Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби малолетног Р. П, чији је законски заступник Ј . Р . из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. децембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба малолетног Р. П . и утврђује да су подносиоцу уставне жалбе у поступку који је вођен у предмету Кт. 780/16 Основног јавног тужилаштва у Ваљеву повређена права детета из члана 64. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде .
О б р а з л о ж е њ е
1. Малолетни Р. П, чији је законски заступник мајка Ј. Р . из Ваљева, поднео је Уставном суду, 26. децембра 2016. године, преко пуномоћника А. О, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднеском од 30. априла 2018. године, против „радњи службеника градске управе града Ваљева Н.И. у виду претњи и физичког напада на подносиоца уставне жалбе од 21. јуна 2016. године“ и против акта Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 17. новембра 2016. године, због повреде начела и права из чл. 21, 25. и 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 3. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се права гарантована чл. 3. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јемче и Уставом Републике Србије, Уставни суд је постојање ових повреда прага оцењивао у односу на одредбе чл. 25. и 36. Устава.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено и право из члана 64. став 3. Устава, а како то произлази из навода саме уставне жалбе.
Подносилац суштински оспорава радње Основног јавног тужилаштва у Ваљеву у предмету Кт. 780/16.
У уставној жалби је наведено:
- да је подносилац уставне жалбе лице ромске националности и да је ученик четвртог разреда Основне школе „П. “ у Б;
- да је подносилац 21. јула 2016. године радњом службеника градске управе града Ваљева Н.И. био изложен нечовечном и понижавајућем поступању, а чиме је повређен материјалноправни аспект члана 25. Устава;
- да је процесноправни аспект члана 25. Устава повређен јер Основно јавно тужилаштво у Ваљеву није испунило своје обавезе у погледу спровођења делотворне истраге, да Тужилаштво није ни повело истрагу која би расветлила све околности конкретног случаја, да нису узете у обзир изјаве подносиоца, његове мајке и сестре, те да је примена института одлагање кривичног гоњења из члана 283. Законика о кривичном поступку некомпатибилна са обавезама из напред наведеног члана Устава;
- да је подносиоцу повређено право из члана 36. став 2. Устава јер није имао право жалбе против акта Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 17. новембра 2016. године;
- да је „било довољно индиција да је напад мотивисан мржњом и/или утемељеним предрасудама према ромској заједници, али ОЈТ Ваљево то није узело у обзир нити је истрагу спроводило у том правцу“;
- да „упркос доказима да је извршено застрашивање и напад на малолетно лице, припадника мањинске заједнице, од стране службеника локалне самоуправе, ОЈТ Ваљево не само да је извршило неадекватну квалификацију дела, већ уместо да донесе налог за спровођење истраге, одлучило је да одложи кривично гоњење и коначно одбаци кривичну пријаву..., Основно јавно тужилаштво у Ваљеву није испунило обавезу да истражи да ли је и у којој мери етничка припадност подносиоца уставне жалбе била повод за напад на њега. Као што ће суд видети из приложених доказа, лице које је идентификовано као нападач Н.И. није лично познавао подносиоца, али је био свестан његове етничке припадности. Имајући у виду чињеницу да су Роми у Србији једна од најдискриминисанијих група и да постоји изразито изражена друштвена дистанца и уврежена нетрпељивост према овој мањини, подносилац уставне жалбе сматра да је службеник локалне самоуправе у најблажем случају олако држао да ће напад на ромског дечака проћи без озбиљнијих санкција и осуде“.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, да поништи решење Основног јавног тужилаштва Кт. 780/16 од 17. новембра 2016. године, да наложи Тужилаштву да спроведе делотворну истрагу, те да утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд, пре свега, констатује да списи предмета Кт. 780/16 Основног јавног тужилаштва нису хронолошки сложени и да су у лошем стању.
