца огласио кривим за кривично дело из члана 297. став 3. у вези члана 298. став 3. КЗ и изрекао му условну осуду, тако што је подносиоцу као окривљеном утврдио казну затвора у трајању од једне године, и истовремено одредио да се утврђена казна затвора неће извршити уколико оптужени у року од две године не учини друго кривично дело.
Уставни суд је увидом у списе предмета Основног суда у Крушевцу К. 777/15 (раније К. 1960/10) утврдио да не постоји записник о главном претресу који је одржан пред Општинским судом у Крушевцу у предмету К. 1960/10 од 16. јануара 2011. године, на којем је суд донео решење којим је претрес одложио а следећи заказао за 25. април 2012. године ( чију је копију подносилац доставио уз уставну жалбу), већ да се у списима предмета Основног суда у Крушевцу К. 777/15 (раније К. 1960/10) пописан под редним бројем 91 налази записник о главном претресу који је одржан пред Основним судом у Крушевцу у предмету К. 1960/10 дана 16. јануара 2012. године, на којем је суд донео решење којим је претрес одложио, а следећи заказао за 25. април 2012. године .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повред у се позива подноси лац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Разматрајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца, те да се разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини његовог трајања. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање конкретног поступка.
Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак покренут 28. фебруара 2008. године, доношењем решења да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 753/16 од 8. септембра 2016. године, која је достављена подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу 14. октобра 2016. године.
Испитујући сложеност предметног судског поступка, Уставни суд је утврдио да је истрага пред Општинским судом у Варварину вођена против три окривљена лица због четири кривична дела, да је надлежни јавни тужилац у току поступка проширивао истрагу против подносиоца уставне жалбе, те да је суд у доказном поступку испитао десет сведока и спровео судско-медицинско и саобраћајно-техничко вештачење. У конкретном случају кривични суд је расправљао сложена, пре свега, чињенична питања која су захтевала релативно обиман и дуготрајан доказни поступак. Задатак кривичног суда је био да потпуно и правилно утврди чињенично стање код оптужења за четири кривична дела против тројице окривљених, који су при извршењу кривичних дела поступал и у својству овлашћених службених лица, при чему су окривљени оптужени за кривична дела која су међусобно повезана. По оцени Уставног суда, све напред наведено не спорно указује на то да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета, те да могу представљати оправдан разлог за дуже трајање овог поступка.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе у току поступка, Уставни суд је утврдио да подносилац није приступио на главни претрес четири пута, а његов бранилац још три пута, услед чега главни претрес није могао бити одржан чак седам пута. Уставни суд је такође утврдио да је у оспореном кривичном поступку, пре доношења оспорених пресуда, Основни суд у Крушевцу 29. јула 2015. године донео осуђујућу пресуду К. 1960/10, којом је подносилац оглашен кривим због кривичног дела из члана 297. став 3. у вези члан а 289. став 3. Кривичног законика и изречена му је условна осуда, док је у односу на остала кривична дела за која је оптужен суд одбио оптужбу услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Ова пресуда је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1317/15 од 10. новембра 2015. године укинута и предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је предмет оптужбе у оспореном кривичном поступку разматран два пута пред две судске инстанце. Општински суд у Крушевцу је главни претрес и наставак главног претреса заказивао у просеку у размацима од једног до три месеца, што, по мишљењу Уставног суда, представља ажурно поступање суда. Основни суд у Крушевцу је, након укидања прве првостепене пресуде, поновни поступак спровео у изузетно кратком року од три месеца, заказујући главни претрес и наставак главног претреса на месец дана, да би Апелациони суд у Крагујевцу другостепени поступак окончао и пресуду донео у року од шест месеци од доношења првостепене пресуде. Стога суд не може закључити да су надлежни судови били неактивни у овом предмету.
У односу на навод подносиоца да је најочигледнији пример неажурности суда заказивање претреса на записнику од 16. јануар 2011. године тек за 25. април 2012. године, Уставни суд је увидом у списе предмета Основног суда у Крушевцу К. 777/15 (раније К. 1960/10) утврдио да не постоји записник о главном претресу који је одржан пред Општинским судом у Крушевцу у предмету К. 1960/10 од 16. јануара 2011. године, на којем је суд донео решење којим је претрес одложио, а следећи заказао за 25. април 2012. године (чију је копију подносилац доставио уз уставну жалбу), већ да се у списима предмета Основног суда у Крушевцу К. 777/15 (раније К. 1960/10) пописан под редним бројем 91 налази записник о главном претресу који је одржан пред Основним судом у Крушевцу у предмету К. 1960/10, 16. јануара 2012. године, на којем је суд донео решење којим је претрес одложио, а следећи заказао за 25. април 2012. године.
С обзиром на сложеност правних и чињеничних питања које је у овом поступку било потребно утврдити и разјаснити, динамику којом је суд заказивао главни претрес, као и остале радње које су судови у поступку предузимали, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућих судова, односно о томе да су судови непотребно одуговлачили поступак, већ је на дужину трајања поступка утицала, са једне стране, сложеност поступка, а са друге стране, понашањe самог подносиоца и његовог браниоца због чијих недолазака је чак трећина наставака заказаног главног претреса морала бити одложена, чиме се озбиљно доводи у сумњу тврдња подносиоца да је његов интерес био да се поступак што пре оконча.
