Преглед документа Уж-895/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Синише Балана из Црепаје, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. новембра 2008. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Синише Балана изјављена против решења Окружног суда у Панчеву Рех. бр. 7/07 од 6. децембра 2007. године и решења Врховног суда Србије Рех. бр. 11/08. од
17. априла 2008. године.

1. Синиша Балан из Црепаје је 29. јула 2008. године Уставном суду поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Панчеву Рех. бр. 7/07. од 6. децембра 2007. године и решења Врховног суда Србије Рех. бр. 11/08. од 17. априла 2008. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на једнаку заштиту права и правно средство, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и чл. 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе сматра да је у покренутом поступку за рехабилитацију пред надлежним судовима био дискриминисан, јер су ''игнорисани докази које је приложио и образложио'', те сматра да је доказао да је осуђен за дела која нису имала обележја бића кривичног дела и то ''само зато што је другог друштвеног порекла, јер потиче од сељачко – ратарске породице и није колега из правосуђа''. У уставној жалби се наводи да је подносилац неосновано и неправедно осуђен правноснажном пресудом Општинског суда у Ковачици К. бр. 42/00 од 20. децембра 2000. године за кривична дела злоупотреба службеног положаја и фалсификовање службене исправе, како би се "уклонио" из земљорадничке задруге ''Црепаја'' у којој је радио, ''због свог другачијег виђења о употреби задружне земље''. Подносилац уставне жалбе је тражио да Уставни суд поништи оспорена решења, те да нареди да се изврши његова рехабилитација и да се одмах уклоне штетне последице кроз објављивање судске одлуке о рехабилитовању.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Правноснажном пресудом Општинског суда у Ковачици К. бр. 43/00 од 20. децембра 2000. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Панчеву Кж. бр. 128/01 од 7. децембра 2001. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичних дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног закона Републике Србије и фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. истог закона, извршених у својству комерцијалисте у земљорадничкој задрузи ''Црепаја'', те му је изречена условна осуда, тако што му је за оба кривична дела утврђена јединствена казна затвора у трајању од четири месеца која се неће извршити, ако окривљени у року од годину дана по правноснажности пресуде не учини ново кривично дело.
Подносилац уставне жалбе је 30. маја 2007. године поднео Окружном суду у Панчеву захтев за рехабилитацију, наводећи да је у кривичном поступку неосновано осуђен из политичких разлога, али је његов захтев, којим је тражио да се пресуда Општинског суда у Ковачици К. бр. 42/00 од 20. децембра 2000. године прогласи ништавом од тренутка њеног доношења и да се утврди да су ништаве све њене правне последице, одбијен оспореним решењем Окружног суда у Панчеву Рех. бр. 7/07 од 6. децембра 2007. године. У образложењу оспореног решења наведено је да захтев није основан, јер за рехабилитацију нису испуњени услови из члана 1. Закона о рехабилитацији, пошто се не може закључити да је судски поступак против подносиоца уставне жалбе покренут и вођен из политичких или идеолошких разлога, а да остали наводи из захтева за рехабилитацију нису од значаја за одлучивање, већ евентуално могу представљати основ за подношење ванредног правног лека, и то предлога за понављање кривичног поступка.
Одлучујући по жалби подносиоца уставне жалбе против наведеног решења Окружног суда у Панчеву, Врховни суд Србије је оспореним решењем Рех. бр. 11/08 од 17. априла 2008. године жалбу одбио и првостепено решење потврдио, такође налазећи да не постоји ниједан доказ који би указивао на политичку или идеолошку позадину пресуда донетих у кривичном поступку вођеном против подносиоца.

4. Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Према члану 32. став 1. Устава, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Устав у члану 35. став 1. јемчи свакоме ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело, право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбама члана 145. Устава утврђено је: да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона (став 1.); да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле (став 2.); да судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку (став 3.).
Законом о рехабилитацији (''Службени гласник РС'', број 33/06), који је ступио на снагу 25. априла 2006. године, уређује се рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије (члан 1.). Према одредбама овог закона, захтев за рехабилитацију може поднети свако заинтересовано физичко или правно лице, а право на подношење захтева за рехабилитацију не застарева (члан 2.), захтев се подноси окружном суду према пребивалишту односно седишту подносиоца захтева или места где је извршен прогон или неправда и садржи личне податке лица чија се рехабилитација захтева и доказе о оправданости захтева (члан 3. ст. 1. и 2.), о њему одлучује веће од три судије, у јавном поступку и то тако што образложеним решењем суд усваја или одбија захтев за рехабилитацију (члан 4. ст. 1. и 3.). Одредбом члана 6. Закона прописано је да се против решења о одбијању захтева за рехабилитацију може изјавити жалба Врховном суду Србије, који одлучује о жалби у већу од пет судија.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Уставa и Закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима судова, у поступку по захтеву за рехабилитацију, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе.