Уставни суд је у спроведеном поступку, из списа предмета Кт. 780/16 Основног јавног тужилаштва у Ваљеву и Пр. 7133/16 Прекршајног суда у Ваљеву, као и достављене документације уз уставну жалбу утврдио:
3.1. Чињенице које се односе на поступак пред Основним јавним тужилаштвом у Ваљеву
- да из службене белешке Полицијске управе у Ваљеву – Дежурна служба бр. 4202/16 од 21. јула 2016. године произлази да je „у 12,47 Р. Ј . из Бранковине телефонски пријавила извесног Д.И. да је 'шамаром' ударио њеног сина П . Р . (2006. годиште) док су се налазили испред ГУ Ваљево и удаљио се у НН правцу. Патрола 11-59 обавештен ОЈТ, ОКП. О догађају обавештен заменик ОЈТ Н.Ј. коме су предочени детаљи напред наведеног догађаја, а који се изјаснио да у конкретном догађају постоје обележја прекршаја и да се по утврђивању чињеничног стања поднесе прекршајна пријава за учињени прекршај и да се у вези наведеног достави извештај ОЈТ Ваљево“;
- да је у службеној белешци Полицијске управе у Ваљеву – Дежурна служба бр. 4202/16 од 21. јула 2016. године, а која је сачињена у просторијама Дежурне службе, наведено да „у 12,47 Р. Ј . телефонс ки пријави извесног Д.И. да је 'шамаром' ударио њеног сина П . Р . (2006. год.) док су се налазили испред ГУ Ваљево и удаљио се у НН правцу. Патрола 11-59, обавештен ОЈТ Н.Ј, ОКП Ј.П, деж. Центра за социјални рад Љ.П, ВЈТ З.Ш. О догађају обавештен заменик ВЈТ З.Ш. коме су предочени детаљи напред наведеног догађаја и који се изјаснио да се у вези наведеног догађаја обавести ОЈТ “;
- да из службене белешке Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Одељење криминалистичке полиције од 21. јуна 2016. године о обавештењу примљеном од стране грађанина малолетног Р. П. произлази „Ја са својом породицом живим у селу Бранковина. Идем у ОШ „П .“ и сада идем у четврти разред. Хармонику свирам већ две године тако што вежбам уз помоћ рачунара. Од пре две недеље долазим са мајком и својом сестром С. испред зграде општине у Ваљеву где на клупи која се налази испред улаза у зграду општине и свирао сам хармонику, а пролазници су ми давали новац који су стављали у папирну кутију која се налазила испред мене. Мислим да је било око 13,30 часова, пришао ми је човек кога ја не познајем док сам свирао и обратио ми се речима да ће да ми излупа хармонику и да ће мене да пребије ишутира из разлога што свирам испред општине. Ја сам престао са свирањем и када је он отишао ја сам отишао код мајке која је седела на оближњој клупи и рекао јој шта ми је тај човек рекао. Мајка ми је рекла да се не бојим и да се вратим и наставим са свирањем. Након неколико минута тај човек се вратио и када сам га видео престао сам да свирам, он ми је пришао и ставио ми леву руку на образ а десном руком ми ударио шамар у пределу левог образа. Тај човек је одмах отишао у правцу поште, а моја мајка је то гледала из даљине и потрчала је ка мени и ка том човеку али је он побегао“;
- да је у службеној белешци Одељења криминалистичке полиције Пу. 1890/16 од 22. јула 2016. године о обавештењу примљеном од грађанина Ј. Р . наведено да „око 13,00 часова Р. и С . су дошли до мене на клупи и рекли ми да им је пришао неки старији човек и рекао Р . да одмах престане да свира или ће га поломити и њега и хармонику. Ја сам им рекла да се не боје јер сам ја ту и да се врате и наставе са свирањем. Након 10 минута пошто сам седела на клупи иза њих тј. била сам им окренута леђима чула сам „пљесак“ и када сам се окренула видела сам човека у црвеној мајици, проседе косе, а Р . је плакао, док је С . вриштала. Одмах сам кренула ка њима, али је тај човек ишао брже и побегао је испред мене у правцу поште. Док сам ишла за њим позвала сам полицију која је одмах дошла“;
- да је у службеној белешци Пу. 1890/16 од 22. јула 2016. године о обавештењу примљеном од грађанина С . П . (сестре Р . П .), између осталог, наведено „дана 21. јула 2016. године око 13,00 часова ја и мој брат Р. смо седели на клупи која се налази испред Туристичке организације под дрветом и брат је свирао хармонику, одједном је пришао неки човек, седе кратке косе у црвеној мајици и рекао мом брату да престане да свира или ће га пребити и поломити му хармонику. Мој брат је одмах престао да свира и заједно смо отишли до мајке која се налазила на оближњој клупи и испричали јој шта се десило. Мајка нам је рекла да се вратимо на клупу да Р. настави да свира и да се не бојимо јер је она близу нас. Вратили смо се на клупу и Р . је поново почео да свира и након пар минута поново нам је пришао тај човек и без речи леву руку је ставио на Р . десни образ а својом десном руком је ударио Р . отвореном шаком у пределу његовог левог образа. Р . је почео да плаче и образ му се одмах зацрвенео, ја сам се много уплашила и почела сам да вриштим. Све је из далека гледала мајка која је одмах кренула да га стигне и позвала је полицију која је одмах дошла. Брата смо заједно касније одвели код лекара“;