Следствено изнетом, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе, у кривичном поступку који је против њега вођен пред Основним судом у Крушевцу у предмету К. 777/15, није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
6. Разматрајући остале наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да начелно није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена одлука. Задатак Уставног суда је да испита да ли је кривични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава. Иако јемства садржана у праву на правично суђење нису нужно истоветна у споровима у којима се одлучује о грађанским правима и обавезама, на једној страни, и у предметима у којима се расправља о кривичној оптужби, на другој страни (Европски суд за људска права, одлука у предмету Dombo Beheer B.V. против Холандије, представка број 14448/88, од 27. октобра 1993. године, серија А, n◦ 274.), Суд истиче да појам правичног поступка подразумева једнакост оружја, постојање начела расправности и обавезу образложења судских одлука, с тим да се у кривичном поступку овим јемствима придодају претпоставка невиности и права одбране.
Уставни суд подсећа да је обавеза инстанционих судова да делотворно испитају доказне предлоге странака и да оцене њихов значај приликом доношења одлуке (Европски суд за људска права, одлука у предмету Kraska против Швајцарске, представка број 13942/88, од 19. априла 1993. године, § 30 .). Због тога је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (Европски суд за људска права , одлука у предмету Ruiz Torija против Шпаније, представка број 18390/91, од 9. децембра 1994. године, § 29 .). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Иако обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (Европски суд за људска права, одлука у предмету Van der Hurk против Холандије, представка број 16034/90, од 19. априла 1994. године, § 61.), Уставни суд указује да повреда права на правично суђење постоји ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (Европски суд за људска права, одлука у предмету H adjianastassiou против Грчке, представка број 12945/87, од 16. децембра 1992. године, § 33 .).
Имајући у виду да првостепени кривични суд утврђује чињенично стање које је од значаја за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању битних чињеница, Уставни суд налази да је у конкретном случају Основни суд у Крушевцу имао обавезу да у образложењу оспорене пресуде К. 777/15 од 14. марта 2016. године изнесе кључне аргументе на којима темељи своју одлуку и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку одлучну чињеницу, изложи разлоге због којих такве доказе прихвата и на који начин је ту одлучну чињеницу ван сваке сумње утврдио. У конкретном случају, по оцени Уставног суда, Основни суд у Крушевцу је у оспореној пресуди изнео кључне аргументе из којих произлази да је подносилац крив за извршење кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 3. у вези члана 289. став 3. Кривичног законика. При томе, у образложењу оспорене пресуде наведени су бројни докази на којима је суд засновао своју одлуку, из којих произлази да вештачење вештака специјалисте патолошке анатомије Р.С, који је ценио механизам повређивања оштећеног, није једини нити кључни доказ кривице подносиоца , како се наводи у уставној жалби. Штавише, суд је, поред налаза овог вештака, навео и налаз и исказ вештака Г.В., коме су стављени на располагање списи предмета, и који је свој налаз усаглашавао са налазом вештака кога је суд одредио, без обзира што се ради о вештаку кога није суд одредио да врши вештачење, већ га је одбрана ангажовала.
Стога je , по оцени Уставног суда, Основни суд у Крушевцу у конкретном случају, у оспореној пресуди К. 777/15 од 14. марта 2016. године пружио јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје правно становиште у погледу одлучних чињеница које су од значаја за утврђивањe постојања кривичног дела и кривице подносиоца.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је кривични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли је кривични суд више инстанце у поступку по правном леку уклонио евент уалне пропусте првостепеног суда на које му је указано.
Уставни суд истиче да је приликом оцене да ли образложење одлуке суда правног лека испуњава стандарде права на правично суђење, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (Европски суд за људска права , одлука у предмету Helle против Финске, представка број 20772/92, од 19. децембра 1997. године, § 60 .). С обзиром на то да је првостепени кривични суд на задовољавајући начин расправио агрументе окривљеног (Европска комисија за људска права, одлука у предмету Fouquet против Француске, од 12. октобра 1994. године, § 38 .), Уставни суд истиче да је Апелациони суд у Крагујевцу био дужан да размотри наводе које је окривљени изнео у жалби. По оцени Уставног суда, другостепени суд је у потпуности прихватио разлоге и ставове првостепеног суда, при чему је пружио образложење за кључне аргументе који су утицали на утврђивање постојања кривичног дела и кривице окривљеног, изричит о и јасн о одгов арајући на наводе из жалбе коју су окривљени и његов бранилац изјавили против првостепене пресуде (Европски суд за људска права, одлука у предметима: Hiro Balani против Шпаније, представка број 18064/91, од 9. децембра 1994. године, § 28 . и Higgins и остали против Француске, представка број 20124/92, од 19. фебруарa 1998. године, § 43 .).
Полазећи од наведеног, као и да је Основни суд у Крушевцу у образложењу оспорене првостепене пресуде детаљно анализирао све изведене доказе и навео јасне и детаљне разлоге због којих сматра да је подносилац крив за извршење кривичног дела које му је стављено на терет, те да је Апелациони суд у Крагујевцу навео, анализирао и оценио најбитније жалбене наводе из жалбе окривљеног и његовог браниоца изјављене против првостепене пресуде, Уставни суд је оценио да оспорене пресуде нису последица арбитрерног и произвољног поступања надлежних судова.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одр едбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.