Наиме, подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава налази у томе да је у раније вођеном кривичном поступку пред Општинским судом у Ковачици, по његовом мишљењу, неосновано и неправедно оглашен кривим и условно осуђен, а да се одбијањем његовог захтева за рехабилитацију од стране надлежних судова само ''истрајава у повреди'' наведеног права. За истакнуту повреду Уставом зајемченог права на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.) подносилац не наводи било какве посебне разлоге, већ је доводи у везу са истакнутом повредом начела забране дискриминације, тврдећи да га је суд у кривичном поступку дискриминисао због ''утицаја политичких моћника и зато што је другог друштвеног порекла'', а потом и у поступку по захтеву за рехабилитацију због ''безразложне солидарности Врховног суда Србије са својим колегама''. По оцени Уставног суда, ови наводи нису поткрепљени било каквим правно утемељеним аргументима или пруженим доказима, тако да представљају израз субјективне оцене подносиоца уставне жалбе о постојању повреда Уставом зајемчених права.
У вези навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на рехабилитацију из члана 35. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да је ово право зајемчено лицу које је без основа или незаконито осуђено за кажњиво дело, што подразумева да је претходно у законом прописаном поступку дошло до стављања ван снаге правноснажне осуђујуће пресуде и другачијег исхода кривичног поступка, што код подносиоца жалбе неспорно није случај, јер је правноснажна осуђујућа пресуда Општинског суда у Ковачици у кривичном поступку који је против њега вођен и даље на снази. Уставни суд је оценио да ни у посебном поступку за рехабилитацију вођеном по захтеву подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Панчеву и Врховним судом Србије није дошло до повреде наведеног права, јер право на рехабилитацију није апсолутно право и не остварује се само по себи, односно по сили Устава или закона, већ се оправданост (основаност) поднетог захтева за рехабилитацију мора на суду и доказати, у складу са условима предвиђеним Законом о рехабилитацији. Нужна претпоставка за то је, према Закону о рехабилитацији, да је неко лице било жртва прогона, насиља или неправде, те да је искључиво из политичких или идеолошких разлога лишено живота, слободе или неких других права у периоду од 6. априла 1941. године, па до дана ступања на снагу Закона, без обзира да ли је до лишења људских права дошло на основу судске или административне одлуке, или чак у одсуству било какве формалне одлуке судске или управне власти.
У конкретном случају, надлежни судови су у оспореним решењима утврдили да је против подносиоца уставне жалбе, као тадашњег комерцијалисте у земљорадничкој задрузи ''Црепаја'', вођен на закону заснован кривични поступак пред Општинским судом у Ковачици за кривична дела злоупотреба службеног положаја и фалсификовање службене исправе, који је окончан правноснажном пресудом Окружног суда у Панчеву од 7. децембра 2001. године, у ком је подносиоцу уставне жалбе изречена условна осуда. И по оцени Уставног суда не постоји ниједан доказ из кога би се могло утврдити да је овај кривични поступак инициран и вођен из политичких или идеолошких разлога. С обзиром на то да је за одлуку судова по поднетом захтеву за рехабилитацију, од значаја само околност да ли је подносилац захтева био жртва из политичких или идеолошких разлога, то су правно небитни наводи и субјективни ставови подносиоца уставне жалбе о томе да је правноснажно осуђен иако у његовим радњама нису била остварена обележја бића кривичних дела која су му оптужницом надлежног јавног тужиоца стављена на терет. Ова питања, по оцени Уставног суда, нису и не могу бити предмет одлучивања у поступку рехабилитације по Закону о рехабилитацији, у ком се не испитује правилност и законитост раније донетих судских одлука у материјално-правном смислу, нити врши ревизија ранијег правноснажно окончаног поступка, већ се само утврђују ништавим акти судских или управних власти, донети у законом одређеном периоду, за које је доказано да су били идеолошко - политички засновани.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована и да је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС“, број 109/2007) треба одбити. Стога је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донета Одлука као у изреци.