- да је Полицијска управа у Ваљеву 28. јула 2016. године поднела извештај бр. 1-701-00392/16 Основном јавном тужилаштву у Ваљеву о догађају од 21. јула 2016. године у коме је наведено да је „пријављени пришао малолетним лицима која су седела на клупи и свирала, П. Р . и његовој сестри П . С . из Бранковине и обратио се Р . речима да ће излупати хармонику и њега уколико не престану да свирају где су Р . и С . након тога са свирањем одмах и престали. Након пар минута када је Р . наставио са свирањем, јер је претходно своју мајку Ј . обавестио шта му се десило, из правца главног улаза зграде општине, поново им прилази Н.И. где Р . задаје један ударац отвореном шаком /шамаром/ у пределу левог образа, а потом се удаљава у правцу главне поште у Ваљеву“. У извештају је наведено да је против Н.И. поднета прекршајна пријава;
- да се против окривљеног Н.И. водио предистражни поступак у предмету Кт. 780/16 Основног јавног тужилаштва у Ваљеву;
- да је у службеној белешци Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 13. септембра 2016. године наведено да је „поступајући заменик у присуству Вишег стручног сарадника М.М. обавио усмене консултације са Вишим јавним тужиоцем Д.М, јер су у вези са истим догађајем поднете и прекршајна и кривична пријава, те да постоји велика вероватноћа да ће се предмет у суду за прекршаје заврштити пре кривичног поступка и да се овај предмет заврши одбачајем због ne bis in idem. Виши тужилац је рекла да би овај предмет у том случају требало решити опортунитетом, уколико осумњичени на то пристане“;
- да је осумњичени Н.И. саслушан 13. октобра 2016. године у предмету Кт, 780/16, због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика и кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика. У записнику је, између осталог, наведено да се Н.И. „не сећа да је дана 21. јула 2016. године на простору испред Туристичког савеза Ваљева, на оближњим клупама, а за време док сам био ван зграде Градске управе, приметио неко лице ромске националности како седи и свира хармонику. Иначе, познато ми је да је на том простору током јуна и јула месеца 2016. године у више наврата долазио један дечак ромске националности који је ту свирао хармонику и просио. Не сећам се да је дана 21. јула 2016. године у поменуто време на описаном месту – клупама седела нека девојчица ромске националности нити у близини старија женска особа ромске националности,…, Након што је осумњичени упознат са смислом и значајем института одлагања кривичног гоњења из члана 283. Законика о кривичном поступку, исти изјави: Ја сам заинтересован за примену наведеног института с тим што бих желео да се претходно упознам и са ставом оштећене стране по питању примене истог“;
- да из службене белешке Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 13. октобра 2016. године произлази да су у Тужилаштво приступили осумњичени, оштећена Ј. Р, мајка подносиоца уставне жалбе, и њен пуномоћник адвокат Б . П , са адвокатским приправником, ради евентуалне примене института одлагања кривичног гоњења из члана 283. Законика о кривичном поступку. Оштећена је изјавила да потражује накнаду штете у износу од 300.000 динара и јавно извињење у породичном домаћинству подносиоца свим члановима породица П . и Р. Осумњичени је изјавио да није сагласан да се јавно извини нити да плати износ од 300.000 динара, јер сматра да није крив, али да пристаје да у хуманитарне сврхе уплати износ од 30.000 динара;
- да је Основно јавно тужилаштво у Ваљеву 28. октобра 2016. године донело наредбу Кт. 780/16 којом је одложено кривично гоњење осумњиченог Н.И, због кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика, учињено на штету малолетног оштећеног Р. П. Такође, наложено је Н.И. да уплати износ од 30.000 динара у сврху отклањања последица ванредних околности – поплава у року од месец дана од дана пријема ове наредбе;
- да је решењем Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 17. новембра 2016. године, ставом првим изреке, одбачена кривична пријава поднета против осумњиченог Н.И, због кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика, јер је осумњичени извршио обавезу из члана 283. став 1. Законика о кривичном поступку, а ставом другим изреке одбачена је кривична пријава поднета против осумњиченог због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика јер не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности;
- да је оспореним актом Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 17. новембра 2016. године обавештена Ј. Р . да је кривична пријава ПУ у Ваљеву заснована на извештају број 03/18/1/1 број 1-701-00392/16 од 28. јула 2016. године поднета против осумњиченог Н.И, због кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика , одбачена јер је осумњичени извршио обавезу из члана 283. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку. Такође, кривична пријава ПУ у Ваљеву заснована на извештају број 03/18/2/1 бр. 06-5008/16 од 22. августа 2016. године поднета против истог осумњиченог због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика, је одбачена јер не постоје основи сумње да је учињено кривично дело које се гони по службеној дужности. Ј . Р . је обавештена да сходно члану 51. став 1. Законика о кривичном поступку има право да у року од осам дана од дана пријема ове обавести поднесе приговор Вишем јавном тужиоцу у Ваљеву а у погледу одбачаја кривичне пријаве због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика .
