Преглед документа Уж-24/2007

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби предузећа ''TABY CO'' из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. фебруара 2009. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба предузећа ''TABY CO'' изјављена против решења Трговинског суда у Београду XIV П 1916/05 од 23. марта 2006. године и 25. јула 2006. године и решења Вишег трговинског суда у Београду X Пж. 7605/06 од 7. децембра 2006. године.

1. Предузеће ''TABY CO'' поднело је Уставном суду 30. јануара 2007. године допуштену и благовремену уставну жалбу, изјављену преко законског заступника, против аката наведених у изреци, због повреде права из чл. 22, 32. и 58. Устава Републике Србије, као и права на имовину из члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе сматра да су оспореним решењима, због битних повреда одредаба парничног поступка, повређена наведена Уставом гарантована права подносиоца, из разлога што пуномоћник подносиоца није чуо позив за приступ расправи те је Трговински суд у Београду донео ''незаконито'' решење П 1916/05 од 23. марта 2006. године, којим се тужба сматра повученом, због неоправданог изостанка тужиоца и туженог са рочишта. У допуни уставне жалбе подносилац, као разлог оспоравања, наводи и одредбу члана 108. став 3. Закона о парничном поступку, доказујући да поступајући судија није приликом одлагања рочишта упозорио странке на законске последице евентуалног изостанка са наредног рочишта. Подносилац тражи да Уставни суд поништи оспорена решења и предмет врати у пређашње стање ''али у даљу надлежност другом судији појединцу''.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Трговинског суда у Београду XIV П 1916/05 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе, као противтужилац, у парници тужиоца – противтуженог ДП "Раваница" из Ћуприје, која се водила пред Трговинским судом у Београду, поднео је против тог предузећа 18. априла 2004. године противтужбу, због неоснованог задржавања – пленидбе ствари у вредности од 248.912,00 динара. Трговински суд у Београду је 23. марта 2006. године донео оспорено решење П 1916/05 којим се тужба сматра повученом. У образложењу решења се наводи да су тужилац и тужени неоправдано изостали са рочишта за главну расправу од 23. марта 2006. године, иако су уредно позвани, те је суд применом члана 296. став 2. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци. Увидом у записник са рочишта за главну расправу од 7. марта 2006. године, Уставни суд је утврдио да је ово рочиште одложено за 23. март 2006. године у 11 часова, којом приликом је констатовано да је странкама позив саопштен. Овај записник потписале су странке, записничар и судија.
Подносилац уставне жалбе је на рочиште за главну расправу од 27. септембра 2005. године позван тако што му је 3. августа 2005. године уручен писмени позив који садржи упозорење о законским последицама изостанка са рочишта. Позив за сва наредна рочишта странкама је саопштен усмено на претходном рочишту.
Оспореним решењем Трговинског суда у Београду П 1916/05 од 25. јула 2006 одбијен је предлог за повраћај у пређашње стање подносиоца уставне жалба због пропуштеног рочишта од 23. марта 2006. године, као неоснован. Трговински суд је закључио да наводи подносиоца да је седео на клупи која је била нешто удаљенија од суднице и није чуо позив да приступи на заказану расправу, ''не представљају оправдан разлог за изостанак са заказаног рочишта јер је тужени био позван да приступи на рочиште у заказано време, те га чињеница да није чуо позив не оправдава''.
Против наведених првостепених решења подносилац уставне жалбе је уложио жалбу, због погрешно и непотпуно утврђених битних чињеница - на основу члана 362, а у вези са члана 360. став 1. тачка 2. Закона о парничном поступку и због погрешно примењеног материјалног права – на основу члана 363, а у вези члана 360. став 1. тачка 3) истог Закона.
Оспореним решењем Вишег трговинског суда у Београду X Пж. 7605/06 од 7. децембра 2006. године потврђена су наведена решења Трговинског суда у Београду П 1916/05 од 23. марта 2006. године и од 25. јула 2006.
4. Подносилац уставне жалбе сматра да су оспореним решењима повређена његова Уставом гарантована права из члана 22. став 1, члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1. и 2.
Према члану 22. став 1. Устава Републике Србије свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. ст. 1. и 2. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и утврђује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Ставом 3. овог члана утврђено је да се законом може ограничити начин коришћења имовине.
Одредбом члана 296. став 2. Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) (''Службени гласник РС'', број 125/04) прописано је да се тужба сматра повученом, ако на рочишту за главну расправу неоправдано изостану и тужени и тужилац.
Одредбама члана 108. ЗПП прописано је: да рочиште одређује суд када је то законом прописано или кад захтевају потребе поступка, а да против решења о одређивању рочишта није дозвољена жалба (став 1.); да ће суд на рочиште благовремено позвати странке и остала лица чије присуство сматра потребним, да ће се уз позив странци доставити поднесак који је дао повод за одређивање рочишта, да ће се у позиву назначити место, просторија и време одржавања рочишта, а ако се уз позив не доставља поднесак, у позиву ће се навести странке, предмет спора, као и радња која ће се на рочишту предузети (став 2.); да ће суд у позиву нарочито упозорити на законске последице изостанка са рочишта (став 3.).
Према одредби члана 111. став 1. ЗПП, ако странка пропусти рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку и услед тога изгуби право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен предлог дозволити да накнадно изврши ту радњу (враћање у пређашње стање) кад постоје оправдани разлози за пропуштање.
Одредбом члана 479. ЗПП (Глава тридесет четврта) прописано је да ће се у поступку у привредним споровима примењивати одредбе овог закона, ако у одредбама ове главе није шта друго одређено.
5. Полазећи од утврђених чињеница и околности у овом предмету, а одлучујући у границама захтева постављеног у уставној жалби, Уставни суд је закључио да је Трговински суд у Београду, у току поступка који се водио у предмету XIV П 1916/05, у позиву за прво рочиште заказано за 27. септембар 2005. године упозорио подносиоца уставне жалбе на законске последице изостанка са рочишта, сагласно одредби члана 108. Закона о парничном поступку. Уставни суд је оценио да ово упозорење има процесна и правна дејства за сва следећа рочишта, односно једном упозорену странку суд више не мора да упозорава. У том смислу наводе подносиоца да је поступајући судија пропустио да приликом одлагања рочишта странке упозори на законске последице евентуалног изостанка са наредног рочишта, Уставни суд није прихватио као основане.
С обзиром на изнето, а полазећи од садржине права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на судску заштиту из члана 22. Устава, Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета од стране Уставом и законом установљених судова и да је подносиоцу уставне жалбе дата могућност да свој тужбени захтев образложи и учествује у парничном поступку на начин и под условима који га нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну странку. Имајући у виду когентно дејство одредбе члана 296. Закона о парничном поступку, односно чињеницу да на рочиште од 23. марта 2006. године нису приступиле обе парничне странке, односно њихови пуномоћници, иако су били уредно позвани, Суд је оценио да нема повреде наведених Уставних права.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд закључује да због примене прописаних правила поступка, поступајући судови нису били у ситуацији да одлучују о садржини поднетог тужбеног захтев. Како се оспореним решењима не одлучује о постојању или непостојању неког имовинског права, а Уставни суд је претходно утврдио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе нису повређена или ускраћена права гарантована одредбама члана 22. став 1. и члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да нема основа за тврдњу подносиоца уставне жалбе о повреди Уставом гарантованог права на имовину.
На основу изнетог и одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), Суд је донео одлуку као у изреци.