3.2. Чињенице које се односе на поступак пред Прекршајним судом у Ваљеву
- да је Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву 1. августа 2016. године поднело захтев за покретање прекршајног поступка против Н.И, због прекршаја из члана 9. став 1. Закона о јавном реду и миру;
- да је решењем Пр. 7133/16 од 11. октобра 2016. године покренут прекршајни поступак против осумњиченог Н.И;
- да је у току поступка саслушан окривљени и испитани су сведоци Ј . Р, подносилац и С.П;
- да је на саслушању од 24. јануара 2017. године подносилац уставне жалбе изјавио „сећам се догађаја од 21. јула 2016. године који се десио испред општине у Ваљеву када сам свирао хармонику док је са мном била моја сестра С. и мама Ј. У једном моменту пришао ми је један чов ек и рекао ми 'поломићу и тебе и твоју хармонику ако те видим опет да свираш, јебем ли ти мајку циганску'. Ја и сестра смо се уплашили и одмах отишли до маме и то јој рекли, а она је рекла да се не бринемо, да туда пролазе свакакви људи и да слободно наставим са свирањем. Мени до тада нико није рекао да му смета то што ја свирам чак су ми пролазници и давали новац и слаткише и мени и сестри и никада нисам имао проблем, а иначе ја мислим да ја лепо свирам и знам да свирам, отац који ми је музичар мене и сестру је учио да свирамо. После извесног времена тај човек се поново вратио код мене и рекао ми „шта сам ја теби рекао, јебем ти мајку циганску“ и тада ме ухватио једном руком за образ, а другом ударио по образу и то у пределу левог образа, тада је моја мајка почела да вришти и пришла нам је, а тај човек за кога сам касније сазнао да се зове Н.И. и да ради у општини Ваљево, почео је да трчи према пошти…“;
- да је Ј. Р . 24. јануара 2017. године приликом испитивања у својству сведока, између осталог, изјавила да „тог дана видела сам да је једна мушка особа пришла мом детету и нешто са њим причала али од звука хармонике нисам чула шта, када се тај човек удаљио мој син Р . ми је пришао и рек ао ми да му је тај човек рекао 'јебем ти мајку циганску, када се вратим да ниси ту иначе ћу ти поломити ту твоју хармонику', ја сам помислила да је то неки случајни пролазник који је под дејством алкохола и рекла сам детету да настави да свира. После неких десетак минута тај човек се вратио и ја сам видела када је пришао Р. једном руком му ударио шамар по образу, а другом руком га држао за д руги образ при том му је рекао 'шта сам ја теби рекао е сада ћеш да видиш'. Одмах након што га је ударио ја сам кренула ка детету и њему, он када је видео да ја прилазим и чуо како вриштим почео је да трчи у правцу Основног суда, ја сам потрчала за њим и за то време сам звала полицију, а онда сам одустала од трчања за њим и вратила се код деце да сачекам полицију. Истичем да је ударац био јачег интензитета и да су на образу мог детета остали отисци његових прстију. Након овог догађаја моје дете више није долазило да свира испред општине, јер је застрашено“;
- да је решењем Прекршајног суда у Ваљеву Пр. 7133/16 од 8. августа 2017. године обустављен прекршајни поступак против окривљеног, на основу члана 248. став 2. Закона о прекршајима, јер је за кривично дело које консумира обележја прекршаја, јавни тужилац одбацио кривичну пријави; Уставни суд у погледу такве одуке Прекршајног суда у Ваљеву примећује да решење о одбацивању кривичне пријаве формално не производи правно дејство у смислу члана 34. став 4. Устава (начело ne bis in idem), јер забрана двоструког кажњавања, односно забрана вођења једног казненог поступка након што је већ донесена правноснажна одлука у другом казненом поступку, а у односу на исто кажњиво дело, постоји само када се ради о правноснажном решењу о обустави кривичног/казненог поступка, односно уколико постоји правноснажна пресуда било које врсте, дакле како ослобађајућа, тако и одбијајућа, односно осуђујућа пресуда.
3.3. Чињенице које се односе на поступак пред Вишим судом и Ваљеву
- да се пред Вишим судом у Ваљеву води парнични поступак у предмету П. 188/17;
- да су тужиоци малолетни Р. П, његова сестра малолетна С . П . и њихова мајка Ј . Р, а тужени су Н.И. и град Ваљево;
- да је предмет спора дискриминација и накнада штете.
4. Одредбе Устава и међународних уговора од значаја за одлучивање
Чланом 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације (став 2.), да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.), да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Чланом 25. Устава утврђено је да је физички и психички интегритет неповредив (члан 1.), као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 2.).
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбама члана 64. став 3. Устава установљено је да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања.
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета прописано је: да је за сврхе ове конвенције дете људско биће које није навршило 18 година живота, ако се на основу закона који се односи на дете, пунолетство не стиче раније (члан 1.); да у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја су интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, а тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета (члан 12. став 1.); да се у ту сврху детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12. став 2.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне, социјалне и образовне мере ради заштите детета од свих облика физичког или менталног насиља, повреда или злоупотребе, занемаривања или немарног односа, малтретирања или експлоатације, укључујући и сексуалну злоупотребу, док је на бризи код родитеља, законитих старатеља или неког другог лица коме је поверена брига о детету (члан 19. став 1.); да такве заштитне мере треба да обухвате, по потреби, ефикасне поступке за установљавање социјалних програма за обезбеђење подршке неопходне детету и онима којима је поверена брига о детету, као и остале облике спречавања, утврђивања, пријављивања, прослеђивања, истраге, поступања и праћења случајева овде наведеног злостављања детета и, по потреби, обраћање суду (члан 19. став 2.); да државе чланице обезбеђују да ни једно дете не буде изложено мучењу или другим окрутним, нељудским или пон ижавајућим поступцима или казни, да се смртна казна и казна доживотног затвора, без могућности пуштања на слободу, не може се изрећи за кривична дела која су учинила лица млађа од 18 година (члан 37. став 1. тачка а).
Одредбом члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) је утврђено да нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Одредбом члана 13. Европске конвенције је утврђено да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.
Смерницама Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета прописано је: да је у смислу ових смерница о правосуђу по мери детета, дете – свако лице млађе од 18 година ( II Дефиниције став 1. тачка а); да „правосуђе по мери детета означава правосудне системе који јемче поштовање и делотворно спровођење свих права детета на највишем могућем нивоу, водећи рачуна о начелима и посвећујући дужну пажњу нивоу зрелости и разумевања детета и околностима самог предмета. То је пре свега правосуђе које је доступно, примерено узрасту, брзо, марљиво, прилагођено потребама и правима детета и усредсређено на те потребе и права, уз поштовање права детета, укључујући право на исправан поступак, право да учествује у поступку и да разуме поступак, на поштовање приватног и породичног живота и на интегритет и достојанство“ ( II Дефиниције став 1. тачка б); да „судије треба да поштују право деце да се њихова мишљења чују у свим питањима која се тичу њих самих или барем да се чују онда када се сматра да имају довољан ниво разумевања питања о којима је реч. Средства која се у те сврхе корист треба прилагодити нивоу разумевања детета и његовој способности комуникације и притом треба узети у обзир све околности предмета. Децу треба консултовати на начин на који она желе да се њихово мишљење чује“ (члан 3. став 1.); да „треба придати одговарајућу тежину ставовима и мишљењима детета у складу са његовим узрастом и зрелошћу“ (члан 3. став 2.); да је право да се чује глас детета право, а не дужност детета (члан 3. став 3.); да „дете не може бити спречено да се његов глас чује искључиво на основу његовог узраста. Кад год дете покрене иницијативу да се његов глас чује у предмету који га се непосредно тиче, судија не би требало, сем уколико је то у најбољем интересу детета, да добије да саслуша дете, већ треба да чује његове ставове у мишљењима о питањима која га се у датом предмету тичу“ (члан 3. став 4.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да је оштећени лице чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено (члан 2. став 1. тачка 11.); да је јавни тужилац дужан да предузме кривично гоњење када постоје основи сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности (члан 6. став 1.); да изузетно од ст. 1. и 2. овог члана, јавни тужилац може одлучити да одложи или не предузме кривично гоњење, под условима прописаним овим Закоником (члан 6. став 3.); да је основно право и основна дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела (члан 43. став 1.); да је за кривична дела за која се гони по службеној дужности, јавни тужилац надлежан да руководи предистражним поступком и да одлучује о непредузимању или одлагању кривичног гоњења (члан 43. став 2. тач. 1. и 2.); да државни и други органи, правна и физичка лица пријављују кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештена или за њих сазнају на други начин, под условима предвиђеним законом или другим прописом (члан 280. став 1.); да се кривична пријава подноси надлежном јавном тужиоцу, писмено, усмено или другим средством, да ако се кривична пријава подноси усмено, о њој ће се саставити записник и подносилац ће се упозорити на последице лажног пријављивања, да ако је пријава саопштена телефоном или другим телекомуникационим средством сачиниће се службена белешка, а ако је пријава поднесена електронском поштом сачуваће се на одговарајућем носиоцу података и одштампати (члан 281. ст. 1. и 2..); да ако јавни тужилац из саме кривичне пријаве не може оценити да ли су вероватни наводи пријаве или ако подаци у пријави не пружају довољно основа да може одлучити да ле ће спровести истрагу или ако је на други начин сазнао да је извршено кривично дело, јавни тужилац може сам прикупити податке; позивати грађане, под условима из члана 288. ст. 1. до 6. овог Законика и поднети захтев државним и другим органима и правним лицима да му пруже потребна обавештења (члан 282. став 1.); да ако није у могућности да сам предузме радњу из става 1. овог члана, јавни тужилац ће захтевати од полиције да прикупи потребна обавештења и да предузме друге мере и радње у циљу откривања кривичног дела и учиниоца (чл. 286. до 288.); да јавни тужилац може одложити кривично гоњење за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више од следећих обавеза да отклони штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или да накнади причињену штету, да на рачун прописан за уплату јавних прихода уплати одређени новчани износ, који се користи за хуманитарне или дурге јавне сврхе, да обави одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад, да испуни доспеле обавезе издржавања, да се подвргне одвикавању од алкохола илиу опојних дрога, да се подвргне психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашања, да изврши обавезу установљену правноснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правноснажном судском одлуком, да ако осумњичени у року изврши обавезу из става 1. овог члана, јавни тужилац ће решењем одбацити кривичну пријаву и о томе обавестити оштећеног, а одредба члана 51. став 2. Законика се неће примењивати (члан 283. ст. 1. и 3.); да јавни тужилац руководи предистражним поступком , да ради вршења овлашћењас из става 1. овог члана јавни тужилац предузима потребне радње ради гоњења учинилаца кривичних дела, да јавни тужилац може наложити полицији да предузима одређене радње ради откривања кривичних дела и проналажења осумњичених а полиција је дужна да изврши налог јавног тужиоца, као и да га о предузетим радњама редовно обавештава, да је у току предистражног поступка јавни тужилац овлашћен да од полиције преузме вршење радње коју је полиција на основу закона самостално предузела (члан 285. ст. 1. до 3. и став 5.); да ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупи сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка, да у циљу испуњења дужности из става 1. овог члана, полиција може да тражи потребна обавештења од грађана,... (члан 286. ст. 1. и 2.); да ако полиција у предистражнмом поступку предузме доказну радњу, о томе ће без одлагања обавестити јавноиг тужиоца (члан 287. став 1.); да полиц ија може позивати грађане ради прикупљања обавештења, да се у позиву мора назначити разлог позивања и својство у коме се грађанин позива и да се принудно може довести лице које се није одазвало позиву само ако је у позиву било на то упозорено (члан 288. став 1.).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да се дететом сматра лице које није навршило 14 година, да се малолетником сматра лице које је навршило 14 година, а није навршило 18 година , те да се малолетним лицем сматра лице које није навршило 18 година (члан 112. ст. 8. до 10.); да ће се онај ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, казнити затвором да три године (члан 138. став 1.); да ће се онај ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир, казнити затвором до три године (члан 344. став 1.);
5. Подносилац уставне жалбе сматра да су му у поступку који је вођен у предмету Кт. 780/16 Основног јавног тужилаштва у Ваљеву повређена права из члана 25. и члана 64. став 3. Устава.
Пре свега, Уставни суд указује на то да се самим подношењем кривичне пријаве не стиче право да се по поднетој кривичној пријави покрене кривични поступак, те да подносилац кривичне пријаве нема ни Уставом, ни законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак, нити да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Стога се оштећени, односно подносилац кривичне пријаве из разлога што по кривичној пријави није покренут кривични поступак по службеној дужности, не може позивати на то да су решења о одбачају кривичне пријаве неправична. Овакав став је Уставни суд изразио у више својих одлука (видети нпр. Решење Уж – 713/08 од 27. јануара 2010. године). Исти став је заузео и Европски суд за људска права у пресуди донетој 6. априла 2004. године у предмету Krzak против Пољске, представка број 51515/99, ст. 23. до 25.), када је оценио да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода не гарантује право да ће се против трећег лица покренути кривични поступак, нити да ће то лице бити осуђено.
Уставни суд указује и на то да наводи подносиоца уставне жалбе о повреди члана 25. Устава, која произлази из неиспуњавања дужности Основног јавног тужилаштва у Ваљеву да спроведе делотворну истрагу, нису основани, јер је у конкретном случају вођен предистражни поступак против осумњиченог, а сам такав поступак којим у складу са правилима Законика о кривичном поступку руководи јавни тужилац има по дефиницији одговарајући истражни карактер, иако не представља формалну истрагу, из чега произлази и да за разјашњење кривичног дела, како у конкретном случају, тако и иначе, те прикупљање доказа потребних за евентуално оптужење, није увек неопходно и формално вођење истраге, која не само што није обавезна у општем кривичном поступку, када увек постоји процесна могућност и за непосредно оптужење, до којег долази без претходно вођене формалне истраге, већ истраге никада ни нема у скраћеном поступку.
У вези са овим Уставни суд указује и да није прихватљива тврдња подносиоца уставне жалбе да је „примена института одлагања кривичног гоњења из члана 283. Законика о кривичном поступку некомпатибилна са обавезама из члана 25. Устава“. Такав навод подносиоца уставне жалбе није оправдан, јер је могућност одлагања кривичног гоњења, уз испуњење одређених услова прописаних одредбама Законика о кривичном поступку, што се своди на примену начела опортунитета кривичног гоњења у облику који се своди на тзв. условљени опортунитет, сама по себи легитимна, те и уставноправно прихватљива, и она начелно не мора бити, нити би по правилу смела бити у супротности са интересима оштећеног кривичним делом, па ни онда када је оштећени дете, односно малолетно лице. Такве процесне могућности у виду тзв. диверзионих модела (према англосаксонском кривичнопроцесној терминологији), односно у процесној форми деловања начела опортунитета уопште (према класичној континентално-европској кривичнопроцесној терминологији), постоје и у већини других савремених кривичнопроцесних система у упоредноправном смислу.
Међутим, Уставни суд указује и да примена начела опортунитета кривичног гоњења, иако је начелно уставноправно прихватљива, не мора бити увек оправдана у сваком конкретном случају, а нарочито када се ради о условљеном опортунитету кривичног гоњења, с обзиром на врсту и природу обавезе која је тада одређена осумњиченом и категорију оштећеног о којем се ради, а у конкретном случају је у питању дете, које по дефиницији у суштинском смислу спада у тзв. посебно рањиве жртве кривичног дела, а у правном смислу, као и у складу са чланом 64. Устава, начелно ужива појачану правну заштиту.
Наиме, као што ће то бити детаљније објашњено у даљем образложењу ове одлуке, Уставни суд сматра да је јавни тужилац у конкретном случају погрешио што је своје иначе легитимно и уставноправно прихватљиво поступање према начелу опортунитета кривичног гоњења, условио одређивањем осумњиченом конкретне обавезе која је општег хуманитарног карактера, уместо да је рационално искористио постојећу законску могућност која се тиче тзв. условљеног опортунитета кривичног гоњења, која је ресторативног карактера, односно представља вид тзв. ресторативног правосуђа/ресторативне правде, те би се свела на обавезивање осумњиченог да накнади штету оштећеном, који с обзиром на свој узраст мора, у складу са релевантним уставн им правил има и међународним обавез ама које је Србија прихватила, имати појачан степен заштите у правном систему уопште, а посебно у његовом кривичноправном сегменту.
Имајући у виду да је у конкретном случају реч о специфичној ситуацији у којој је оштећени дете и у којој је примењен институт одлагања кривичног гоњења, који се своди на начело опортунитета кривинчпог гоњења у његовом облику који је условљен (условљени опортунитет кривичног гоњења), Уставни суд је ценио наводе уставне жалбе кроз истакнуту повреду права детета из члана 64. став 3. Устава.
Подносилац наводи да је 21. јула 2016. године радњом службеника градске управе града Ваљева Н.И. био изложен нечовечном и понижавајућем поступању, да надлежно тужилаштво није ни повело истрагу која би расветлила све околности конкретног случаја, да нису узете изјаве подносиоца, његове мајке и сестре, те да је примена института одлагања кривичног гоњења из члана 283. Законика о кривичном поступку некомпатибилна са обавезама из напред наведеног члана Устава, као и да „упркос доказима да је извршено застрашивање и напад на малолетно лице, припадника мањинске заједнице, од стране службеника локалне самоуправе, ОЈТ Ваљево не само да је извршило неадекватну квалификацију дела, већ уместо да донесе налог за спровођење истраге, одлучило је да одложи кривично гоњење и коначно одбаци кривичну пријаву“.
Уставни суд указује да је већ претходно објаснио да нису прихватљиви наводи подносиоца уставне жалбе о некомптатибилности института одлагања кривичног гоњења, тј. примене условљеног начела опортунитета кривичног гоњења са обавезама из члана 25. Устава, као и да предистражни поступак сам по себи и по својој садржини има одговарајући истражни карактер.
Поред тога, Уставни суд констатује и да подносилац уставне жалбе погрешно наводи да постоји пропуст јавног тужиоца да „донесе налог за спровођење истраге“, јер не само што формална истрага према правилима Законика о кривичном поступку никада није обавезна, већ увек постоји могућност непосредног оптужења у општем кривичном поступку, а истрага се ни не може водити у скраћеном поступку, већ се истрага, и онда када се води, покреће наредбом јавног тужиоца, а не налогом, као што то погрешно и донекле лаички наводи адвокат који је пуномоћник подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд, приликом оцене да ли је дошло до повреде права из члана 64. став 3. Устава, сматра да треба дати одговор на следећа уставноправна питања: 1. да ли је у конкретном случају реч о детету у смислу Конвенције Уједињених нација о правима детета и Устава Републике Србије; 2. да ли дете има својство оштећеног, односно жртве психичког, физичког, економског или неког другог искоришћавања или злоупотребљавања; 3. да ли су надлежни органи пружили адекватну заштиту детету, односно да ли је поступање надлежних државних органа било у најбољем интересу детета у смислу Конвенције уједињених нација о правима детета и Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета.
Прво, Уставни суд констатује да је одредбом члана 1. Конвенције Уједињених нација о правима детета прописано да је, за сврхе ове конвенције, дете људско биће које није навршило 18 година живота, ако се на основу закона који се односи на дете пунолетство не стиче раније, као и да је чланом II Дефиниције из Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета прописано да је дете свако лице млађе од 18 година. Устав не садржи дефиницију детета, али имајући у виду напред наведено, те члан 37. Устава, може се закључити да је дете свако људско биће млађе од 18 година. Такође, одредбом члана 112. став 8. Кривичног законика прописано је да се дететом сматра лице које није навршило 14 година.
Дакле, неспорно је да је подносилац уставне жалбе дете у смислу члана 37. и члана 64. став 3. Устава, као и у смислу члана 1. Конвенције Уједињених нација о правима детета , те члана 112. став 8. Кривичног законика.
Друго, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе има својство оштећеног у предмету Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16.
Из службене белешке Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Одељење криминалистичке полиције од 21. јуна 2016. године о обавештењу примљеном од стране грађанина малолетног Р. П . произлази „Ја са својом породицом живим у селу Бранковина. Идем у ОШ „П.“ и сада идем у четврти разред. Хармонику свирам већ две године тако што вежбам уз помоћ рачунара. Од пре две недеље долазим са мајком и својом сестром С. испред зграде општине у Ваљеву где на клупи која се налази испред улаза у зграду општине и свирао сам хармонику, а пролазници су ми давали новац који су стављали у папирну кутију која се налазила испред мене. Мислим да је било око 13,30 часова, пришао ми је човек кога ја не познајем док сам свирао и обратио ми се речима да ће да ми излупа хармонику и да ће мене да пребије ишутира из разлога што свирам испред општине. Ја сам престао са свирањем и када је он отишао ја сам отишао код мајке која је седела на оближњој клупи и рекао јој шта ми је тај човек рекао. Мајка ми је рекла да се не бојим и да се вратим и наставим са свирањем. Након неколико минута тај човек се вратио и када сам га видео престао сам да свирам, он ми је пришао и ставио ми леву руку на образ а десном руком ми ударио шамар у пределу левог образа. Тај човек је одмах отишао у правцу поште, а моја мајка је то гледала из даљине и потрчала је ка мени и ка том човеку али је он побегао“ .
Оспореним актом Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 17. новембра 2016. године обавештена је Ј. Р, мајка подносиоца уставне жалбе , да је кривична пријава ПУ у Ваљеву заснована на извештају број 03/18/1/1 број 1-701-00392/16 од 28. јула 2016. године, поднета против осумњиченог Н.И, због кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика одбачена, јер је осумњичени извршио обавезу из члана 283. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе био пасивни субјект, односно жртва кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика.
Треће, из Конвенције Уједињених нација о правима детета произлази да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета, без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета (члан 12. став 1.) и да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12. став 2.).
Из наведеног неспорно произлази да су сви државни органи који су поступали у овој ситуацији, тј. полиција и надлежно тужилаштво, морали да имају у виду најбољи интерес детета.
Уставни суд указује да је примена института одлагања кривичног гоњења из члана 283. ЗКП, односно механизам поступања према начелу опортунитета кривичног гоњења (условљени опортунитет кривичног гоњења), легитимна могућност којом располаже јавни тужилац, која је начелно уставноправно прихватљива и да се Уставни суд не може упуштати у оцену да ли је требало или није требало применити наведени институт ако су за то били испуњени сви услови прописани ЗКП, као у конкретном случају, а надлежно Тужилаштво је одлучило да примени наведени институт.
Међутим, Уставни суд сматра да је у ситуацији када је поступајући тужилац био обавештен о томе да је десетогодишње дете евентуална жртва кривичног дела, а имајући у виду Конвенцију Уједињених нација о правима детета и Смернице Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета, да је требало да поступи у складу са својим овлашћењима прописаним ЗКП, те да сам прикупи информације од подносиоца уставне жалбе, а не да прикупљање информација поверава полицији. Уставни суд напомиње да је подносилац неспорно могао самостално да да изјаву о критичном догађају, што је и учинио у просторијама Полицијске управе у Ваљеву, а како то произлази из службене белешке Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Одељење криминалистичке полиције од 21. јуна 2016. године која је састављена приликом прикупљања обавештења од подносиоца. При томе, Уставни суд сматра да би изјава подносиоца могла да буде поуздан оријентир тужиоцу да ли ће у конкретном случају применити члан 283. ЗКП или не, те да ако примењује институт одлагања кривичног гоњења, односно поступа према начелу опортунитета кривичног гоњења у његовом условљеном облику, одлучи коју ће конкретну обавезу одредити осумњиченом.
Са друге стране, Уставни суд сматра да је приликом избора обавеза осумњиченом направљен пропуст, јер је осумњиченом требало одредити обавезу да подносиоцу уставне жалбе накнади причињену штету. Одредбама члана 283. ЗКП прописане су различите обавезе осумњиченом чије испуњавање јавни тужилац може захтевати у зависности од конкретног случаја, а узимајући у обзир циљеве овог института. Имајући у виду природу обавезе, било би сврсисходно и елементарно правично да се осумњичени на првом месту обавезује на отклањање штетне последице, односно накнаду причињене штете оштећеном.
Уставни суд стога, сматра да би обавеза отклањања штете подносиоцу била у најбољем интересу детета, а како је то и стриктно предвиђено Конвенцијом Уједињених нација о правима детета. Такође, Уставни суд нарочито напомиње да је поступајући тужилац у формалном смислу био слободан приликом одлучивања о избору између више обавеза, руководећи се својим слободним уверењем, те да није био везан предлогом осумњиченог.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право из члана 64. став 3. Устава, те је усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, решавајући као у тачки 2. изреке.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио чиње ницу да је подносилац дете од десет година које је жртва кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика, као и животни стандард државе, саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење повреде права које је претрпе о, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну и правичну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео .
7. Подносилац сматра да му је повређено и право из члана 36. став 2. Устава јер није имао право на жалбу нити на неко друго правно средство. Уставни суд је оценио ове наводе као очигледно неосноване.
Наиме, Уставни суд указује да је одредбом члана 283. став 3. ЗКП прописано да ако осумњичени у року изврши обавезу из става 1. овог члана, јавни тужилац ће решењем одбацити кривичну пријаву и о томе обавестити оштећеног, а одредба члана 51. став 2. Законика неће се примењивати (оштећени има право да поднесе приговор у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана ; ако оштећени није обавештен, може да поднесе приговор у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, обуставио истрагу или одустао од кривичног гоњења). Имајући у виду наведено, Суд констатује да подносилац нема Закоником о кривичном поступку прописану могућност да изјави жалбу или неко друго правно средство против акта Основног јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 780/16 од 17. новембра 2016. године.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Подносилац сматра да му је повређено и начело забране дискриминације. Имајући у виду да се пред Вишим судом у Ваљеву у предмету П. 188/17 води парнични поступак против туженог Н.И, због дискриминације и накнаде штете, Уставни суд није посебно разматрао повреду начела из члана 21. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласн о одредби члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду , одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.